GIRI/HAJI

Seriju GIRI/HAJI Joea Bartona, koju je najvećim delom režirao Julian Farino počeo sam da gledam 2019. godine kada je emitovana na BBCju i tada sam zastao kada je naišlo nešto zanimljivije.

Sada sam odlučio da je kompletiram i ukupan utisak se nije promenio. Serija je imala zanimljive elemente ali vrlo rano, već od druge epizode kreće da se bavim raznim stvarima koje nemaju mnogo veze jedna sa drugom, a potom kako odmiče ima sve veće muke da isprati i vlastitu premisu.

Priča o tokijskom detektivu kog šalju policijske starešine i šefovi jakuza na tajnu misiju u London, ne bi li pronašao svog brata koji je postao odbegli jakuza koji destabilizuje mir među tokijskim porodicama, kreće zanimljivo, kao obrnuti BLACK RAIN.

Međutim, kada tokijski policajac stigne u London, to postaje priča pre svega o nekim londonskim likovima, policajki zaduženoj da mu pomogne koja ima svoje demone iz prošlosti i mladom homoseksualcu koji radi kao rent-boy i pomaže mu kao doušnik na terenu, a kada mu iz Tokija pristigne još ćerka pobegla od kuće i ovom novom ambijentu shvati da je lezbejka, ovo postaje serija o svemu i svačemu, ali nažalost ne i serija "o mnogo tema".

U tom smislu, ne znam tačno šta je prolazilo Joeu Bartonu kroz glavu kad je pisao ovu seriju, ali to se retko kada zna ako sagledamo njegov opus. On je inače karakterističan po tome što krene da piše jedno a onda izgubi nit, na ovaj ili onaj način.

U ovom konkretnom slučaju, izgubio je dosta niti počev od onoga kog je žanra serije. Julian Farino je iskoristio svoju poziciju reditelja koji ima holivudske projekte ali i dalje radi televiziju da pusti mašti na volju i ima tu nekoliko zaista impresivno zamišljenih scena, kao što je jedna plesna u završnici serije. Reklo bi se da je i sam Farino rado dočekao to bogatstvo motiva koje je doneo Barton koji ne zna šta hoće ali bi svašta da proba, ali onda ni on sam njima nije ovladao.

O tome da Barton i Farino ne znaju da naprave ni nešto jednostavnije od ovako složene stvari svedoči film THE UNION u kom su se žestoko obrukali baš u oblastima priče i režije.

U svakom slučaju, GIRI/HAJI je serija koja je naišla na samilost kritike iako stoji zaista kao smešna u poređenju sa TOKYO VICE koja je usledila par godina kasnije. No, u ovim inkluzivnim vremenima veliko je pitanje koliko ljudi shvataju superiornost TOKYO VICE koja zna o čemu je i kuda ide, spram ove vrste papazjanije svega na šta se naišlo.

No, opet nije ni sve tako crno. Ne dobijamo često BBCjevu seriju, podmazanu Netflixovim dolarima o tokijskom policajcu u Londonu, i ova serija hteli ne hteli ostaje kao landgrab u izvesnom smislu, iako je po većini kriterijuma slabija od konkurencije na temu, a i mimo nje.

FOR ALL MANKIND S05

Zli jezici su počeli da tokom pete sezone FOR ALL MANKIND zbijaju šale imputirajući da je FOR ALL MANKIND u stvari prequel za THE EXPANSE.

Taj argument crpe iz zapleta u kom se rudarska kolonija na Marsu buni protiv glavešina na Zemlji i započinje praktično rat za vlastima na Zemlji koje se odlučuju na vojnu intervenciju, nesvesne da bivaju uvučene u ozbiljnu političku igru.

Nažalost, ovaj zaplet koji nije nezanimljiv, nije izveden na način kako bi to u najboljim danima uradila ova serija, gde imamo događaje na nebu, u svemiru i na zemlji u jednom složenom spletu.

Ovde se gotovo sve dešava na Marsu, i to u jednom, bez namere da budem surov, ofucanom space opera dizajnu koji sada izgleda kao jedan studijski set kakav smo videli u masi sličnih space postavki. Ovo sad je dosta rutinska network produkciona izvedba, i u tom pogledu FOR ALL MANKIND je bleda senke onoga što je ova nekada raskošna serija bila.

Ali, i pripovedanje se nažalost kreće tom zagušljivom space opera trasom i to je takođe veliki problem.

U tom pogledu, tizer kojim se uvodi šesta sezona podrazumeva da pamtimo treću sezonu i to je lepo, ali iskreno, strepnja mi je veća od nade, naročito jer je u prve četiri sezone FOR ALL MANKIND zaista bila veliki monument američke televizije.

THE TERROR S03

Victor LaValle je dobio ekranizaciju romana THE DEVIL IN SILVER u trećoj sezoni serije THE TERROR. 

Ova sezona je smeštena u savremeno doba i govori o čoveku s margine kog policija pošto ih mrzi da ga privedu ostave na opservaciji u psihijatrijskoj klinici gde on - umesto da za 72 sata bude pušten, ostaje na duže jer se uplete u dijaboličnu zaveru koja se tu odvija.

Dakle, ovde imamo jednu mekmarfijevsku figuru koja stiže u bolnicu, samo umesto brutalne medicinske sestre zatiče zaveru u čijem je centru možda i sam Đavo.

Dan Stevens igra glavnu ulogu a u ekipi ima još faca, kako starijih kao CCH Pounder tako i novijih kao Philip Ettinger, i estetika serije je postavljena u prve dve epizode koje je režirala Karyn Kusama, koja se ovde iznova povezala sa Christopherom Cantwellom iz HALT AND CATCH FIRE.

Cantwell je kao kreator uspeo da od LaValleovog romana napravi jedno intenzivno iskustvo, da bude uspešno prenet u vizuelni medijum i na kraju, ono gde sve padne, mada ne preduboko jeste klimaks u finalnoj epizodi za koji sam očekivao da će biti snažniji.

No, ekipa koja je ovo radila, i ispred i iza kamere je veoma ozbiljna i drži visok nivo. Nisam gledao ranije sezone ove serije iako se odavno spremam i drago mi je da sam krenuo od ove sezone jer me je ohrabrila da krenem unazad.

PHYSICAL S01

Serija PHYSICAL Annie Weisman, u izvesnom smislu može da se podvede žanrovski u ono što je usavršio HALT AND CATCH FIRE. Reč je o seriji smeštenoj u epohu gde se fikcionalni likovi bave zasnivanjem neke stvarne oblasti, koja ima svoje poznate heroje. Tamo je to bila industrija računara u povoju, ovde je to aerobik.

PHYSICAL je priča o ženi koja je potekla iz problematičnog bogataškog doma, potom bila deo kontrakulture šezdesetih i sedamdesetih i sada je nezadovoljna domaćica sa nezavršenim fakultetom, udata za profesora klimave karijere koji još uvek pomalo krčmi staru slavu iz doba pobune za koju je veliko pitanje postoji li i dalje.

Trajno nesigurna u svoj izgled i bulimična zbog nepoverenja u svoje telo, junakinja otkriva aerobik, i u početku stidljivo jer je ta oblast tretirana kao nešto profanu u svetu njenog muža, počinje da shvata koliko bi takva aktivacija mogla bude proročka i naprosto uspešna.

Glavna junakinja je izuzetno odigrana u izvedbi Rose Byrne ali je zanimljivo i napisana, kao protagonistkinja koja u sebi nosi dosta toga antiherojskog, mračnog i korozivnog ali ipak uspeva da bude pokretač nekih promena i u svom životu i u svojoj okolini.

Craig Gillespie je vizuelno koncipirao seriju u svom maniru a ostali reditelji su nastavili da se igraju koloritom, epohom i campinessom početka osamdesetih u Kaliforniji.

Prva sezona se završava onda kada junakinja donosi svoju veliku odluku. Videćemo šta će se desiti dalje na putu do uspeha u kom je zatičemo na samom početku prve epizode.

NEW ZEALAND SPY S01

Novozelandska televizija je snimila šestodelnu parodiju filmova u tradiciji Jamesa Bonda, pre svega, ali i špijunskih serija šezdesetih, pod naslovom NEW ZEALAND SPY.

Seriju je kreirao glavni glumac, komičar Paul Williams. I serija ima dosta zanimljiv izgled sa evokacijom ne samo epohe sedamdesetih već i looka koji su imali tadašnji film i televizija. Isto tako, serija je umereno smešna, kad je reč o mom ukusu, i sve u svemu predstavlja jedan umeren uspeh, sa vrlo malom amplitudom između onoga što je u njoj dobro i onoga što nije, ali vrhunski dometi svega ovoga nisu naročito visoki. No, korektni su.

CREAMERIE S02

U drugoj sezoni, posle otkrića iz prve da muškarci nisu sasvim iščezli sa lica Zemlje, i serija gubi na svom high conceptu i postaje svojevrsni triler o pokušaju naših junakinja da pobede svet laži na kom se bazirala vlast u njihovom novonastalom svetu.

Nažalost, u tim okvirima, CREAMERIE nema puno da pruži i onda je nažalost iz onoga što je koncepcijski duhovita prešla na to da zavisi od gega do gega i to je u redu, ali premisu je potrošila krajem prve sezone i ovo je samo ceđenje suve drenovine, sa jednom briljantnom sekvencom u šest polučasovnih epizoda.

CITADEL S01

Uzeo sam da pogledam CITADEL i lično se uverim da li je to zaista toliko užasan promašaj kako se govorilo.

I, moram priznati, deluje mi da jeste, premda moram da vidim i drugu sezonu jer izgleda kao da se serija ne prekida baš na nekom organskom trenutku nego prosto eto tako.

Serija je bila ozloglašena kao jako skupa i definitivno ima ambiciju da se dešava na puno lokacija i da ima dosta akcije. Međutim, način na koji je izvedena, iako ju je režirao Newton Thomas Sigel, inače poznati snimatelj, deluje krajnje artificijelno. Da je danas snimljena, mislili bismo da je napravljena uz pomoć AI.

Naime, sve što vidimo u njoj u vizuelnom pogledu je artificijelno, površno, bez prave telesnosti čak i kad krene akcija u kojoj se nešto bazira na telesnosti (ima takvih scena closed quarters bitaka) a priča je toliko generična da se nižu klišei kao u nekoj parodiji, a sve je smešteno u nekom izmeštenom svetu iz MISSION IMPOSSIBLE u kom deluju kako državne tako i supranacionalne tajne službe i bore se sa nekim cartoonish pretnjama.

Teško je napraviti ubedljiv sadržaj na ovim premisama. Eskapizam da bi bio vrhunski je umetnost svoje vrste, i Braća Russo su još u MCU što se mene tiče pokazali da su potpuno karikaturalne neznalice. Ali, sada, na Netflixu i ovde na Amazonu, nema ničega više da prikrije njihovo neznanje i manjak talenta, pa je i rezultat serija koja je naišla na dosta rasprostranjen podsmeh.