THE SHARDS

Ryan Murphy je bio logična destinacija za Breta Eastona Ellisa na televiziji, naročito jer je poslednjih godina poprilično i krenuo da se ponaša kao njegova televizijska verzija.

U romanu THE SHARDS, Bret je ostvario svojevrsni kambek, utoliko što je uvodeći autofikciju malo osvežio svoj spoj snobizma, katalogiziranja izopačenosti, licemerja i luksuzne robe i upotrebe jednostavnih žanrovskih matrica kao okosnice.

I u tom pogledu roman THE SHARDS je posle dužeg vremena nešto što je u uvodnom delu rukopisa delovalo kao Bretov iskorak u nekakvu relevantnost mimo tavorenja u svetu svojih brojnih fanova kojima je bilo dovoljno da im se povremeno servira jedno te isto.

Bret Easton Ellis od samih početaka ima fascinaciju filmom i mogućnošću ekranizacije. Od LESS THAN ZERO koji je postao kultni film, ali nije se nikada nametnuo kao dobar, preko AMERICAN PSYCHO koji je danas veoma živ u globalnim okvirima kao meme, jedini koji je možda zapravo uspešno zaživeo jeste RULES OF ATTRACTION Rogera Avaryja koji je uspeo da pronikne koliko toliko u neku emociju i neke odnose unutar naslaga nihilizma i referenci.

THE SHARDS je televizijska verzija svega toga koja želi da se vrati u vreme LESS THAN ZERO jer govori o vremenima kada nastaje taj roman i scenario, međutim, ne uspeva za početak da proizvede bilo kakav autofikcijski momenat.

U tom pogledu Ryan Murphy ne uspeva uopšte da evocira ni u tragovima ono što je u tom romanu najzanimljivije i ono što ga izdvaja.

Ono što preostaje je jedna parada na ovom ili onom nivou neprijatnih likova koji četrdeset i kusur godina posle LESS THAN ZERO nemaju ono što je davalo neku snagu tom filmu - star power i izvesnu emociju i dozu iskrenosti, ako ne u materijalu a ono među sobom. U LESS THAN ZERO su igrali glumci koji su kasnije - na ovaj ili onaj način postali face, neki baš zato što nisu postali bitni a bili su na putu - i Murphy ne postiže takav efekat s ovom podelom. Ona je potentna, deluje da bi neki od njih nekada mogli postati značajni glumci, ali nijedan taj lik i nijedna ta uloga nema taj neki je ne sais quoi koji nose ovi iz LESS THAN ZERO.

Sve u ovoj seriji je nekako postavljeno kao slikovnica, sa jako skupim soundtrackom u kom svaki megahit koji se troši postiže manje nego u drugim serijama gde smo ga čuli (recimo Ultravox i VIENNA u INDUSTRY i ovde su zaista razlika između onoga što je Peak TV i onoga što je skup a neuspeo pokušaj).

Ova serija je hiperdizajnirana i od silne brige za dizajn nekako se zaboravilo na to da bi unutar nje moralo da bude života, a izazov je pojačan time što su svi likovi toliko blazirani, cinični i lišeni ikakvih vrednosti da je teško uspostaviti ikakvu dramsku trakciju.

Naravno, sve ovo što pišem deluje kao da se THE SHARDS zapravo savršeno uklapa u kanon Bretovih ekranizacija i kako je to prava stvar, što naravno, može biti tačan odgovor. Lako mi je da zamislim Bretove tvrdolinijaše koji baš u ovoj seriji, vide neku pervertiranu verziju BEVERLY HILLS 90210 i to im je baš super.

Međutim, znajući da je Ryan Murphy odavno u kreativnoj krizi i da sve ređe radi stvari u skladu sa svojim mogućnostima (što ne znači da ih nema), rekao bih da je THE SHARDS iz kog god ugla gledano mogla biti bolja - i to baš u njegovim rukama. A potencijal za to, on pokazuje ovde jer ovde ima repromaterijala za nešto bolje ali nedostaje taj impuls koji bi sve oživeo.

THE UNDECLARED WAR S02

Peter Kosminsky je otišao na klupu tokom druge sezone serije THE UNDECLARED WAR, ali mesto reditelja je uzeo ni manje ni više već velikan savremene angloameričke televizije Paul McGuigan i režirao je svih šest epizoda.

Nažalost, iako je prva serija možda u rediteljskom smislu bila ponajmanje zanimljiva i nudila je prostor za napredak, ne možemo reći da ju je McGuigan nešto znatno unapredio. Naprotiv, rekao bih da je ostao tu negde, i u samo par epizoda i situacija uopšte imamo utisak da imamo posla sa velikim majstorom.

Ono što je McGuigan doneo seriji jeste američka fizionomija i sigurnost u postavljanju scena koju Kosminsky nije imao. Ali, kod njega je ta nesigurnost davala i svežinu i kretala se u domenu kontrolisane greške. Kod McGuigana toga nema, ali u najvećem broju slučajeva nema ni one kreativnosti koja krasi njegova najbolja dela.

Naprotiv, on je digao UNDECLARED WAR možda stepenik iznad, blizu stabilnog američkog procedurala ali to je opet nivo koji redovno prave anonimni reditelji.

Ono što je međutim veći problem je što rediteljski upgrade koji donosi McGuigan nije ispraćen boljim, već zapravo znatno slabijim scenarijem. Ovog puta to je jedna klasična i već prevaziđena čisto hakerska priča, bez uticaja na socijalne mreže i na društvo, sa vrlo čistim zapletom o otimanju velikih masa podataka u saradnji Rusije i Kine, a sa idejom da to pokrene neke kineske akcije nadalje.

I UNDECLARED WAR u tom smislu ide korak nazad, u doba Stuxneta, Sandworma i nekih starih priča o hakerskim napadima koje su filmski i televizijski apsolvirane mnogo pre nego što su postale operativna stvarnost.

U tom smislu, THE UNDECLARED WAR u drugoj sezoni postaje dosta otužna serija, bez mnogo ideja, sa melodramskim ekscesom koji povremeno dovodi do penušanja sapunice, kakvo je nedopustivo u formatu od šest epizoda.

FURIOUS S01

FURIOUS je serija koja u ovom trenutku vrlo sigurno zauzima drugo mesto u mom ličnom izboru za seriju godine, iza MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED.

Međutim, kao i MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED polazi zapravo iz iste premise u kreativnom pogledu - obe serije su trileri, MAXIMUM manje tropey, FURIOUS mnogo klasičniji procedural i obe su pisali scenaristi sa jakim iskustvom u komediji.

Dok je David Rosen iz MAXIMUM krenuo iz komedije pa postao čauš Simona Kinberga i ušao u žanr, Elizabeth Meriwether koja je pisala FURIOUS je krenula isključivo iz jednog šireg varijeteta komedija.

Samim tim ona nema to Rosenovo iskustvo na žanrovskim hibridima kao što su HUNTERS ili SUGAR, već dolazi niotkuda kad je reč o trileru i neverovatno ga osvežava i to ne samo u pogledu duhovitog prilaza tropey situacijama (mada ima i toga) već pre svega u karakterizaciji koja je slojevita a istovremeno lako izložena, kao i u pogledu raznih nivoa dramske ironije.

FURIOUS je u tom pogledu, na prilično zasićenom tržištu trilera uspeo da se nametne kao jedno superiorno ostvarenje, a pritom sve to u domenu policijskog procedurala, serije od osam epizodom sa jednim slučajem koji se prati u sezoni.

Izvesnu ljubomoru svakako privlači Liz Meriwether koja je pokidala kako je sve ovo postavila, ali bogami i Ron Bass koji je realno ni kriv ni dužan postao jedan od najplaćenijih scenarista svoje ere i koji je ovde potpisan kao inspiracija kao pisac Rafelsonovog filma BLACK WIDOW, iako je sve ovo moglo da se snimi i bez te napomene.

Meriwether je napravila priču koja je višeslojnija sa nebrojenim tačkama odstupanja od Bassa i Rafelsona, ali to je podatak koji je skrupulozno napomenuti.

Emmy Rossum je igrajući Fionu u američkom SHAMELESSu navikla da brine o celoj porodici i spasava situaciju, i ovde ona donosi tu samostalnost ne samo u karakter ambiciozne agentice FBI koja nije baš mlada ali je i dalje početnica jer je prethodno radila za njujoršku policiju odakle je morala da ode zbog privatnih problema, već i u način na koji nosi celu seriju. Okružena je vrsnim glumcima, tu je Scoot McNairy koji na televiziji sve više kanališe mladog Bruna, tu je Quincy Tyler Bernstine kao njena šefica - stara raspadačica slična Franku Gallagheru ali ipak pouzdanija od pater familiasa u SHAMELESSu, Lola Petticrew kao devojka ubica koja se sveti ringu pedofila i Hope Davis u pravoj deliciji od uloge.

Rossum svojom harizmom i energijom drži ove divergentne glumačke faktore na okupu i ne da im da se opuste. Liz Merriwether piše scenario u kom se priča kreće iako junaci ne prave glupe poteze da bi je podmazali, ali ponekad rizikuju, i na sve to nudi scene koje svojom energijom mogu zaustaviti sve i postati same sebi svrha ali se to nikada ne dešava.

Iskusni televizijski profesionalac Brian Kirk koji pouzdano radi skupu televiziju radio je uvodne epizode, i sve je postavljeno vrhunski - no nonsense, efikasno, sa pažnjom da se glumačke bravure i scenaristički detalji stave u funkciju.

Ovo je televizija najvišeg nivoa, i to ne samo kreativnosti, već pre svega profesionalizma.

U osnovi ovo je jedna meditaciji o traumi i patološkim odnosima koja povezuje nekoliko ljudi sa različitih strana društva i zakona, i prožima ih tokom jedne istrage serije osvetničkih ubistava. Istovremeno je i izuzetan triler o serijskom ubici sa dubokim i zavodljivim motivom, i preispitivanjem da li je ponekad smrt zapravo jedina adekvatna kazna za pojedine ljude.

Dok se suštinski bavi jednim jasnim sklopom događaja u malo mutiranom žanrovskom formatu, uspeva da izraste u seriju o mnogo čemu. Otud, u FURIOUS ima šta da se vidi i nauči u svakom pogledu.

LUCKY

Serija LUCKY snimljena je po romanu Marisse Stapley, u kreaciji Jonathana Troppera koji je prešao sa Filmax-HBO okvira na elitniji Appleov i za sada mu dobro ide.

Kao što Tropper sada radi u višoj klasi, tako je i roman Marisse Stapley koji nije imao visok status dobio veoma ozbiljnu adaptaciju i u kreativnom i u produkcionom pogledu, za ozbiljnom zvezdanom voltažom na ekranu.

Reese Witherspoon je svoj veoma aktivan produkcioni rad uvezala sa aktivnošću na polju popularizacije književnosti gde iz svojih akcija crpi IPjeve koje će adaptirati. U tom pogledu, bitno je naglasiti da iako Reese ume da zakuva relativno dark projekat, LUCKY nimalo nije na liniji nečega što bi se očekivalo od nje.

Naprotiv, LUCKY je serija u kojoj je elitna ekipa ispred i iza kamere maksimalno angažovana da nam pruži jedan porodični neo noir sa elementima akcije kakav nedostaje još od umirovljena briljantne serije ANIMAL KINGDOM. Naravno, ANIMAL KINGDOM ne treba uzimati u usta bez razloga, ali LUCKY je dostojan poređenja barem u najširim crtama.

Iako nikada LUCKY ne odlazi u perverzne edipalne sfere patoloških porodičnih odnosa koji gaji kriminalce, imamo priču o devojci čiji je otac iskusni grifter i od detinjstva je uključena u njegove akcije.

Budi se izigrana od strane svoje životne ljubavi, ubrzo shvata da je dužna novac opasnom licu iz podzemlja, da joj je FBI na petama i da svoj život mora pretvoriti u ultimativnu kombinaciju gde se vara na svakom koraku kako bi preživela.

Njena životna ljubav je s druge strane sin white collar mafijaške računovođe, koja je najbeskrupuloznija u toj poteri jer je i sama odgovorna za krađu koju su izveli junakinjin otac, muž i ona sama.

Mešaju se kriminal, porodica i borba za goli život ali Tropper, glumci i reditelji se bore da se sapunica nikada ne uskomeša.

Anya Taylor-Joy je ovde sebi našla ulogu koja joj odgovara i dala je bourneovsku čvrstinu i rezilijentnost junakinji koja je toliko dugo kamelen sa raznim kombinacijama da ni sama nije sigurno ko je zapravo. Posle Q QUEEN'S GAMBIT u kom je imala tu dozu malograđanske atmosfere šaha koja je svemu dala dozu prestiža, Anya ovde izlazi na terenski rad po flyover državama i pokazuje da prestiž nije u tome što je skupa vaza u kadru već u tome kako se materijal izvodi.

Tropperova ekipa scenarista uspeva da im dijalog zazvuči mametovski jer ga izgovaraju majstori kao Anya Taylor-Joy, Annette Bening ili William Fichtner i u izvesnom smislu ovde imamo mišićav i prilično visokooktanski akcioni triler u pogledu fizionomije ali i mametovski pristup krimiću iz one epohe od SPANISH PRISONERa do HEISTa, na primer.

Međutim, za razliku od Mameta čiji noir radovi u tom periodu imaju problem što na kraju gledaocima nije ni bitno ko je kome šta u radio - ove se "ženski rukopis" ogleda u tome što sve počinje i završava se sa ličnim odnosima među junacima.

Završna epizoda je finale u kome scenaristi ne uspevaju da nam ponude nijedno rešenje koje se ne očekuje. Međutim, u prilog glumcima i rediteljima ide činjenica kako sa ubeđenjem uspevaju da nam prodaju rešenja za koja se sve vreme nadamo da neće biti baš ona, ali kad se dese, kupimo ih.

U tom pogledu, glumci i reditelji, predvođeni Ridleyevim čaušem Jonathanom Von Tullekenom i pre svega Gregom Yaitanesom, čovekm kog treba zvati kad treba da se radi nešto tvrdo, zapravo čine ovu seriju, i omogućuju da iznova skoro kao prvi put uživamo u nečemu što nam je u stvari poznato.

U ovoj seriji Anya Taylor-Joy i Annette Bening zapravo vrlo nenametljivo ali jasno pokazuju kako izgleda kada dve zvezde ozbiljnog kapaciteta uzmu da rade materijal i dižu ga na viši nivo. Scene William Fichtnera i Annette Bening jedan na jedan su mali master classovi gangsterskog filma sa rodnom inverzijom uloga.

U seriji LUCKY, gledaoci imaju da vide dosta toga, ali profesionalci još i više.

SUGAR S02

Kada se završila inauguralna sezona serije SUGAR, nadao se da će ona ostati one shot i bio sam skeptičan prema njenoj održivosti na duže staze. Naprosto njena priča je imala smisao u njenom preokretu a njen preokret je bio origin story lika i sada se postavljalo pitanje šta može taj lik sada sam kada znamo ko je on.

Ispostavilo se, ne mnogo. Osnovne dve dimenzije tog filma, ko je on i čime se bavi u drugoj sezoni su potpuno razdvojene. Prvi segment na jednu impotentnu priču o velikoj zaveri koja je potpuno sporedna na nivou toka tih osam epizoda, i sa njom praktično počinje i završava se serija, a drugi segment na jedan slučaj u kom naš junak ne pokazuje svoju specifičnost i mogao bi da bude predmet bilo koje i bilo kakve serije.

Dakle, sve ono što je činilo prvu sezonu a to je da samo on, i niko drugi, može da reši slučaj, baš zbog onoga što jeste, sada više ne postoji i ono što nam preostaje jeste solidno izveden losanđeleski krimić, svakako ni blizu vrhunca ponude ali sa dozom veštine koja proističe iz truda svih sektora, budžeta i reputacije glavne zvezde.

Na epizodama druge sezone se upadljivo ne pojavljuju ključna kreativna imena sa prve sezone, i deluje kao da je rad prepušten drugoj postavi da ga kompletira i da su se ambicije ključnih igrača, počev od kreatora zaokružile s prvom sezonom.

Otud, ko nije baš kompletista i nije baš radoznao, ovu sezonu može slobodno da preskoči i ostane na prvoj u kojoj je čak i sa cliffhangerom na kraju, zapravo sve bilo ispričano i to na najbolji mogući način

SHE'S OUT (WIDOWS S03)

Moguće je da ja previše fetišizujem Iana Toyntona, ali zaista mislim da je pored slabijeg scenarija za drugu sezonu serije WIDOWS njegovo odsustvo bilo veoma osetno.

U seriji SHE'S OUT pratimo Dolly Rawlins iz prve dve sezone serije WIDOWS kako izlazi iz zatvora posle duge kazne i pokušava da sa grupom žena koje je upoznala u zatvoru napravi svratište za napuštenu decu a za to joj je potrebno da unovči plen iz ranije pljačke ili uradi novu.

Zbog promene producenata serija nije naprosto nazvana WIDOWS 3, iako je deo istog Lyndinog višeknjižja i fanovi svakako ne mare mnogo za to što se ona zvanično drugačije zove. Kao što i Lynda La Plante ovo vidu kao treću WIDOWS seriju.

Mimo pitanja producenata, prava i tako nekih detalja, ovo je svakako WIDOWS. I činjenica da je prošlo dvanaest godina između prve i ove sezone ne remeti mnogo. Vremena su se promenila, to prikazuju i scenario i sam Toynton, ovo je vreme kada računari imaju važnu ulogu i odnosi u podzemlju su drugačiji, ali estetika je ista.

Sama zamisao nije onako "čista" kao u prvoj sezoni. Ali, Toynton uspeva da je fokusira pripovedački i da nekoliko paralelnih linija slije u jasan narativni tok koji ima jasne prioritete i kreće se jasno od početka prema kraju.

Stvari su energične, sa dosta sile i Dolly Rawlins nije izgubila ništa od svoje energije. Iako će se glavna glumica pojaviti u kameo roli i kod McQueena u filmu WIDOWS koji je holivudski rimejk ove priče, romana i serija, ona kao lik ovde završava svoj put na moćan način.

FRUST

Serija FRUST je jedna takva čarolija regionalnog televizijskog užasa, da prosto osećam zahvalnost što nam je pružena jer bi nam život zaista bio manje interesantan bez nje.

Za taj projekat se znalo jer je bio developovan na nekim sajmovima, pičinzima, saborima raznih misitifikatora, što deluje kao dodatni sloj potpune sprdačine kada ovo počnete da gledate.

U ovom projektu je zaista zabrano svojevrsno srce tame regionalne dramske produkcije kojom vlada pretenzija bez ikakvog utemeljenja, premda je ova serija sama po sebi poprilično "narodna" na neki svoj uvrnut način.

Taj broj potpunih morona na jednom mestu koji su se skupili i onda sasvim raskomotili proizvela je singularitet regionalnog kinematografskog izraza.

Seriju Danisa Tanovića koju je radio za HBO USPJEH je ipak nadgledao Steve Matthews koji je zadužen za njihove internacionalne produkcije i ona je time ipak malo sputana, pa su morali da vode računa i trude se malo više. Time je serija otupljena i sterilisana, ne bi li se približila nekom standardu.

Ovde je ekipa potpuno puštena s lanca. Producent je Firefly, Vučićev odgovor na FMK za potrebe finansiranja umetnika iz Druge Srbije Telekomovim parama, gde posle odlaska Nade Popović Perišić kao jedine osobe s autoritetom i mozgom, realno ne postoji niko ko išta zna o bilo čemu, niti se pita, i to je savršen ambijent za ove stvaraoce. Bosanski producenti su takođe ljudi bez autoriteta spram jednog Danisa Tanovića koji je ekstremno netalentovan ali ima "oskara" tako da mu se, pošteno govoreći, može "pljunuti pod prozor".

Tanović koji s punim samopouzdanjem režira potpunu budalaštinu bez ikakvog nadzora daje te transcedentne rezultate kojima mi kao forenzičari stremimo. Fotografija Erola Zubčevića pokazuje da su imali dovoljno ljudi i vremena da to izgleda šareno, ali sama inscenacija, gluma i mizanscen su na nivou igranih delova u obrazovnim emisijama, recimo iz hemije, kad neki stručnjak ispriča nešto a onda dva mlada glumca razmućuju šećer.

Srđan Vuletić je jedan pomalo zaboravljeni um iz bosanske kinematografije i on je kreator serije zajedno s nekim Mađarom, koji je verovatno tu doveden jer je "znalac" ali je za našu priču nevažan osim kao pokazatelj koliku su sve te koprodukcije i developmenti jedno veliko foliranje. Jer, Vuletić nas vraća ovde svom filmu LJETO U ZLATNOJ DOLINI, za koji je najbolja stvar koja se može reći to da je rip-off THE BIG HITa Bena Ramseya. To je isto bio neki zakučasti stupidni narodni krimić o Sarajevu ali je Vuletić posle njega potonuo i sada se vraća. 

I to sa osvetom.

THE BIG HIT je bio poznat film kod nas zbog kulta Johna Wooa kao producenta ali FRUST je takođe za naše uslove enormno prepoznatljiv rip-off, i to i filma i serije APSOLUTNIH STO, koje je takođe producirao Firefly.

Samo ljudi koji su apsolutni moroni, dakle Firefly, mogu u par godina raditi dve suštinski identične serije, sa istom premisom, a da to ni sami ne primete.

Štaviše, u prvoj epizodi, ima nekih rešenja, kao što je scena žurke koja deluje kao da je direktno maznuta iz te serije, ali osim delimično premise i producenata, te dve serije ne dele ništa zajedničko.

Odavno nismo na ekranima, u nečemu što pretenduje da je "ozbiljno" koliko-toliko, imali ovoliki broj najprostije rečeno glupih likova. I to ne glupih, u smislu glupo napisanih, nego glupih u smislu ponašanja i rezonovanja. To bi bilo zanimljivo, glupi ljudi su zanimljivi za dramsku obradu, da nisu na sve to jako loše napisani, smešteni u neke konstrukcije koje deluju kao da neko dete izmišlja o čemu se radi u seriji dok uporedo jede eurokrem i postepeno ludi od ugljenih hidrata.

Peak TV je pun glumljenog debiliteta koji se često javlja kao ispravno ili pogrešno shvaćen uticaj Braće Coen. Ovde su likovi međutim tretirani kao prilično bistri, možda sa nekim idealima i iluzijama ali intelektualno adekvatni da sa njima možemo da se identifikujemo, što ovo gledalačko iskustvo čini izazovnim.

Naročito jer ovde nemamo problem sa postavkom likova ili bitnim plot pointima. Ovde je iz scene u scenu intenzitet budalaštine jak, teško je naći scenu bez nekog velikog WTF momenta tokom pokušaja da se nešto "normalno" desi.

Ali, likovi i način kako su napisani, nije ništa spram toga kako su odglumljeni. Ima tu doduše scena koje nisu kao iz školskog programa, ima nekih koje vuku na poznog televizijskog Dragoslava Lazića, i odavno nije viđen ovakav spoj pogrešno shvaćenog Peak TVa i potpunog taloga lokalne dramske ponude.

Ipak, ako sve ovo zvuči kao neki totalni raspad kom se ne sme prići, nije sasvim tako. Ova serija ima samouverenost svojih stvaralaca i to joj daje koheziju, i ima tu dozu užasa koja je čini hipnotičnom za svakog ozbiljnog forenzičara.

CITIZEN VIGILANTE je fizički lošije produciran od ove serije, ali u pogledu tematske i psihološke zrelosti, Uwe Boll je za ovo bukvalno Ingmar Bergman. 

Međutim, razlika u zrelosti između Uwea i ovih autora ne znači da njihovi motivi nisu isti. Naime, oba kampa rade jednu priču o nezadovoljstvu građana koje je država izneverila. S tim što u slučaju autora ove serije, imamo ljude koji bukvalno samo u ovakvoj žabokrečini od regiona uopšte mogu da rade to što rade, a Uwe ipak nešto rizikuje u svom oportunizmu.

Uwe Boll želi da okrivi migrante za neke probleme koji su zapravo mnogo složeniji i dublji od njihovog dolaska, i veliko je pitanje da li na taj način kako ih on pokazuje i postoji. Tanović i Vuletić žele da okrive društvo takođe nesvesni da van takvog haosa njih dvojica verovatno ne bi mogli da snime ovako nešto. 

Međutim, čak i da njih dvojica nisu nusprodukt raspada stare države, ratova, tranzicije i trulih režima u novonastalim državama i državolikim tvorevinama, njihovo poimanje sveta, društvenosti i psihologije zaista poziva na ponovno uvođenje državnog ispita koji je nekada bio preduslov da se proveri da li ljudi znaju gde žive i kakva pravila važe u zajednici. Ova serija svakako ne bi omogućila prolazak tog testa.

Zli jezici bi rekli da Voyo služi kao skrovište za neprikazljive serije Telekoma, Fireflya i drugih činilaca i činjenica je da tamo možemo naći razne sadržaje za koje nikada nismo čuli a snimljeni su kod nas. Nisam siguran koliko je nešto što je snimio Danis Tanović baš moglo da se sakrije. Ali, svojim kvaltetom se uklapa u taj profil. Ko je otišao na Voyo da vidi neku opskurnost Bobana Skerlića s kojom ljudi ne znaju šta da rade, sada može da overi i Tanovića i nimalo ne pogreši.