UTOPIA US

Kada se pojavio američki rimejk serija UTOPIA u kom je Gillian Flynn preuzela kreiranje od Dennisa Kellyja, odustao sam posle dve epizode jer u ovoj preradi nije bilo ni estetizacije, ni sofistikacije, ni atmosfere kao iz britanskog izvornika.

Iako je Susanna Fogel režirala dve od osam epizoda ove serije, nisam čak izdržao ni do njenih epizoda.

Elem, u međuvremenu, rimejk serije UTOPIA stekao je izvesni kult jer je izašao u vreme korone i u sebi je nosio elemente koji su podsećali na neke detalje iz vremena pandemije, pa je onda počela da se stvara atmosfera da ipak treba videti i američku verziju iako je neuporedivo slabija od britanske.

I sad kad sam konačno pogledao rimejk, manje-više oni utisci koje sam imao o manjku sofistikacije, estetizacije i atmosfere i dalje stoje. No, isto tako Gillian Flynn je u nekim konkretizacijama teorije zavere o pandemiji, zaista ubola detalje koji su u vreme kovida sasvim sigurno bili upečatlji gotcha momenat za gledaoce. Pre svega ta priča o kineskoj laboratoriji, kao i suštinski bezopasan virus koji ubija ljude tako što pokreće neke njihove urođene bolesti.

Verujem da je labilnijoj publici u karantinu tada taj element svakako mogao biti veoma snažan i provokativan, kao i priča o vakcini koja se brzo plasira na tržište sa agendom da bude iskorišćena za nešto potpuno drugo.

Jasno je da je UTOPIA snimana u periodu kada ništa od  ovih događaja nije bilo izvesno, pa su samim tim bili komotni i sa svim sentimentima WHO teorija zavere. Na sve to serija je puštena na Amazonu u zlo doba. Verujem da na kraju autorima nije bilo baš svejedno, ili milo, kakav je efekat sve to moglo imati na labilniju publiku, uprkos disclaimerima na početku epizoda.

U svakom slučaju, sama serija je prosto klasu ispod britanske i nema potrebe da je gledaju oni koji su je ispratili, i uostalom već prošli razočaranje sa njenom drugom sezonom koja je izuzev briljantne prve epizode bila katastrofalna.

EUPHORIA S03

Treća sezona serije EUPHORIA Sama Levinsona je nešto izuzetno tužno. Reč je o seriji koja je u prve dve sezone zaista postigla neke izvanredne domete i vizuelne i pripovedačke i u pogledu mašte i u pogledu raznih stvari, ali se uvek kretala proverbijalnom ivicom noža oko toga šta je to u stvari, da li je to jedna izuzetno ekspresivna, moderna priča o sazrevanju, odrastanju u jednom korodiralom društvu i o eroziji ličnosti koja nastupa u tim okolnostima ili je to zapravo jedan potpuni exploitation u stvari u kome se snimaju prosto scene seksa, scene drogiranja, senzacionalizmi, ove ili one vrste, što su seriji ispočitavali njeni protivnici vrlo često. 

U svakom slučaju, u trećoj sezoni, na jedan vrlo tužan način, Sam Levinson radi upravo to što su spočitavali prvim dvema sezonama.

Iako naravno ova sezona po svim kriterijumima stoji odvojeno od prve dve - počev od toga da su junaci izašli iz srednje škole i da su stariji. Ona ipak jeste deo te celine i pokazuje da su svi oni koji su bili protivnici EUPHORIAe i koji su diskreditovali sve to što je njoj dobro, zapravo bili u pravu. Jer Sam Levinson jeste u ovoj sezoni jedan propali, rekao bih čak, ne samo potrošeni, nego izlapeli autor kalibra potrošenog i izlapelog Gaspara Noe. Samo što se kod Sama Levinsona to ipak desilo nešto ranije. Ja bih rekao, mada,i sam Gaspar Noe je već jako dugo izlapeo, tako da... 

Možda su čak i u istim godinama izlapeli. I u tim okolnostima mi imamo ovu treću sezonu serije u kojoj Sam Levinion zapravo više uopšte ne pravi tu neku seriju EUPHORIA koju mi znamo i po kojoj ga poznajemo. nego sa likovima iz EUPHPORIAe pravi jednu relativno neinventivnu, dosadnu parafrazu lošeg Vinca Gilligana.

Odnosno, hajde da kažemo, pošto sam ja dosta ortodoksan oko toga šta je dobro, šta je loše kod Vincea Gilligana, da je to parafraza prihvatljivog perioda u onome što ja kod njega generalno ne volim previše, a to je BREAKING BAD. Znači, ovo je u stvari nekakav BREAKING BAD sa likovima iz EUPHORIAe, kao neke epizode u EUPHORIAi u kojima likovi sanjaju da su u BREAKING BADu, samo je sad to cela sezona.

Kao što smo imali epizode u kojima Alf sanja da je Shakespeareov junak ili da je advokat, sada je ovo eto, neka epizoda u kojoj Levinsonovovi junaci sanjaju da su protagonisti iz Gilliganovog BREAKING BAD univerzuma. I to, nažalost, nikakve veze s mozgom nema. 

Erozija ideja prati i eroziju tehničke realizacije. Ne zbog toga što su sad zajedno sa Levinsonom odjednom svi propali kreativno, nego zbog toga što kada nema dobrih ideja zapravo nekakva briljantna realizacija ne može doći do izražaja. Tako da ovde manje-više imamo masu nekih stvari koje smo viđali ovako ili bolje u nekim drugim serijama, sa nekim likovima koje smo voleli i gledali u nekom potpuno drugom kontekstu. 

Preneti su iz nekog oneobičanog građanskog okvira jedne zatvorene zajednice u nekoj varošici u jednu potpunu žanrovsku stilizaciju koja se odvija u nekom imaginarnom prostoru gde se kalifornijska pustoš u zaleđu, nalazi relativno blizu Los Angelesa, ali ta kalifornijska pustoš malo više liči možda na neku, u najboljem slučaju Nevadu. Ali, nije lokacija sama po sebi sporna. Sporno je to da su junaci preseljeni iz jednog relativno životnog okvira u kojem se onda dešavaju neke neobične stvari  (i u kome je  Levinson bio sposoban da almodovarovskom alhemijom pretvori nešto što je transgresivno u nešto normalno) u neku žanrovsku povišenu realnost koja sad sa svim tim nema nikakve naročite veze i sve to samo degradira zato što sada se ta "životnost" i određena univerzalnost tih tema sa kojima smo mogli da se susretnemo i da se poistovetimo i da o njima razmišljamo, prosto gubi. 

Sam Levinson u ovoj seriji pokazuje ne samo da je propao i izlapeo i to se na neki način videlo već u seriji IDOL, ali u to vreme je sve ipak moglo da se okrivi na Weeknda koji je tu ipak bio nekakav dominantan kreativni činilac i to je delovalo kao eto neki Levinsonov pokušaj da se približi Weekndu i da bude cool na neki način preko njega. Ali je taj Weekndov pečat emanirao iz svega onoga što je bilo glupo u toj seriji, a bilo je glupo gotovo sve. Međutim, ovde je sam Leminson prosto sam na zadatku i to je sve jako loše, tako da je veliko pitanje da li je tada Levinson činio Weekndu uslugu i nešto popravio, ili je možda čak i pokvario. 

Pored svega toga, pojavljuje se jedan novi problem, to je što su glumci iz EUPHORIAe postali zvezde i činjenica da je Zendaya odbila prvu zamisao Levinsonu, i odbačen je prvi nacrt šta će se dešavati u ovoj sezoni, za koju mogu da zamislim na šta je ličio kada je to nešto odbila a na kraju ovo đubre prihvatila.

Postaje jasno da Levinson svim tim ljudima zapravo više nije ni potreban. i da Zendaya kao glumica koja je bila već ime i afirmisana još pre EUPHORIAe ali je u njoj sebi dala jednu zaista novu dimenziju, kao nekakva edgy glumica koja nije samo popularno lice iz tinejdžerskih mjuzikala koja prelazi u mainstream, i to uglađeni mainstream, nego je sposobna i da odigra nešto zaista edgy. Ona je to iskoristila, dobila je šta je htela i njoj EUPHORIA više ne treba, osim u slučaju da je dobra. A pošto nije, onda je morala da vraća scenario i tako dalje. I onda ono što je ona pristala da igra je zapravo vrlo očigledno neka njena vizija kako bi to sad nešto ozbiljno trebalo se napravi. I mislim da je ta vizija onako dosta oskarovska u pogledu toga da eto sad Rue mora da bude neka sirotica koja ide odrpana i gega se i čisti svinjski ekskrement i muči se.  

Ono što je Levinson mogao da joj pruži a da je njoj bilo prihvatljivo je praktično parodija prestige role. Možda nije mogao bolje, a možda je prosto Zendaya napravila jednu pogrešnu odluku i nije se okrenula onome što bi možda on i u ovom stanju izlapelosti mogao da napravi. 

Dočim je Sydney Sweeney, još specifičniji slučaj.

Deluje da je Levinson razočaran time što ona zapravo zaista nije imala ništa pre EUPHORIAe i postala je ne neko i nešto sa tom serijom, izrasla je u veliku zvezdu, i jednu omiljenu ličnost, i to omiljenu ličnost među normalnim ljudima, među ljudima koji su based, znači ne sad samo među nekim wokerima i nekim istripovanim SJWovima, nego među normalnim svetom. 

Deluje da je to njega prilično iritiralo, što je ona potpuno prevazišla EUPHORIAu i verovatno njeni današnji obožavaoci tu seriju nisu ni gledali u stvari, niti bi ih interesovala, niti bi im vrednosti iz te serije bile prihvatljive.

U ovoj sezoni, Sydney Sweeney je postala žrtva Levinsonove odmazde i za nju je ostavio očigledno ono što je on u stanju da smisli, to su neke nebuloze o tome kako njen lik radi na OnlyFansu i kao užasno se ponižava i užasno je glupa i užasno je jadna i tako sve. Međutim, Sydney Sweeney je jedna očigledno promućuna i vrlo normalna osoba i ona je verovatno pročitala Levinsona zapravo mnogo bolje nego Zendaya. I čini mi se da je Zendaya mnogo više shvatala Levinsona ovako kako smo ga i mi kao poštovaoci shvatali. A to je kao da ima nešto da kaže, a Sydney Sweeney je verovatno shvatila da je on ipak na kraju dana jedna budala koja prikriva exploitation iza nekih tobožnjih ideja - odnosno, da je to njegova perspektiva, da će se sve srozati u tu dimenziju, a ne u ovu drugu. 

I onda umesto ove druge dimenzije, gde sad Zendaya silom traži neki karakter od čoveka koji to ne može da joj pruži, Sydney Sweeney dobija sensacionalizam. On misli da je ponižava, a zapravo ona u svemu tome nalazi nešto iz čega može da profitira jer onda izlaze tabloidni naslovi, onda je pitaju da li bi pokazala grud, da li bi pokazala ovo, da li bi pokazala ono, onda soli pamet o tome i prolazi u stvari najbolje od svih jer, nažalost, te exploitation stvari su nešto za šta ovaj nesrećni čovek uspeva da sabere određeno interesovanje u svojoj glavi. 

Tako da ovo je poraz ne samo na umetničkom nivou, nego na ljudskom nivou za Sama Leminsona, zato što je u stvari pokazao da kad se uđe u taj gasparnoevski profil, očigledno, čak ni rad u Holivudu, čak ni rad za HBO koji jako vodi računa da se ne snimaju gluposti, prosto neće moći da ga spase od samoga sebe. 

I HBO je pokušao da ga spasi od samoga sebe, vraćali su scenario, dovodili treću sezonu u pitanje i na kraju su prosto digli ruke, pustili da se ovo snimi, pustili da se serija ovako završi i to je otprilike to.

ROBBERY HOMICIDE DIVISION

 Još pamtim dan kada mi je u holu jedne javne ustanove Никола Попевић predao nekoliko VHSova od 240 minuta na koje su bile snimljene dve tada nedostupne stvari. Cela sezona ROBBERY HOMICIDE DIVISION i sve epizode HOMICIDE koje je režirala Kathryn Bigelow.

Danas sam zahvaljujući tome na VHSu posednik možda i najbolje kopije serije ROBBERY HOMICIDE DIVISION koju ima neki građanin koji nije član ekipe. Ona nikada ni na čemu nije izdata, nije otišla na striming ali je kult nastavio da živi na nekim jako lošim televizijskim snimcima sa CBSa i USA Networka.

Sad sam opet reprizirao ovu sezonu, i zbilja nije kult ove serije baziran na tome što ju je producirao Michael Mann koristeći tada svoju inovativnu tehniku snimanja na elektronici, ili na tome što se među scenaristima pojavljuje Vince Gilligan, ovo je pre svega jedan energičan procedural smešten u jedno od najčuvenijih odeljenja kriminalističke policije u SAD, u losanđeleski Robbery Homicide Division.

Tom Sizemore igra detektiva koji predvodi ovu ekipu koja se bavi raznim vrstama dinamičnih zločina i u prvih 13 epizoda imamo razne forme kriminaliteta na delu, kao i razne forme policijskog rada.

Scenariji su sirovi. Kreator Barry Schindel se srazmerno malo pojavljuje kao pisac ali zato je tu veoma zastupljen Mannov partner Jan Oxenberg, a pored pomenutog Gilligana sa jednom zanimljivom epizodom, kao kuriozitet imamo i jednu koja je rimejkovana iz MIAMI VICE.

Među rediteljima tu su razni ljudi, među njima i MIAMI VICE veterani Paul Michael Glaser i Bill Duke kao i Mannova ćerka Ami Canaan sa kamernom i izvanredno izvedenom epizodom.

Mann je na ovoj seriji doneo svoju estetiku u pogledu vizuelnog koncepta i ROBBERY HOMICIDE DIVISION jeste deo istog tehničkog okvira kao COLLATERAL i film MIAMI VICE, a u pogledu same postavke, ovde imamo saradnju sa Frankom Spotnitzom, prekaljenim veteranom iz čijeg je šinjela i izrastao Gilligan, kog je doduše posle ove saradnje prigrlio i Mann i da mu da prepravlja skript za HANCOCKa. Međutim, Frank Spotnitz je ovde svakako vodio računa da se ROBBERY HOMICIDE DIVISION ravna sa interesovanjima pokazanim u HEATu, iz kog konačno i pristiže Sizemore. Mannovo interesovanje za Robbery Homicide Division seže iz sedamdesetih i naravno najveći spomenik tom odeljenju jeste film Heat ali je on tu formaciju imao i u njegovoj preteči, televizijskom filmu LA TAKEDOWN.

U izvesnom smislu kao što imamo kontinuitet interesovanja za presupnika koji kreće iz THIEFa do HEATa tako imamo i interesovanje za Robbery Homicide Division koje Michael Mann prati u dužem kontinuitetu.

Ovo je serija koja nema snagu CRIME STORY, i nema takav arc koji se provlači na nivou cele sezone uprkos case of the week strukturi, ali jeste bila tvrda, dinamična, odlično odigrana, vibrantna i energična. Samim tim ona istovremeno deluje kao delo svog vremena, ali i kao deo jedne kontinuirane autorske opsesije. Baš zato je ljudi i prepoznaju kao nešto što nije pravljeno za jednokratnu upotrebu.

MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED

David J. Rosen je američki scenarista i književnik čiji rad pratim još od romana i serije I JUST WANT MY PANTS BACK kada ga je Doug Liman uveo u svet američke televizije kao kreatora serija. Sećam se koliko je ta serija ostvarila snažan utisak na mene, i koliko sam promptno nabavio i njegovu knjigu na osnovu koje je nastala. Bila je to komedija o mladim ljudima ali sa jednom zanimljivom dozom melodrame i u najboljem smislu podsetila me je na kanonska dela Moma Kapora i "prozu u trapericama".

Nije trebalo mnogo da od Limana, Rosen dođe do Simona Kinberga i da postane njegov čauš na raznim projektima među kojima su neki korektni kao INVASION i neki sjajni kao SUGAR, kao i da krene da radi sa Davidom Weilom na raznim projektima među kojima su neki sjajni kao HUNTERS i neki užasni kao CITADEL.

Ipak, povratak Davida J. Rosena u poziciju kreatora je za mene bio posebna delicija, pre svega zbog fandoma koji imam prema njegovoj pomenutoj seriji I JUST WANT MY PANTS BACK.

MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED prenosi dosta duha te serije, ima specifičan humor i jedan opet vrlo ubedljiv melodramski sloj, ali u osnovi reč je o dinamičnom, zakučastom i crnohumornom trileru koji evocira najbolje Hitchcockove radove i pokazuje raznim prebogatim piscima generic trilera, i na televiziji i u prozi, kako se radi posao.

MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED je pre svega baziran na likovima čiji su problemi ubedljivi i životni, glavna junakinja je razvedena majka koja je prezaposlena i nalazi se u sred veoma složene borbe za starateljstvo nad detetom, sa mužem kome narušavanje njihovih dogovora ne pričinjava zadovoljstvo ali pošto nova supruga mora da se seli zbog posla ipak ne preza od toga da i svoje dete iščupa iz korene i povede sa sobom.

Triler sa takvom junakinjom je Hallmark materijal u najavi, ali ipak Rosen nikad ne odlazi u tom smeru jer je situacija oko razvoda i starateljstva složena i uprkos tome što se mi stopostotno identifikujemo sa majkom, ovo nije jednostavna manipulativna postavka.

Kada junakinja zbog preuzazetosti stupi u intenzivniji odnos sa jednim cam boyem i kada mu neko tokom sesije sa njom naudi, ona vrlo brzo shvata da je reč o prevari i uceni i da niko nije povređen. Mada, kad prisustvuje ubistvu svog partnera iz nedoličnog odnosa i kada postane jedini svedok i jedini osumnjičeni, kreće da se raspliće klupko zločina.

Drugi adut ove serije pored glavne junakinje i njenog konflikta jesu negativci i sama priroda kriminaliteta sa kojim se ona suočava koji je dobro zamišljen i svež. Ne uklapa se u tipične profile kriminaliteta viđenog u dramskoj produkciji i na zanimljiv način kombinuje neke više i neke manje korišćene elemente, čineći da zavera u koju se junakinja upliće bude složena, senzacionalna ali opet da zadrži dozu "životnosti".

Treći adut je svakako sama junakinja koja postavljena tako da na uverljiv i inteligentan način uzima protagonizam u slučaju, odnosno da čini svoje učešće u njemu uverljivim, sa minimumom neuverljivih odluka iznuđenih scenarističkim potrebama.

Četvrti adut je sama struktura. Serija funkcioniše veoma zanimljivo tako što ima nekoliko prepletenih tokova u kojima neprekidno konstruiše parove. Glavna junakinja ima nekoliko antagonista koje menja, dočim su i ostali likovi definisani kroz parove, pre svega u liku partnera sa kojima sarađuju. Ta struktura partnera čini da svi likovi pored svoje aktivnosti u zapletu odnosno radnje imaju i odnos sa nekim koji im daje dodatnu dimenziju.

Format serije od deset polučasovnih epizoda je strimerski ali vrlo efektan, i minutaža je svakako mogla biti raspoređena i u osam epizoda klasičnog network trajanja međutim onda bi simfonijska struktura upečatljivih finala svake epizode bila poremećena.

Rediteljski koncept koji donosi David Gordon Green je izvanredan, atmosferičan, vibrantan, estetizovan, što nikada nije bilo sporno u pogledu njegovog vladanja zanatom, jer narežirao se svega i svačega, ali je malo šta od toga bilo upečatljivo i imalo identitet. Ovde se desilo upravo to. Seriju je postavio kao upečatljivu i sa jasnim identietom.

Konačno, ovo je nova kapitalna televizijska rola Tatiane Maslany. Ona je baš na televiziji izgradila reputaciju izvanredne glumice koja donosi nešto karakterno u žanrovske sadržaje za koje obično vezujemo personality acting i ovde pruža opet to. Nudi izvanredan karakter, sa neverovatnom harizmom, ubedljivošću i ovo je uloga koja će obeležiti ovu televizijsku sezonu, kao uostalom i sama serija koja je nešto najsuperiornije što sam video od početka godine.

MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED je izvanredan rad koji zaslužuje da bude otkriven i maksimalno uvažen.

GIRI/HAJI

Seriju GIRI/HAJI Joea Bartona, koju je najvećim delom režirao Julian Farino počeo sam da gledam 2019. godine kada je emitovana na BBCju i tada sam zastao kada je naišlo nešto zanimljivije.

Sada sam odlučio da je kompletiram i ukupan utisak se nije promenio. Serija je imala zanimljive elemente ali vrlo rano, već od druge epizode kreće da se bavim raznim stvarima koje nemaju mnogo veze jedna sa drugom, a potom kako odmiče ima sve veće muke da isprati i vlastitu premisu.

Priča o tokijskom detektivu kog šalju policijske starešine i šefovi jakuza na tajnu misiju u London, ne bi li pronašao svog brata koji je postao odbegli jakuza koji destabilizuje mir među tokijskim porodicama, kreće zanimljivo, kao obrnuti BLACK RAIN.

Međutim, kada tokijski policajac stigne u London, to postaje priča pre svega o nekim londonskim likovima, policajki zaduženoj da mu pomogne koja ima svoje demone iz prošlosti i mladom homoseksualcu koji radi kao rent-boy i pomaže mu kao doušnik na terenu, a kada mu iz Tokija pristigne još ćerka pobegla od kuće i ovom novom ambijentu shvati da je lezbejka, ovo postaje serija o svemu i svačemu, ali nažalost ne i serija "o mnogo tema".

U tom smislu, ne znam tačno šta je prolazilo Joeu Bartonu kroz glavu kad je pisao ovu seriju, ali to se retko kada zna ako sagledamo njegov opus. On je inače karakterističan po tome što krene da piše jedno a onda izgubi nit, na ovaj ili onaj način.

U ovom konkretnom slučaju, izgubio je dosta niti počev od onoga kog je žanra serije. Julian Farino je iskoristio svoju poziciju reditelja koji ima holivudske projekte ali i dalje radi televiziju da pusti mašti na volju i ima tu nekoliko zaista impresivno zamišljenih scena, kao što je jedna plesna u završnici serije. Reklo bi se da je i sam Farino rado dočekao to bogatstvo motiva koje je doneo Barton koji ne zna šta hoće ali bi svašta da proba, ali onda ni on sam njima nije ovladao.

O tome da Barton i Farino ne znaju da naprave ni nešto jednostavnije od ovako složene stvari svedoči film THE UNION u kom su se žestoko obrukali baš u oblastima priče i režije.

U svakom slučaju, GIRI/HAJI je serija koja je naišla na samilost kritike iako stoji zaista kao smešna u poređenju sa TOKYO VICE koja je usledila par godina kasnije. No, u ovim inkluzivnim vremenima veliko je pitanje koliko ljudi shvataju superiornost TOKYO VICE koja zna o čemu je i kuda ide, spram ove vrste papazjanije svega na šta se naišlo.

No, opet nije ni sve tako crno. Ne dobijamo često BBCjevu seriju, podmazanu Netflixovim dolarima o tokijskom policajcu u Londonu, i ova serija hteli ne hteli ostaje kao landgrab u izvesnom smislu, iako je po većini kriterijuma slabija od konkurencije na temu, a i mimo nje.

FOR ALL MANKIND S05

Zli jezici su počeli da tokom pete sezone FOR ALL MANKIND zbijaju šale imputirajući da je FOR ALL MANKIND u stvari prequel za THE EXPANSE.

Taj argument crpe iz zapleta u kom se rudarska kolonija na Marsu buni protiv glavešina na Zemlji i započinje praktično rat za vlastima na Zemlji koje se odlučuju na vojnu intervenciju, nesvesne da bivaju uvučene u ozbiljnu političku igru.

Nažalost, ovaj zaplet koji nije nezanimljiv, nije izveden na način kako bi to u najboljim danima uradila ova serija, gde imamo događaje na nebu, u svemiru i na zemlji u jednom složenom spletu.

Ovde se gotovo sve dešava na Marsu, i to u jednom, bez namere da budem surov, ofucanom space opera dizajnu koji sada izgleda kao jedan studijski set kakav smo videli u masi sličnih space postavki. Ovo sad je dosta rutinska network produkciona izvedba, i u tom pogledu FOR ALL MANKIND je bleda senke onoga što je ova nekada raskošna serija bila.

Ali, i pripovedanje se nažalost kreće tom zagušljivom space opera trasom i to je takođe veliki problem.

U tom pogledu, tizer kojim se uvodi šesta sezona podrazumeva da pamtimo treću sezonu i to je lepo, ali iskreno, strepnja mi je veća od nade, naročito jer je u prve četiri sezone FOR ALL MANKIND zaista bila veliki monument američke televizije.

THE TERROR S03

Victor LaValle je dobio ekranizaciju romana THE DEVIL IN SILVER u trećoj sezoni serije THE TERROR. 

Ova sezona je smeštena u savremeno doba i govori o čoveku s margine kog policija pošto ih mrzi da ga privedu ostave na opservaciji u psihijatrijskoj klinici gde on - umesto da za 72 sata bude pušten, ostaje na duže jer se uplete u dijaboličnu zaveru koja se tu odvija.

Dakle, ovde imamo jednu mekmarfijevsku figuru koja stiže u bolnicu, samo umesto brutalne medicinske sestre zatiče zaveru u čijem je centru možda i sam Đavo.

Dan Stevens igra glavnu ulogu a u ekipi ima još faca, kako starijih kao CCH Pounder tako i novijih kao Philip Ettinger, i estetika serije je postavljena u prve dve epizode koje je režirala Karyn Kusama, koja se ovde iznova povezala sa Christopherom Cantwellom iz HALT AND CATCH FIRE.

Cantwell je kao kreator uspeo da od LaValleovog romana napravi jedno intenzivno iskustvo, da bude uspešno prenet u vizuelni medijum i na kraju, ono gde sve padne, mada ne preduboko jeste klimaks u finalnoj epizodi za koji sam očekivao da će biti snažniji.

No, ekipa koja je ovo radila, i ispred i iza kamere je veoma ozbiljna i drži visok nivo. Nisam gledao ranije sezone ove serije iako se odavno spremam i drago mi je da sam krenuo od ove sezone jer me je ohrabrila da krenem unazad.