PERRY MASON S02

U drugoj sezoni serije PERRY MASON, slučaj je manje koloritan od onog u prvoj, i milje je klasičniji losanđeleski noir na tragu CHINATOWNa ali i ellroyevske opsesije temom nacionalne izdaje uvijene u određene forme klasičnog kriminaliteta.

U ovoj sezoni, pošto je origin postavljen, Perry Mason je od prvog frejma već advokat, što ga naravno ne čini manje istražiteljem i čovekom od akcije, kada nije na sudu. Slučaj koji ga privlači krivičnom pravu jeste optužba protiv dva mlada Meksikanca da su ubili naslednika bogate belačke kuće. Slučaj ima socijalnu dimenziju, klasnu i rasnu, nepravda je na vidiku i to sve privlači Masona da se kao autsajder prvog reda odmeri sa jačima od sebe.

Za razliku od prve sezone u kojoj su teme emancipacije prisutne ali su date diskretno. ovde je to nešto naglašenije, i srećom ne prelazi se granica usled koje bi serija izgubila verodostojnost. Rasni, seksualni i rodni aspekt su ovde istaknutiji ali su uglavnom organski uključeni u osnovni slučaj.

Matthew Rhys ovde još više deli protagoizam sa Juliet Rylance čija Della Street od otkrića u prvoj sezoni, ovde postaje pouzdani stub i prosto zahteva sve veću pažnju, pa možda čak i čitavu seriju za sebe. Shea i Chalk kao istražitelji su na nivou,  s tim što je Chris Chalk dobio veći protaginizam. Među sumnjivima nemamo tako snažnu rolu kao što je bila Tatiana Maslany u prvoj sezoni, ali Hope Davis se ovde fino zagrejala za ono što će pružiti tri godine kasnije u seriji FURIOUS.

Za rediteljske zadatke zadužena je mahom latino ekipa, na čelu sa Fernandom Coimbrom, brazilskim asom koji je radio uvodne epizode za sezonu. I izvedba je svakako na visokom nivou i u skladu sa onim na šta nas je ova serija navikla.

Nažalost, posle druge sezone, PERRY MASON više nije nastavljen iako je ovo održiva koncepcija i glumačka podela koja može da se vraća iz godine u godinu sa nečim novim. Ipak, cena nije uspela da bude opravdana u nekom širem kulturnom pogledu, gledanost je u drugoj sezoni bila manja i sve ovo se nije izdvojilo u dovoljnoj meri kako bi reputaciono doprinosilo HBOu.

Otud, iako PERRY MASON nije postao HBO signature serija po kojoj prepoznajemo ovu kuću, ipak nema nikakve sumnje da je bio izvanredno postavljena i realizovana stvar koja u širim okolnostima nije uspela da se dovoljno izdvoji i opravda velika ulaganja.

No, dve sezone su tu, i dalje se prikazuje i još uvek su nešto što neizostavno treba videti.

ANGELYNE

Serija ANGELYNE govori o istoimenoj starleti koja je više od deceniju bila prisutna na bilbordima u Los Anđelesu iako nije bilo sasvim jasno šta se na njima promoviše i ko je ona u stvari.

U ovoj seriji je prikazuje njena priča, njen uspon u dubiozni svet selebritizma, od početaka na pank sceni Los Anđelesa krajem sedamdesetih, preko tog fenomena popularnosti samo na bazi dobre volje za to, i naravno na bazi entuzijazma ljudi koju se okruživali i verovali u nju.

Emmy Rossum igra naslovnu junakinju, međutim, ona je u znatnom delu pod teškom maskom i prosto reklo bi se da nije u svemu ovome mogla da pokaže dovoljno svog glumačkog znanja. Naravno, i gluma pod maskom je gluma ali Angelyne je karakteristična baš po tome što je bila izafektirana i krajnje artificijelna u svom ponašanju neprekidno, što je više čini imitacijom nego ozbiljnim karakterom.

Sama serija koja troši nekoliko sati da nam prikaže njenu priču, na kraju svega poklekne pred njenom mitomanijom, pa i sama "štampa legendu", birajući da nam prikaže ono što je štampa nepobitno utvrdila kao činjenice ali bez onoga što dramska umetnost ipak sebi može da dozvoli a to je pronicanje u istinu u širem smislu o nekoj osobi.

Posle ove serije, Angelyne nam nije bitno jasnija nego posle čitanja članka o njoj i to je možda najveći greh ove inače dinamične i prilično vešto izvedene serije. Uvedeni smo u svet jedne osobe kako bi se penetrirao mit a na kraju smo ostali samo s mitom i nekim činjenicama koje su o njemu prosto sakupljene u međuvremenu.

Smetalo mi je i to što su imena istorijskih ličnosti koje su bile u interakciji sa Angelyne na mnogo mesta menjana iako su njihove uloge nepromenjene u odnosu na životnu situaciju, pre svega zato jer su i te osobe javne ličnosti iz sveta muzike i televizije u izvesnoj meri i bilo bi korisno za kontektst da su date direktno, naročito jer se može shvatiti ko su.

Otud, ANGELYNE je na nivou tehnike izvođenja biografske serije unekoliko zanimljivo iskustvo ali u pogledu suštine potpuni je promašaj.

PERRY MASON S01

Serija PERRY MASON krenula je na HBO u nevreme, i prva i druga sezona, barem sam se ja tako osećao i onda je prvobitno nisam pogledao sa dužnom pažnjom. Sada sam je međutim reprizirao, i rekao bih da iako Nic Pizzolatto nije na kraju bio njen scenarista, ona jeste uspela da se plasira u sam vrh detektivskog žanra u ovoj kući, i da po mnogo čemu i prevaziđe seriju Boardwalk Empire sa kojom je zbog epohe u koju je smeštena dosta upoređivana.

Raymond Burr je bio ikonični televizijski i filmski Perry Mason i njegova persona, veća od života, obeležila je mnoge krimiće tog vremena, često u sporednim ulogama filmskih negativaca. Na televiziji je bio heroj i njegov sposobni advokat koji prerasta u detektiva Perry Mason je u više sezona rešavao jedan slučaj nedeljno.

Erle Stanley Gardner je napisao seriju romana o Perryju Masonu kao zanimljivom hibridu, advokatu koji radi i kao detektiv, dakle, prisutan je i u sudnici, i kao istražitelj na terenu, pa i kao čovek od akcije ako zatreba. Scenaristi Rolin Jones i Ron Fitzgerald u prvoj sezoni postavljaju Perryjev origin story. On ulazi u priču kao detektiv koji radi kod uglednog advokata i tokom sezone, i rešavanja zamršenog slučaja otmice i ubistva on polako polaže pravosudni ispit i iz nužde postaje i advokat.

U tom pogledu preko pola prve sezone se tehnički bavi Perryjevim predadvokatskim danima a tek u drugoj polovini on uporedo briljira i na terenu i u sudnici.

Matthew Rhys kao Perry Mason je potpuno drugačiji od Burra, deluje mnogo neupadljivije, skromnije, nesigurnije, u tuči nije baš najjači protivnik, u sudnici nije nužno najbolji orator a autori serije izuzetno uspešno njega kao junaka u suštini modernog senzibiliteta i slabosti postavljaju u okvire epohe gde su sudski činioci još uvek histrionični a bitange su tek pristigle iz rata i nasilje je ravnopravan deo svakodnevice.

U centru zavere u prvoj sezoni je populistički šarlatanski verski kult koji uzima veliki novac i umešan je samim tim u velike poslove u kojima se svašta može desiti, a izgrađen je na eksploataciji psihčki načete ali dobrohotne žene koju vrhunski igra Tatiana Maslany.

Kroz celu sezonu, Jones i Fitzgerald vrlo diskretno ali jasno unose komentar na savremeno doba, kroz teme mega church manipulacija, korumpiranih institucija, sistemskog rasizma i antigej sentimenta, ipak nikada ne iskoračujući u neki neprikladan Woke, mada ga ni ne izbegavaju, ali ga izvode gospodski i s merom.

Inscenacija i rekonstrukcija epohe od epizoda koje postavlja televizijski veteran Tim Van Patten pa nadalje je veoma snažna. Ovo su tridesete, vreme kada moderna tehnika postoji ali nije još uvek onako pouzdana pa i robusna kao samo deceniju kasnije. Automobili su mnogo osetljiviji a ljudi su mnogo grublji, i to se oseća i u odnosima ali i u mizanscenu i u ambijentima.

Stalnu ekipu uz Rhysa čine Juliet Rylance, Shea Wigham i Chris Chalk i to je talentovan i održiv ansambl.

PERRY MASON je serija koja je evidentan Peak TV ali oslonjen na tradiciju losanđelekskog noira, od Chinatowna do Ellroya, mnogo više nego na ono kako televizijski pamtimo Masona, pa je samim tim ponekad lako uzeti je zdravo za gotovo. Međutim, elegancija izvedbe, snaga postavke i dešavanja, spoj savremenog senzibiliteta i epohe, izvedeni su organski i nenametljivo, tako da serija deluje vrlo kompaktno, i samim tim da zavara svojom jednostavnošču koju je zapravo jako teško postići.

CARRIE S01

Prva sezona serije CARRIE adaptirana iz romana Stephena Kinga, ali ne i De Palminog filma, spada u red najboljih ove godine.

Možda bi poređenje sa serijom DEAD RINGERS bilo umesno jer je ovde reč o veoma uspešnoj seriji baziranoj na nečemu što je inicijalno knjiga ali sa ekranizacijom koja ima kultni status u formi horor klasika jednog od najvećih majstora žanra, ali ne mogu da idem toliko daleko jer serija Mikea Flanagana nije na isti način motivski i intelektualno oplemenila materijal u odnosu na film.

Zapravo, Flanaganova adaptacija romana CARRIE je maestralna pre svega u svom izvanrednom osavremenjivanju miljea i uključivanju savremenih društvenih okolnosti u priču, ali De Palmin film je snažan, sirov i instinktivan i u tom pogledu njenu ne treba nšta dodavati, nije intelektualan na način kako je to Crnenbergov DEAD RINGERS, i prosto toliko je snažan da sa njim nema polemike. On ostaje tu gde je, na samom vrhu onoga što je proizveo žanr horora.

No, ako govorimo o tim serijama nastalim po filmovima, uz DEAD RINGERS, CARRIE jeste tu pri vrhu. Toj listi bih dodao rado i AMERICAN GIGOLO ali prosto tu je izvorni materijal bitno skromnijih mogućnosti.

Mike Flanagan je reditelj sa čijim sam radom bio vrlo skromno upoznat jer mi se od tri njegova film nijedan nije dopao, od ta tri HUSH mi je bio mlak i delimično prihvatljiv, a DOCTOR SLEEP mi je bio potpuni skandal. Otud, kada sam video da od Micka Garrisa preuzima štafetu nekoga ko će da provodi vreme vodeći ostarelog Stephena Kinga na pišanje, to što on radi me je još manje zanimalo.

No, ova serija je zaista impresivan domet, i možda pokazuje da je Flanagana trebalo ipak proceniti uporedo i kao televizijskog autora. U ovoj seriji, CARRIE postaje priča o mladoj devojci odrasloj pod kontrolom stroge majke u duhu verskog fanatizma koja se po prvi put suočava sa svetom mladih ljudi kada krene u srednju školu nakon porodične tragedija i gubitka oca.

U surovom miljeu srednje škole, postaje žrtva poruge. Ali onda ceo savremeni svet u novoj adaptaciji dobija jednu novu dozu destruktivnosti i dijaboličnosti kroz motiv socijalnih mreža, političkog ekstremizma, lične patologije koja se preliva u javni diskurs i lako postaje neka nova ideologija.

Transformacija nekih motiva je izvanredno, recimo kada njena majka postane u jednom trenutku svojevrsna MAGA ikona, pa i sama biva zavedena svetlima spoljnog sveta i slave.

Serija je briljantno dizajnirana i izvedena. Glumačka podela je izuzetna. Summer H. Howell kao Carrie i Samantha Sloyan kako mama su esenccijalne. Niko nije Nancy Allen niti će ikada biti ali Alison Thornton je veoma ekspresivna kao Christine, a od novih pojačanja Amber Midthunder pravi još jednu izuzetnu ulogu. Matthew Lillard kao direktor škole potpuno prevazilazi cheap thrill igru koju donose prekaljene horor ikone u ovakve projekte. Ima naravno dosta meta-kvaliteta u tome što je eto Stuart iz SCREAMa sada direktor škole ali ništa od toga ne postoji u jednoj vrhunski odigranoj ulozi.

Proširenje iz kog se CARRIE ne tretira kao one and done je vrlo uzbudljivo i mislim da može rezultirati zanimljivim daljim razvojem priče. Ipak, da sam se ja pitao ja bih više voleo da ovo bude one and done priča koja se zatvara sa svojom emocijom i tragikom. No, ovo što se nagoveštava u daljim sezonama može biti zanimljiva televizija - mada ne nužno i ono što CARRIE suštinski jeste, naročito ako pamtimo De Palmu.

Nije Flanagan prvi koji je imao hrabrosti da se lati CARRIE posle De Palme, ali je jedan od retkih koji je u takvim okolnostima snimio nešto što je više nego dostojno. Možda je njegov tejk manje puritanski i svakako manje arhetipski seksualan, ali je zato društveno slojevitiji, i na neki način okrenutiji nekim savremenim traumama kao što su nasilje u školi i pucači koji u tom ambijentu vrše masakre, patologizacija svake životne situacije, uticaj socijalnih mreža i nemoć zajednica pred njima, i sve redom što ovu ekranizaciju čini više političkom a manje psihoanalitičkom.

HUNDARNA S01

Ne bih se kladio da je Jens Lapidus najbolji pisac švedskih krimića, ali je meni svakako najdraži, pre svega jer se bavi realističkim prosedeom i donosi ubedljivost u prikazivanju klasičnih formi kriminaliteta. Da li je njegova misija da se nametne kao švedski Ellroy uspela preko preporuke koju mu je sam Big Dog dao za roman SNABBA CASH, nisam baš siguran, ali njegovo delovanje u raznim medijima ostaje uspešno i zanimljivo.

Ekranizacije Lapidusovog serijala romana SNABBA CASH lansirale su Daniela Espinosu do ozbiljne holivudske karijere i Babaka Najafija nadomak nje, a Joela Kinnamana u jednu širu glumačku orbitu. 

Međutim, Lapidus je onda sa velikim uspehom našao mesto o bogatoj švedskoj produkciji televizijskog krimića i tu je potpisao možda i svoje najznačajnije ostvarenje - seriju SNABBA CASH snimljenu za Netflix koja spada u red najbriljantnijih gangsterskih serija snimljenih ikada, bilo gde, ne samo u Skandinaviji.

U novoj seriji HUNDARNA, Lapidus je kreirao priču o advokatskoj kancelariji. Ovo nije bazirano na IPu već je on autor ideje dok je Frans Milišić Wiklun autor scenarija i televizijske izvedbe.

Serija se bavi advokatskom kancelarijom koja se bavi krivicom, dakle klijenti su problematični ljudi, silovatelji, narko dileri, ubice, ljudi koji nisu nužno nevini ali moraju da imaju zastupnike i najbolju moguću odbranu.

Međutim, advokatima ne pada svaki slučaj podjednako lako. Pomalo su to zgodno postavili autori da svaki advokat dobije slučaj u kom se zapravo reflektuje trauma lika, recimo uspešni zastupnik bogatog vlasnika optuženog za silovanje ima dileme da li radi pravu stvar jer ima dve ćerke koje bi koliko sutra mogle postati žrtve takvog predatora.

Lisa Linnertorp sve postavlja sa dosta kamere iz ruke, nervozno prateći junake, i pokušavajući da unese sirovost u advokatsku dramu koja je do sada imala veliki broj varijacija na televiziji. Ovu karakteriše i to da skoro svaka epizoda donosi barem jednu dosta sirovu scenu seksa, kao što je i naslje premda ga nema puno vrlo oštro i snažno.

Ono što izdvaja ovu advokatsku seriju je činjenica da je Jens Lapidus advokat, što nije retkost među autorima ovog tipa programa, ali isto tako i javni intelektualac na teme krivičnog prava, tako da je prikaz pravnog sistema i samih procesa, i njihovog trajanja i neefikasnosti dosta verodostojan i nije fokusiran na case of the week koncept gde se u toku jedne epizode slučaj započne i reši.

Ipak, na kraju, najveći kvaliteti ove serije dakle jesu u njenom poznavanju miljea i načinu na koji je učinjena vibrantnom, dočim, ono što bi trebalo da osnov a to su glavni junaci ostaju nešto što je dobro ali ne i mnogo više od toga.

Ovi junaci su svakako održivi na duže staze i nova sezona je najavljena. Međutim, daleko od toga da su u prvoj postali ikonički i da ih nestrpljivo očekujemo. Sami slučajevi su ih u nekoliko instanci unutar ove sezone nadrastali.

No, HUNDARNA je dobra televizija i SVT svakako nije pogrešila što ju je postavila kao svoju centralnu seriju sezone.

THE PARTY

Sarah Solemani napisala je adaptaciju bestselera Elizabeth Day i ona je snimljena sa njom, Lukeom Evansom i Tomom Cullenom u glavnim ulogama.

Luke Evans je glavni u toj podeli kao politički novinar koji čeka dete, ali u kome se takođe kuva jedno duboko nezadovoljstvo. Kada ga najbliži prijatelj iz mladosti pozove na veliku zabavu, na kojoj objavljuje da će se kandidovati za predstavnika Konzervativne partije, razna sećanja kreću da naviru, a pod pritiskom mračne tajne iz prošlosti koja preti da izađe na videlo, sledi krvava kulminacija.

U ovoj seriji imamo sve moguće teme koje volimo u engleskim serijama - klasne razlike, homoseksualnost u visokom školstvu, gospodu koja misle da su iznad zakona i radničku klasu koja to donekle trpi a onda kreće da se sveti, i sve je upakovano u jedan jednostavan ali efektan white collar triler.

Solemani nudi jednu efikasnu adaptaciju i zanimljivu petodelnu seriju, u kojoj se ne dešava ništa senzacionalno, i za današnji kalibar televizije odo svakako nema snagu neke glavne noseće serije za vodeće mreže. Međutim, iako manje pretenciozna i manje ambiciozna, ova serija je vrlo solidna dopuna onome što smo navikli da očekujemo od  najjačih autora i mreža.

THE DROPOUT

THE DROPOUT je serija koju sam pogledao u sklopu catching upa sa opusom Elizabeth Meriwether i spada u red ostvarenja koja bih, doduše, pre ili kasnije pogledao. Sticajem okolnosti, zahvaljujući izvanrednom FURIOUSu desilo se pre.

U sad već tradiciji WOLF OF WALL STREETa ovo je priča o velikoj prevari koja je ostvarena u američkoj privredi, naravno uz dozu medijske manipulacije, kulturalnih procesa iskorišćenih mudro u cilju prevare i naravno, opšte klime pohlepe u kojoj su startupovi postali nova tehnika obezbeđivanja hleba bez motike.

Elizabeth Holmes je ovih dana ponovo u centru pažnje jer uskoro izlazi dokumentarni film o njoj i ona je očigledno tako ubedljiva prevarantkinja bila jer je zaista i iskreni frik, što ovoj seriji daje tu dimenziju zanimljivosti.

Naime, Elizabeth Holmes je bila talentovana studentkinja na Stanfordu koja je prosto odlučila da bude dropout poput Billa Gatesa i uloži svoj novac za školovanje (stečen očevim radom za Enron, sic!) i u startup. I sve bi bilo sjajno da je njen startup uspeo da zaista napravi proizvod koji je obećavao, a ispostavilo se da u tome uprkos stotinama miliona investicija naprosto nije uspeo.

I biznis je funkcionisao još neko vreme dok mladi naučnici među kojima je i unuk Georgea Schultza, legendarnog Nixonovog i Reaganovog poverenika nisu odradili whistleblowing.

Međutim, da se istina o firmi nije pročula zahvaljujući strepnji mladih uposlenika, upornosti ljubomornog porodičnog prijatelja, vendeti supruge hemičara koga su Elizabethine mahinacije oterale u grob, sve to bi trajalo još neko vreme.

Elizabeth je u ceo proces donela samouverenost i energiju istinskog frika koji ima ubeđenje da će pomoći ljudima sa svojim dobro zamišljenim ali neizvodljivim aparatom za analize krvi, ali istovremeno duboko veruje da može postati milijarderka. U kulturnom miljeu koji je krenuo da nadoknađuje milenijume zapostavljenosti ženama tako što ih bez kriterijuma podržao u "muškom svetu" start upa, ona je uspela da bez proizvoda postane milijarderka.

U tom pogledu, ona je zaista sui generis slučaj jer njena prevara nije bila na finansijskom tržištu, niti je bila vezana za proizvod koji nikome zapravo ne treba a ona ga je u jednom trenutku glorifikovala. Ona je naprosto postala milijarderka pre nego što su se stekli materijalni uslovi za to u pogledu proizvoda, koristeći želju svih da jedna žena bude na čelu jedne, načelno, odlično zamišljene tehničke inovacije.

Naravno, da bi ta laž potrajala i milijarde se nagomilale, bilo je potrebe da se upotrebe i laž, i klasične forme prevare, oslanjanja na rupe u zakonu, advokate itd. Ali, suština je samo u tome da su ljudi uložili novac u san i ženu koja ga personifikuje a da nisu proverili da li taj aparat uopšte postoji i da li radi.

Elizabeth Holmes je na sve to pitoreskna ličnost, sa spojem ambicije i infantilnosti, raznim traumama sa kojima se nosi, i pokušava da ih reši uz rad, tako da je ona sama po sebi zanimljiv lik kao neko ko nije sasvim zreo ali zato ima priliku da raspolaže milijardama i ima otvorena vrata da menja svet ako ume.

Amanda Seyfried se maksimalno predala ulozi, i uspeva da prikaže Elizabeth Holmes kao jednu devojčicu koja se zahvaljujući svojoj energiji i spoju naivnosti sa optimizmom našla u poziciji potencijalno istorijske ličnosti. I onda kad je već dotle došla nije bila spremna na korak nazad.

Manjak njene empatije prema prevarenima, ali i manjak svesti o tome koliko je sebi upropastila život veoma je karakterističan za jednu suštinski nezrelu osobu, pre nego psihopatu, iako je neki svakako vide i tako.

Scenario uspeva da obuhvati to mnoštvo motiva i da ubedljivo prikaže nesposobnost ljudi da prihvate kako je sve to bilo prevara čak i kad je bilo belodano. Ovo je peak TV, lepo i skupo izvedeno sa sjajnom glumačkom podelom.

Ovo je ozbiljno izveden biopic o zanimljivoj osobi. Ali, ipak jeste i samo jedan od mnogih, i nije prelomni kao što je recimo WOLF OF WALL STREET bio.