HAPPY END

Jevgenij Sangadžijev je posle pilota koji snimio Roman Prigunov, preuzeo seriju HAPPY END i vodio je rediteljski i scenaristički kroz svih osam epizoda.

Posle uspešnog izlaska prve sezone, najavljena je i druga, međutim, kako danas stvari stoje, serija je skinuta čak i sa ruskih strimera, verovatno zato što narušava javni moral.

HAPPY END nije ništa naročito korozivno, mada se verovatno može tretirati kao ruska EUPHORIA. Pa ipak, Sangadžijev uvek na kraju zadržava jasan u osnovi patrijarhalni moralni kompas. No, u onom međuvremenu dok se kompas ne namagnetiše lepo, ovde ima dosta raznovrsne transgresije.

U malom ruskom gradu, alfa i beta drugari sa alfinom devojkom vode akciju sitnog valjanja droge. Kada upadnu u probleme i sa policijom i sa dobavljačem, alfa pada a beta i devojka beže u Moskvu gde kreću sa uspešnim webcam biznisom. Međutim, idila traje kratko jer nema VPNa koji nju može zaštiti od autovanja i nema moralne fleksibilnosti koja može spasiti monogamni odnos koji se između bete i devojke razvija.

Sangadžijev pravi strimersku seriju. Epizode su fino sklopljene i relativno zaokružene a variraju u trajanju od 40ak do 30ak minuta. Realizacija je grungy ali estetizovana, odnosi su dinamični, glumci su ubedljivi. Sama tema je industrija seksa, i to samo po sebi nije sexy ali serija pokušava da bude sexy koliko je prikladno u datim okolnostima.

Nisu Rusi nikada izbegavali edgy televiziju, ali svakako nije baš da u njoj prednjače. Ovo je bilo lepo pozdravljen iskorak koji nažalost nije zaživeo. Međutim, sama sezona je čvrsto zaokružena bez mnogo dilema oko toga kako se sve završilo.

NORMAL PEOPLE

Jedna od senzacija pandemijske televizije bila je serija NORMAL PEOPLE koju je po romanu Sally Rooney napisala Alice Birch i režirao Lenny Abrahamson.

Posle gledanja DEAD RINGERSa odlučio sam da izrespektujem delove scenarističkog opusa Alice Birch koje nisam gledao pa je ova serija došla na red, iako mi je delovala kao nešto što nije za mene.

I u suštini, bio sam u pravu, ovo je prosto neka vrsta televizije koja mi nije dovoljno zanimljiva. Sama serija je sačinjena iz dvanaest polučasovnih epizoda i govori o ljubavnoj priči dvoje mladih "normalnih" ljudi koji se inače smatraju jako "neobičnima" i njenom trajanju kroz godine srednje škole i fakulteta i svim iskušenjima i prekidima na koje ona nailazi.

Lenny Abrahamson je sa glavnim glumcima Daisy Edgar Jones i Paulom Mescalom uspeo da napravi jednu senzualnu celinu, Birch je pomogla književnici da dijalog bude punchy ali mene je sve to ostavilo veoma blago zainteresovanim.

Međutim, sve ovo je izvedeno na elitni način i verujem da je reč o nečemu kapitalnom za publiku koju je ovo zaista zainteresovalo.

SOUTHCLIFFE

Tony Grisoni je scenarista koji ima ozbiljan opus i u njemu nekoliko briljantnih saradnji sa Gilliamom ali i niz drugih važnih komada.

Jedna od njegovih svežijih akcija je SOUTHCLIFFE, sirova realistička televizijska drama u četiri dela o masovnom ubistvu u maloj engleskoj varoši.

Grisoni sagledava slučaj poludelog pucača iz više uglova, i da kroz priču prelomi razne živote kako počinioca tako i žrtava i onih koji su na to reagovali.

Sean Durkin je kao reditelj privukao moju pažnju briljantnom adaptacijom DEAD RINGERSa za televiziju i tu je pokazao najviši nivo klase. U seriji SOUTHCLIFFE se bavi nečim drugačijim. Ovde ima jedan sirovi realistički pristup, sa televizijskom slikom koja je maltene retro po tome koliko je sirova, ali s druge strane realizam kome stremi izlazi van okvira kitchen sink drame i odlazi u nešto pomalo galerijski.

I to je zanimljiv okvir, pa ne čudi da je ova serija bila prikazivana i na festivalima.

Ono gde se serija za moj ukus malo preigrala jeste ta struktura sa pomeranjem vizure iz koje se sagledavaju događaji jer u završnoj epizodi ne uspeva da dovede do klimaksa, čak se u izvesnom pogledu, za moj ukus možda i previše pomeri od osnovnog traumatskog jezgra iz kog je sve krenulo, pa više imamo epilog nego klimaks.

Naravno, ovo je serija koja se ne vodi klasičnim dramaskim konvencijama ali sasvim sigurno ne treba na takav način da zanemari dinamiku. 

U svakom slučaju, za ljude koji izučavaju televiziju ovo je važna lektira.

WONDER MAN

WONDER MAN je serija koju sam izdržao do kraja jedino i isključivo zašto što sam fan Yahye Abdul-Mateena. Ovaj čudni pokušaj Marvela da snimi neku svoju parafrazu serije STUDIO je potpuni nonsens. A da budalaština bude još i veća, ideja superheroja koji žive u svetu u kom postoji superherojski film i uključeni su u njih je već eksploatisana na televiziji u adaptaciji Ennisovih BOYSa. Dakle, sve ovo nikakvog smisla nema kao inovacija.

Ali, ni to što ovde nije novo pre svega nije dobro. Štaviše, užasno je i pomalo tužno.

STEAL

Sam Miller i Hettie Macdonald su rediteljski izuzetno oplemenili idejno prilično oskudnu seriju STEAL koju je kreirao Sotiris Nikas. 

Serija se bavi kompleksnom pljačkom velike londonske osiguravajuće kuće i banke koju su izveli naoružani razbojnici ali i nekoliko insajdera koji se ubrzo svi zajedno nađu u vrtlogu događaja u koji su upleteni moćni industrijalci, službe bezbednosti i duboka država.

Sotiris Nikas u pogledu zapleta ne uspeva da ponudi ništa novo, ali određenu dozu svežine daju Sam Miller i Hettie Macdonald koji se trude da iz situacija izvuku nešto suspensea i fine interakcije među glumcima.

Da je do Nikasove zamisli, STEAL bi bio mrtvorođena serija, međutim, egzekucija uspeva da spase stvar i da STEAL na kraju posluži kao jedna nenametljiva sporedna serija u aktuelnoj ponudi.

YELLOWJACKETS S03

YELLOWJACKETS u trećoj sezoni, ima uslovno rečeno tri različite trećine, ili barem dve polovine, zavisi ko kako gleda.

Prva trećina je upadljivo slabija od prve dve sezone a istovremeno deluje i kao njihova relativno bezidejna rekapitulacija. Serija me je do te tačke žestoko bila vezala za sebe i prosto ne bih prestao da je gledam ali mogu da razumem ljude koji su baš tako reagovali i u toj fazi odustali. Pad serije je bio drastičan pre svega u odnosu na visok nivo koji je dotle uspostavila.

Drugu trećinu čini kosolidacija, hvatanje koraka sa nečim što bih nazvao elementarnim nivoom ali i dalje ispod onoga što su prve dve sezone.

Međutim, treća trećina je na njihovom nivou i apsolutno ne samo da je dostojna serije (taj nivo dostojnog postignut je u drugoj trećini, slabije ali dostojno) već je apsolutno na nivou onoga što je u njoj dotle izgrađeno. I poetički, i idejno, i emocionalno, i žanrovski, i rediteljski.

Naravno, iako smo krenuli klimavo a završili trijumfalno ne mogu reći da završnica retroaktivno opravdava slab početak. Početak jeste deo celine, ono što se dešava u njemu jeste na kraju krajeva deo onoga što je na kraju ispalo dobro. Međutim, to je moralo da se bolje izvede.

No, ko se nije pokolebao i ostao je do kraja, ima priliku da iz veoma aktivnog odnosa prema seriji uđe u završnu četvrtu sezonu.

QUILLER

Devet godina posle izvanrednog filma QUILLER MEMORANDUM Michaela Andersona u kom je Harold Pinter adaptirao roman Trevor Dudley Smitha, kasnije poznatog kao Elleston Trevor, BBC je snimio trinaest epizoda televizijske adaptacije.

Michael Jayston je igrao naslovnu ulogu, britanskog agenta koji radi za organizaciju poznatu samo pod nazivom The Bureau. Serija je bazirana na Trevorovom liku i jednu epizodu je bazirao na svom romanu, sve ostale epizode su pisane iznova samo za televiziju.

Serija je snimana klasičnom BBC tehnikom tog vremena, dakle traka 16mm za eksterijere i studijski video format za enterijere, a ovde je korišćeno i malo stock materijala da bi se dočarala dešavanja na inostranim lokacijama.

Pa ipak, serija ne izgleda nimalo skromno, i ima epizode koje se odvijaju na Kipru, u Africi, Latinskoj Americi a finale sezone i serije i u Nemačkoj, gde i Andersonov film, premda sa zapletom koji je bliži le Carreovom romanu A SMALL TOWN IN GERMANY.

U osnovi, ova serija je drugačija od tipičnih špijunaca svog vremena. Naime, ona je prilično seriozna u postupku, sa dijaloškim razmenama koji pretendujuna sofistikaciju i glavnim junakom koji ne izbegava fizičku konfrontaciju ali radije bi se verbalno obračunao. U tom pogledu, tempo je sporiji, rad na likovima je intenzivniji. Andersonov film je u izvesnoj meri ipak drugačiji jer je u njemu Pinter radio adaptaciju i samim tim ton i ritam dijaloga nose jednu dozu crnohumornog i košmarnog intenziteta. Iako je filmska adaptacija bila zbilja izuzetna, televizijska se ipak nije povela za njom, ali opet iako je na njoj delom radio Brian Clemens nije pošla ni putem AVENGERSa.

Ovo je suvlji, rekao bih realističniji pristup od onog koji je nosio film, ali su konspiracije po tonu slične onim iz filma.

U filmu su to bili nacistički konspiratori u savremenoj Nemačkoj, dok u seriji imamo negativce u rasponu od škotskih separatista koji spremaju terorističke napade, generala okupljenih u masonskoj loži koji spremaju puč protiv laburističke vlade, do pučeva unutar pučeva u Južnoj Americi, krađe taktičkog nuklearnog arsenala u britanskoj bazi na Kipru ili pokušaja da se u SR Nemačkoj instalira anti-NATO vlada.

Dakle, pretnje su blago povišene ali intrigantne međutim nikada ne zalaze u sfere Bond-negativaca.

Jayston je jako zanimljiv u glavnoj ulozi, veoma je hladan i nosi jedan vrlo diskretan šarm za koji se gledalac vezuje. Svakako nije tipičan heroj, niti je blizu one energije koju je imao George Segal kod Andersona što svemu dodaje na zanimljivoj sofistikaciji.

Lik Quillera je i kasnije bio razmatran za ekranizaciju, među interesentima je bio i John McTiernan ali se do sada ništa više nije desilo. Sam Trevor je bio relativno često ekranizovan kasnije u nekim drugim izdanjima a neka dela su mu snimljena po više puta.

Ova serija je oficijelno lost media ali se može relativno lako naći. Nikada nije reprizirana i nigde nije izdata, što je šteta. Reč je o solidnoj i zanimljivoj seriji. Ipak, mnogi potezi koje su povukli kreativci iza nje, jasno jesu išli u smeru nečega što ne može lako generisati veliku popularnost. No, kultni status svakako zaslužuje, naročito među ljubiteljima i poznavaocima špijunskog trilera.