Po preporuci velikog znalca, obratio sam pažnju na norvešku seriju LILYHAMMER. Sada sam prešao polovinu i mogu reći da sam slabo do umereno zadovoljan ovom serijom. Nisam preveliki fan SOPRANOSa i nisam imao živaca da se toj seriji ozbiljnije posvetim što ne znači da neću u nekom trenutku. LILYHAMMER je međutim serija čiji je osnov u SOPRANOSima. Ne samo da Steve Van Zandt iz SOPRANOSa igra glavnu ulogu već i sama špica sugeriše da je LILYHAMMER dopunsko gradivo uz SOPRANOS. U ovoj seriji Van Zandt igra sopranastog mafijaša koji odlazi u Witness Protection Program u Norvešku. Bira Lilehamer kao domaćina zimske Olimpijade koju je gledao. Šteta što nije izabrao Sarajevo.
U Lilehameru, on ponovo kreće starim putem ali dolazi do culture clasha jer Norvežani su potpuno drugačiji od Amerikanaca. Nažalost, likovi su mahom karikature, Van Zandt igra karikaturu mafijaša iz SOPRANOSa a Norvežani su prikazani kao kliše i serija deluje kao da ju je pisao neko ko nikada nije bio u Norveškoj, što je naravno paradoks jer su na scenariju sa Van Zandtom radili Norvežani.
Seriji izmiče i suštinski kvalitet SOPRANOSa oličen u tome što je to bila serija koja tvrdi da činjenica da je neko mafijaš ne znači da on može izbeći anksioznosti koje izaziva običan, svakodnevni život. LILYHAMMER međutim govori upravo suprotno - jedini način da se čovek izbori sa karikirano učmalom sredinom jeste da se ponaša kao mafijaš iz parodije.
Ono što izvlači LILYHAMMER iz ovog ideološko-stilskog brloga jeste to što je serija prilično jednostavna i pitka, ali ne zbog toga što je sadržajna već više zato što je isprazna i taman toliko simpatična da se isprati do kraja.
Kao fenomen o norveškoj aproprijaciji američkih televizijskih stilema vredi da se pogleda, ali ne bih joj se vratio u drugoj sezoni.
Нема коментара:
Постави коментар