QUACKS

QUACKS Jamesa Wooda je odlična britanska komedija smeštena u devetnaesti vek a njeni protagonisti su pioniri britanske medicine, konkretno hirurgije, stomatologije, anesteziologije i psihijatrije. Matthew Baynton dolazi iz praktično vlastitog sitkom miljea ali se fino uklopio u Woodou poetiku koja je doduše u ovoj komediji bitno intenzivnija i znatno manje emotivna i melodramatična u odnosu na njegovu signature komediju REV. Rory Kinnear je prekaljeni profesionalac koji se lako složio sa Lydiom Leonard i tim deluje uigrano kao da oduvek radi zajedno. Nadam se da će ova ekipa nastaviti sa saradnjom i da če QUACKS biti obnovljena serija.

Poput BLACK ADDERa, QUACKS se naravno bazira na razrađivanju nama potpuno biarnih rezonovanja stručnjaka i laika iz prošlih vremena, s tim što QUACKS ne poljušava da se poigrava sa imaginarijumom bolničke serije, premda je naravno već od naslova jasna aluzija na seriju THE KNICK.

Humor je crn, a reditelji serije ne izbegavaju ni komičnu upotrebu gorea koji prirodno proizilazi iz teme. Naravno. gore se uglavno koristi za jukstapoziocioniranje humorističkih zahvata. Ipak, imajući u vidu da je prevashodno reč o komediji, takvi detalji su prilično hrabri i efektni.

Sve u svemu, QUACKS se pojavila čitava odjedno na BBCjevom online servisu i to u sred leta, pa deluje pomalo dumpovano ali svakako zaslužuje pažnju kao da je puštena u najboljem mogućem terminu.

ANIMAL KINGDOM S02

Druga sezona ANIMAL KINGDOMa pokazuje da je John Wells iskusan showrunner kome održivost serije na duže staze nije nikakva tajna. Doduše, postoji par faktora usled kojih druga sezona unekoliko zaostaje za prvom. Prvi je svakako to što nas je prva sezona zatekla svojim kvalitetom, intenzitetom, estetizacijom Južne Kalifornije, i u drugoj sezoni očekujemo da nas iznova obori s nogu a to ne može baš tako da se desi. Drugo, u novoj sezoni prikazan je period kada nije leto. Vreme je oblačno, tamnije je, a takvi su i odnosi među likovima. Prva sezona je govorila o borbi porodice sa ostatkom sveta. Druga sezona govori o rasulu koje dovodi do raskola unutar porodice. Druga sezona je stoga period suočavanja u porodici Cody, raščišćavanja starih računa, vrlo je introspektivna u odnosu na njihove biografije i minule radove.

Tako se ključni momenti u sezoni ne vezuju za pljačke već za kulminacije unutar porodičnih odnosa, premda u pogledu kvantiteta i osmišljenosti akcija koje izvodi porodica, druga sezona ne zaostaje za prvom.

To su sve vrlo zanimljive inverzije. Unutar strukture se prepoznaju izvesne formule koje je John Wells primenjivao u SHAMELESSu - od Ja koji je slično postavljen kao Lip do osnivanja bara u drugoj sezoni. Samo osnivanje bara je verovatno najslabiji segment druge sezone ali videćemo u kom pravcu će se taj podzaplet i lokacija dalje razvijati.

COMRADE DETECTIVE

COMRADE DETECTIVE kreatora Briana Gatewooda i Alessandra Tanake je jedan od dekadentnijih koncepata koje je proizvela moderna televizija. Ova serija koju je briljantno režirao Rhys Thomas, britanski televizijski reditelj u velikom usponu, a pod pokroviteljstvom Channinga Tatuma, polazi od bizarnog koncepta koji se mogao svesti na SNL geg ali nije. Naime, COMRADE DETECTIVE je tobožnja rumunska serija iz 1985. godine koja je od tada bila izgubljena. Reč je o tobožnjem rumunskom pokušaju amerikanizovanog detektivskog showa u kome se naravno promovišu komunizam i sovjetska strana Hladnog rata.

I zbilja, takvih sadržaja je bilo, premda rumunski krimići te epohe deluju drugačije, međutim, recimo na našoj televiziji je bilo radova poput LOVCA PROTIV TOPA i MESTA SUSRETA BEOGRAD u kojima su se kombinovale baš te amerikanizovanme slike policijskog rada sa često blago ksenofobnim zapletima. No, u policijskoj praksi u stvarnosti je vrlo čest slučaj da holivudski obrasci zbilja utiču na policajce jer ipak su holivudski filmovi osnovni regrutni alat za tu profesiju.

Elem, rumunska serija je falsifikovana tako što je snimana u Bukureštu, na autentičnim lokacijama a potom dubbovana od strane All-Star glumačke ekipe. Rhys Thomas i scenaristi zaslužuju prizanje što serija ima bizarnost SNL skita ali zapravo je dosta ozbiljna i u krimi i u akcionom segmentu, naravno pre svega kao dekonstrukcija žanra.

Očigledno, njen specifični humor ali i društvena kritika proizilazi iz pomeranja vizure, sa Zapada na Istok iza Gvozdene zavese. Propagandni modeli kojima se služe "rumunski autori" su kombinacija američke žanrovske ortodoksije i socijalističke retorike dovedene do paroksizma. Otud, COMRADE DETECTIVE možemo posmatrati i kao seciranje krimića osamdesetih (u jednom trenutku se glavni negativac pojavi obučen kao Sonny Crockett) ali i kao tumačenje propagande plasirane kroz popularnu kulturu. Ako imamo u vidu da se Hladni rat ponovo zagreva, ova serija dobija naročitu težinu.

SHAMELESS US S06

Šesta sezona SHAMELESSa je izuzetna a najvažnije je to da je zapravo bitno ujendačenija od pete. Njen lajtmotiv je sudar Gallagherovih sa nasleđem koji ih neumitno limitira i onemogučuje im raznehepiendova čak i kada su im nadomak. Za šestu sezonu se ne može reći da je zasnovana na beznađu ali definitivno pokazuje zašto su priče o afirmaciji ljudi iz nižih klasa pravshodno filmski materijal.

Pa ipak, ni šesta sezona ne opada kad je reč o onom inherentnom optimizmu koji nosi ova serija, što poraze koje junaci doživljavaju ne čini lakšim per se ali im daje snagu za nove početke.

Stoga, šesta sezona SHAMELESSa uspeva da očuva američki duh u kome propast nije nužno fatalna već se često doživljava kao prilika za novi početak.

Od gostujućih glumaca, u šestoj sezoni imamo poslasticu a to je rola Sherilyn Fenn-

SHAMELESS US S05

Peta sezona SHAMELESSa počinje problematično utoliko što u prvoj polovini junaci počinju da se "raslojavaju" i da porodična jedinica Gallagherovih kreće da se dramaturški raspada po šavovima. Odjednom njihovo ponašanje prestaje da ima jasnu meuzavisnot i pratimo nekoliko praktično razdvojenih sudbina kojoj nedostaje sinergija. S druge strane, sve te priče objedinjuje generalna ideja sezone a to je klasni sukob, primarno iskazan kroz suočavanje članova porodice Gallagher sa predstavnicima drugih klasa. Taj "klasni sukob" možemo posmatrati kao vrlo efektan i mudro zamišljen okvir sezone ali u prvoj polovini nedostaje kohezija i snaga ranijih sezona.

U drugoj polovini sezone, međutim, serija dolazi "na svoje". Ponovo porodica uspeva da profunkcioniše kao dramaturška celina, ponovo pokazuje svoju snagu uprkos inherentnoj diskfunkcionalnosti, ali na tom putu se pomalo gubi ta "klasna linija". Stoga, možemo reći da je peta sezona SHAMELESSa bazirana na zanimljivim idejama i da je zanimljiva za gledanje, pa da na kraju, ima i epizode na nivou ranijih, ali da se idejna intrigantnost i snažan dramski sadržaj nisu desili u istim deonicama.

SHAMELESS US S04

Četvrta sezona SHAMELESSa nastavlja, odnosno produbljuje temu treće sezone, a to je tema posledica načina života i ponašanja glavnih junaka. Međutim, ovog puta, autori na jedan izuzetan način unose još jedan motiv i razrađuju ga, a to je motiv genetske predispozicije, čuvenog pitanja nature versus nurture. I u tom pogledu serija briljantno prati razne situacije u kojima se nedostaci roditelja ispljavaju kroz razne junake, njihove manje ili veće slabosti i greške. Ponovo, kao u trećoj sezoni, postignut je pravi balans kako sa onim efektnim tako i sa onim neuralgičnim likovima i rezultat je dvanaest vrhunskih drmaturških, glumačkih i rediteljskih projektila koje je ispalila družina Johna Wellsa, održaviši tonus serije mnogo duže od Britanaca.

SHAMELESS US S03

Treća sezona američkog SHAMELESSa je do sada najkompletnija zato što su joj sada sve linije priče podjednako ubiutačne, uključujući i onu sa Joan Cusack koja predstavlja možda i najveću i najekstremniju nadogradnju u odnosu na britanski izvornik. U trećoj sezoni, uprkos tome što groteska te linije priče nije ublažena, ona se ispostavlja kao značajan izvor emocija i kao jedno od jačih "uzemljenja" za ovu kolekciju pre svega lakomislenih junaka koji su usavršili u izbegavanju posledica svog delovanja.

Otud je treća sezona američkog SHAMELESSa ponajviše fokusirana upravo na taj motiv "posledica", na ishodište svega onoga na šta su nas ovi junaci navikli. Usput, pored tematskog fokusa i zaokruživanja nekih segmenata, ostaje i izbalansirana, pritom sjajno uklopivši nove slojeve bizarnosti koji obeležavaju ovu sezonu.

Uprkos tome što je u pogledu pobede, usledila smena u glumačkoj ekipi, ona nije tako drastična kao zamene koje su zadesile britansku seriju.

COLONY S02

Pogledao sam drugu sezonu serije COLONY. Prva trećina, pa sve skoro do polovine sezone je bila potpuni promašaj. Utrošeno je vreme na repozicioniranje likova naz u losanđeleski blok i posle relativno intrigantne prve epizode, sledeče dve-tri su utrošene na najčistije tehnikalije ekstrakcije sina iz susednog bloka što je umnogome banalizovalo dešavanja i ubilo jednu zanimljivu liniju odnosa među likovima. Od polovine, serija silom kreće da postaje zanimljiva i kreće da zbrzava celiki beoj uzbudljivih i bitnih događaja. Tu se vrši određeni landgrab pažnje, bez ikakve sumnje, ali nažaost jasno je da je ova sezona promašaj, i da je u najboljem slućaju uspela da premosti prostor između izuzetne prve sezone i potencijalno zanimljive treće.

Ono što je međutim najzanimljiviji i najapsurdniji aspekt ove sezone je to da Carlton Cuse i Ryan Condal nisu došli u fazu LOSTovskog vrćenja u krug, koje je delovalo kao opcija u jednom trenutku, iz bog karaktera serije i zbog njihovog minulog rada u seriji LOST.

Svakako da ču pružiti šansu trećoj sezoni ali isto tako mislim da ću imati upadljivo manja očekivanja nego posle prve.

LEGION S01

Noah Hawley je uporedo sa LOGANom vršio jednu reinterpretaciju Marvelovog univerzuma kroz svoju seriju LEGION. Kako nije zarobljen u Disneyevom MCU, i kako se našao u bitno respektabilnijem Foxovom taboru koji je prošle godine imao veliki uspeh sa DEADPOOLom, dobio je priliku da snimi seriju za FX, sa svim onim kapricima koje nosiu rad za kablovsku kuću.

Pilot za LEGION je bio impresivan i po svojim kapacitetima je izgledao maltene kao standalone film. Međutim, kako je serija počela da odmiče, već negde oko treće epizode počela je da tapka u mestu da bi do završne osme potonula u vizuelno nadahnut besmisao.

LEGION ni ui jednom momentu nije prestao da biva jako vizueolno intrigantan i odlično glumljen. Dan Stevens se odavno "kuva" kao otkriće i ovde se obistinio. Tu je Aubrey Plaza i sjajni epizodisti poptu Hamisha Linklatera ili Jean Smart. Međutim, sam Hawley je u jednom momentu pogubio konce. Naime, on je želeo da priče X-MEN univerzumu iz druge vizure, da istraži mutaciju iz vizure poremećaja koji je mučan za onoga ko ga ima, i to je sjajna ideja. Kako je u ovom slučaju reč o telekinetičkim i generalno mentalnim moćima, onda je naravno jasno da je prikaz mindbending, prepun odlazaka u svet snova, nesvesnog i sl. I to je u prvih par epizoda odlično, ali onda Hawleyu ponestaje ideja.

Sve do samog kraja, LEGION ostaje zanimljiva serija. I mislim da bi u drugoj sezoni mogao da se čak i bitno unapredi, pre svega ako bude malo racionalnije postavio svoj izlet u iracionalno...

SHAMELESS US S01

Pogledao sam prvu sezonu američkog rimejka SHAMELESSa. Kada se pojavio ovaj rimejk kultne britanske serije koja je meni bila jedan od uvoda u savremenu britansku televiziju, prva epizoda je bila verbatim rimejk Abbottove, i delovalo mi je besmisleno za gledanje. Međutim, sada posle šest sezona, imam razloge da joj se ipak posvetim jer se ispostavilo da serija već posle prve sezone počinje da odstupa od Abbottovog originala i da ima još jedno vrlo bitno svojstvo - izgleda da nije potpunla u dekadenciju i besmisao koji je uhvatio Abbottovu seriju već u četvrtoj sezoni.

John Wells je velemajstor, jedan od retkih superproducenata američke televizije koji mejnstrim sadržaje dovodi nadomak cable nivoa. A SHAMELESS jeste cable serija, razvijana je za HBO a ide na Showtimeu. Ipak, njegovo iskustvo u hendlovanju dugotrajnih serija poput THIRD WATCH ili ER, omogućilo mu je da održi nivo.

Za početak, Wellsova adaptacija Abbottovog izvornika je dosta dobra i amerikanizacija je dobro izvršena. Mark Mylod, reditelj ključnih epizoda britanske serije, radio je ključne i u američkoj i našao je taj specifičan šmek Čikaga, na isti način kao što je tamo estetizovao Mančester. Štaviše, zbog raznovrsnije klime, Čikago je ponudio nešto više različitih elemenata kao lokacija.

Indie afektacije Williama H. Macyja su utišane, iako David Threlfall ipak ima kudikamo ubedljiviju auru Franka Gallaghera, dočim je mlađa podela apsolutno na nivou britanske, sa Emmy Rossum koja je bolja Fiona od originalne.

Ima tu i autentičnih otkrića kao što je recimo Cameron Monaghan koji je sada jedno od najupečatljivijih lica američke televizije.

Osnovni kvalitet Wellsove amerikanizacije Abbottovog izvornika je to što uspeva da adaptira neke britanskje socijalne okolnosti, prikaz welfare programa itd. na američke okolnosti, a to mi je delovalo kao potencijalno najosetljiviji i neprevodiv segment. Stoga sam jako radoznao da sada ispratim kako će ići serija kada se potpuno bude "odlepila" od britanske.

SUITS S02

Pogledao sam drugu sezonu SUITSa i u njoj je došlo do određenih unapređenja u odnosu na prvu sezonu za početak kroz uvođenje njekoliko linija kontinuiranih metanarativa koji su otvorili mogućnost da se serija izmakne iz case of the week formata. U početku sezone doduše, još je postojao taj case of the week format a metanarativ je bio sidestory, međutim od zimske pauze nastupa faza serije u kojoj metanarativ postaje i main i side story jer se kroz njega prelamaju lične priče junaka.

U drugoj sezoni uneto je i nešto više humora nego u prvoj a produbljivanje junaka po vertikali, ubacivanje njihovih backstoryja sprovedeno je solidno bez većih faulova.

Završetak sezone dovodi do zaključenja jednu od bitnih linija upravo u metanarativu, i treća sezona donosi nove izazove oličene u tome što sada treba da vidimo kako se prema junakovoj tajni ponašaju oni koji se prozreli.

SMITH

Pogledao sam sedam epizoda serije SMITH koja je 2007. bila na programu mreže CBS. Skinuta je posle tri epizode a na kraju je sedam snimljenih epizoda uz pet detaljnih sinopsisa stavljeno online, pred zainteresovane fanove.

Ako imamo u vidu da je SMITH išao na dosta konzervativnom i konvencionalnom kanalu CBS potpuno je jasno da je ovakva serija propala kod njihove publike. Izraz ove serije mnogo više je priličio nekom kanalu kao što je FX nego networku kao CBS. Naravno, nama je danas teško da razumemo kako publika nekog kanala ne može da prepozna i "podnese" nešto što je bitno kvalitetnije od onoga što na njemu dobija ali očigledno je SMITH bio previše zahtevan i previše nasilan za njih.

Mnogi elementi serije SMITH kasnije su ušli u DNK serije ANIMAL KINGDOM, čiji su autori isti - John Wells i Christopher Chulack stoje iza cele stvari. Setting sa surferima, pljačkaši mannovskog profila kao protagonisti, pokušaj da se ostvari balans između poročnog života i kriminala, sve su to elementi koji su načeti u SMITHu.

U pogledu porodične dinamike, SMITH je konvencionalniji od ANIMAL KINGDOMa jer je u centru pažnje junak koji pokušava da očuva nuclear family, i Ray Liotta sa Virginiom Madsen daje dosta veliku voltažu tom segmentu priče. Sličnu dimenziju buddy odnosa nose likovi Jonny Lee Millera i Simona Bakera u odnosu na ono što imaju likovi Dearna i Craiga u ANIMAL KINGDOMu. 

Obračuni, pljačke i suspense scene urađeni su vrhunski, mišićavo, u maniru Mannovog HEATa i SMITH je u tom pogledu prava stvar za sladokusce. Nažalost, sedam prikazanih epizoda na grade zadovoljavajuću celinu, ali na neki načim zaključuju jednu etapu u životu junaka. Ova serija je obavezna preporuka fanovima žanra a naročito onima koji su odlepili na seriju ANIMAL KINGDOM.

SUITS S01

Posle gledanja serije THE GRINDER bilo je potpuno prirodno da pogledam jednu od serija koja ju je inspirisala i opredelio sam se za SUITS. Ovu produkciju Davida Bartisa i Douga Limana kreirao je Aaron Korsh i sada je u šestoj sezoni na USA Networku gde je već godnama najgledanija serija.

Gabriel Macht i Patrick J. Adams igraju glavne uloge kao hotshot advokat koji predstavlja ideal nepobedivog japija zlatnog srca i mladi prevarant koji se zaposlio u advokatskoj firmi iako nije završio prava.

Meta-narativ ove serije bazira se na romansama na poslu i van njega, na antagonizmima među moćnim advokatima i naravno na strahu da li će mladi prevarant biti razotkriven.

SUITS je serija koja polazi od apsurdne high concept premise i unosi je u žanr pravničke drame koji je već decenijama dobrano razgažen, ali proizvod je solidna konfekcija (pun intended) koja ne stvara utisak kako treba da se poklonimo velikanima mejnstrima i network televizije, ali sasvim funkcioniše kao niskokalorični appetizer pred gledanje nekih tvrđih HBO ili AMC sadržaja.

Doduše, u poslednje vreme velikani televizijskog mejnstrima kao što su John Wells i David E. Kelley zbilja školuju neke od mistifikatora i smarača sa kablovskih kanala, Aaron Korsh nije dobacio do tog nivoa.

Prva sezona je solidno gledalačko iskustvo, bez velikih uspona i sa samo povremenim padovima.

Verovatno ću nastaviti da gledam SUITS na rekreativnoj osnovi.

ANIMAL KINGDOM S01

Slobodan Vujanović je svojevremeno napisao kako je SONS OF ANARCHY kriminalistička serija koju gledaju SOPRANOSi. Onda svakako možemo reći da je ANIMAL KINGDOM kriminalistička serija koju gledaju SONS OF ANARCHY. Po tvrdoći i fetipšiziranju imaginarijuma južne Kalifornije, ANIMAL KINGDOM je dosledan naslednik POINT BREAKa, što meni naročito imponuje jer mi je to najdraži film ikada snimljen. Ali, nezavisno od toga, posle battletestinga ANIMAL KINGDOMa na mnogim prijateljima, nemam razloga da sumnjam da je ovo jedna od najboljih, možda i najbolja serija u sezoni 2016/2017.

John Well i Christopher Chulack preneli su dosta DNK iz SOUTHLANDa u ovu seriju za istu mređu, TNT, ali dodali su joj jednu HBO dimenziju. U pogledu glume, estetike, koncepcije, ANIMAL KINGDOM apsolutno može da se prikazuje na bilo kom premium cableru. Jonathan Lisco je napravio izvanrednu adaptaciju filma Davida Michoda i u mnogo čemu ga prevazišao a estetuika serije je vizuelno u cable maniru i ima potpuni film look, dočim u samoj dramaturgiji kombinuje cable razradu sa sitacija sa u suštini old school dinamikom. 

Naprosto, Wells i ekipa su konkretni i svaka epizoda na nivou scene i na nivou celine ima smisao, poentu, ne zavlači gledaoca ni na jednom nivou, ne poigrava se njegovim strpljenjem, u najboljoj tradiciji tvrdog krimića.

ANIMAL KINGDOM je serija koja je savršeno razumela POINT BREAK ali ne samo to već i THE OC, koliko god odbijali da to priznamo sebi.

THE GRINDER S01

Pogledao sam seriju THE GRINDER Jarrada Paula i Andrewa Mogela. Reč je o izuzetno duhovitom sitkomu koji je nažalost ukinut posle 22 epizode. Ne znam da li je ova serija mogla da održi tonus koji je postavila u prvoj sezoni i vrlo je moguće da zapravo ne bi mogla da se održi na tom nivou na duže staze zbog svoje strukture i svog meta-pristupa. 

Naime, THE GRINDER je serija o glumcu koji je igrao televizijskog advokata i po završetku tog angažmana dolazi u rodni grad sa željom da radi za advokatsku firmu svog oca sa njim i bratom. Problemi se gomilaju jer za početak glumac nije pravnik, ali ima harizmu koja uspeva da ustalasa lokalnu zajednicu i samu firmu.

Sama premisa deluje jednostavno i efektno, ali tek u briljantnoj realizaciji glumačke i rediteljske ekipe koju je okupio izvršni producent Nicholas Stoller, postaje jasno koliko je sve to fini rad. Pre svega reč je o sitkomu koji pred glumce postavlja nekoliko ozbiljnih izazova. Svi oni moraju biti u sitkom ritmu i stilizaciji, ali isto tako prisutni su različiti nivou teatralnosti među njima jer je performativ tema serije. Dakle, ovde je televizijska gluma tema, a format takođe iziskuje televizijsku glumu.

Isto važi i za scenario koji se sjajno poigrava svojim metaelementima i odlično dekonstruiše neke od stubova televizijske scenaristike. 

Uvek ostaje mogućnost da me je kao profesionalca zaintrigirao taj meta-sloj ali sam siguran da je Rob Lowe napravio izuzetnu ulogu kao naslovni junak, i nadam se da je to ostalo prepoznato. Stoller je aktivan na televizijskom frontu, ima više projekata i u ovom trenutku nalazi se u retko plodnoj fazi karijere.

SOUTHLAND S01

Krenuo sam da gledam SOUTHLAND kreatorke Ann Biderman, kad je reč o velikom ekranu nama najpoznatijoj po saradnji sa Mannom na filmu PUBLIC ENEMIES. Kasnije je kreirala seriju RAY DONOVAN.SOUTHLAND je odlična, sirova, realistički usmerena policijska serija koja pokušava da u maniru socijalnih melodrama iz vremena studio Warner Brothers pokazuje sve nivoe ternskog policijskog rada u LA. Naravno, rezultat je heightened reality u kome pored bizarnih spam poziva, policajci mahom imaju zanimljive slučajeve. U određenom smislu, SOUTHLAND se može posmatrati kao uniformisana varijacija na HOMICIDE. 

Ova serija je krenula na NBCju i posle je prešla na TNT. Već u prvoj sezoni prepoznaje se nekoliko star turn uloga, pre svih Ben Mackenzie koji će kasnije biti nosilac serije GOTHAM, zatim Michael Cudlitz, Regina King, Kevin Alejandro i Shawn Hatosy koji su vrlo brzo uspeli da izbace svoje likove u prvi plan.

Za razliku od većine serija, SOUTHLAND u prvoj sezoni smenjuje samo dva reditelja na kormilu svojih sedam epizoda a stil koji guraju je blizak "dokumentarizmu" HOMICIDEa ali sa određenom gotovo found footage notom u pojedinim scenama. SOUTHLAND je serija koja je svojom vizuelnom koncepcijom svakako uticala na film END OF WATCH.

DIRK GENTLY'S HOLISTIC DETECTIVE AGENCY

DIRK GENTLY'S HOLISTIC DETECTIVE AGENCY Maxa Landisa je jedna od najboljih televizijskih serija ove sezone. Britanska adaptacija koju je radio Howard Overman je bila kvalitetna, ali Landisova odlazi korak dalje, između ostalog i zbog toga što je Overmanova bila vrlo britanska po svom karakteru, svedena i fokusirana na tražnje neobičnog u običnim stvarima dočim američka ima u sebi sav barok holivudskog pristupa, sa obiljem neobičnog u običnom, ali i masom neobičnog, sa dosta povremeno visokooktanskog humora, akcije, fantastike, pa i humora. Dok je Overmanov GENTLY suštinski bio aproprijacija Holmesa samo u drugom ključu, Landisova serija pomera holmesovsku paradigmu koja opstaje u osnosima glavnih junaka u domen buddy cop filma.

Landisova serija istovremeno uspeva da bude izuzetno komična, da dekonstruiše i parodira žanr a potom da ga na neverovatan način uz visok stepen ubedljivosti i reaktuelizuje. Otud, ova serija jeste komična i apsurdna ali spada i u red žanrovski ubedljivijih radova u ovom trenutku na televiziji.

Ono što je međutim ključni adut ove serije jeste njen stil, i u scenarističkom i u vizuelnom pogledu. Seriju je režiralo nekoliko filmskih reditelja - Dean Parisot, Paco Cabezas i Tamra Davis i taj "filmski" stil se itekako oseća. Serija je pripovedački zgusnuta, intenzivna, takva je i vizuelno i slobodno se može reći da se obraća publici koja je do sada već prezupčila u pogledu gledanja filmskog i televizijskog programa - dakle NAMA. 

Glumačka podela je izvanredna, pored dokazanih kadrova tu su i nova imena kao što je Hannah Marks za koja verujem da će ostaviti svoj pečat u geek kulturi.

Vest da je DIRK obnovljen za drugu sezonu ispunjava me velikom radošću i optimizmom. Za razliku o STRANGER THINGS koja mi deluje kao idealan event series, DIRK zaista nudi prostor za open-ended pristup.

CHANNEL ZERO S01

Pogledao sam CHANNEL ZERO, SyFy anthology seriju od šest epizoda koja je obradila CANDLE COVE creepypastu Krisa Strauba. Moram priznati da je ova serija u produkciji Maxa Landisa i režiji Craig Williama Macneilla ima vrhunski horor integritet. Macneill je stekao određenu reputaciju sa filmom BOY i u CHANNEL ZERO uspeva da je ojača što se mene tiče prebacujući estetiku indie horora na televiziju. Ovo je serija bez bombastičnosti, sa većim akcentom na atmosferu i slow burn nego na jump scares, šarenilo, ciku i vrisku. U određenom smislu, uprkos velikom broju Kingovih televizijskih ekranizacija, ovo je jedna od onih “kingovskih ekranizacija” koje ih znatno nadmašuju iako sam King nije umešan u nju. Međutim, Kingova atmosfera malog mesta, traume iz detinjstva koja se reaktuelizuje u stvarnosti itd. su tu.

Ono u čemu me je CHANNEL ZERO ostavila hladnim, kao i mnogi indie horori, kao i mnogi Kingovi radovi, kad smo već kod toga, jeste zapravo sama Strava koju nam prikazuje. Ona mi naprosto nije bila dovoljno zanimljiva i nije me držala u dovoljnoj tenziji. 

Ono što me je zapravo drAlo u najvećoj tenziji u ovoj seriji koju je kreirao Nick Antosca jeste zapravo sam način kako je realizovana, i ozbiljnost pristupa, od vizuelnosti do glume. Stoga, mislim da će ova serija biti zanimljivija gledaocima koji su receptivniji prema Stravi koju je osmislio Straub.

GOLIATH S01

GOLIATH Davida E. Kelleya i Jonathana Shapiroa predstavlja pravo osveženje u ovim danima žestokog slow burninga u serijama poput WESTWORLDa. Ono što me naročito raduje jeste suštinski comeback old school scenarista kao što je David E. Kelley koji je u GOLIATHu uspeo da ga zapapri kao najsvežiji nu school junoša, samo sa onom pripovedačkom ekonomijom i onim šarmom u postavci likova koji je krasio najbolje network serije starog kova.

Billy Bob Thornton u ulozi advokata pijanice Billy McBridea uspeva da napravi jednu od svojih kultnih uloga. On je nevaljala pijandura, cinik, sjajan advokat, fan Anspaughovog filma HOOSIERS u koji očigledno projektuje svoju životnu priču, sve u svemu jedan pravi autsajder koga volimo. Shapiro i Kelley ga tako postavljaju bez stida, i bez zazora. McBride funkconiše od prve sekunde kada se pojavi na ekranu, kao najsočniji network junak i tu nema nikakvih mistifikacija kojima su cable i streaming servisi postali skloni.

To sve ne znači da GOLIATH u pojedinim momentima ne odlazi daleko od tipične legal i procedural rute. Ona itekako odlazi u smeru onoga što network ne dopušta, međutim nikada autori ne zaboravljaju da je ovo televizijska serija pre svega, i da niko nije došao da trpi njihova ispoljavanja u formi televizuelnih romana.

Thornton je okružen odličnom podelom koju predvode Maria Bello i Molly Parker i one za razliku od njega ne samo da igraju odlično već nude i nešto novo. Dok je Thornton na svojoj liniji jedinog pravog Matthauovog naslednika, Bello i Parker donose svežu energiju iako su prekaljene glumice, a svi drugi glumci sa ovakvim interpretacijama u centru ne moraju da lutaju. Olivia Thirlby se odlično snalazi kao lisbetsalanderovska mlada advoklatica sa teškom govornom manom, a William Hurt donosi neophodnu "težinu" i perverznost najekscentričnijem liku u priči.

GOLIATH bi mogao proći kao event serija bez problema ali ako bude prilike, rado bih gledao i open ended seriju.

STRANGER THINGS S01

Pogledao sam STRANGER THINGS novu Netflixovu seriju i moram priznati da je ovo jedan od onih "televizijskih" dragulja za koji sam poželeo da ostane na nivou event-serije, uostalom kao i što je običaj bio u vreme u koje je smeštena. Međutim, serija je obnovljena i treba videti da li će i na koji način biti tretirani likovi iz postojeće sezone. Ako se opredele za TRUE DETECTIVE/ FARGO putanju u kojoj bi svaka sezona prikazivala drugi milje i likove, tu bismo onda mogli podržatzi drugu sezonu. Ipak, bilo bi pogrešno praviti produžetak sa ovim likovima i mestom dešavanja.

STRANGER THINGS je kompaktna celina. Neko je može optužiti za intruziju kinematografije u svet serija koji je danas možda i potentniji od filma, i to je argument koji ne možemo osporiti. STRANGER THINGS jeste "osmosatni", odnosno šestočasovni film koji u sebi nosi samo rudimentarne elemente televizijske dramaturgije, ali s druge strane, zašto se opirati formalnoj arhaiziranosti STRANGER THINGSa kada sve savršeno funcioniše.

Pre skoro godinu dana prepoznao sam izuzetan potencija The Duffer Brothersa i bilo je jasno da Holivud računa na njih. STRANGER THINGS je bio pravi put za njihovu afirmaciju. Privukli su veliku pažnju publike i imaju ljubav geekova koja bi mogla rezultirati izvesnom autonomijom u odnosu na producente i finansijere.

U osnovi, STRANGER THINGS pripada jednom savremenom trendu indie filma koji mi generalno smeta a to su žanrovske priče koje pokušavaju da evociraju efekat i atmosferu nekih prošlih klasika tako što se smeštaju u epohu u kojoj se sam taj klasik dešava. Nisam veliki fan evokacije utiska nekih starih filmova kroz smeštanje u istu epohu. Više cenim autore kao što je Gil Kenan koji izgaraju pokušavajući da stvore Amblin u savremenim okolnostima, bez retro-pomagala.

Međutim, The Duffer Brothers uspevaju da na impozantan način rekonstruišu imaginarijum Amblina i uopšte fantastike osamdesetih, slično filmu SUPER 8 JJ Abramsa. Na neki način, STRANGER THINGS je svojevrsna višečasovna razrada SUPER 8 sa uvođenjem jačih uticaja Joe Rubenovog DREAMSCAPEa ili romana Stephena Kinga.

U centru priče je porodica, što je potvrđeni Spielbergov recept, a zatim je tu i Kingov tretman varošice u kojoj se dešavaju sumnjive stvari, sa sve likovima koji ilustruju male varoške idiosinkrazije. Zanimljivo je uključivanje figure ožalošćenog oca-šerifa koji ne doživljava uobičajenu "sudinu Martina Balsama" svojstvenu policajcima u ovakvim sadržajima.

Zavera koja se nadvija nad varošicom je fini derivat u kome ima i Hladnog rata i Lovecrafta, i tu ponajviše možemo prepoznati neke elemente koje su tretirali Gil Kenan, JJ Abrams i Max Landis u poslednje vreme.

Elem, neprekidan niz referenci sugeriše dve stvari, prvo da STRANGER THINGS ne samo da nije koncipiran sa originalnošću na umu već da svoj kredibilitet crpi iz nadovezivanja na postojeća i vrlo omiljena ostvarenja, kao i da je deo jednog šireg talasa reinterpretacije osamdesetih koji se javlja poslednjih godina.

Ipak, sve to nije važno jer ono čega su se Dufferovi poduhvatili uspeva da profunckioniše. Izuzev Winone Ryder koja pokazuje određenu nesigurnost, ostatak glumačke ekipe je izvanredan, deca su sjajno odabrana i dobro je rađeno sa njima. Direktori fotografije Tom Ives i Tod Campbell, iako imaju prevashodno televizijsko iskustvo, odlično uspevaju da proizvedu štimung osamdesetih, i na kraju STRANGER THINGS je uzbudljiv i duhovit na pravim mestima i u pravoj meri.

Ljubitelji muzike će biti blago iziriitirani naglašavanjem da se sve dešava 1983. godine a ima dosta muzike koja se sluša ili pominje da nije baš iz te godine, mada jeste iz tog perioda, ali to su sve "slatke muke".

Producent ove serije i reditelj dve epizode je ozloglašeni Shawn Levy za kog mnogi zaboravljaju da je potpisao jedan od najboljih Amblin filmova poslednjih godina, REAL STEEL. Ako imamo u vidu tu činjenicu, ovo je svakako bitan detalj koji će mu biti uzet kao olakšavajuća okolnost na Sudu Istorije.

STRANGER THINGS je u sebi nosio dosta elemenata zbog kojih je mogao naići na odbijanje. Ipak, sve to je uspeo da prevaziđe, i da se izdigne iznad svih onih principijelnih primedbi koje mu se mogu uputiti.

THE NIGHT MANAGER

Pogledao sam THE NIGHT MANAGER adaptaciju le Carreovog romana koju je za koprodukciju BBCa i AMCa napisao David Farr. Oskarovka Susanne Bier uspela je da skupi sjajnu glumačku ekipu ali nažalost nije uspeva da donese pravi lecarreovski ugođaj. Deo krivice za to je samo njen jer je serija naprosto kruto režirana, staromodno i u skladu sa standardima neke televizije sa nižim standardima. Naprosto, u lokacijama, kostimima, detaljima nema nikakve vibrantnosti, kadriranje je krajnje konvencionalno i predvidivo, a gluma pati i u pogledu onoga što je rediteljska indikacija a i kad se uzme u obzir šta nudi scenario. Farrov scenario je nažalost bondizovao le Carrea. Odnosi su postali crno-beli, obaveštajna igra je pojednostavljena, a motivacije su stripovske, pa zato ne treba da čudi što naslovni lik kog igra Tom Hiddleston u jednom trenutku sve ovo krene da pretvara u svoj showreel za novog Bonda. Hugh Laurie, s druge strane, ima reputaciju pisca špijunskog romana, pa zaista čudi kako je napravio lik hammy negativca sa onom vrstom šarma koji je toliko prenaglašen da postaje apsurdan. Tom Hollander jedini kanališe naurozu svojstvenu le Carreu, a Elizabeth Debicki čini sve što može da svoj klišetizirani karakter trophy supruge digne do nivoa nekog ozbiljnijeg angažmana, ali ne može, uprkos tome što je vrlo slobodna sa svojim telom za televizijske standarde.

Bez namere da budem kritičan prema BBCu ali THE NIGHT MANAGER nažalost mnogo više liči na minoran BBC rad nego na nešto sa AMCa. Otud ni ne čudi da je serija prvo prikazana u Britaniji a da na AMC očigledno neće imati prvoklasni pemijerni status.

FRESH MEAT S04

Posle četiri sezone, završio se FRESH MEAT, i reč je o jednom od najznačajnijih sitkoma koji su se pojavili u poslednjih desetak godina na britanskoj televiziji. Za početak, ovo je jedna od najznačajnijih kreacija Jesse Armstronga i Sam Baina, dvojice od najznačajnih britanskih scenarista u ovom periodu. Format od četiri sezone ispratio je ritam stuentskog života u koji je serija i bila smeštena i vrlo dobro ga je dramaturški rekonstruisala, ne samo kroz autentičnost emocija već i kroz mehanizam vezivanja za likove.

Serija se pokazala kao rasadnik talenata. Ne samo da su glumci Jack Whithall, Charlotte Ritchie i Zawe Ashton dobili serije BAD EDUCATION, SIBLINGS i NOT SAFE FOR WORK koje headlineuju, već je afirmisala i pisce, recimo Kaith Akushieja koji je kreirao SIBLINGS.

Nažalost, četvrta sezona nije bila dobra i kao da je želela da uguši seriju time što je stvorila utisak da u njoj više nema života. Tome nije pomogla ni činjenica da su dve epizode pisali doajeni Armstrong & Bain odnosno Tony Roche.

Pa ipak, i četvrta kao najslabija sezona, ostala je dovoljno simpatična da se FRESH MEAT završi koliko-toliko na vreme, dakle pre nego što se smučio publici.

FROM DUSK TILL DAWN S02

Druga sezona FROM DUSK TILL DAWN imala je ogroman potencijal jer je preuzela vrlo solidnu podelu iz prve sezone, dosta energičan rediteljski stil i nije govorila o onome što nam je poznato iz filma. Međutim, krajnji utisak je da pored publike ni scenaristi nisu znali kuda ide priče. Nažalost, ispostavilo se da u drugoj sezoni, ova serija plaća danak oangažovanju nepoznatih scenarista iz Rodriguezovog okruženja i da se samo vrti u krug oko nekih nikada do kraja definisanih premisa.

Otud, na kraju, imamo redak sličaj serije koja ima bitno bolje glumce i reditelje, pa i produkcionu vrednost od scenarija. Međutim, za razliku od filma, to je na televiziji osim u vrlo retkim slučajevima vrlo ozbiljan hendikep.

FROM DUSK TILL DAWN S01

Pogledao sam prvu sezonu FROM DUSK TILL DAWN Roberta Rodrigueza. Prva sezona ima dosta aduta ali i jednu jako krupnu manu. Naime, prva sezona je praktično razrada originalnog filma tako da gledaoci u principu znaju o čemu se radi, a u uvodnom delu pomalo pati i od sindroma RAVNE GORE a to je da tek na polovini sezone dođu “na Ravnu Goru” odnosno u paklenu krčmu Titty Twister. 

E sad, u Titty Twisteru, stvar ponajviše počinje da se razlikuje u odnosu na film, i tu slede najveće inovacije u odnosu na Tarantinov scenario.

Ako imamo u vidu da će većina gledalaca biti privučena ovoj seriji baš na osnovu filma, ne mogu da kažem da razumem odluku da prva sezona bude rekonstrukcija bioskopske verzije. Međutim, možda Rodriguez i ekipa imaju neke drugačije informacije, ili znaju da fanovi filmova hoće da gledaju jedno te isto ili se obraćaju nekima koji nisu gledali film, a takve je teško naći kod nas, mada možda ih ima u SAD.

Ono što je unutar serije dobro za početak jeste glumačka podela. Šteta je što se Don Johnson ne pojavljuje više kao rendžer Earl McGraw, u ulozi koja je obesmrtila Michaela Parksa, ali je i ovo koliko se pojavljuje sasvim dovoljno da podseti na svoje slavne dane. Zatim, tu je dobra podela u ulogama Braće Gecko te face poput Roberta Patricka, Billa Sadlera, Jakea Buseya, Adrianne Palicki i Wilmera Valderrame. Konačno, Rodriguez je režirao prve četiri epizode, i moram priznati da u pogledu inscenacije i svega ostalog, ovo više liči na film od većine stvari koje je snimio posle odličnog FACULTYja pre dobrih petnaestak godina. Pucnjava i saspens su muški urađeni.

Ono što mi je olakšalo gledanje prve sezone jeste to što sam je bindžovao i mislim da je ovo idealna serija za to. Isto tako, gledaću i drugu sezonu pa se nadam da će tu da se dese i neke nove stvari. Sasvim sigurno neće razrađivati DTV nastavke serijala.

FROM DUSK TILL DAWN jeste jedna od onih serija gde se čovek naizmenično pita da li su budale oni što su ovo snimili ili ja što ovo gledam, ali definitivno nudi dosta guilty pleasure momenata.

DEN FJAERDE MANNEN

Pogledao sam DEN FJAERDE MANNEN, trodelnu mini-seriju baziranu na romanu Leifa G.W. Perssona u kojoj se tematizuje slučaj ubistva od pe četvrt veka, nerešen i naizgled ne preterano važan u kome se naravno desilo nešto što ima ozbiljnu posledicu po bezbednost Švedske. Ovo je jedan iz romana Perssonove serije o Hladnom ratu a glavni junaci su njegovi provereni detektivi Johansson i Jarnebring, naravno kao penzioneri odnosno veterani, dok se Backstrom pojavljuje u svojoj izvornoj formi, kao smetalo.

Serija je precizno i robusno realizovana, priča je zanimljiva, Rolf Lassgard, veteran koji je u svom opusu već odigrao Wallandera i Sebastiana Bergmana nema nikakvih problema da savlada lik Johanssona, ali čini mi se da ova serija uprkos kvalitetu nema onu internacionalnu crossover dimenziju kakvu je recimo imao BRON, pa čak i DEN FORDOMDE odnosno SEBASTIAN BERGMAN. Naprosto, nema tu svežinu prve sezone BRONa i njenu estetizaciju, niti ima tako modernu izvedbu kao DEN FORDOMDE, naročito kada ga je režirao Daniel Espinosa. Ipak, serija je daleko od lokalne, i uprkos tome što je ne mogu odmah zamisliti kao švedski televizijski eksport, ne bi mi smetalo kada bih je pogledao i na nekoj stranoj televiziji.

Za razliku od komike američkog BACKSTROMa, DEN FJAERDE MANNEN je vrlo seriozno koncipirana serija sa dosta veštom rekonstrukcijom epohe i “tvrdom” atmosferom. Svakako da ljubitelji i poznavaoci ne bi trebalo da je propuste.

THE LAST SHIP S02

Pogledao sam drugu sezonu THE LAST SHIPa do kraja i mogu reći da je bolja i maštovitija od prve, sa još više jako energično realizovane akcije, i da ova serije mreže TNT počinje da mi se izdvaja kao jedna od omiljenijih network serija. Svakako, ovo nije HBO, ovo nije ta ravan ni u jednom aspektu, ali je to baš stvar koja mi prija. Nema slow burninga, nema bullshita, gledamo vojnike u postapokaliptičnim uslovima i njihove pustolovine, bez pretenzija.

Naravno, ko god ima bila kakav otpor prema apokalipsi, militarizmu i akciji, nema šta da traži gledajući ovu seriju. Ali, ko voli, ne treba da je propusti.

NARCOS S01

Pogledao sam seriju NARCOS Chrisa Brancata za čiju je egzekuciju kao glavni reditelj i izvršni producent bio zadužen Jose Padilha. Padilha je posle berilnske nagrade za TROPA DE ELITE i raznih bioskopskih uspeha na domaćem tržištu uspeo da se probije do Holivuda i tamo dobije priliku da režira ozbiljne projekte. Padilha u NARCOSu snima Netflix seriju ali ne treba imati puno iluzija, ipak je ovo evropska produkcija francuskog majora Gaumonta i to joj je za početak omogućilo da bude većinom na španskom što svemu daje ogromnu ekskluzivnost. Postoje mreže u Americi koje prikazuju serije koje nisu na engleskom, i HBO je imao takve pokušaje, ipak Netflix je prvi koji je svoj program, iako nije televizija per se, oslonio na materijal koji je mahom na španskom.

Wagner Moura je harizmatičan kao Pablo Escobar i u određenom smislu, svi ostali junaci zajedno sa glumcma koji ih igraju ostaju u senci kako Escobara tako i Moure. Kada, Escobar potone u ludilo, nasilje, paranoju i postane krvožedna životinja, Padilha ne može da se odmakne od identifikacije sa junakom koja je imanentna gangsterskim filmovima o usponu i padu. Samim tim i serija o Escobaru je više kao gangsterski film o usponu i padu nego kao kredibilna rekonstrukcija istinitih događaja.

Kad je reč o krediblitetu rekonstrukcije, seriji NARCOS ne treba verovati. Ona manipuliše sa dosta događaja, ne samo time što sažima stvari nego malo remeti i redosled što dovodi do problema sa razumevanjem uzročno posledičnih veza. Recimo, zamenili su red Gachinog pada i bombe u Aciancinom avionu a Lehderov slučaj je dat kajnje paušalno.

Međutim, nije istorija jedini poeblem ove serije. Pablo Escobar je zapravo njen najveći scenaristički adut. Imitirajući Scorseseove mafijaške epove, Padilhin tim piše scenario u kome se slobodno skače kroz vreme, iz glavnog toka u digresije i sl. ali na kraju krajeva, filmovi koje radi Marty ipak imaju jasnu strukturu, odnose među likovima i dramu. U NARCOSu se drama razvija u nekim kratkim grčevima, ali se više pripoveda nego što se zaista dela. No, licemerno je reći da sam Escobar nije učinio sve da serija bude zarazna i gledljiva uprkos Padilhinim trapavostima.

Padilhine epizode su režirane u njegovom TROPA DE ELITE stilu, i čini mi se da serija postaje bolja kako je preuzimaju kolumbijski talenti Andres Baiz i Coimbra. No, svakako da je egzekucija vrlo arhaična, vrlo odl school, podseća na vreme kada je Mann radio mini-serije poput CAMARENA STORY.

Sve u svemu, NARCOS ima dosta problema ali teško ga je zaista ignorisati i ne uživati.

SHOW ME A HERO

Gledanje serije SHOW ME A HERO u Srbiji pre svega označava višak slobodnog vremena. Snimanje serije SHOW ME A HERO za HBO pokazuje da David Simon može da radi apsolutno šta hoće. Ovo je istinita priča koja ne zaslužuje mnogo više od male fusnote koja se bavi rasizmom u Jonkersu, ispoljenom kroz otpor izgradnji kuća za sirotinju, logično mahom afroamerikance. U svojoj osnovnoj deonici, SHOW ME A HERO čak nije sasvim nezanimljiva kao prikaz borbe jednog mladog gradskog odbornika, prvo za vlast, potom za igradnju tih kuća. Međutim, ta priča pred kraj serije potpuni gubi fokus i pretvara se u neku opštu osudu lokalne samouprave i njene soft-korupcije. Simon je realista ali ovog puta mu to ne pomaže mnogo jer lokalna samouprava ostaje dosadna.

Međutim, druga linija priče testira rasizam samih gledalaca. U potpuno suvišnoj drugoj liniji priče, Simon prikazuje život onih koji žele da se dosele u te nove kuće i to je jako slabo. To su nabacana opšta mesta, bez ikakvog ubeđenja, bez upečatljivih likova i te scene deluju kao balast natovaren na jednu već vrlo klimavu strukturu.

Sve u svemu, SHOW ME A HERO pokazuje produkcionu snagu HBO i nastavlja njihovu školu ekranizovanja istinitih priča iz američke istorije, ali ovo je ipak samo minorna event serija.

DEUTSCHLAND 83

DEUTSCHLAND 83 Joerga i Anne Winger je nemačka RTLova serija je doživela svoju premijeru na Sundance Channelu u Americi pre terestrijalnog puštanja u Nemačkoj s jeseni. U najgrubljim crtama, DEUTSCHLAND 83 bi se mogao definisati kao blago “ostalgična” parafraza THE AMERICANSa. Naravno, AMERICANSi su klasa za sebe, ali DEUTSCHLAND 83 ima svoj šarm iako je umnogome naivniji (čak i u odnosu na pojedine delove prve sezone AMERICANSa) i mogli bismo ga smestiti negde između THE AMERICANS i CRNO-BIJELOG SVIJETA.

DEUTSCHLAND 83 pokušava da preuzme obrasce američke televizije - žanrovsku intrigu, u ovom slučaju hladnoratovsko-špijunsku, pokuava da prelomi kroz poodične odnose, i to rade i AMERICANSi. Međutim, Wingerovi nisu toliko vešti i rutinirani kao Amerikanci u izgradnji takvih narativa, pa im i špijunski i porodični deo ostaju u domenu prijatnog ali konvencionalnog.

Špijunski deo je na sve to realizovan sa dosta naivnosti. Ova serija pokušava da prikaže epohu u kojoj je špijun još uvek morao da se preruši, da upadne negde, da nešto ukrade, prekopira, fotografiše i sl. ali to ne radi dovoljno ubedljivo, naročito ako imamo u vidu da je bitno naivnija od THE AMERICANSa koji nisu najveći primer uverljivosti.

Slično CRNO-BIJELOM SVIJETU, dosta se insistira na dobrom soundtracku sa dosta skupim odabirom pop hitova i Peterom Schillingom na špici, a čestim pojavama The Cure ili Billy Idola, kao i drugih velikih hitova epohe.

Glumci su sugestivni, sa jasnim personality kvalitetima. Režija je akademska, diskretna, solidna. Prva sezona je u priličnoj meri zaokružena. Ipak, ako bude bilo volje, lako se može napraviti nova.

HALT AND CATCH FIRE S02

U drugoj sezoni nažalost HALT AND CATCH FIRE u potpunosti implodira. Umesto serije o stvaranju, o konstrukciji, a po čemu se razlikovala od ostalih, u drugoj sezoni i ona postaje serija o destrukciji, o eroziji ličnosti, fizičkom, mentalnom i emotivnom propadanju a velike ideje kojima se bavi u pogledu ITa tretirane su kao one-shot zapleti nekog procedurala.

Ako bude treće sezone, neću je propustiti, ali iskreno, možda je bolje da se sada završi, ako u trećoj ne može da se bitno popravi.

THE LAST SHIP S01

Pogledao sam prvu sezonu serije THE LAST SHIP i moram priznati da mi je ova konvencionalna, letnja, network serija (dakle nešto najdalje od onoga zbog čega je televizija danas tako uvažena) prilično prijala. Pilot epizodu je režirao Jonathan Mostow, profesionalac kog izuzetno cenim i smatram čak u određenom smislu nedovoljno prisutnim poslednjih godina, i od samog početka postavlja jasne parametre šta ćemo gledati. Seriju je producirao Michael Bay i ona jeste bayovska priča o američkom ratnom brodu poslatom na vojnu vežbu na Arktiku, za koji se ispostavlja da je deo tajnog pokušaja da se nađe lek za epidemiju smrtonosnog virusa koji se širi planetom.

Serija je adaptacija romana Williama Brinkleya a priča o brodu koji izbegava virus poznata nam je iz Fukasakuovog filma VIRUS, velike internacionalne kopordukcije s kraja sedamdesetih. U sebi nosi dosta smisla za humor u prikazu postapokaliptičnih okolnosti - recimo bazu Guantanamo koju su preuzeli zatvorenici iz Al Kaide jer su bili izolovani i ostali nezaraženi, ali ima isto tako i jak hladnoratovski vajb sa ruskim brodom kojim komanduje admiral koji je u najboljem smislu preslikan iz filmova Reaganove ere.

THE LAST SHIP ima jednostavnu postavku i ne donosi puno iznenađenja ali to što radi, radi jako dobro. Svakako ću pogledati i sledeću sezonu.

BALLOT MONKEYS

Pogledao sam BALLOT MONKEYS Guya Jenkina i Andy Hamiltona i reč je o vrlo zanimljivoj seriji koja se nadovezuje na Jenkinove slavne radove iz devedesetih. BALLOT MONKEYS je petodelni sitkom o britanskim izborima baziran na vrlo zanimljivom konceptu a to je praćenje četiri autobusa u kampanji u kojima se nalaze komični likovi bazirani na stranačkim funkcionerima i aktivistima.

U toku izbora, serija je kombinovala ranije napisane scenarije i aktuelne događaje koji su oblikovani u scene i snimani neposredno pre emitovanja. Ono što je najveći trijumf jeste to što ova serija zaista funkcioniše kao sitkom sa upečatljivim i smešnim likovima nezavisno od poznavanja britanske dnevnopolitičke situacije. Doduše, potrebno je određeno zanimanje za politiku i aktuelnu situaciju ali ne na onom nivou na kom svaki Srbin poznaje srpsku parlamentarnu scenu.

Dakle, serija ne samo da je odlična u svojim osnovnim žanrovskim namerama, već nudi i zanimljiv produkcioni koncept mešajući konvencionalni dramski program i event programming. Naravno, ovako nešto je moguće na televiziji koja je spremna da se našali sa pravim strankama.

CRIMS

CRIMS Adama Kaya i Dana Swimera je zabavan sitkom BBC3 u njihovom stilu edgy komedije namenjene mlađoj publici. U centru serije je briljantna rola Elisa Jamesa koi igra smotanog belca koji igrom slučaja završi u popravnom domu u kom ga čekaju svi zamislivi rizici, od straha od silovanja, preko siledžija iz zatvorskog dvorišta do čuvara sadiste. Kay i Swimer se od samog koncepta pa preko razrade, fino poigravaju rasturanjem i reafirmacijom klišea koje znamo iz dramskih obrada zatvorskog života. Elis James je izuzetan u cenralnoj ulozi straight guya koji treba da se snađe okružen ekscentricima i opasnim tipovima, i što se mene tiče ovo je starmaking rola za njega.

SCROTAL RECALL S01

SCROTAL RECALL Toma Edgea je osvežavajuće staromodna šestodelna romantična komedija koja kombinuje Britcom o cimerima i visokokonceptualizovanu romantičnu komediju. Na kraju, a to je najvažnije, Edge uspeva da izazove i smeh i emotivnu reakciju na priču i da veže gledaoce za junake.

Johnny Flynn i Antonia Thomas (koju pamtimo iz MISFITSa) su odlični u glavnim ulogama prijatelja koji su idealni jedno za drugo ali toga još nisu svesni, dočim Daniel Ings pruža konvencinalnu komičarsku podršku kao sidekick od poverenja.

Visoki koncept oličen je u priči o glavnom junaku koji dobija hlamidiju i o tome mora da obavesti sve svoje seksualne partnerke. U komunikaciji sa svakom od njih, rekonstruišemo po jedan deo njegovog ljubavnog života, i shvatamo mnogo bolje nego on u kom pravcu to sve treba da se kreće.

Realizacija je na visokom nivou, scenario uspeva da nađe dobar balans između romantike, komedije i količine ekscesa u humora, a podela je apsolutno spremna da to iznese sa punim ubeđenjem.

Očekujem drugu sezonu.

NOT SAFE FOR WORK

Zawe Ashton je još jedan od alumnusa FRESH MEATa koji je dobio svou seriju. Ona je dobila dramediju D.C. Moorea NOT SAFE FOR WORK koja pretenduje da spoji workplace komediju sa nekim opštim opservacijama o krizi koja je sačekala jilted generation, ljude rođene posle 1979.

Smeštena u državnoj službi za emigraciju čija funkcija praktično nije razumljiva zaposlenima, Mooreova serija kombinuje bolne melodramske momente sa komedijom i uprkos tome što ne mogu reći da neki od radikalnijih zahvata savršeno funkcionišu u prvoj epizodi, NOT SAFE FOR WORK pokazuje tendenciju da se pretvori u nešto vrlo zanimljivo kako bude odmicala, tako da ću joj sasvim sigurno pružiti priliku.

Zawe Ashton se odlično snalazi u glavnoj ulozi i od Vod iz FRESH MEATa preuzima samo ono što joj je potrebno za ovaj lik, bez klizanja u ponavljanje i manirizam.

SENSE8 S01

Pogledao sam SENSE8, ulazak Wachowskih na televiziju preko streaming servisa Netflix. U saradnji sa iskusnim televizijskim vukom J. Michael Straczynskim napravili su dvanaestodelnu prvu sezonu od pet planiranih, ali su uspeli da se spasu od rizika da u inicijalnoj sezoni ostanu potpuno nedorečeni što se dešavalo nekim HBO serijama poput LUCK. Ne želim da naslutim bilo kakvo ukidanje serije SENSE8, naprotiv, u svemu ovome sam prilično uživao, ali prilično je važno da se gledaoci ne osete prevareno posle gledanja prve sezone.

To se neće desiti. Štaviše, gledaoci su se mnogo više mogli osetiti prevareno posle gledanja filma JUPITER ASCENDING. Taj film je izgledao kao nešto što su radili autori bez ikakvog angažmana i prisustva u stvaralačkom procesu, dočim u SENSE8 imamo obrdnut slučaj, Wachowske koji tuku iz svih oružja.

U tom pogledu, možemo prepoznati i neke opšte tendencije njihovih trenutinih interesovanja. Očigledno je da ih forme na koje je referisao JUPITER uopšte ne zanimaju. Ova serija je na liniji CLOUD ATLASa, a možda i još više Mitchelovog najsvežijeg romana BONE CLOCKS. Priča ima osam protagonista povezanih nekim telepatskim vezama koje bi mogle biti prethodna ili buduća karika u evoluciji i progonjeni su od strane zle organizacije koja je moćna i želi da ih eradicira.

Magijaški dvoboj kojim se bavi Mitchell u BONE CLOCKSu umnogome je drugačiji od ovoga čime se bave Wachowski, ali koncepti su približni. Za početak dobrodošao je povratak sočne melodrame koja dobacuje sve do sapunske opere u spoju sa visokooktanskom akcijom u kojoj se ne preza ni od ozbiljnih intervencija na protivnikovom telu, i u tom pogledu SENSE8 nije nekakvo slowmoversko foliranje kakvo bi nam mogao napakovati AMC.

Serija sve vreme ima tempo filma, a Wachowski i dalje imaju nerv kako da nas zadovolje, recimo Doona Bae, korejska superzvezda, igra poslovnu ženu koja u seulskim noćima svoju frustraciju radnim mestom prazni u oktagonu i sl.

Pored dara da izaberu zanimljive ljude i događaje, Wachowski se dosta bave i onim što njih zanima, a naročito Lanu, tako da je SENSE8 neuobičajeno opterećen LBGT motivima, sa akcentom na L, G i T, a vrlo malo B. SENSE8 je po intenzitetu LGBT naboja verovatno najintenzivnija serija koju ja znam, a da nije namenjena isključivo LGBT publici.

Wachowski stavljaju toliki akcenat na LGBT teme, odnose i prikaze seksualnih činova da mi se čini kako SENSE8 ima vrlo male šanse da se prodaje na mejnstrim televizijama u mnogim zemljama. Teško je da će posle Netflixa, SENSE8 moći da se vidi na HRTu ili tako nekoj terestrijalnoj televiziji, ili javnom servisu. U tom pogledu, SENSE8 je svesno suzio prostor za komercijalnu eksploataciju, i to će predstavljati teškoću jer je ova serija snimana u Americi, Meksiku, Nemačkoj, Islandu, Keniji, Indiji i Južnoj Koreji sigurno bila vrlo skupa za realizaciju a u osnovi reč je o akcionom SFu koji bi po definiciji trebalo da ima potencijal za dugotrajnu eksploataciju na televizijama.

U odnosu na SENSE8, sočni BOUND deluje kao dečja igra.

Opseg arca koji su osmislili Wachowski i Straczynski je širok i u prvoj sezoni dolazi do rvog “ujedinjenja” glavnih junaka i sticanja svesti da preko svojih telepatskih i “empatijskih” veza oni mogu da deluju zajedno. Ipak, sasvim je sigurno da Wachowski i Straczynski imaju ozbiljne planove sa daljim razrađivanjem ove postavke što istovremeno deluje i ohrabrujuće i zastrašujuće.

S jedne strane, Straczynski je imao uspeha sa dugo utemeljivanim narativima, dočim su Wachowski podbacili kada su u svojim nastavcima počeli da razrađuju Matrix. Međutim, bitka kojom se zaključuje SENSE8 ipak je manja od one iz koje vaskrsne Neo (iako nije mala i moćno je realizovana na islandskim lokacijama).

U toku gledanja serije, pojedine situacije deluju repetitivno, ima određenih faza u kojima bi se očekivalo od junaka da se ranije “osveste”, naročito jer pored osam “izabranih” postoji i Morpheus kog igra Naveen Andrews. Međutim, za standarde serije ovo nije pitanje repetitvnosti. Naime, ona je vidljiva zbog toga što Wachowski u svojoj seriji primenjuju filmsku dramaturgiju. Na ekranu su junaci sa kojima se gledalac identifikuje ali sa čijim dilemama nema onu interakciju kakva postoji u najuspešnijim serijama. Sama filmska dramaturgija iziskuje bržu transformaciju junaka. Otud taj utisak da likovi u pojedinim situacijama tapkaju u mestu.

Zanimljivo je da u poslednje vreme baš na Netflixu serije sve češće pate od te “filmske” dramaturgije u kojoj gledalac ne uspeva da dovoljno penetrira narativ i uključi se u “odlučivanje" likova.

Međutim, čak i kada naiđu takve deonice, SENSE8 to nadoknađuje svojim film lookom za koji su pored Wachowskih bili zaduženi Tom Tykwer koji je radio scene u Berlinu i Najrobiju, Don Glass koji je recimo radio Seul i James McTeigue koji je snimao London. Štaviše, uz Wachowske, možemo reći da neke od najboljih akcionih scena spadaju baš u deonice koje je snimao Tykwer.

Inače direktor fotogarfije na seriji je ugledni John Toll, i to je nešto što se retko sreće čak i danas kada je televizija dostigla ovako visok produkcioni nivo.

I da, imajte na umu, Jamie Clayton je STVARNO transgender, nije propaganda!

GOTHAM S01

Završila se prva sezona GOTHAMa. Hellerova direkcija u kojoj se GOTHAM dešava kao svojevrsni period-piece u domenu stilizacije, sa odnosom prema epohi kao u Helgelandovom PAYBACKu, ispostavila se kao prava stvar. Neki od DC junaka su moćno predstavljeni, neke nove kreacije smišljene za potrebe serije kao što je Fish Mooney ispostavile su se kao vrlo moćne i ukupno uzev, ovo je pravi pogodak mreže Fox.

Likovi koji su postavljeni i glumačka podela pokazuju da serija ima jako puno potencijala za nove sezone i produžavanje sve do trenutka kada Bruce Wayne ne stasa u Batmana, pod uslovom da se ne desi nešto zaista apokaliptično u međuvremenu, a valjda neće.

U sezoni kada je nekoliko serija nastalo po DC propertyjima, GOTHAM se definitivno razlikuje od linije koju ganjaju CW adaptacije i nudi autentičan spin na police procedural u trenutnom televizijskom ambijentu.

Ben Mackenzie i Donal Logue su odlučno “uzemljenje” niza krajnje naelektrisanih i ekscentričnih junaka koje serija vrlo taktično uvodi i razrađuje.

THE AMERICANS S03

Treća sezona AMERICANS je donela ono što je najavljeno na kraju druge. Nažalost, ono što je najavljeno ostalo je nedorečeno i prilično mlako u trećoj sezoni. Teško je reći kako je bolje moglo da se predstavi uvlačenje kćerke u u saznanje da su roditelji agenti KGBa, ali ovde imamo klasičan “BREAKING BAD sindrom” a to je da tajnu glavnog junaka sazna neko ko mu je blizak i neko od koga je pažljivo krije da bi se na kraju ispostavilo da inicijacija tog lika nema tako velike posledice.

Motiv koji je jače aktiviran u ovoj sezoni jesu teme roditeljstva i teme “nevinih” žrtava. Jedna od osobina serije bilo je to da su ljudi koje agenti KGB vrbuju i uništavaju često bili sami krivi za svoj udes, želeli su seks i novac do kog inače ne mogu da dobace, imali mračne tajne koji su želeli da kriju po svaku cenu, i erozija ličnosti pa i smrt od ruge agenata KGBa imala je određenu formu moraliteta. U trećoj sezoni, agenti sreću sve više junaka koji zapravo nisu bili pohlepni, pohotni ili inhibirani, i to je solidno realizovan lajtmotiv.

Ipak, ukupno uzev, ako imamo u vidu nekoliko linija priča u kojima se očekivala eksplozija a dobili smo šapat, treća sezona je više tranziciona nego istinski bitna za kanon ove serije.

AMERICANSi su u trećoj sezoni bili prijatno gledalačko iskustvo, ali bez one snage koju su imale prva i druga.

ПОКУШЕНИЕ

Pogledao sam ПОКУШЕНИЕ Gleba Šprigova, belorusku seriju o pokuaju Abvera da ubije jednog od sovjetskih generala koji su predvodili kontranapad SSSRa 1944. godine. Seriji sasvim sigurno istorijski izvori nisu bili primarni, i Šprigov se opredeljuju za mešavinu melodrame, ljubavni trougao imeđu dvostrukog agenta, operske pevačice i generala koga treba ubiti i špijunskog trilera u duhu partizanskog filma sedamdesetih. Serija je vrlo arhaična, ne samo u odnosu na današnji standard serijskog programa već i za ruske standarde, ali je istovremeno vrlo prijatna u tom retro štimnungu. Uprkos tome što je verovatno teško gledljiva onima koji ne vole partizanski film, mislim da je esencijalna za one koji vole.

Rekonstrukcija epohe je vrlo pristojna, a realizacija je vrlo filmolika u pogledu kostima, scenografije i brige za detalje. Danila Kozlovski igra glavnu ulogu što naravno sve podiže na još viši nivo.

BLOODLINE S01

Pogledao sam BLOODLINE, novu Netflix seriju autora DAMAGESa, zanimljivu fanovima FRIDAY NIGHT LIGHTSa kao povratnički televijski rad Kyle Chandlera. Teško je sasvim otpisati ovu seriju jer naprosto u nju je uloženo jako puno rada, sredstava, podela je prvoklasna jer je Chandler okružen ne samo Benom Mendelsohnom kao indie zvezdom u usponu več i prekaljenim bioskopskim veteranima prve klase kao što su Sissy Spacek i Sam Shepard, ali nažalost, ovo je sve davanje klase jednom zapravo krajnje klišetiziranom sadržaju, klasičnom južnjačko-primorskom potboilderu koji da nema ovako jaku podelu i filmoliku režiju ne bi ni bio snimljen u savremenoj eri televizije.

Ovo je starinska event serija kakvu bih mogao da zamislim sa Richardom Chamberlainom u glavnoj ulozi, sa porodicom u centru i velikom Tajnom koja zapravo i nije nešto naročito i psihološkim transformacijama koje zapravo nisu naročito zanimljive. Ono gde scenaristička ekipa greši jeste krajnji efekat njihovog scenarističkog rada. Naime, BLOODLINE ima formu trinaestočasovnog filma koji pokušava da nas zaintrigira skokovima unapred koji anticipiraju teške i bolne rasplete kako bi malo podigli tonus cele stvari. Međutim, ova serija ne uspeva da nas veže za likove, pratimo ih prilično hladno sa identifikacijom koja je konstruisana za potrebe filma ali ovo nije film i dvočasovni tip identifikacije naprosto ne može da funkiconiše u trinaest časova.

U tom smislu BLOODLINE je trijumf hardvera nad softverom. Ovo je serija koja zapravo krši sve one postulate koji su krasili najbolje HBO, AMC itd serije jer su one bile bazirane na potpuno drugom mehanizmu identifikacije, sa junacima čiji unutrašnji život gledaoci upoznaju i prolaze zajedno sa njima kroz dileme sa kojima se suočavaju. BLOODLINE je serija koja se nasuprot toga gleda sa strane, kao film i ne može da suštinski zaintrigira gledaoca. Spolja gledano ne samo da se gledalac ne uvodi u ono što su HBO gurui nazvali savremenim romanom već sa strane svaki šav i kalup koji su primenjeni deluju još očiglednije.

Serija je okupila grupu dobrih reditelja, veterana serije HOMICIDE kao što su Ed Bianchi ili Jean Segonzac, to su majstori koji su onomad još reformisali američku televiziju i njihov rukopis se oseća u ključnim epizodama, ali na kraju krajeva sve se svodi na demonstraciju sile bez ičega iznutra.

Ova serija zaslužuje pažnju u drugoj sezoni samo zbog podele. Ako glumci ostanu isti, ona samo zbog toga vredi da se gleda, ali plašim se da će se scenaristički sapunica žestoko zapeniti.

CRNO-BIJELI SVIJET S01

Pogledao sam CRNO-BIJELI SVIJET Gorana Kulenovića i Igora Mirkovića i ovo je do sada najznačajniji projekat ove dvojice autora koji u svojoj karijeri imaju itekako značajne projekte. Ova serija nije savršena, i to u mnogo aspekata, u pojedinim fazama je gluma mogla biti bolja, u pojedinim dijalozima ima malo naknadne pameti spram epohe i popularne kulture, mogu se napraviti ovakve ili onakve zamerke, ali kada se podvuče crta CRNO-BIJELI SVIJET je jedna od najboljih televizijskih serija snimljenih od raspada zajedničke države.

Za početak, ovo je POŠTENO snimljena serija, bez usiljenih produžavanja scena, bez tapkanja narativa u mestu, sa ritmom koji je akademski, u skladu sa onim što su zahtevi priče. Podela je odlična, izabrane su živopisne, zanimljive face, sa jakim personalityjem, nije svako od njih savršen glumac, ali čak i oni slabiji su vrlo korektni i konačno imamo posla sa serijom koja ima šarmantan sastav glumac koji se može gledati na duže staze.

Koncept je vrlo jednostavan, toliko da je to pomalo uvredljivo. Držeći se koncepta “ceo život za godinu dana”, da se poslužim naslovom čuvene serije Ace Popovića i Vladana Slijepčevića, Kulenović i Mirković prikazuju 1980. godinu. To je vreme koje ima dosta živih svedoka, ali povrh svega, to je vreme na koje se i danas lože mladi ljudi, epoha iz koje dolazi najznačajniji i najkvalitetniji deo jugoslovenske popularne kulture.

Serija je smeštena u epohu, i samim tim u jedno vreme koje je po definiciji fetišizovano i prikazano bezbrižnijim, ali je za početak smeštena u ZANIMLJIVU epohu, za razliku od recimo terora srpskih serija smeštenih u tridesete koje su dosadile i bogu i ljudima.

Melodramska kičma odnosa među likovima je dobro postavljena i što je najvažnije dosta pitka tako da može da podnese sve one tovare nostalgije, popularne kulture i pesama bratstva i jedinstva koje treba da iznese.

Serija je prilično poštena prema životu u zajedničkoj državi i bez mnogo preuveličavanja pokazuje korozivni faktor nacionalizma (raznih vrsta) u Hrvatskoj.

HRT je napravio pravi regionalni fenomen sa ovom serijom. Uprkos tome što je internet generalno dosta liberalizovao gledanje sadržaja i što više nije isključivo rezervisan za sadržaj koji zanima fanboyeve, već ima i turskih serija i svega, ne pamtim da je neka serija sa prostora države koja više ne postoji na takav način privukla pažnju upravo onih kojima je torent osnovni izvor gledalačkog iskustva.

Po broju ljudi koje sam sreo a da su gledali ovu seriju, i po njihovom profilu, rekao bih da je u Srbiji CRNO-BIJELI SVIJET po internet popularnosti u najmanju ruku dosegao Scandi Noir. Hrvatske serije naravno jesu imale solidnu gledanost na našim televizijama poslednjih godina zahvaljujući nacionalnim frekvencijama na kojima su emitovane, ali potpuni je fenomen ovakva gledanost serije bez oficijelne distribucije na srpskoj terestrijalnoj televiziji i u ciljnoj grupi koja ni ne prilazi hrvatskim sapunicama.

Vrlo je malo verovatno da bi ovakav uspeh i radoznalost mogla privući srpska serija u Hrvatskoj bez nekog land graba na nacionalnoj frekvenciji, ali ne bi bilo loše uraditi reverse engineering ove serije i shvatiti kako je napravljena serija koja uspeva da pokrene onu publiku koja u principu ne gleda domaće serije, a da pri tom ta ista serija nije odbojna, već naprotiv - zanimljiva, onima koji ih gledaju.

Prvi korak je da dramski program Javnog servisa postane dramski program a ne oblik privrednog kriminala.

CRIME STORY S01

Reprizirao sam prvu sezonu serije CRIME STORY, producentskog čeda Michaela Manna koji je rukovodio nastankom biblije za seriju iz pera Chucka Adamsona i Gustavea Reiningera i kao ko-scenarista, producent i povremeni reditelj oblikovao njenu estetiku.

Kada ponovo pogledamo CRIME STORY prva stvar koja je jasna jeste da se ideja “serije romana” koju je HBO kasnije promovisao kao svoje dostignuće zapravo prvi put eksplicitno javila upravo u ovom ostvarenju, o čemu na kraju krajeva svedoče i izjave njenih autora. Doduše, za razliku od HBO oni su tezu o “seriji romanu” i “dvadesetdvočasovnom filmu” koristili više da bi opravdali svoje opravdanje da se okrenu meta-arcu kao strukturi dočim su WIRE ili SOPRANOSi to koristili više da bi dali dodatnu dimenziju svom trijumfu.

CRIME STORY je na NBCu pomerio granice kako u pripovedačkom, tako i u podukcionom smislu. Scenaristička ekipa je izuzetno vešto kombinovala one-shot priče o zločinima koji nemaju veze sa meta-arcom, sa zaokruženim pričama koje imaju veze sa meta-arcom i naravno sa opštim konfliktima koji čine sam meta-arc.

Ako izuzmemo jednu bizarre season break epizodu, gotovo čitavu izmontiranu od scena iz ranijih epizoda u kojoj se publika podseća na sve postojeće konflikte, seriju čini niz vrlo snažnih, pošteno koncipiranih i realizovanih epizoda, potpuno lišenih fillera bilo koje vrste.

Pilot je u formi jednoipočasovnog filma odnosno dva programska sata radio Abel Ferrara. Iako je CRIME STORY optuživan da je MIAMI VICE bez synthova, to je potpuno neosnovana procena. Prvo, MIAMI VICE nije imao tako razvijen meta-arc iako je imao neke negativce koji proveajavaju kroz cele sezone, zatim nije pokušavao da rekonstruiše policijski rad u takvoj meri već se više okretao akciji i uzbuđenjima.

CRIME STORY je u tom pogledu genrebenderska serija jer ima estetizovane akcije ali u osnovi je reč o kriminalističkoj melodrami koja evocira realizam, uprkos tome što bi neki od savremenika epohe u kojoj se dešava sigurno naglasili kako je atmosfera epohe kondenzovana i samim tim intenzivnija nego što je zaista bila, grupišući razne društvene procese u jedan relativno uzak krug ljudi.

Ipak, serija je u svom oslanjanju na realizam, solidnu psihološku produbljenost i rekonstrukciju epohe kako u vizuelnom pogledu tako i u vezi sa istorijskim procesima, kulturom i moralnim obrascima, vrlo uspešan spomenik tom vremenu.

Hrabra odluka da glavnu ulogu tada još uvek nepotvrđeni glumac Dennis Farina koji je dugo radio kao policajac izuzetno se isplatila, iako paradoksalno baš Farina daje ubedljivu dramsku ulogu, sa rečnikom koji je čvrsto ukorenjen u žargonu žanra i epohe, i glumačkim sredstvima koja su svojstvena profesionalcima.

Mannov pečat, uvođenje rokenrola u estetizovane žanrovske priče u prvoj polovini serije bazira se na oživljavanju starih numera i stilova ali u drugoj polovini počinju da se javljaju karakteristični Mannovi pečati, kao što su recimo synthovi, a pretposlednja epizoda prve sezone je školski primer Mannove upotrebe muzike jer ju on i režirao.

U pogledu strukture, CRIME STORY je direktna preteča serije WIRE sa tom razlikom što nije autistična i dosadna, sa postavkom koja ne trpi dramske konvencije i gde onda svaka konvencija a one se ne mogu izbeći deluje kao najstrašniji kliše. U određenom smislu, iako bi WIRE trebalo da bude produžetak serije HOMICIDE koja je opet pa značajna kao veliki povratak one-shot dramaturgije u policijsku seriju, ona je zapravo infesriorni odjek CRIME STORYja.

CRIME STORY je klasik američke televizije koji je izuzetno dobro ostario i koji zapravo još uvek nije prevaziđen, iako se zvanično tvrdi da jeste.

THE WRONG MANS S01

James Corden i Matthew Baynton kreirali su seriju THE WRONG MANS, mešavinu britcoma i tipične britanske špijunsko-kriminalističke serije, stvorivši jedan pristojan zabavan ali ipak sub-edgarwrightovski derivat.

Na nivou scenarija THE WRONG MANS je uvek vrlo solidan, sporadično vrlo duhovit, ali nikada ne dobacuje do big laugh momenata, no definitivno sve vreme drži osmeh na licu gledalaca.

Šest epizoda prve sezone čine jedan story arc ali THE WRONG MANS nije isečen film, postoje određene forme strukturalnog integriteta na nivou svake epizode.

Pored odlične glume u svim ključnim ulogama, vrlo je zanimljiv i rediteljski koncept. Naime, THE WRONG MANS donosi dosta akcionih scena i obračuna, i to je uvek problem jer treba odrediti adekvatnu dozu humora u njima. Reditelj ide na ubedljivost akcionih situacija u holivudskom ključu a humor proističe iz odnosa među junacima a vrlo retko i iz njihovih radnji. Time THE WRONG MANS dosta dobro rešava problem sa kojim se suočava veliki broj akcionih komedija.

Da Edgar Wright nije sve ovo radio na jednom nivou koji je za klasu viši, svakako da bi i THE WRONG MANS imao značajnije mesto u istoriji BBC serija.

ASCENSION

Pogledao sam vrlo dobru seriju kanala SyFy ASCENSION koju su kreirali Philip Levens i Adrian Cruz. Međutim, nepostpisani autor ove serije zapravo je J.G. Ballard čija je priča THIRTEEN TO CENTAURUS zapravo okosnica zapleta ove serije i iskreno sam začuđen da Ballard ni na jedan način nije pomenut kao uticaj na ovu seriju.

Iako se ova serija ne može uklopiti u prototip ballardovske ekranizacije, naročito sada kada je Ballard postao predmet provokativnih meta-žanrovskih ekranizacija, i kada se neki drugi delovi njegovog opusa smatraju prioritetnim za adaptacije, teško je oteti se utisku da su praktično svi ključni motivi preuzeti iz njegove priče koja danas već ima status klasika žanra.

Nažalost, čini mi se da je samo fanovska publika prepoznala upadljivu sličnost i to ne samo premise već i brojnih motiva, ali da je kritika sve ovo UPADLJIVO prećutala što me moram priznati zbunjuje. Iako je sam Ballard bio inspirisan autentičnim eksperimentima o kojima je NASA razmišljala. Verujem da će se u predstojećem periodu razviti malo šira diskusija o ovome ili barem pojaviti objašnjenje zašto je Ballard preskočen.

SyFy nije dom previše kvalitetnih serija mada je imao svoje vrhunce kao što je GALACTICA a ASCENSION je glossy, cable-looking šestodelni conspiracy SF prikazan iz tri etape. Po količini i ulozi seksa u zapletu, ASCENSION pomalo zbunjuje i liči na nešto što bi pre plasirao neki premium-cabler, i pokazuje da je SyFy svesno pokušavao da iskorači iz svojih rutinskih okvira.

Međutim, ono što je meni najviše prijalo jeste to fundamentalno ostajanje u rutinskim okvirima u tom smislu što je ASCENSION ipak televizija starog kova, sa sugestivnom stilizacijom, pitkom i efikasnom naracijom bez ovih sada već suvišnih HBOovskih pretenzija tamo gde ime vreme nije. A opet u vizuelnom smislu, ovo je ipak iznad većine event-serija koje danas mahom deluju vrlo staromodno.

Ne znam da li je svemu tome doprineo super-producent niskobudžetnih sadržaja Jason Blum (iako je ova serija u svakom pogledu suprotna od onoga što on inače radi) ali ASCENSION je po mnogo čemu pre svega unikatna serija.

Pored toga što je unikatna, meni je bila i dobra, sa poetskim, snažnim zaključenjem koje se može posmatrati i kao pozivnica za sledeću sezonu.

U ovoj televizijskoj sezoni, ASCENSION je jedno od najprijatnijih iznenađenja.

THE GAME

 Pogledao sam seriju THE GAME po scenariju Tobyja Whithousea. BBC je snimio ovu šestodelnu seriju u pokušaju da povrati svoju hladnoratovsku slavu i u tome je samo delimično uspeo. Whithouseov output van serije BEING HUMAN bio je prilično sumnjiv i to važi i za THE GAME. S jedne strane, whithouse želi da oživi le Carreovu poetiku ali ipak ne uspeva da dosegne suptilnost već odnose neumitno svodi na najjednostavnije postavke.

U vizuelnom pogledu, THE GAME ima ambicije koje reditelji ne realizuju do kraja i naprosto ostaje više kao korektno beleženje osrednje rekonstruisanog hardvera nego ubedljiva interpretacija epohe - bilo da očekujemo nešto kao MAD MEN ili nešto kao AMERICANS.

THE GAME do kraja ostaje u tim osrednjim dometnima. U krajnjem zbiru verovatno ne dobacuje ni do THE HOUR. Ipak, BBC i Toby Whithouse ne rade stvari slučajno. Tako i ova serija uprkos nemogućnosti da crossoveruje ima svoju funkciju za fanove žanra.

Zana Marjanović i Goran Navojec pojavljuju se u manjim ali važnim ulogama.

GLUE

 Jack Thorne, britanski televizijski pisac u usponu, doneo je osveženje kako među serijama Channel Foura o mladima tako i britanskom televizijskom krimiću. Neki kritičari su definisali GLUE kao mešavinu SKINS i MIDSOMER MURDERS ali to poređenje bi stajalo samo u slučaju da su zločini koji se prikazuju u seriji iole pitomiji. Međutim i zločini kojima se serija bavi i odnosi među likovima su prilično gadni, a kad je reč o rečniku i golotinji, GLUE se ne usteže.

Glavni likovi u seriji su mladi, i to važi za obe strane, i za osumnjičene i za čuvare reda. Druzštvo u kome žive je korozivno ali je ambijent vrlo zanimljiv. Naime, priča je smeštena na selo, a mladi žive kao u SKINSu, dale vode urbani način života prilagođen ruralnom ambijentu.

Ne mogu da kažem da slične stvari nisam viđao u serijama kao što je FRIDAY NIGHT LIGHTS ali ideološki svetonazor i likova i junaka je ovde drugačiji. Junaci serije GLUE su hedonisti i nisu ni na koji način napojeni patrijarhalnošću seoskog ambijenta u kome žive niti su inspirisani zemljom i domaćim životinjama koje ih okružuju, iako i jedno i drugo igraju značajnu ulogu.

GLUE funkcioniše kao triler, i kao edgy serija o mladima, ali njen značaj je pre svega u tome što donosi jedan novi žanrovski hibrid, tretirajući seoski milje na potpuno nov način.

HALT AND CATCH FIRE S01

 Pogledao sam celu prvu sezonu serije HALT AND CATCH FIRE Christophera Cantwella i Chrsitophera C. Rogersa i mogu reći da je ovo jedno od najvećih ako ne i najveće uživanje koje nam je pružila televizija u poslednjih par godina, a ako ne računamo nove sezone kvalitetnih serija, sigurno najveće.

Neizvesna je budućnost ove nove AMC serije no to sada nije ni važno jer ako se HALT AND CATCH FIRE ne produži ostaje nam ova briljantna prva sezona koja kreće kao derivat MAD MENa i BREAKING BADa, dve najbitnije AMC serije da bi zatim postala nešto potpuno autentično i "svoje".

Ono po čemu je HALT AND CATCH FIRE autentična je dobro primetio kritičar magazina Time koji je konstatovao da je ovo serija o "stvaranju" a ne o destrukciji, odnosno da je ovo serija o sučeljavanju "stvaranja" i "destrukcije" dočim je veći deo najpopularnijih i najcenjenijih serija mahom inspirisan korozijom ove ili one vrste.

Naravno, nije HALT AND CATCH FIRE lišena korozivnosti ali je ovo redak slučaj gde potreba za stvaranjem razara junake, njihove psihe i njihove odnose sa okolinom.

U tom pogledu, mislim da svako ko se na bilo koji način bavi kreativnim poslom može da se identifikuje sa ovim junacima. Cantwell i Rogers uspevaju da ponude svežu interpretaciju mannovsko-hawksovskog lika profesionalca koga vizija i zadaci potpuno progutaju a producenti su sakupili briljantnu glumačku ekipu tako da Scoot McNairy, Lee Pace, Mackenzie Davis i Kerry Bishe uspevaju da naprave izuzetne likove, čiji potencijal svakako može da se protegne na nekoliko sezona.

Rekonstrukcija epohe je vrlo vibrantna, i naravno Paul Haslinger sa muzičkim urednicima, kostimografi, scenografi i svi ostali imaju prostora da se iskažu. Ambijenti u kojima se serija dešava istovremeno deluje fetišizovano ali imaju u sebi i element "iznošenosti", deluju korišćeno i autentično, a sve naravno još bolje funkcioniše kada su scenaristi bez mnogo ironije rekonstruisali i mentalitet osamdesetih kroz likove.

Kao što su MAD MEN kroz bavljenje reklamom prikazani kao trendseteri, tako su i Cantwell i Rogers svesni u kojoj meri su njihovi junaci deo miljea koji je oblikovao našu sadašnjost. Ipak, u tom potenciranju "značaja svoje priče" dejstvuju vrlo diskretno.

HALT AND CATCH FIRE po svom pristupu i pojedinim angažovanim autorima asocira na RUBICON. Čak i ako je zadesi ista sudbina, ne sumnjam da će imati kultni status i da njeni autori imaju budućnost.

BAD EDUCATION S01

 Pogledao sam prvu sezonu britanske komedije BAD EDUCATION čiji je kreator komičar Jack Whitehall, mlada snaga tamošenje scene, fanovima serije FRESH MEAT poznat po ulozi JPa.

BAD EDUCATION je u pogledu strukture i humora znatno jednostavniji od FRESH MEATa, uostalom ima i uobičajeno sitcom trajanje od pola sata. Jack Whitehall kanališe JPa u ovoj seriji ali nema ostalih likova sa svojim personama a po anarhičnoj atmosferi BAD EDUCATION evocira uspomenu i na sjajnu C4 seriju TEACHERS.

Humor je, naravno, individualna stvar ali nisam imao primedbe koje je izneo deo kritika u vezi sa time da se Whitehall, navodno, ne angažuje dovoljno i da su gegovi usiljeni. Moj utisak je bio upravo suprotan.

Prva sezona BAD EDUCATION jeste svoj humor postavila direktno i predvidivo ali meni je to sve savršeno funkcionisalo.

Whitehall će za ABC lično raditi američki rimejk. Ipak, plašim se da ABC nije pravo mesto za takvu seriju i da bi BAD EDUCATION u tamošnjoj izvedbi mogao ponoviti neuspeh američog rimejka TEACHERSa.

AMBASSADORS

 AMBASSADORS je atipična serija za Davida Mitchella i Roberta Wooda. Duet iz PEEP SHOWa i brojnih drugih komedija ovog puta ima posle sa dramedijom koja najviše podseća na rad svog kreatora, seriju REV. Smeštena u Tazbekistan, izmišljenu postsovjetsku despotiju, priča prati dvojicu britanskih diplomata, ambasadora i prvog sekretara i njihovo snalaženje u diplomatskim poslovima koji naravno vrcaju od oportunizma, tradicionalnih interesa i ličnih kompleksa.

Prva epizoda je zabavna iako ne mogu da kažem da je njen ton do kraja izbalansiran. Ovo nije THICK OF IT ali nije ni HOUSE OF CARDS, nalazi se negde između što verovatno nije baš kompliment.

S druge strane, Webb i Mitchell su izvanredni i mogu da iznesu ovaj materijal. Zaintrigiran sam kako će se stvari dalje razvijati.

LES REVENANTS

Pogledao sam osmodelnu francusku seriju LES REVENANTS snimljenu po filmu iz 2004. koji u znatnoj meri nadmašuje i čiju kriptičnu premisu produbljuje ali ne razrešava. Ova serija spada među najzanimljivije stvari na koje sam naišao u 2012. godini i uspeva da me ubedi kako su Francuzi pored Skandinavaca uspeli da se nametnu kao supersila u svetu serijskog programa. Serija je u svakom detalju izuzetno precizna, visokoestetizovana i vrhunski dizajnirana u meri koja sugeriše da je Canal + evidentno imao jako visoke internacionalne ambicije sa njom. Doduše, pitanje je da li će se publika sa ovom serijom uopšte sresti ili će gledati britanski rimejk Paula Abbotta, a koliko vidim i producentska kuća Brad Pitta sprema nešto slično za američko tržište.
To je šteta jer koliko god pretenciozno zvučalo, ovaj stepen ambicije u jednoj seriji Britancii Amerikanci imaju samo u vrhunskim produkcijama pa se brinem da li će te najavljene prerade biti realizovane sa podjednkom ambicijom.
Paradoksalno. iako bi trebalo da je reč o konkretnijoj. populističkijoj formi, televizijska serija danas ostavlja mnogo više prostora za apstraktna razrešenja nego film. LES REVENANTS kao film je imao pravo da ne ponudi odgovore alimje ostavio utisak kao da nas je prevario, odnosno enigma sa kojom je zaključen nije delovala kao adekvatan odjek svega onoga čemu smo prethodno posvedočili. Kao serija, međutim, LES REVENANTS u pojedinim aspektima nudi manje odgovora, dok je u nekim konkretniji, ali ne deluje ni kao izneveravanje publike ni kao nagoveštavanje sledeće sezone.
U određenom smislu, sledeća sezona do koje verovatno mora doći, može biti svojevrsni izazov jer je jako teško sa istim likovima ponovo ispričati ovu priču jer je osnov serije u tom prvom susretu između živih i prežaljenih pokojnika. S druge strane, ni uvođenje drugih likova kojima se to dešava po prvi put nije pravo rešenje. Videćemo koju će od udica bačenih u prvoj autori pratiti u drugoj sezoni.

SOLARIS

Pogledao sam dvodelnu sovjetsku adaptaciju Lemovog SOLARISa iz 1968. godine koja je napravljena za tamošnju televiziju pre filma koji je snimio Tarkovski. Adaptaciju je napisao Nikolaj Kemarski i ova adaptacija važi za najbližu romanu. Ja ne umem da procenim pošto nisam čitao roman, ali činjenica jeste da od tri ekranizacije ova je negde najjasnije i najracionalnije postavljena i lišena je autorske ekspresije u pogledu intimnih doživljaja. Crno-bela fotografija, enterijeri, svedeni produkcioni uslovi utiču na način pripovedanja i daju neku neobičnu solidnost i skoro melodramatičnost SFu koji inspirisao najpretencije reditelje u dvema generacijama. Lemov predložak, međutim, čak i pojednostavljen implicira metafizičke dileme i rekao bih da zapravo baš onda kad je racionalno tretiran postaje jasno koje sve mogućnosti istražuje. Otud, iako ova adaptacija nema istorijski značaj kao prva niti je intrigatna zbog imena reditelja i producenta kao druga, ostaje esencijalna jer iznosi SOLARIS na nivou sklopa događaja i onoga što u Lemovom tekstu postoji. Na CG sam našao odličan rip sa podnošljivim prevodom.

CARNIVALE

Sa nedopustivim zakašnjenjem, pogledao sam jednu od ključnih serija u protekloj deceniji - CARNIVALE. Daniel Knauf je zbilja autor sa neverovatnom karijerom. Izuzev serije CARNIVALE i pre i posle nje, njegova karijera je sačinjena od ostvarenja koja se manje-više nisu izdvajala, uprkos činjenici da je upravo ova serija možda na najbolji način uspela da zarobi sve ono što je činilo HBO serije "savremenim romanima". Širina zamaha, razrada karaktera, digresije, sve to činilo je CARNIVALE delom koje odstupa od konvencionalnih postulata dramaturgije, i pomera se od drame ka epskim strukturama a sa druge strane, sve to je realizovano u savršeno kontrolisanom stilu, sa dve sezone koje ipak nigde ne zalutaju, koje u svakom smislu nekuda vode.

CARNIVALE je ugašen posle dve sezone i ostala je želja da se serija nastavi i da se na neki način priča zaokruži. Što se mene tiče, mislim da je serija obustavljena u pravom trenutku i da je priča zaokružena u pravoj meri. Da se išta od koncepata koji se otvaraju na kraju dalje razrađivalo, postojao bi veliki rizik da sve ovo pođe putem LOSTa i da se perpetuira do tačke u kojoj više ništa nema smisla. Otud stvari koje se na kraju dvanaeste epizode druge sezone započinju meni više deluju kao znak da večita borba o kojoj serija govori traje i dalje nego kao cliffhanger za neka dalja dešavanja. Rekao bih da verovatno ima i potpuno suprotnih viđenja ove situacije, a i sam Knauf govori o zapravo šest sezona serije kojima bi se obuhvatile sve Tri Knjige.

Moguće je da smo ostali uskraćeni, ali isto tako mislim da je briljantno kada serija završi svoj put dok je na vrhuncu. Zaista je mali broj serija uspeo u tome, što je negde i očekivano - serije su samo u najređim slučajevima dela sa umetničkim pretenzijama.

Knauf je pisao dosta epizoda ali nije bio dominantan scenarista. Reditelji su takođe bili razni sa izvesnom dominacijom Rodrigo Garcie u odnosu na ostale. U pogledu dizajna i atmosfere, CARNIVALE je besprekoran i takav gothic ugođaj u periodu Dustbowl Depresije teško može da se dostigne. Doduše, CARNIVALE je imao film look i zbog toga što je bio prilično skup za HBO standarde pa samim tim i nerentabilan.

Clancy Brown je definitivno na osnovu ove serije učvrstio svoju poziciju kao go-to guy kad je reč o opasnim, tvrdim teksaškim ili retro junacima, i nekoliko njegovih kasnijih uloga proističe iz role Oca Justina u ovoj seriji. S druge strane, Nick Stahl i Clea Duvall su dobro iskoristili svoj indie stil glume kako bi dodali novu dimenziju svojim likovima i ovde su dali dobar karakterni vajb nasuprot personality actora kakvi su Clancy Brown ili Patrick Bauchau, pa u krajnjoj liniji i sam John Savage.

CARNIVALE je u svakom smislu izuzetno dostignuće, i serija čiji je rok trajanja izuzetno dug. Ne samo da će HBO još dugo profitirati od ove serije i nadoknaditi sve gubitke koje je imao pri inicijalnom emitovanju već smatram da je CARNIVALE među serijama koje će se vremenom i jače održđati od nekih poznatijih HBO serija. Prirodno je da posle ukidanja serije, HBO prema CARNIVALEu nema odnos kao prema svom velikom poslovnom uspehu i pravom potezu. Koliko god želeo da bude "više od televizije" HBO na kraju krajeva ostaje kablovski kanal. Međutim, CARNIVALE će sigurno dobijati sve značajnije mesto u hijerarhiji projekata kojima se HBO ponosi.

U vreme izlaska, HBO je optuživan zbog serije CARNIVALE da se umislio i počeo da traći previše strpljenja od svojih gledalaca. Smatram da u slučaju ove serije to nije tačno i da je upravo ovo instanca u kojoj je postignut optimum enigmatičnosti i pretenzije. Tek kasnije će zapravo nastupiti vreme takvih serija, npr. LUCK posle kojih će uslediti "veliki povratak obične televizije" na HBO sa Sorkinovim NEWSROOMom. Pad je bio neumitan ali CARNIVALE nema veze sa njim.

THE NEWSROOM S01

Nova Sorkinova serija THE NEWSROOM u sebi nosi mnogo toga što je nepodnošljivo a ipak je neverovatno pitka i svakako spada među radove koji su ove sezone još dodatno ojačali HBO kao dominantnu silu u globalnim televizijskim okvirima. Sorkin je u određenom smislu osvežio HBO donoseći nešto konvencionalniji, "običan" televizijski šmek na kablovski kanal i to je učinilo THE SHOWROOM nešto dinamičnijom serijom od onoga što je sada visoki umetnički standard na kablovskim mrežama.

U tom pogledu, postoji nekoliko zanimljivih stvari koje Sorkin formalno donosi. Jedna je u suštini basic cable dinamika serije - zbilja mogao bih da zamislim THE NEWSROOM na NBCu, štaviše gledao sam i bolje i pametnije serije na NBCu od ove.

Zatim, bavi se već poznatim istinitim događajima i time kako su ih tretirali mediji, odnosno kako bi trebalo da ih tretira uzorni medij kao što je emisija News Night koju uređuju junaci njegove serije.

I konačno, uspeva da unutar svog karakterističnog pretencioznog stila definiše i neke dopadljive junake čije avanture hteli-ne hteli želimo da pratimo.

S druge strane, tu je klasičan Sorkinov sindrom Siniše Kovačevića - njegovo pisanje nije više drama već propoved, i to ne samo analiza stanja u svetu, društvu, ideološki iskošen pogled i sl. već u THE NEWSROOM dostiže razmere neshvatljivog infodumpovanja u dijalozima koje na kraju pretvara seriju u svojevrsni Sorkinov udžbenik kako se odnositi prema stvarima. Zato njegovi likovi nisu više samo polemičari i otelotvorenje nekih teza, oni su sad i više od toga - naime, suštinskog sukoba nema - likovi su upitani samo da li svako od njih u dovoljnoj meri živi u skladu sa Sorkinovom paradigmom, ona sama se ne dovodi u pitanje. THE NEWSROOM naseljavaju ideali, a njihov rad na televiziji je pokazna vežba kako treba.

E sad, koliko god to nepodnošljivo zvučalo, i koliko god dramski besmisleno zvučala postavka u kojoj se likovi samo razlikuju po nivou koliko rade "kako treba", THE NEWSROOM začađujuće ipak može da se gleda, uz dosta nerviranja, koje će naravno varirati od gledaočevih ideoloških pogleda.

THE NEWSROOM je serija sa čitavim nizom ozbiljnih nedostataka, ali činjenica da je uprkos svemu tome intrigantna znači da je to na kraju priče, ipak dobra televizija. Nažalost, plašim se da osim studenata novinarstva neće imati potencijal za više repriza kao druge, poznatije HBO serije.

FIELDS OF GOLD

FIELDS OF GOLD je vrlo solidno realizovana ali u suštini standardna britanska conspiracy serija u kojoj se prepliću zle namere farmaceutske industrije i biotech giganata koji žele da reformišu poljoprivredu. Ronan Bennet, poznati irski pisac koji je u međuvremenu prerastao Britaniju i radio ponešto u Americi; i urednik Guardiana Alan Rusbridger osmišljavaju jednostavan i dinamičan scenario, sa etički jasnom podelom, i naravno ponekim iznenađenjem u pogledu toga koji je segment establišmenta za šta kriv.

Glumačka podela je izvanredna, i BBC je ovu seriju očigledno proizveo za izvoz što jednim delom objašnjava i dosta atipično gruba poentiranja koja se ne očekuju od tipične BBC produkcije ali ih itekako ima kad je reč o BBC America.

Teorije o farmaceutskoj industriji i genetski modifikovanim biljkama nisu ništa novo i nije im prvi put da nalaze ulaz u mejnstrim. Od Rusbridgera sam očekivao živopisniji prikaz rada savremenih novina ali STATE OF PLAY ostaje visoki uzor za tu vrstu priče i u ovom slučaju.

Pa ipak, FIELDS OF GOLD je neodoljivo vešto realizovan i potvrđuje Andersonovo mesto u samom vrhu britanske televizije.

BRAQUO s01

Prva sezona BRAQUO se ispostavila kao bestidna ali šarmantna pandurska serija starog kova, sa očvrslim policajcima raspoloženim da krše pravila. Jedan od čestih problema u savremenim serijama jeste protok vremena, naročito od kada su HBO i AMC počeli da prave serije koje se odvijaju polako kao romani. BRAQUO je dinamičan ali je priča zapravo smeštena u jako kratak vremenski period i ispada da junaci ne spavaju po 40 sati neprekidno i u rasponu od nekoliko dana na dužnosti ubiju po nekoliko ljudi a nekoliko i van. Taj intenzitet dešavanja je osnovni kvalitet serije ali je dramaturški raspored događaja morao biti uverljiviji.

Jugoslovenska emigracija ima značajnu ulogu u zapletu a jedan pripadnik OVK je negativac u čitavom arcu od nekoliko epizoda. Ako izuzmemo apsurdan izbor imena Zoran Matevski za čoveka iz OVK (premda se time dokazuje da je Kosovo srpsko jer su čak i OVK Srbi) biografija koju junaci saznaju o njemu deluje dosta ubedljivo i aludira na albanske zločine na Kosovu sa kojima smo i mi upoznati. BRAQUO svakako ne pretenduje da otkrije srpsku tajnu, bolnu i neizrecivu, ali je u prikazu mangupa iz nestašne pokrajine sasvim korektan.

ANNO 1790

ANNO 1790 je švedska serija iz 2011. godine koja govori o detektivu štokholmske policije sa kraja 18. veka koji u periodu političke paranoje u monarhiji posle francuskih dešavanja i u ambijentu opšte bahatosti policije, pokušava da malo ozbiljnije rešava slučajeve i pronalazi prave krivce, više koristeći dedukciju nego batine.

Detektiva igra Peter Eggers koji donosi dosta solidnu interpretaciju čoveka koji je ispred svog vremena, i u svakom smislu stoji kao uzor.

Serija ima deset epizoda, svaka obrađuje novi slučaj s tim što postoje određeni sukobi i situacije koje se prate u kontinuitetu kroz celu seriju.

ANNO 1790 nema šarm SHERLOCK HOLMESa sa Jeremy Brettom ali zato mnogo hrabrije rekonstruiše epohu od ostvarenja o Holmesu. Autori serije ne prezaju od prizora nasilja i seksa i uopšte surovosti koja krasi život krajem 18. veka.

Scenografska rekonstrukcija epohe i atmosfere starog Štokholma je izuzetno živopisna i ubedljiva i ANNO 1790 je svakako jedan od upečatljivijih procedurala koje sam gledao poslednjih godina.

CHALK

Steven Moffat je svoj rad u prosveti kanalisao u dve serije - THE PRESS GANG i CHALK.

CHALK je BBC sitkom iz 1996. godine koji je trajao dve sezone. Humor vrca od apsurda i crnjaka i deo toga je kasnije nasledila i izvanredna C4 serija TEACHERS.

Najveći glumački zadaci su postavljeni pred iskusnog David Bambera i on to ostvaruje sa dosta energije.

Kao i inače u Moffatovim komedijama, sve je vrlo vrcavo ali se u situacijama izuzetno oseća "prisustvo pisca" i čini mi se da glumci nisu u potpunosti usvojili likove pa ne mogu da prikriju da ih vodi piščeva ruka.

Srećom, Moffat i u okolnostima te artificijelnosti ima šta da im suflira.

WIDOWS

Reprizirao sam klasik britanske kriminalističke televizije WIDOWS Lynde La Plante. Ona je najpoznatija kao kreator kultne i na kraju rimejkovane serije PRIME SUSPECT. U WIDOWSu iz 1983. godine uspela je da stvori izvanredan one-shot iz koga će kasnije proizaći i nastavci i rimejk.

WIDOWS je priča o tri udovice londonskih kriminalaca koji su nastradali tokom jedne velike pljačke. Znajući da su im muževi stradali ali i da je jedan član ekipe ostao živ i pobegao sa novcem - one se suočavaju sa pozicijom - ne mogu da nastave sa normalnim životom jer su znale previše. Odlučuju da se obezbede tako što će same napraviti pljačku po planovima jednog od muževa. Tokom priprema za pljačku, međutim, počinju da naslućuju i ko je je preživeo.

Lynda La Plante ne samo da odlično vodi zaplet već i vrlo vibrantno prikazuje socijalne okolnosti u kojima "udovice" žive. Milje iz koga potiču i kroz koji se kreću je živopisan i ubedljiv.

Reditelj Ian Toynton je odabrao izvanrednu glumačku ekipu koja sa jedne strane deglamorizuje svet kriminala ali sa druge strane itekako žanrovski funkcioniše. Inscenacije pljačke su briljantne, besprekorno realizovane na skromnom budžetu i jasno je da Toynton izvanredno vlada zanatom. I "mirne" scene vrcaju od teskobe i napetosti po kojima je prepoznatljiva televizija iz vremena tačerizma.

WIDOWS je aposlutna preporuka za sve ozbiljnije poznavaoce serija i ljubitelje krimića.

BIRD OF PREY

Pogledao sam BIRD OF PREY Rona Hutchinsona, jednu od ključnih conspiracy serija u istoriji britanske televizije koja je bitna i kao jedan od pionirskih radova na temu tehnotrilera i ozbiljnijeg upliva hakerske kulture u dramski program. Naravno, tehnologija kojom se junaci služe u BIRD OF PREY je potpuno old school ali paranoja koju emituje postavka čini da kompjuteri onog vremena deluju moćnije pa u skladu sa tim čini se da BIRD OF PREY ne zaostaje mnogo za današnjim kapacitetima, baš zato što su u strahu velike oči.

Richard Griffiths, dežmekasti glumac koga prevashodno znamo po komedijama igra službenika jednog od Ministarstava koji primećuje kompjutersku prevaru. Ispostavlja se da je detalj koji je on primetio zavera koja seže do samog vrha evropskog parlamenta i tiče se izgradnje tunela ispod Lamanša.

Nažalost, zaplet povremeno postaje prilično konfuzan i težak za praćenje a ova serija iz 1982. godine pati i od BBC standarda da se eksterijeri snimaju filmskom trakom a enterijeri elektronikom i to elektronikom onog vremena tako da ne samo da se fotografija ne poklapa nego enterijeri deluju zastrašujuće loše.

Pored Richarda Griffithsa zanimljivo je videti i mladog Jim Broadbenta u ulozi poštenog policijskog inspektora, međutim, ako se izuzme istorijski značaj ove serije kao preteče radova kao što je recimo RUBICON - BIRD OF PREY suštinski nije vredan pažnje gledalaca koje ne zanima proučavanje istorije medija ili tretmana određene teme.

THE CONTRACT

Pogledao sam filmski cut mini serije Geralda Seymoura THE CONTRACT koju je za Yorkshire Television režirao Ian Toynton, TV reditelj koji se proslavio upečatljivim serijama poput WIDOWS a potom je uspeo da postane uticajna figura u Americi.

Seymourov rad sam jako voleo kao klinac naročito u mini-seriji THE GLORY BOYS. Ova serija govori o Hladnom Ratu i pokušaju da se naučnik izvuče iz Istočne Nemačke. U pojedinim deonicama, seymour unosi neka sveža rešenja, a Toynton je sa svojom ekipom izuzetno brižljivo i vešto rekonstruisao izgled Istočne Nemačke. Štaviše, Istočna Nemačka gotovo da nikada bolje nije rekonstruisana u programima ovog produkcionog nivoa za vreme Hladnog rata.

Nažalost, uprkos svemu tome, u ovom cutu, osim zanimljivih detalja THE CONTRACT ne nudi ništa čime bi se znatnije izdvojio. Toynton mu daje ozbiljnost postupka, Seymour donosi ponešto autentičnosti, ali naprosto čak i u kontekstu 1989. sve to je već bilo viđeno u boljim izdanjima.

LILYHAMMER S01

Po preporuci velikog znalca, obratio sam pažnju na norvešku seriju LILYHAMMER. Sada sam prešao polovinu i mogu reći da sam slabo do umereno zadovoljan ovom serijom. Nisam preveliki fan SOPRANOSa i nisam imao živaca da se toj seriji ozbiljnije posvetim što ne znači da neću u nekom trenutku. LILYHAMMER je međutim serija čiji je osnov u SOPRANOSima. Ne samo da Steve Van Zandt iz SOPRANOSa igra glavnu ulogu već i sama špica sugeriše da je LILYHAMMER dopunsko gradivo uz SOPRANOS. U ovoj seriji Van Zandt igra sopranastog mafijaša koji odlazi u Witness Protection Program u Norvešku. Bira Lilehamer kao domaćina zimske Olimpijade koju je gledao. Šteta što nije izabrao Sarajevo.

U Lilehameru, on ponovo kreće starim putem ali dolazi do culture clasha jer Norvežani su potpuno drugačiji od Amerikanaca. Nažalost, likovi su mahom karikature, Van Zandt igra karikaturu mafijaša iz SOPRANOSa a Norvežani su prikazani kao kliše i serija deluje kao da ju je pisao neko ko nikada nije bio u Norveškoj, što je naravno paradoks jer su na scenariju sa Van Zandtom radili Norvežani.

Seriji izmiče i suštinski kvalitet SOPRANOSa oličen u tome što je to bila serija koja tvrdi da činjenica da je neko mafijaš ne znači da on može izbeći anksioznosti koje izaziva običan, svakodnevni život. LILYHAMMER međutim govori upravo suprotno - jedini način da se čovek izbori sa karikirano učmalom sredinom jeste da se ponaša kao mafijaš iz parodije.

Ono što izvlači LILYHAMMER iz ovog ideološko-stilskog brloga jeste to što je serija prilično jednostavna i pitka, ali ne zbog toga što je sadržajna već više zato što je isprazna i taman toliko simpatična da se isprati do kraja.

Kao fenomen o norveškoj aproprijaciji američkih televizijskih stilema vredi da se pogleda, ali ne bih joj se vratio u drugoj sezoni.