HARD SUN

Nisam bio deo inicijalnog hajpa oko Neila Crossa ali sam posle gledanja izvanredne serije THE MOSQUITO COAST zapazio da on ipak ima neke osobine kojima nadilazi nekog prosečnog solidnog proizvođača britanskih televizijskih krimića, možda baš zato što je priča imali literarni osnov, nije se dešavala u Britaniji i iza svega je u određenoj meri stajao kliker Ruperta Wyatta, jednog pre svega velikog znalca.

U seriji HARD SUN, nastaloj pre toga, Cross pravi jedan inicijalno zanimljiv hibrid conspiracy serije i procedurala koji nažalost ne uspeva da isprati spektakularnost prve epizode.

Naime, u prvoj epizodi, dvoje detektiva - od starta u jednom složenom odnosu - istražuju defenestraciju londonskog hakera i ubrzo se ispostavlja da svi tragaju za USBom na kom se nalaze dokazi da će Sunce za pet godina spržiti Zemlju i da su vlasti već pripremile plan raznih represivnih mera kako bi kontrolisale ljude kako se bude približavala civilizacijska nulta tačka.

Da detektive ne bi pojeo mrak, sadržaj USBa stiže u javnost i time se zaključuje prva epizoda koja je uzbudljiva, vrhunski estetizovana , sa odličnim glumcima, kao manje ekstravagantna varijacija na seriju UTOPIA.

Od druge epizode, saznajemo da je informacija o Suncu koje će spržiti zemlju uznemirila javnost ali da su vlasti uspele da sve spinuju kao teoriju zavere. Ipak, na neke ljude je blizina smaka sveta ostavila trag i oni kreću da vrše zločine podstaknuti tim uverenjem, dok se u drugom planu razrađuje metanarativ koji se tiče samih detektiva kao season-long arc.

Nažalost, zločinci inspirisani smakom sveta naprosto nisu preterano inspirisani, i mahom kreću da rešavaju neke prozaične lične razmirice koje su po svom intenziteru i maštovitosti daleko ispod nivoa koji postavlja prva epizoda, i da tu nema dobrih glumaca i aktivne estetizacije, to bi bili neki subproceduralni zapleti. Stoga, reditelji uspevaju malo da zasene prostotu sve deo završnice serije u kojoj se vraćamo ful konspiraciji i obračunu među detektivima, ali to je prekasno i premalo. I to ne u odnosu na ono što nudi televizija, koliko u odnosu na ono što su nam Neil Cross i Brian Kirk ponudili u prvoj epizodi.

Ipak, sama ideja je zanimljiva. Detektivi koji sami dovedu do jedne opšte promene društvenih okolnosti sada rešavaju slučajeva koje je ona proizvela. Šteta što slučajevi u središnjem delu serije nisu na nivou inicijalne epizode i cele zamisli.

Nisam toliko imao problem s tim što su zamisli počinilaca bile "sitne" i "lične", koliko se zapravo nisu razlikovale od televizijskijh pa i životnih slučajeva kakve inače imamo priliku da pratimo.

HARD SUN je stoga zanimljiv ali na kraju ipak neuspeo pokušaj jednog formalnog hibrida koji ipak nije u potpunosti dezavuisao potencijal inicijalne zamisli.

BACKSTROM S02

Druga sezona BACKSTROMa, kako sam i slutio, pronalazi bolji način da iskoristi to rešenje odigravanja scena zločina pred detektivima kako bi dočarala njegovu intuitivnost, i to rešenje iako nije nepoznato, ovde daje lepe rezultate.

Sam slučaj kreće sa blago iritantnom ličnom umešanošću Backstroma u njega da bi se onda opet bez razloga preopteretio učesnicima i ishodovao jednim relativno konfuznim razrešenjem.

Malo duže sam uspeo da budem investiran u dešavanja nego u prvoj sezoni ali ipak nedovoljno dugo da bih se fundamentalno proveo mnogo bolje.

TRUE DETECTIVE - NIGHT COUNTRY

TRUE DETECTIVE - NIGHT COUNTRY je serija koja je umnogome obeležila sredinu ove televizijske sezone jer je uspela da postane svojevrsni društveni fenomen pre emitovanja a i posle njega.

Nic Pizzolatto, kreator serije je otišao sa nje posle neuspeha treće sezone i malo je reći da su okolnosti odlaska bile akrimonične. HBO je kao vlasnik prava krenuo da traži novog kreatora, kako među svojim aktuelnim zvezdama tako i među onima sa kojima je tek planirao da radi, pa su se u opticaju našla imena poput Sama Levinsona ali i Isse Lopez.

Minuli rad Isse Lopez je inače vrlo bogat i ne najavljuje neki ogroman talenat kakav se mora uvoziti iz Meksika. Njen najreferentniji rad u ovom pogledu je film VUELVEN koji je formalno nedorečen, sa ponekim vešto izvedenim detaljem koji ga svakako ne izdiže izvan niže klase internacionalno plasiranog žanrovskog sadržaja. Svakako se može reći da je VUELVEN čak i dobro prošao kod internacionalne kritike ako imamo u vidu kakav je to film u stvari.

Međutim, u seriji NIGHT COUNTRY, ako išta, HBO je pokazao izuzetnu produkcionu moć i zrelost jer je očigledno slično NBA klubu svestan tačno šta mu treba od "stranog talenta" a ostalo može da izgradi i sam. Kako je Issa Lopez od filma poput VUELVEN sazrela do serije kalibra NIGHT COUNTRYje u domenu neshvatljivog i jedino se može objasniti neverovatno visokim produkcionim standardom i to ne samo u domenu materijalne moći već i kreativnih zahteva.

Zamena Nica Pizzolatta nije dobro dočekana među fanovima, a on kao autor koji naginje desnom političkom spektru i sa dosta drugova u alt-right gasu, dobija ogromnu podršku njihovih medija, i nema nikakve sumnje da je rani medijski udar na ovu seriju zdesna bio orkestriran i vrlo često potpuno neargumentovan.

No, ni HBO nije od juče, i spoj njihovog ugleda sa činjenicom da je autorka žena doveo je do toga da mejnstrim kritika aklamativno podrži seriju što nije stvorilo balans već upravo utisak da prisustujemo bici u ratu kultura.

Mi kao gledaoci delimično izmešteni izvan tog rata a opet obavešteni o ratujućim stranama, uz vrlo povoljan faktor da je prva sezona serije bila pre deset godina i da smo je realno malo zaboravili i sećamo se samo lepih stvari, takođe smo u našoj sredini imali određene polarizacije, no sa krajem serije je i njima došao kraj.

Prvo, možemo reći da je finale četvrte sezone serije TRUE DETECTIVE svakako bolje i dramaturški kompetentnije postavljeno od barem dva prethodna, prvog i trećeg. Prvog jer finale nije moglo da održi tonus prethodno izgrađene mistifikacije a trećeg jer ga se niko ni ne seća. To je za detektivsku seriju veoma važna stvar.

Likovi su zanimljivo postavljeni. Stvari jesu rodno fluidne ali na zanimljiv način. Prvo, par detektivki je jako zanimljiv jer ih igraju Jodie Foster i Kali Reis - jedno tradicionalno rešenje oslonjeno u filmu koji je redefinisao savremeni krimić SILENCE OF THE LAMBS i jedno veoma moderno rešenje iz sveta nezavisnog filma, i konkretnog naslova CATCH THE FAIR ONE. Njih dve su žene ali u dinamici imaju nešto iz odnosa Clinta Eastwooda i recimo Rocka, i uprkos opštem tonu franšize TRUE DETECTIVE, likovi su duhoviti. Uopšte, i mimo njihovog odnosa, ova serija je izuzetno duhovita, i to bez gegova, sa humorom koji proističe iz situacija. 

Issa Lopez uspeva da jednu konvencionalnu dinamiku moći dvoje detektiva stariji/ mlađi, racionalni/ instinktivni, proceduralni/ neformalni sempluje na svež način, i iz inverzije pola među likovima daje novu dimenziju svima jer je recimo ballbuster šef kog igra Christopher Eccleston, povremeni ljubavnik stare detektivke što generalno pojmu "ballbustera" daje novo značenje.

Christopher Eccleston je diplomirao HBO u seriji LEFTOVERS ali je činjenica da je on jedina tehnička greška u ovoj podeli jer je igrao i u seriji FORTITUDE koja je smišljena u gotovo identičnom miljeu i služi se veoma sličnim postupcima. Uprkos tome što su i druge sezone TRUE DETECTIVE na neki način evocirale druge filmske ili literarne izvornike (zar nije recimo druga sezona najbolja ekranizacija Ellroya, iako nije zvanično bazirana na njegovoj prozi?), ovde je paralela jedna sveže ukinuta serija, u suštini limitiranog dometa ali dovoljno poznata da stvori šum.

NIGHT COUNTRY je superiorna u odnosu na FORTITUDE jer uspešno spojila oniričku dimenziju arktičkih klimatskih okolnosti u kojoj ljudi gube razum i nalaze se na mestu na kom ne bi trebalo da budu što već samo po sebi ima simboliku, sa atmosferom lokalnih verovanja i sujeverja iz kojih se konstituiše strava i sve to zaokružila na način koji je dovoljno logičan da se ne ugrozi strava a da se ne stvori utisak da smo gledali neku nebulozu. Kod FORTITUDEa je problem bio baš u tome što je izgledala kao fudbaler koji kreće u dribling i čuvar ne sluti šta će sledeće da uradi, ali ni on ne zna šta će da uradi.  U NIGHT COUNTRY ima senzacionalističkih detalja ali nijedan nije iz domena jumping the shark, nijedan ne služi za to da malo razbudi publiku kojoj više nema šta da se ponudi u osnovnoj priči.

FORTITUDE nije jedina kriminalistička serija našeg vremena koja se dešava na prostorima večnog leda i polarnih noći. Islanđani snimaju dosta serija u tom miljeu i prisutne su na Netflixu, recimo, i deo te kompetencije ugrađen je i ovde. Islandske lokacije i epizodni glumci odlično su evocirali Aljasku u tom ključu gde Issa Lopez meša varošku atmosferu vesterna i duboku egzistencijalnu stravu večnog leda.

Poznat je vic kad islandski detektiv pita osumnjičenog gde je bio u noći između 30. decembra i 12. aprila, i taj faktor polujasnog protoka vremena veoma je dobro iskorišćen. Utisak o protoku vremena je ostvaren ali činjenica da je stalno noć ili bar sumrak a ljudi rade "dnevne stvari" stvara jedan specifičan osećaj teskobe. Za srpsku publiku je zanimljivo da potonuće u tamu kreće 17. decembra.

U pogledu relacije sa ranijim sezonama, osim jedne replike koja direktno referiše ne samo na svetonazor protagoniste prve sezone već to čini na jedan zanimljiv način - naime Ligoti je bio inspiracija za weltanschauung Rusta Cohlea a ovde imamo junaka koji odlazi kod onoga ko je inspirisao Ligottija, dakle samog Lovecrafta i čoveka koji je mogao da posvedoči tome da Stari i dalje na neki način žive i da na Aljasci i dalje deluju sile koje su tu prisutne odavno pre nego što su se tu naselili ljudi.

Issa Lopez veoma insistira na tom lovecrafrovskom aspektu, sam način izvršenja zločina ima u sebi elemente pravljenja skulputre od tela, transformacije mesa a pomisao na najdrevnije pojave tog podneblja je neprekidna kod svih junaka, naročito inuitskih koji su sa tim miljeom i najpovezaniji.

E sad, naravno, ciničniji među nama naravno mogu krindžovati na neke stvari ako su krindžovanju skloni, tipa ponekom medvedu koji stane pa veoma upadljivo gleda junake i na taj način šalje poruku, ali to je više zato što smo zaboravili na ulogu kojota, ptica lešinara, prizora deponija, truljenja i ostale indiskretne flore i faune u ranijim sezonama. Niti su ranije sezone bili trijumfi naturalizma i logike, niti je ova sada - iako je dosta drugačija u pristupu koji je otvoreno bliži hororu - potonuće u neki kemp. Ali, ko voli horor s dozom iracionalnosti ceniće te "neravnine" koje donosi Issa Lopez.

Serija je, očekivano, veoma vešto izvedena. Produkcioni dizajn je besprekoran. Inscenacije su svakako "više od televizije". Očigledno nema ničega što HBO produkciono ne ume da izleči kod umetnika.

U tom smislu, NIGHT COUNTRY ne samo da je dostojna da nosi ime TRUE DETECTIVE, ako se dogovorimo da ga može nositi nešto što nije potpisao Nic Pizzolatto (i ja oko toga nisam načisto ali izgleda da tekst ugovora jeste) već spada među bolje momente naslovljene ovim brendom.

BACKSTROM S01

Leif G.W. Persson je skandinavski pisac krimića čije sam ekranizacije mnogo više gledao nego što sam imao prilika da ga čitam. Tako je i moj susret sa Baeckstroemom bio u jednom romanu objavljenom ovde gde se on pojavljuje nakratko kao svojevrsna falstafovska figura i ako se dobro sećam ne doprinese značajno slučaju.

U to vreme sam gledao i američku seriju BACKSTROM sa Rainnom Wilsonom u naslovnoj ulozi koja je pokušala da uklopi ovog junaka u format network procedurala i koliko se sećam te serije ona je bila dosta solidna ali ništa kapitalno nije postigla. U tom smislu američka verzija Backtroma je bila zapravo jedan neprijatan, pomalo neuredan i neozbiljan detektiv koji ipak ima dara da napipa zločinca iako ponekad ume da greši. Backstrom je stoga svojevrsni umetnik među detektivima jer njegova forma istrage dozvoljava i mogućnost greške.

U švedskoj seriji BACKSTROM od pre par godina, dobijamo mnogo više kanonsku izvedbu ovog detektiva gde je on intuitivan ali veoma antipatičan istražitelj, sa mnogo mana, gafova, loših ljudskih osobina ali i sposobnošću da vidi šta jeste a šta nije trag.

I ova serija u tom smislu kombinuje nekoliko škola u pristupu seriji, ona je procedural, forenzički i psihološki, sa elementima whodunita, whydunita i sudske drame. Dakle, u seriji BACKSTROM u šest epizoda dobijamo slučaj od scene izvršenja do scene suđenja.

Nažalost, u prvoj sezoni kao gledalac sam dosta lutao u mislima dok sam ovo gledao i sezonu sam priveo kraju manje-više uglavnom slabo prateći šta se dešava jer sam negde na tom putu pogubio konce.

Kjell Bergqvist zaista od Backstroma pravi junaka koji ima niz neprijatnih ili barem antipatičnih osobina i navika. I svakako je uneo dozu komike, mada drugačije od onu koju je pružio Rainn Wilson. Međutim, svojom rolom nije uspeo da objedini sve elemente koji čine ovu priču već je njegov Backstrom ostao junak kog hrpa događaja, iako je on centralni protagonista, nekako nadilazi.

Serija za sada ima dve sezone i treću u najavi. I uprkos ovom utisku, odnosno nasuprot njemu, pogledaću još jednu sezonu jer me zanima da li ću slučaj u njoj uspeti bolje da ispratim.

BACKSTROM je serija koja ima dosta fundamentalnih problema ali osnovni je taj sa naracijom koji ako bi se rešio, svi ostali elementi bi se potom posložili i pokazali da ovo ima potencijal da bude solidno.

KOŠARKAŠKA PRAVILA

Miloš Jovanović je proteklih godina nametnuo kao jedan veoma specifičan sportski novinar na našoj sceni. Izražavao se u različitim medijima, počev od internet portala za koje je pisao, preko televizijskih specijala koje je radio za Vice do podkasta o košarci među kojima je bio pionir. Ono po čemu se izdvojio jeste erudicija u kojoj je uspevao da široko zahvati socijalni i pre svega kulturni kontekst sportskih dešavanja usled čega su čak i njegovi tekstovi o aktuelnim događajima, koji su po pravilu efemerni i deo najpotrošnije medijske galanterije uspevali da deluju kao nešto što je pravljeno da "traje" i "ostane".

S druge strane, veći deo aktivnosti vezao je za razne forme rekapitulacija bilo da je reč o biografskim tekstovima, dokumentarnim specijalima o nekim određenim događajima ili ekipama, i tu je njegova sklonost ka stvaranju hronika trajne vrednosti zapravo najbolje došla do izražaja. 

KOŠARKAŠKA PRAVILA je osmodelna serija pravljena za Arena Sport u kojoj Miloš Jovanović predstavlja po jednu ličnost u svakoj epizodi, usput dajući po jedno lice a bogami i poneko naličje košarke kod nas. U pogledu izbora ličnosti, praktično ova serija zaista nudi do sada najsveobuhvatniju sliku šta znači košarka kod nas - od Svetislava Pešića, našeg legendarnog klupskog a još više reprezentativnog trenera i Marine Maljković koja je podigla našu žensku košarku na najviši nivo, što su ličnosti koje su tradicionalni gosti svake rekapitulacije naše sportske istorije, Jovanović kopa sve do Nemanje Aleksandrova, kao primera velikog talenta koji nije dostigao ono što mu se proricali ali je uspeo da živi od košarke pa sve do Kevina Puntera kao primera dobro prihvaćenog američkog košarkaša u našem miljeu.

Mnoge teme koje ovde dotiče Miloš Jovanović retko se sreću, počev od interesantnog pitanja američkog košarkaša van Amerike, koje je doduše otvarano u nekim egzotičnim formama, recimo Gojko Berkuljan je na našem podneblju pravio film o strancima u gusinjskom drugoligašu, a ovde imamo nešto drugo - kako je to biti Amerikanac u Zemlji košarke koja nije SAD gde su kriterijumi skroz drugačiji. Isto važi i za Mijaila Grušanovića i za Nemanju Aleksandrova kao primere lokalnog majstora bez internacionalnih ambicija ili great white hopea koji nije postigao to što je želeo.

Otud, KOŠARKAŠKA PRAVILA stoje kao vrlo zanimljiva slika onoga što košarka jeste na našim prostorima po vertikali. 

Serija je dinamična, veoma estetizovana iako su okosnica prevashodno Jovanovićevi razgovori sa pomenutim ličnostima. Arhivski materijal je vešto inkorporiran i u vizuelnom pogledu KOŠARKAŠKA PRAVILA mogu da stanu uz rame sa dokumentarnim serijama kakve je radio Peter Berg za HBO.