HUNDARNA S01

Ne bih se kladio da je Jens Lapidus najbolji pisac švedskih krimića, ali je meni svakako najdraži, pre svega jer se bavi realističkim prosedeom i donosi ubedljivost u prikazivanju klasičnih formi kriminaliteta. Da li je njegova misija da se nametne kao švedski Ellroy uspela preko preporuke koju mu je sam Big Dog dao za roman SNABBA CASH, nisam baš siguran, ali njegovo delovanje u raznim medijima ostaje uspešno i zanimljivo.

Ekranizacije Lapidusovog serijala romana SNABBA CASH lansirale su Daniela Espinosu do ozbiljne holivudske karijere i Babaka Najafija nadomak nje, a Joela Kinnamana u jednu širu glumačku orbitu. 

Međutim, Lapidus je onda sa velikim uspehom našao mesto o bogatoj švedskoj produkciji televizijskog krimića i tu je potpisao možda i svoje najznačajnije ostvarenje - seriju SNABBA CASH snimljenu za Netflix koja spada u red najbriljantnijih gangsterskih serija snimljenih ikada, bilo gde, ne samo u Skandinaviji.

U novoj seriji HUNDARNA, Lapidus je kreirao priču o advokatskoj kancelariji. Ovo nije bazirano na IPu već je on autor ideje dok je Frans Milišić Wiklun autor scenarija i televizijske izvedbe.

Serija se bavi advokatskom kancelarijom koja se bavi krivicom, dakle klijenti su problematični ljudi, silovatelji, narko dileri, ubice, ljudi koji nisu nužno nevini ali moraju da imaju zastupnike i najbolju moguću odbranu.

Međutim, advokatima ne pada svaki slučaj podjednako lako. Pomalo su to zgodno postavili autori da svaki advokat dobije slučaj u kom se zapravo reflektuje trauma lika, recimo uspešni zastupnik bogatog vlasnika optuženog za silovanje ima dileme da li radi pravu stvar jer ima dve ćerke koje bi koliko sutra mogle postati žrtve takvog predatora.

Lisa Linnertorp sve postavlja sa dosta kamere iz ruke, nervozno prateći junake, i pokušavajući da unese sirovost u advokatsku dramu koja je do sada imala veliki broj varijacija na televiziji. Ovu karakteriše i to da skoro svaka epizoda donosi barem jednu dosta sirovu scenu seksa, kao što je i naslje premda ga nema puno vrlo oštro i snažno.

Ono što izdvaja ovu advokatsku seriju je činjenica da je Jens Lapidus advokat, što nije retkost među autorima ovog tipa programa, ali isto tako i javni intelektualac na teme krivičnog prava, tako da je prikaz pravnog sistema i samih procesa, i njihovog trajanja i neefikasnosti dosta verodostojan i nije fokusiran na case of the week koncept gde se u toku jedne epizode slučaj započne i reši.

Ipak, na kraju, najveći kvaliteti ove serije dakle jesu u njenom poznavanju miljea i načinu na koji je učinjena vibrantnom, dočim, ono što bi trebalo da osnov a to su glavni junaci ostaju nešto što je dobro ali ne i mnogo više od toga.

Ovi junaci su svakako održivi na duže staze i nova sezona je najavljena. Međutim, daleko od toga da su u prvoj postali ikonički i da ih nestrpljivo očekujemo. Sami slučajevi su ih u nekoliko instanci unutar ove sezone nadrastali.

No, HUNDARNA je dobra televizija i SVT svakako nije pogrešila što ju je postavila kao svoju centralnu seriju sezone.

THE PARTY

Sarah Solemani napisala je adaptaciju bestselera Elizabeth Day i ona je snimljena sa njom, Lukeom Evansom i Tomom Cullenom u glavnim ulogama.

Luke Evans je glavni u toj podeli kao politički novinar koji čeka dete, ali u kome se takođe kuva jedno duboko nezadovoljstvo. Kada ga najbliži prijatelj iz mladosti pozove na veliku zabavu, na kojoj objavljuje da će se kandidovati za predstavnika Konzervativne partije, razna sećanja kreću da naviru, a pod pritiskom mračne tajne iz prošlosti koja preti da izađe na videlo, sledi krvava kulminacija.

U ovoj seriji imamo sve moguće teme koje volimo u engleskim serijama - klasne razlike, homoseksualnost u visokom školstvu, gospodu koja misle da su iznad zakona i radničku klasu koja to donekle trpi a onda kreće da se sveti, i sve je upakovano u jedan jednostavan ali efektan white collar triler.

Solemani nudi jednu efikasnu adaptaciju i zanimljivu petodelnu seriju, u kojoj se ne dešava ništa senzacionalno, i za današnji kalibar televizije odo svakako nema snagu neke glavne noseće serije za vodeće mreže. Međutim, iako manje pretenciozna i manje ambiciozna, ova serija je vrlo solidna dopuna onome što smo navikli da očekujemo od  najjačih autora i mreža.

THE DROPOUT

THE DROPOUT je serija koju sam pogledao u sklopu catching upa sa opusom Elizabeth Meriwether i spada u red ostvarenja koja bih, doduše, pre ili kasnije pogledao. Sticajem okolnosti, zahvaljujući izvanrednom FURIOUSu desilo se pre.

U sad već tradiciji WOLF OF WALL STREETa ovo je priča o velikoj prevari koja je ostvarena u američkoj privredi, naravno uz dozu medijske manipulacije, kulturalnih procesa iskorišćenih mudro u cilju prevare i naravno, opšte klime pohlepe u kojoj su startupovi postali nova tehnika obezbeđivanja hleba bez motike.

Elizabeth Holmes je ovih dana ponovo u centru pažnje jer uskoro izlazi dokumentarni film o njoj i ona je očigledno tako ubedljiva prevarantkinja bila jer je zaista i iskreni frik, što ovoj seriji daje tu dimenziju zanimljivosti.

Naime, Elizabeth Holmes je bila talentovana studentkinja na Stanfordu koja je prosto odlučila da bude dropout poput Billa Gatesa i uloži svoj novac za školovanje (stečen očevim radom za Enron, sic!) i u startup. I sve bi bilo sjajno da je njen startup uspeo da zaista napravi proizvod koji je obećavao, a ispostavilo se da u tome uprkos stotinama miliona investicija naprosto nije uspeo.

I biznis je funkcionisao još neko vreme dok mladi naučnici među kojima je i unuk Georgea Schultza, legendarnog Nixonovog i Reaganovog poverenika nisu odradili whistleblowing.

Međutim, da se istina o firmi nije pročula zahvaljujući strepnji mladih uposlenika, upornosti ljubomornog porodičnog prijatelja, vendeti supruge hemičara koga su Elizabethine mahinacije oterale u grob, sve to bi trajalo još neko vreme.

Elizabeth je u ceo proces donela samouverenost i energiju istinskog frika koji ima ubeđenje da će pomoći ljudima sa svojim dobro zamišljenim ali neizvodljivim aparatom za analize krvi, ali istovremeno duboko veruje da može postati milijarderka. U kulturnom miljeu koji je krenuo da nadoknađuje milenijume zapostavljenosti ženama tako što ih bez kriterijuma podržao u "muškom svetu" start upa, ona je uspela da bez proizvoda postane milijarderka.

U tom pogledu, ona je zaista sui generis slučaj jer njena prevara nije bila na finansijskom tržištu, niti je bila vezana za proizvod koji nikome zapravo ne treba a ona ga je u jednom trenutku glorifikovala. Ona je naprosto postala milijarderka pre nego što su se stekli materijalni uslovi za to u pogledu proizvoda, koristeći želju svih da jedna žena bude na čelu jedne, načelno, odlično zamišljene tehničke inovacije.

Naravno, da bi ta laž potrajala i milijarde se nagomilale, bilo je potrebe da se upotrebe i laž, i klasične forme prevare, oslanjanja na rupe u zakonu, advokate itd. Ali, suština je samo u tome da su ljudi uložili novac u san i ženu koja ga personifikuje a da nisu proverili da li taj aparat uopšte postoji i da li radi.

Elizabeth Holmes je na sve to pitoreskna ličnost, sa spojem ambicije i infantilnosti, raznim traumama sa kojima se nosi, i pokušava da ih reši uz rad, tako da je ona sama po sebi zanimljiv lik kao neko ko nije sasvim zreo ali zato ima priliku da raspolaže milijardama i ima otvorena vrata da menja svet ako ume.

Amanda Seyfried se maksimalno predala ulozi, i uspeva da prikaže Elizabeth Holmes kao jednu devojčicu koja se zahvaljujući svojoj energiji i spoju naivnosti sa optimizmom našla u poziciji potencijalno istorijske ličnosti. I onda kad je već dotle došla nije bila spremna na korak nazad.

Manjak njene empatije prema prevarenima, ali i manjak svesti o tome koliko je sebi upropastila život veoma je karakterističan za jednu suštinski nezrelu osobu, pre nego psihopatu, iako je neki svakako vide i tako.

Scenario uspeva da obuhvati to mnoštvo motiva i da ubedljivo prikaže nesposobnost ljudi da prihvate kako je sve to bilo prevara čak i kad je bilo belodano. Ovo je peak TV, lepo i skupo izvedeno sa sjajnom glumačkom podelom.

Ovo je ozbiljno izveden biopic o zanimljivoj osobi. Ali, ipak jeste i samo jedan od mnogih, i nije prelomni kao što je recimo WOLF OF WALL STREET bio.

LUDWIG

Prva sezona detektivske serije Marka Brotherhooda LUDWIG sa Davidom Mitchellom me nije raspametila kao što mnoge jeste. 

Premisa sa enigmatom uber-geekom koji zameni svog brata detektiva nestalog dok je rešavao misteriozni slučaj, i gde onda brat istovremeno mora da ostavi utisak kako nije onaj ko jeste a da kao socijalno neadaptibilna osoba na nekonvencionalne načine rešava slučajeve, generiše jednu začuđujuće natrpanu a opet pomalo nezanimljivu, pa čak i dosadnjikavu seriju.

Mitchell nije komičar koji ubada odmah na prvu, i dao sam ovoj seriji celu sezonu prostora da prodiše, međutim, ukupan utisak na kraju je bio korektan. Ne osećam da sam gledao uzalud ali ne mislim ni da sam bogatiji kao gledalac.

Činjenica da sam seriju gledao u emitovanju pre dve godine a da sam se tek sad obavestio da postoji i druga sezona, i da tek sad upisujem utiske o njoj, govori mnogo o energiji koju je prenela na mene.

Kao hardkor fan Davida Mitchella pre svega gledaću i drugu sezonu, ali ne očekujem od nje mnogo više od onoga što sam dobio u prvoj.

Vest da će serija biti rimejkovana u Americi me nije iznenadila, kao što je do tamo stigla i serija HIGH POTENTIAL koja je na putu baš do ABCa u mnogome promenila predznak i postala ambicioznija nego što je bila u Evropi. LUDWIG u Britaniji nije neambiciozna serija, naprotiv, to je serija sa jednom od ikona britanske televizije ali ono što izvornik nudi je premalo u odnosu na nivo koji sada ima američki krimić sa elementima komedije.

OKAMOVA OŠTRICA

OKAMOVA OŠTRICA je upravo zaključena RTSova kriminalistička serija koja je u interesantnom polu-bindž ritmu od dve epizode sedmično emotovana u protekle dve nedelje.

Autori serije Marko Popović i Iva Mitrović napravili su jednu smirenu, samouverenu kriminalističku priču koja u pojedinim aspektima izvedbe kombinuje poznate elemente sa novim slojevima i pre svega donosi osveženje na planu scenarija.

U dubokoj suštini, ovo je kriminalistička priča o prirodi zločina, stereotipima i njihovom povremenom potvrđivanju kao i činjenici da ni nasloženiji oblici kriminaliteta kao što je špijunaža ne mogu disciplinovati ljude koji su nasilnici.

Glavna junakinja je advokatica specijalizovana za slučajeve zlostavljanih žena koja dobija ponudu da brani mladog brogrammera optuženog da je ubio svoju devojku influenserku. Frustrirana slučajem jednog relativno uobičajenog seksualnog uznemiravanja na radnom mestu od strane bahatog direktora, ona se upliće u slučaj za koji se ispostavlja da ima i špijunsku dimenziju i da je složeniji nego što izgleda.

Osnovna dinamika glavne junakinje, naročito podcrtana time što je igra Sonja Kolačarić, podseća na njen lik iz serije DRŽAVNI SLUŽBENIK, i pojedine scene sa njenom mecenom iz agencije poput US Aida koja je zapravo CIAšica u Beogradu, deluju veoma slično. Kada se tome doda brogrammer kao protagonista i hakovanje kao McGuffin, to su svakako sve elementi koje smo viđali do sada ali sa drugačijim predznakom u još nekim serijama.

Ipak, kada se sagleda sam postupak u seriji jasno je da je ovo sve potpuno drugačije od DRŽAVNOG SLUŽBENIKA i recimo 12 REČI kojima je spolja gledano najsličnije jer prosto osnovna tema je prevashodno psihološka pa tek onda u užem smislu kriminalistička.

OKAMOVA OŠTRICA se pre svega bavi muško-ženskim odnosima i potezima kojima se unutar njih uzima moć. Ali isto tako pokazuje da neprestana borba za moć može zavesti čak i najbolje ljude na stranputicu kada u toj borbi ne vide šumu od drveta.

Posle dužeg vremena Snežana Bogdanović je nešto odigrala dobro baš u ovoj seriji a Pavle Čemerikić je s novom ulogom proširio svoje područje delovanja. Sonja Kolačarić je iznela najveći teret pokazujući iznova da bez problema može sa bude protagonistkinja cele serije i to je ovde bio njen osnovni izazov. Iako je igrala veoma sličan lik u sličnim situacijama, u ovoj seriji se ne ponavlja i deluje sveže.

Jedine krupne primedbe koje se mogu dati prate i sve serije koje se doticu pravosudnog sistema a to je da su suđenja ipak prikazana neverovatno efikasno ako imamo u vidu koliko ona u stvarnosti traju i koliko je gledaocima to dobro poznat problem. Naprosto naše pravosuđe nije dramski potentno kada se dođe so samog suđenja i to treba izbegavati, za razliku od istražnih radnji koje deluju ubedljivo.

Scenografija je većim delom dobra osim u sceni hakerskog skloništa gde je holivudski klišetizirana ali je to manje bitno jer ta scena donosi jedno dobro dramsko rešenje prevazilaženja jezičke barijere.

To su dve najkrupnije zamerke koje se mogu dati ovoj seriji koja je mimo toga na jednom vrlo salidnom nivou i apsolutno u skladu sa standardima svih strimera. Štaviše, uveren sam da će serija u inostranstvu privući pažnju emitera.

OKAMOVA OŠTRICA svakako pripada gornjem domu srpskog televizijskog krimića i pokazuje da imamo autore koji iz kontinuiteta grade kvalitet.

DYING FOR SEX

DYING FOR SEX je serija koju sam pogledao da bih malo kompletirao opus Liz Meriwether koja me je impresionirala serijom FURIOUS.

Ova serija inspirisana je istinitom pričom Molly Kochan i to je jedna uvrnuta melodrama sa elementima seks farse o ženi koja saznaje da umire od raka i želi da ispolju svoju seksualnost što joj do tada nije polazilo od ruke (no pun intended).

I sad, ona kreće na tu svoju pustolovinu a istovremeno umire. Sve je dato u jednom indie komičnom tonu, želi da unese vedrinu u jednu turobnu temu i u tome delimično uspeva ali na kraju čini mi se fundamentalno promašuje. Naprosto, okrećući veliku smrt na šalu, što je u suštini humana i lepa stvar, na tu stranu okreće i malu smrt, i onda potpuno ubija tu perverznu dimenziju situacije da osoba želi pred smrt da prosto seksualno eksperimentiše i to pretvara u skeč.

To sve ne znači da je ova serija slaba, s tim što ja nisam njena ciljna grupa sasvim sigutno, međutim, to znači da ova serija propušta priliku da gledaoca istinski odvede na drugu stranu, tretirajući seks ozbiljno. Otud ovo niti osnažuje žene niti daje njihovoj seksualnosti neku novu dimenziju. Naprotiv, ovo seksualnosti kao takvoj, u paketu sa smrću daje baš prvoloptašku humorističku dimenziju, bez sposobnosti da izvede sve sa velikim ubeđenjem.

Samim tim je šteta što je Michelle Williams ovu ulogu izvela udarnički sa sve telesnom transformacijom i svim mogućim naporima, koji na kraju, u ovom kontekstu nisu baš bili neophodni.

THE SHARDS

Ryan Murphy je bio logična destinacija za Breta Eastona Ellisa na televiziji, naročito jer je poslednjih godina poprilično i krenuo da se ponaša kao njegova televizijska verzija.

U romanu THE SHARDS, Bret je ostvario svojevrsni kambek, utoliko što je uvodeći autofikciju malo osvežio svoj spoj snobizma, katalogiziranja izopačenosti, licemerja i luksuzne robe i upotrebe jednostavnih žanrovskih matrica kao okosnice.

I u tom pogledu roman THE SHARDS je posle dužeg vremena nešto što je u uvodnom delu rukopisa delovalo kao Bretov iskorak u nekakvu relevantnost mimo tavorenja u svetu svojih brojnih fanova kojima je bilo dovoljno da im se povremeno servira jedno te isto.

Bret Easton Ellis od samih početaka ima fascinaciju filmom i mogućnošću ekranizacije. Od LESS THAN ZERO koji je postao kultni film, ali nije se nikada nametnuo kao dobar, preko AMERICAN PSYCHO koji je danas veoma živ u globalnim okvirima kao meme, jedini koji je možda zapravo uspešno zaživeo jeste RULES OF ATTRACTION Rogera Avaryja koji je uspeo da pronikne koliko toliko u neku emociju i neke odnose unutar naslaga nihilizma i referenci.

THE SHARDS je televizijska verzija svega toga koja želi da se vrati u vreme LESS THAN ZERO jer govori o vremenima kada nastaje taj roman i scenario, međutim, ne uspeva za početak da proizvede bilo kakav autofikcijski momenat.

U tom pogledu Ryan Murphy ne uspeva uopšte da evocira ni u tragovima ono što je u tom romanu najzanimljivije i ono što ga izdvaja.

Ono što preostaje je jedna parada na ovom ili onom nivou neprijatnih likova koji četrdeset i kusur godina posle LESS THAN ZERO nemaju ono što je davalo neku snagu tom filmu - star power i izvesnu emociju i dozu iskrenosti, ako ne u materijalu a ono među sobom. U LESS THAN ZERO su igrali glumci koji su kasnije - na ovaj ili onaj način postali face, neki baš zato što nisu postali bitni a bili su na putu - i Murphy ne postiže takav efekat s ovom podelom. Ona je potentna, deluje da bi neki od njih nekada mogli postati značajni glumci, ali nijedan taj lik i nijedna ta uloga nema taj neki je ne sais quoi koji nose ovi iz LESS THAN ZERO.

Sve u ovoj seriji je nekako postavljeno kao slikovnica, sa jako skupim soundtrackom u kom svaki megahit koji se troši postiže manje nego u drugim serijama gde smo ga čuli (recimo Ultravox i VIENNA u INDUSTRY i ovde su zaista razlika između onoga što je Peak TV i onoga što je skup a neuspeo pokušaj).

Ova serija je hiperdizajnirana i od silne brige za dizajn nekako se zaboravilo na to da bi unutar nje moralo da bude života, a izazov je pojačan time što su svi likovi toliko blazirani, cinični i lišeni ikakvih vrednosti da je teško uspostaviti ikakvu dramsku trakciju.

Naravno, sve ovo što pišem deluje kao da se THE SHARDS zapravo savršeno uklapa u kanon Bretovih ekranizacija i kako je to prava stvar, što naravno, može biti tačan odgovor. Lako mi je da zamislim Bretove tvrdolinijaše koji baš u ovoj seriji, vide neku pervertiranu verziju BEVERLY HILLS 90210 i to im je baš super.

Međutim, znajući da je Ryan Murphy odavno u kreativnoj krizi i da sve ređe radi stvari u skladu sa svojim mogućnostima (što ne znači da ih nema), rekao bih da je THE SHARDS iz kog god ugla gledano mogla biti bolja - i to baš u njegovim rukama. A potencijal za to, on pokazuje ovde jer ovde ima repromaterijala za nešto bolje ali nedostaje taj impuls koji bi sve oživeo.