AMERICAN HORROR STORY S07

Sedma sezona serije AMERICAN HORROR STORY nosi naslov CULT i na veoma zanimljiv način obrađuje traumu dolaska Donalda Trumpa na vlast. Jasno je naravno iz daljine na čijoj strani je bogati holivudski liberal Ryan Murphy, ali u ovoj seriji se to ne vidi jer on uspeva da problematizuje čitav politički spektar.

Serija prati ženu koja od detinjstva ima traumatični stah od klovnova. Kada u njenoj okolini krenu da se pojavljuju zlokobni klovnovi ubice, sve deluje kao halucinacija koja će na kraju morati da rezultira hospitalizacijom. Uporedo sa tim, posle Trumpove pobede u jednu jako afirmaciju kreće lokalni alt.right vunderkind koji oko sebe kreće da okuplja razne nezadovoljnike i stvara kult sa ambicijama koje rastu do tačke da želi da postane predsednik SAD, ako može.

CULT se bavi temom frustracije, i raznim načinima kako nezadovoljstvo može da se ispolji u društvu. Negativci u ovoj sezoni nominalno jesu predvođeni glavnim dijaboličnim likom iz alt. righta ali zapravo na toj strani su svi ekstremisti, svi oni koji su duboko nezadovoljni i ljuti na svoju okolinu, bilo da je to jer se osećaju da se nedovoljno cene beli muškarci, bilo zbog poraza Hilary Clinton.

U tom smislu, Ryan Murphy iako kreće iz one teze o Trumpovoj harizmi vođe kulta, koja nije nova i nije njegova, polako to razrađuje pokazujući da volatilne okolnosti stvaraju ekstremisti sa obe strane, a da je Trump u stvari jednima svesna a drugima nesvesna želja, i anti-političar koji svima odgovara - bilo kao pokrovitelj, bilo kao idealni neprijatelj sa kojim se ne moraju birati reči i metode.

Serija je dinamična, maštovita, već u maniru onoga što poznajemo kao AHS ideativna, prožeta sa ranijim sezonama, ali pre svega idejno veoma uzbudljiva i rekao bih čak zrela. 

INVISIBLE

INVISIBLE je šestodelna serija koju je za Lexus proizveo Doug Liman. Sama serija je triler sa kratkim epizodama u kojima ima po četiri-pet minuta krtine i više je showcase za VR kao zanimljivu tehniku koja otvara mogućnosti za neke specifične estetske zahvate, pre svega jer je pokriven prostor pod uglom od 360 stepeni, znači vidi se sve, i svaki kadar u sebi ima svojstva zanimljive kadar sekvence.

Takvi kadrovi su naravno najinteresantniji kada se dešavaju dve radnje uporedo a nisu obe u vidokrugu pod jednim uglom gledanja i takvih scena u ovoj web-seriji ima nekoliko.

Liman pravi jednostavnu trilersku priču kao producent-pokrovitelj projekta i reditelj prve epizode ali nije smisao ovog projekta naravno u priči već upravo u mogućnostima pripovedanja koje otvara VR.

I ono što se nameće kao paradigma jesu dugi, neprekinuti kadrovi, sa dve ili više radnji u različitom vidokrugu. Kada se stvari tako postave VR postaje jako ekspresivan i interesantan, kao kadar sekvenca najvišeg nivoa.

ECHO 3

ECHO 3 je poslastica koju je Apple + poslao ljubiteljima i poznavaocima napravivši paklen i perverzan spoj ljudi kao što su Mark Boal, Jason Horwitch i Pablo Trapero sa jednim izraelskim romanom i serijom koju su uzeli kao polaznu tačku i uradili nešto svoje.

ECHO 3, odmah da kažem, nije za svakoga, i mnogima ova serija neće pružiti mnogo zadovoljstva. Ima veoma lagan tempo, mada nije dosadna ni u kom pogledu i veoma je "autorska" usled čega ju je lakše definisati kroz prosede autora nego kroz žanrovsko određenje.

Rekao bih da je ovo serija koja se najpre može definisati kao triler, mada ima dosta akcije. Govori o naučnici koju otimaju kolumbijski pobunjenici tokom neke rutinske istraživačke ekspedicije i ubrz shvataju da joj je pored naučnog instituta poslodavac i CIA. Njen muž je sin bogatog čoveka iz vojonindustrijskog kompleksa a pripadnik specijalnih jedinica zajedno sa njenim rođenim bratom.

Oni silaze na jug u Kolumbiju i kreću da je spasu ali stvari eskaliraju.

Mark Boal donosi ono što je karakterisalo HURT LOCKER i ZERO DARK THIRTY, taj sistematičan klinički prikaz službi bezbednosti. Pablo Trapero je argentinski reditelj koji je radio triler ali uvek duboko prožet realizmom pa i istorijskim kontekstom i slično tome radi i ovde. Uvek na granici ornamentalističkog, ali ipak više na liniji nečega što bih definisao kao atmosferični lirski triler, Trapero pravi jedno posebno iskustvo za više gledanja. On nije jedini reditelj, neke epizode režirala je Claudia Llosa, jednu koja se sama akcija Jeffrey Nachmanoff, a neke i sam Mark Boal koji je očigledno završio svoje kreativno partnerstvo sa Kathryn Bigelow.

Sve ovo je zanimljiva mešavina, i kada bi se ova fuzija nekako definisala možda ponajviše podseća na recentne filmove Michaela Manna, a malo manje na Kathryn Bigelow jer je ipak mnogo više fikcija nego istinita priča i rekonstrukcija. E sad, u formi serije to daje specifičan rezultat, drugačiji od svega što je trenutno na programu.

Zeta i brata igraju Michiel Huisman i Luke Evans, isto veoma neobičan spoj i veoma su zanimljivi u tome što donose posebnu energiju. Oni su leading men ali ne na prvu loptu, naročito je Luke Evans jako lepo sazreo od kada je pokazao svoju mračnu stranu oliverreedovskog tipa u HIGH-RISEu Bena Wheatleya.

Završnica u kojoj se dešavaju neke stvari koje evociraju kako ILIJADU tako i OUR MAN IN HAVANA i njegovu parafrazu TAILOR OF PANAMA nudi veoma zanimljivu kodu u završnoj desetoj epizodi koja je potpuno neočekivana, i možda u celoj seriji ponajviše otvoreno mannovska.

Sva imena koja nabrajam više su tu radi orijentacije. Ova serija je dovoljno specifična da upravo bude pre svega nešto sui generis i delo svojih autora. Ali, ko se za nju odluči i ima taj senzibilitet, dobiće jedno od najboljih televizijskih iskustava sezone.

JACK RYAN S03

Ako treba da izdvojimo neku seriju koja postoji u disproporciji svog potencijala i realizacije, to je onda JACK RYAN Amazon Primea. Pravi je zločin gledati Johna Krasinskog u ulozi Jacka Ryana u nekim bajatim hladnoratovskim zapletima, izvedenim anahrono i bez nijansi, i što je najgore od svega neopisivo deplasirano u današnje vreme.

Treća sezona JACK RYANa bavi se, verovali ili ne, planom nekih moskovskih silovika da naprave puč i Svetski rat tako što će na teritoriji Češke aktivirati nuklearnu glavu koja deluje kao da je američka.

Kao da Bond nije već X puta a ostali Y puta sprečio ovaj plot, kao da on već nije odavno pohranjen u svetu treša ne samo u našem svetu već i u svetu koji naseljava Jack Ryan, on se ovde ponovo izvodi sa poznatim predvidivim rezlutatima.

Nina Hoss u ulozi češke predsednice je manje zanimljiva o berlinske nesrećnice koja radi u policiji u seriji DEFEATED, ali i dalje je lepo videti Krasinskog.

E sad, da li on kao već osvedočeno zanimljiv autor zaista ne shvata da je ovo što igra potpuno deplasirano, ili nije u poziciji da se oko bilo čega pita - a to mi deluje manje verovatno, ne znam. No, zbunjuje da on koji je overio američki OFFICE i u njemu postao zvezda sada krčmi svoj status filmske zvezde u mini seriji na nešto ovako slabo.

No, tu smo gde smo. Za dobrog fana Toma Clancyja nema loših pomija. Uprkos nezadovoljstvu, ostaću uz ovo do kraja.

LE BUREAU DES LEGENDES S05

Konačno smo stigli do onoga zbog čega sam se i upustio u gledanje serije LE BUREAU DES LEGENDES a to je peta sezona u kojoj dve završne epizode režiraj Jacques Audiard.

Ovo je sezona u kojoj je Eric Rochant dostigao zasićenje, smatrajući da je pet sezona u stvari prirodan run jedne serije i dajući neke od klasičnih naslova kao što je WIRE za primer. Zaključenje pete sezone režirao je Jacques Audiard ali bitno je krenuti od onoga što prethodi njegovoj intrvenciji.

Nažalost, peta sezona je tanka na nivou priče a rekao bih čak i vizuelno. Serija je u svakom pogledu izgubila na suptilnosti ali i na inventivnosti tako da se prema Audiardovom finalu probijala veoma grubo, kao bleda senka, ne samo metaforički već i fizički, odnosno vizuelno, onoga što je ranije bilo.

Audiard je u uvodu u svoju završnicu imao jednu elipsu, ne sasvim malu ali ne i ogromnu koja je dala prostora da sa određenom autonomijom uradi ono što zna. I možemo reći da je Audiard isterao triler na maksimum, da je pojačao dinamiku, telesnost ali i onirički element koji je u seriji uvek postojao - nekad kao trik nekad kao svesno izgrađena intervencija - i doveo ga do nivoa rešenja za ključnu situaciju.

U finišu je ostavio svoj autorski pečat, ne remeteći utisak da i dalje gledamo seriju. I što se mene tiče, završnica je toliko snažna da se već ovde seriji može svirati kraj.

Ne mislim da kraj mora nastupiti nužno jer je došao Audiard i završio stvar već zbog toga što je i Rochant osetio zamor a peta sezone zaključuje i spor sa vrhunskim neprijateljem a to je ruski mastermind, i to je sve urađeno na moćan način u finalu.

Iz ove situacije, i u odnosu na likove i u odnosu na ekipu biće teško restartovati seriju, ali čini se da će se ona nastaviti dalje, iako deluje da je sve sada zaključeno i uvezano.