MAN ON FIRE

 A.J. Quinnell je napisao dosta romana ali ekranizovan mu je samo jedan. I to četiri puta.

Počev od Chirquiovog italo-američkog trilera sa Scottom Glennom, preko Tončijevog remek-dela sa Denzelom, do bengalskog CAPTAIN MARUFa, MAN ON FIRE je dobijao različite ekranizacije, koje ga nisu samo apdejtovale u odnosu na eru, već i u estetskom pogledu.

Scottov film je zaista ispisao neka nova pravila žanra i odveo akcioni triler u smeru video arta. To nije bio jednostavan film za gledanje, naprotiv, tada je Tony zaista bio odvrnut na najjače i u dva naslova - DOMINO i MAN ON FIRE je eksperimentisao sa formom, s tim što je u prvom to činio na svim nivoima a u drugom samo vizuelno i u inscenaciji.

Helgelandov scenario za Scottov film je bio vrlo konvencionalan i mogao se zamisliti i rutinski film po njemu. Ono što nam je pružio međutim postao je klasik koji polarizuje.

Usled značaja Scottovog filma, film francuskog reditelja - inače čoveka koji nije specijalista ni za polar ni za akciju - sa Scottom Glennom u glavnoj ulozi ostao je nepravedno potcenjen iako je to veoma solidan italo proizvod svoje ere namenjen Americi.

U novoj ekranizaciji, Netflix je naručio seriju, i ako izuzmemo MARUFa, ovde nažalost imamo posla sa nečim što je ispod i prve a naročito druge ekranizacije.

MAN ON FIRE snimljen za Netflix ima nekoliko sjajnih rešenja. I zahvaljujući pre svega podeli koju čine Yahya Abdul-Mateen, Scoot McNairy, Alice Braga i Bobby Cannavale, ova serija je landgrab. Prosto, Yahya i ekipa su glumci koje je jako teško ne gledati s punom pažnjom.

Ali, isto tako, kada se to razvuče na sedam epizoda, nisu ovo glumci koji mogu da prikriju da je ovaj materijal naprosto nedovoljno svež. I to je zanimljivo. Naime, A.J. Quinnell je pisac pulpy romana i kada sam čitao njegov MAN ON FIRE, bilo mi je jasno koliko je već za verziju Scotta Glenna to bilo reducirano i preusmereno. O Scottovom filmu da ne govorim.

Ovde su spojena dva njegova romana, ali prosto nije ni Quinnell ovde problem jer njegov rukopis je i ovako i onako anahron i morao se silno adaptirati. To je i urađeno. Međutim, čovek koji je doveden za to, Kyle Killen - inače prepoznatljiv kao scenarista upadljivo maštovitih i vešto skrojenih stvari kao što su BEAVER Jodie Foster ili neprežaljena LONE STAR, ovde ispisuje najneinventivnije stranice svoje karijere.

Killenova adaptacija više liči na neku od ovih novih Amazonovih serija koje žele da isporuče testosteron pa imaju tendenciju da su malo priglupe, dakle na razne TERMINAL LISTove ili JACK REACHERe. I to je šteta jer ovde ipak imamo podelu koja može da pruži mnogo više.

Nije problem što ovde Netflix želi da uđe na tu teritoriju kojom vladaju Taylor Sheridan s jedne i Amazon s druge strane. Problem je u tome što je materijal nudio mnogo više. Naročito ako imamo u vidu koliko je MOSQUITO COAST pod pokroviteljstvom Ruperta Wyatta podigao standarde za te serije o Amerikancima u bekstvu ispod reke Rio Grande.

Netflix ovu seriju kroz izbor saradnika malo čak i profiliše kao svoju latinoameričku produkciju. Tako da je Steven Caple postavio seriju ali onda je njihov brazilski vendor Vicente Amorim kog je preporučila serija SENNA ali i neki solidni filmovi tu takođe prisutan. Prisutna je međutim i Claire Kilner koja je režirala i MOSQUITO COAST, ali nažalost ovde nije ni približno na tom nivou.

Serija je raskošno producirana ali je u rediteljskom pogledu krajnje konvencionalna, sa akcijom koja pretenduje na dozu spektakla ali nije bioskopska i nije ponekad adekvatno prilagođena televiziji.

Na sve to. Za razliku od samog naslova i onoga kako su do sada pravljene ekranizacije, uprkos tome što je ovde prisutan ikonični Yahya Abdul-Mateen II, imamo priču o junaku koji se ne sveti sam. Kod nas je MAN ON FIRE preveden kao U ŽARU OSVETE. Ali, engleski naslov je jasan, MAN je u centru pažnje. Ovde međutim on formira grupu ljudi i to grupu koja je onako inkluzivna, neinventivna, tu ima tako malo i dece koja imaju dobru volju, i mladih delinkvenata koji bi se se iskupe radeći nešto uzbudljivije od secikesa u faveli, i svakako da bi naslov trebalo da bude MAN ON FIRE AND THE FUNKY BUNCH. Ali, verovatno je već zauzet jer Yahya ide na popravni sa Marky Markom u septembru.

Iako je Yahya bio producent i dosta se pitao, nezavisno sad od nivoa scenarija, i nivoa režije, on dakle ni svoj lik Johna Creasyja nije uspeo da zaštiti i da ga odbrani kao ime iz naslova. Mi u ovom filmu ne dobijamo tog MANa iz naslova. Ovo je udruženi zločinački poduhvat, u kom je on sticajem okolnosti najprotagonističniji.

Međutim, za dobru svinju nema loših pomija, pa ni za Yahyine fanove nema loše serije ako baš ne snimi neku nebulozu kao WONDER MAN. A MAN ON FIRE to svakako nije. Ovo je samo serija koja je daleko ispod mojih očekivanja i onoga što je takva serija u stanju da bude, ali opet u tih sedam epizoda, koje pritom nisu preduge, ima šta da se vidi i u čemu da se pronađe nešto za svakoga ali bojim se i ni za koga sve.

R.J. DECKER

Carl Hiaasen je pokušao da overi Peak TV u seriji BAD MONKEY sa Vinceom Vaughnom u glavnoj ulozi, ali uprkos tome što je obnovljena za drugu sezonu - jer i sam roman ima nastavak - u tome nije uspeo u prvom pokušaju.

Ekranizacija romana DOUBLE WHAMMY s druge strane, pod naslovom R.J. DECKER smešta Hiaasenovog naslovog junaka u jedan veoma tipski network ambijent.

Scott Speedman je u seriji ANIMAL KINGDOM na samom peaku Peak TVa ali je inače poznat kao pouzdan network operativac i on je Deckeru dao šarm, ubedljivost i energiju. Sami slušajevi nose u sebi dozu bizarnosti svojstvene Floridi ali ipak u manjoj meri od MAXIMUM BOBa nastalog pre dobrih četvrt veka, po prozi Elmorea Leonarda.

Robert Doherty kao kreator i rukovodilac scenarista ipak ostaje u okvirima network televizije i struktura je šematizovana, pa je ni činjenica je Paul McGuigan režirao prve dve epizode ne razbija, jer ovo očigledno nije bilo ni zamišljeno da ispisuje nova poglavlja istorije televizije kao njegov SHERLOCK.

U tom pogledu R.J. DECKER ostaje solidan primer jedne konvencionalne network serije, procedurala koji na ABCu već veoma bogatom takvim sadržajem, samo malo obogaćuje eko-sistem takvih stvari.

Svakako da je meni recimo DECKER bio bliži od HIGH POTENTIAL ili WILL TRENTa ali nisam siguran da se približno nametnuo u poređenju s njima. Otud nisam baš siguran ni da će se druženje sa Speedmanom nastaviti i iduće sezone, iako ništa nije nemoguće. U principu serija nije ostavila dubok trag u kulturi ali je bila solidna u gledanosti.

Ako bude nove sezone, svakako i da Hiaasen i Speedman zaslužuju da ih izrespektujem.

PARADISE S02

Druga sezona serije PARADISE izvodi nas znatnim delom u svet izvan naslovnog bunkera pravljenog da izrži svaku vrstu apokalipse i prikazuje odiseju glavnog junaka koji u svetu potonulom u pustoš i kolaps pokušava da pronađe svoju suprugu. Naravno, i dalje ima bunkera, ali kao da su shvatili da je bekstejdž zanimljiviji od osnovne scenografije i onoga što nije valjalo u prvoj sezoni je znatno manje sada.

I to seriji pomaže da prodiše, ali prosto temelji su suviše tanki da bi sve to zaista uspelo da se uzdigne iznad nekog osrednjeg nivoa. No, svakako da jeste bolje i da kalup koji je Fogelman nametnuo ovde daje nešto bolji rezultat.

LEGS WEAVER

 Bonellijeva junakinja Legs Weaver dobila je animiranu seriju i za sada su dostupne četiri epizode u kojima se strip izvornik koji potpisuju Michele Medda, Antonio Serra i Bepi Vigina, obrađuje u rediteljskoj viziji Raffaele Campagnonija i Federica Rossi Edighija.

Legs Weaver kako samostalna junakinja za Bonelli više nije solo nosilac stripova, a nastala je kao saradnica Nathana Nevera u njegovom serijalu. Otud odluka da junakinja iz stripa koji ne postoji zaživi u animaciji, i to u možda ponajboljoj produkciji te vrste koju je Bonelli do sada radio, deluje neobično.

Moje interesovanje za Bonelli se svodilo da Dylan Doga i Nicka Raidera tako da sam Nathana Nevera sad tek čitao prvi put kako bih se pripremio za gledanje serije i upoznao sa Legs, i prvi utisak koji imam jeste da je ovde u animaciji, ona dosta izmenjena.

Naime, iako nosi ime Sigourney Weaver i verovatno postoji neka ambicija da asocira na Ripley, Legs u stripu suštinski nema veze sa njom, osim što je samostalna junakinja spremna da se izbori sa izazovima, ali Ripley svakako nije jedina takva. No, u animaciji, ovde više dobija neki prizvuk Harley Quinn.

Mutacija lika u animaciji iz jedne junakinje možda pre bliže Laureline iz VALERIANa nego Ripley prema Harley nije neobična jer i sama Harley je produkt animirane serije pa tek onda stripa.

Otud, Legs Weaver ovde u četiri desetominutne epizode ima potpuni makeover i postaje Bonellijeva Harley Quinn, sa dosta probijanja četvrtog zida, puno humora i puno stilskih eksperimenata koji odvode ovu seriju u smeru Lordove i Millerove adaptacije Spider-Versea.

Očigledno je da su autori animacije želeli da pokažu šta znaju a manje poznat Bonellijev property smešten u veoma atraktivan svet mogućnosti im je omogućio da se opuste, pa i da svaka promena koju donesu na neki način bude dočekan sa odobravanjem, za razliku od drugih slučajeva gde su stvari obično polazile naopako kad se nešto menja.

Očekuje se da će epizoda na kraju biti deset, i nadam se da će ostatak ciklusa uskoro biti pušten, i da će biti na nivou.

LEGS WEAVER ovako kako su ga za televiziju animirali Bonelli i Rai Kids je pre svega visokoestetizovan primer adult animacije, sa puno pokušaja da se izvrši dekonstrukcija raznih elemenata i kao takav se nameće kao jedna od najuzbudljivijih dosadašnjih ekranizacija Bonellija.

PARADISE S01

Preveliki sam fan Johna Reque i Glenna Ficarre da se ovako kasno izjašnjavam o seriji PARADISE, naročito jer sam i poštovalac njenog kreatora Dana Fogelmana, ali krenuo sam da je gledam u vreme premijere i zastao posle tri epizode.

Prošle su godine dok nisam završio prvu sezonu.

Sterling K. Brown je bio otkrovenje u prethodnoj saradnji ovog tima na neverovatno uspešnoj seriji THIS IS US, i on sad igra glavnu ulogu, međutim, ova serija je jedan generički LOSTični postapokaliptični triler, o telohranitelju američkog predsednika koji se sa njim sakrio u podzemni bunker tokom globalne kataklizme i kada posle godina skrivanja neko ubije POTUSa kreće da se raspliće serija misterija oko tog zdanja, njegovih žitelja i prirode apokalipse koja je zadesila Zemlju.

Seriju čini osam šablonizovanih epizoda u kojoj se skoro svaka završava nekim bombastičnim preokretom koji vrlo retko supstancijalno obogaćuju narativ ali produbljuju tu "misteriju" čiji se ishod tu neprekidno pomera, ali problem je što nas sama Tajna ne zanima previše.

Niti su likovi zanimljivi, niti su stvari naročito misteriozne, niti stvari potencijalno mogu otići u zanimljivom pravcu.

Fogelman je koristio ovu tehniku i pre ali je imao bolji osnov, imao je zanimljiviji materijal koji je tako oblikovao.

Kada na sve dodamo da je bunker napravljen kao američka varošica kako bi njegovim stanovnicima lakše pala "večnost" koju će provesti u njemu, serija gubi onda i taj adut postapokaliptičnog dizajna i zanimljivih setova.

Ovo je serija koja se u pogledu dizajna namerno lišila svega što je moglo biti ekskluzivno u njoj i za početak nedopustivo mlako "izgleda", čak i pre nego što zagrebemo u sadržaj.

Zbog Reque i Ficarre osećam dužnost da vidim i drugu sezonu ali realno nema naročitog razloga za to.

GAME, SET AND MATCH

GAME, SET AND MATCH je trinaestodelna ITVjeva adaptacija troknjižja Lena Deightona o agentu Bernardu Samsonu.

Ova serija je u svoje vreme koštala rekordnih osam miliona dolara i kritika ju je prigrlila ali je publika potpuno odbacila i upamćena je po zapanjujuće niskoj gledanosti.

To je donekle lako objasniti. Naime, Ian Holm u glavnoj ulozi samo predvodi izvanrednu glumačku ekipu a reditelji Ken Grieve i Patrick Lau, koje znamo sa SHERLOCK HOLMESa sa Jeremyjem Brettom, sve to majstorski realizuju, ne samo u dramskom pogledu već i kad je reč o rekonstrukciji Berlina, Meksiko Sitija i mnogih mesta na kojima se odvija priča.

Međutim, zaplet je kriptičan. Serija se više bavi ličnim odnosima i raznim stupnjevima nepoverenja, sumnje i intrige, nego jasno prepoznatljivim špijunskim zapletom. Ako su BBCjeve adaptacije le Carrea o Smileyu bile zakučaste, onda je ovo još složenije i udaljenije od nečega što se na televiziji tog vremena masovno gledalo.

U tom pogledu, može se reći da ova serija zaslužuje sve pohvale koje je dobila za domete svojih autora, ali isto tako zaista postoji osećaj "promašene teme" jer prosto nije uspela da zainteresuje publiku koja je u to vreme smatrana televizijskom.

Otud ne čudi da je Quentin Tarantino u više navrata pominjao ovaj roman kao nešto što bi ekranizovao, verovatno smatrajući da Samsonova priča nije dobila definitivnu izvedbu na ekranu.

FURIES: RESISTANCE

U drugoj sezoni serije FURIES nazvanoj RESISTANCE, imamo šest epizoda. Tri je režirao Cedric Nicolas-Troyan, reditelj koji nas je baš putem Netflixa zadužio izuzetno glumljenim akcionim vehicleom Mary Elizabeth Winstead KATE.

U prvoj sezoni se on na francuskom terenu laća onoga čime se bavio Besson na vrhuncu svog EuropaCorp zamaha, i u drugoj sezoni dolazimo na onaj teren gde stvari postaju delikatne za kritiku koja se ozbiljno bavi žanrovskim sadržajima.

Naime, RESISTANCE je zaista to isto, samo slabije. Međutim, zašto je slabije, ako je isto? U suštini, sve ono što su bile vrline i dalje postoji, sve ono što su bile mane, i dalje je tu. Glupo je na isti način, pametno takođe.

Kako je onda slabije?

Da li je samo problem u tome što, kako bi naš narod sočno rekao, novelty wore off?

Možda ali pre bi se reklo da RESISTANICEu nedostaje "je ne sais quoi" koji je imala prva serija.

Naprosto, u prvoj sezoni se taj stripovski vid trashy akcione zabave sproveo sa većim ubeđenjem. U drugoj sezoni, deluje kao da su junaci svesni da su u drugoj sezoni. Iskustvo prve sezone nije ima dalo "dubinu" već ih je potrošilo i dovelo do toga da nekako rutinski reaguju na velike melodramske i trilerske obrte koje serija nudi.

Na kraju, bessonovski orkestrirani haos i spajanje nespojivog iz prve sezone zamenjen je histeričnim nabacivanjem svega i svačega do tačke da nam više nije ni do čega stalo.

FURIES nije serija velike emocionalne investicije, i to sve ne znači da ne treba pogledati drugu sezonu, ali čak i u nečemu što toliko koketira sa neukusom, ljudi od ukusa će prepoznati kada to jeste - to, a kada nije.