R.J. DECKER

Carl Hiaasen je pokušao da overi Peak TV u seriji BAD MONKEY sa Vinceom Vaughnom u glavnoj ulozi, ali uprkos tome što je obnovljena za drugu sezonu - jer i sam roman ima nastavak - u tome nije uspeo u prvom pokušaju.

Ekranizacija romana DOUBLE WHAMMY s druge strane, pod naslovom R.J. DECKER smešta Hiaasenovog naslovog junaka u jedan veoma tipski network ambijent.

Scott Speedman je u seriji ANIMAL KINGDOM na samom peaku Peak TVa ali je inače poznat kao pouzdan network operativac i on je Deckeru dao šarm, ubedljivost i energiju. Sami slušajevi nose u sebi dozu bizarnosti svojstvene Floridi ali ipak u manjoj meri od MAXIMUM BOBa nastalog pre dobrih četvrt veka, po prozi Elmorea Leonarda.

Robert Doherty kao kreator i rukovodilac scenarista ipak ostaje u okvirima network televizije i struktura je šematizovana, pa je ni činjenica je Paul McGuigan režirao prve dve epizode ne razbija, jer ovo očigledno nije bilo ni zamišljeno da ispisuje nova poglavlja istorije televizije kao njegov SHERLOCK.

U tom pogledu R.J. DECKER ostaje solidan primer jedne konvencionalne network serije, procedurala koji na ABCu već veoma bogatom takvim sadržajem, samo malo obogaćuje eko-sistem takvih stvari.

Svakako da je meni recimo DECKER bio bliži od HIGH POTENTIAL ili WILL TRENTa ali nisam siguran da se približno nametnuo u poređenju s njima. Otud nisam baš siguran ni da će se druženje sa Speedmanom nastaviti i iduće sezone, iako ništa nije nemoguće. U principu serija nije ostavila dubok trag u kulturi ali je bila solidna u gledanosti.

Ako bude nove sezone, svakako i da Hiaasen i Speedman zaslužuju da ih izrespektujem.

PARADISE S02

Druga sezona serije PARADISE izvodi nas znatnim delom u svet izvan naslovnog bunkera pravljenog da izrži svaku vrstu apokalipse i prikazuje odiseju glavnog junaka koji u svetu potonulom u pustoš i kolaps pokušava da pronađe svoju suprugu. Naravno, i dalje ima bunkera, ali kao da su shvatili da je bekstejdž zanimljiviji od osnovne scenografije i onoga što nije valjalo u prvoj sezoni je znatno manje sada.

I to seriji pomaže da prodiše, ali prosto temelji su suviše tanki da bi sve to zaista uspelo da se uzdigne iznad nekog osrednjeg nivoa. No, svakako da jeste bolje i da kalup koji je Fogelman nametnuo ovde daje nešto bolji rezultat.

LEGS WEAVER

 Bonellijeva junakinja Legs Weaver dobila je animiranu seriju i za sada su dostupne četiri epizode u kojima se strip izvornik koji potpisuju Michele Medda, Antonio Serra i Bepi Vigina, obrađuje u rediteljskoj viziji Raffaele Campagnonija i Federica Rossi Edighija.

Legs Weaver kako samostalna junakinja za Bonelli više nije solo nosilac stripova, a nastala je kao saradnica Nathana Nevera u njegovom serijalu. Otud odluka da junakinja iz stripa koji ne postoji zaživi u animaciji, i to u možda ponajboljoj produkciji te vrste koju je Bonelli do sada radio, deluje neobično.

Moje interesovanje za Bonelli se svodilo da Dylan Doga i Nicka Raidera tako da sam Nathana Nevera sad tek čitao prvi put kako bih se pripremio za gledanje serije i upoznao sa Legs, i prvi utisak koji imam jeste da je ovde u animaciji, ona dosta izmenjena.

Naime, iako nosi ime Sigourney Weaver i verovatno postoji neka ambicija da asocira na Ripley, Legs u stripu suštinski nema veze sa njom, osim što je samostalna junakinja spremna da se izbori sa izazovima, ali Ripley svakako nije jedina takva. No, u animaciji, ovde više dobija neki prizvuk Harley Quinn.

Mutacija lika u animaciji iz jedne junakinje možda pre bliže Laureline iz VALERIANa nego Ripley prema Harley nije neobična jer i sama Harley je produkt animirane serije pa tek onda stripa.

Otud, Legs Weaver ovde u četiri desetominutne epizode ima potpuni makeover i postaje Bonellijeva Harley Quinn, sa dosta probijanja četvrtog zida, puno humora i puno stilskih eksperimenata koji odvode ovu seriju u smeru Lordove i Millerove adaptacije Spider-Versea.

Očigledno je da su autori animacije želeli da pokažu šta znaju a manje poznat Bonellijev property smešten u veoma atraktivan svet mogućnosti im je omogućio da se opuste, pa i da svaka promena koju donesu na neki način bude dočekan sa odobravanjem, za razliku od drugih slučajeva gde su stvari obično polazile naopako kad se nešto menja.

Očekuje se da će epizoda na kraju biti deset, i nadam se da će ostatak ciklusa uskoro biti pušten, i da će biti na nivou.

LEGS WEAVER ovako kako su ga za televiziju animirali Bonelli i Rai Kids je pre svega visokoestetizovan primer adult animacije, sa puno pokušaja da se izvrši dekonstrukcija raznih elemenata i kao takav se nameće kao jedna od najuzbudljivijih dosadašnjih ekranizacija Bonellija.

PARADISE S01

Preveliki sam fan Johna Reque i Glenna Ficarre da se ovako kasno izjašnjavam o seriji PARADISE, naročito jer sam i poštovalac njenog kreatora Dana Fogelmana, ali krenuo sam da je gledam u vreme premijere i zastao posle tri epizode.

Prošle su godine dok nisam završio prvu sezonu.

Sterling K. Brown je bio otkrovenje u prethodnoj saradnji ovog tima na neverovatno uspešnoj seriji THIS IS US, i on sad igra glavnu ulogu, međutim, ova serija je jedan generički LOSTični postapokaliptični triler, o telohranitelju američkog predsednika koji se sa njim sakrio u podzemni bunker tokom globalne kataklizme i kada posle godina skrivanja neko ubije POTUSa kreće da se raspliće serija misterija oko tog zdanja, njegovih žitelja i prirode apokalipse koja je zadesila Zemlju.

Seriju čini osam šablonizovanih epizoda u kojoj se skoro svaka završava nekim bombastičnim preokretom koji vrlo retko supstancijalno obogaćuju narativ ali produbljuju tu "misteriju" čiji se ishod tu neprekidno pomera, ali problem je što nas sama Tajna ne zanima previše.

Niti su likovi zanimljivi, niti su stvari naročito misteriozne, niti stvari potencijalno mogu otići u zanimljivom pravcu.

Fogelman je koristio ovu tehniku i pre ali je imao bolji osnov, imao je zanimljiviji materijal koji je tako oblikovao.

Kada na sve dodamo da je bunker napravljen kao američka varošica kako bi njegovim stanovnicima lakše pala "večnost" koju će provesti u njemu, serija gubi onda i taj adut postapokaliptičnog dizajna i zanimljivih setova.

Ovo je serija koja se u pogledu dizajna namerno lišila svega što je moglo biti ekskluzivno u njoj i za početak nedopustivo mlako "izgleda", čak i pre nego što zagrebemo u sadržaj.

Zbog Reque i Ficarre osećam dužnost da vidim i drugu sezonu ali realno nema naročitog razloga za to.

GAME, SET AND MATCH

GAME, SET AND MATCH je trinaestodelna ITVjeva adaptacija troknjižja Lena Deightona o agentu Bernardu Samsonu.

Ova serija je u svoje vreme koštala rekordnih osam miliona dolara i kritika ju je prigrlila ali je publika potpuno odbacila i upamćena je po zapanjujuće niskoj gledanosti.

To je donekle lako objasniti. Naime, Ian Holm u glavnoj ulozi samo predvodi izvanrednu glumačku ekipu a reditelji Ken Grieve i Patrick Lau, koje znamo sa SHERLOCK HOLMESa sa Jeremyjem Brettom, sve to majstorski realizuju, ne samo u dramskom pogledu već i kad je reč o rekonstrukciji Berlina, Meksiko Sitija i mnogih mesta na kojima se odvija priča.

Međutim, zaplet je kriptičan. Serija se više bavi ličnim odnosima i raznim stupnjevima nepoverenja, sumnje i intrige, nego jasno prepoznatljivim špijunskim zapletom. Ako su BBCjeve adaptacije le Carrea o Smileyu bile zakučaste, onda je ovo još složenije i udaljenije od nečega što se na televiziji tog vremena masovno gledalo.

U tom pogledu, može se reći da ova serija zaslužuje sve pohvale koje je dobila za domete svojih autora, ali isto tako zaista postoji osećaj "promašene teme" jer prosto nije uspela da zainteresuje publiku koja je u to vreme smatrana televizijskom.

Otud ne čudi da je Quentin Tarantino u više navrata pominjao ovaj roman kao nešto što bi ekranizovao, verovatno smatrajući da Samsonova priča nije dobila definitivnu izvedbu na ekranu.

FURIES: RESISTANCE

U drugoj sezoni serije FURIES nazvanoj RESISTANCE, imamo šest epizoda. Tri je režirao Cedric Nicolas-Troyan, reditelj koji nas je baš putem Netflixa zadužio izuzetno glumljenim akcionim vehicleom Mary Elizabeth Winstead KATE.

U prvoj sezoni se on na francuskom terenu laća onoga čime se bavio Besson na vrhuncu svog EuropaCorp zamaha, i u drugoj sezoni dolazimo na onaj teren gde stvari postaju delikatne za kritiku koja se ozbiljno bavi žanrovskim sadržajima.

Naime, RESISTANCE je zaista to isto, samo slabije. Međutim, zašto je slabije, ako je isto? U suštini, sve ono što su bile vrline i dalje postoji, sve ono što su bile mane, i dalje je tu. Glupo je na isti način, pametno takođe.

Kako je onda slabije?

Da li je samo problem u tome što, kako bi naš narod sočno rekao, novelty wore off?

Možda ali pre bi se reklo da RESISTANICEu nedostaje "je ne sais quoi" koji je imala prva serija.

Naprosto, u prvoj sezoni se taj stripovski vid trashy akcione zabave sproveo sa većim ubeđenjem. U drugoj sezoni, deluje kao da su junaci svesni da su u drugoj sezoni. Iskustvo prve sezone nije ima dalo "dubinu" već ih je potrošilo i dovelo do toga da nekako rutinski reaguju na velike melodramske i trilerske obrte koje serija nudi.

Na kraju, bessonovski orkestrirani haos i spajanje nespojivog iz prve sezone zamenjen je histeričnim nabacivanjem svega i svačega do tačke da nam više nije ni do čega stalo.

FURIES nije serija velike emocionalne investicije, i to sve ne znači da ne treba pogledati drugu sezonu, ali čak i u nečemu što toliko koketira sa neukusom, ljudi od ukusa će prepoznati kada to jeste - to, a kada nije.

JO NESBO'S DETECTIVE HOLE

 Pričao sam sa jednim drugom o seriji JO NESBOE'S DETECTIVE HOLE i kaže on meni, odlična mu je da gleda dok igra Tetris - igru koja kao što znamo podrazumeva da se gleda u ekran, i povremeno refleksno reaguje. Pitam ga ja, pa kako, da li pusti engleski dub jer znam da ne zna norveški? Kaže on, "Ne - OSTAVIM NA NORVEŠKOM!"

U razgovoru sa drugom shvatio sam da je on iako nije gledao u ekran, i nije razumeo šta junaci govore bez čitanja titla, apsolutno nije lošije razumeo seriju, sem što je mislio da je Joel Kinnaman u stvari Hole, pošto mu je bilo neshvatljivo da najbolji glumac i najveća zvezda u seriji ne igra glavnog junaka.

Ja sam seriju gledao pažljivije tako da sam imao priliku da se uverim u svakim minut njenog besmisla, gde je prožeto nekoliko romana u narativu koji kipti od generičkih likova, nemaštovitih zločina, i izdvaja se po tome što najveće "drvo javorovo" u seriji igra glavnog detektiva, i što je negativac kao spoj više negativaca u jednom.

Tom kog igra narečeni Joel Kinnaman je skup svih mogućih negativnih i zločinačkih osobina koje jedan čovek može da ima. On je moralno devijantan, mentalno poremećen, emocionalno nezreo, povremeno zaostao u razvoju i deluje kao da je izašao iz filma SCARY MOVIE.

S druge strane je inspektor Hole koji je jako jako jako ozbiljan jer mu se nešto jako jako jako ozbiljno desilo i nešto ga jako jako jako muči, toliko mu je sve jako jako jako složeno da praktično ne menja izraz lica, što bi bilo zanimljivo kada bi to lice bilo ekspresivno.

A lice koje ima je više sa sporednog henchmana u nekom filmu Rennyja Harlina koji drži lopovske bitnijem henchmanu koji radi o glavi junaku kog igra, recimo... hm... Joel Kinnaman?

Međutim, prava mera za ovog glumca bila je uloga Olava u seriji BEFOREIGNERS, a koja je pak bila potpuno neočekivani vrhunac nordic noira u najzaostalijoj regionalnoj kinematografiji.

Naime, znamo da u istoriji filma, od samih početaka imamo značajne švedske i danske reditelje ali nijednog norveškog i uspon norveške scene je dosta kasnio za susedima. Međutim, poslednjih decenija ta zemlja je od kinematografije koju su poučavali čak i naši filmski pedagozi (dakle, kinematografija koja nema čemu da se nada) postala vrlo razvijena, dala je neke autore, neke filmove i pokazala je da se bogatstvo i tehnološki razvoj mogu preneti i u dramsku umetnost.

Otud serija, Beforeigners zaista stoji kao jedan jako zanimljiv crossover Scandi Noira koji kombinuje Nordic sa SFom i fantasyjem i daje mu dodatnu društvenu dimenziju, pokazujući diskretno suštinu migrantske krize jer nije problem što se na jednom mestu skupljaju ljudi iz raznih zemalja već ljudi iz raznih epoha.

Taj trend u kom je Nordic peakovao baš u Norveškoj se nije održao tako da i dalje, u proseku Šveđani imaju najbolje serije, i neke produkcije Jensa Lapidusa ili Hansa Rosenfeldta zaista postavljaju standarde.

Međutim, detektiv Harry Hole je globalni fenomen. Posle blamantnog career killera švedskog majstora Tomasa Alfredsona u kom je pokušao Holea da prilagodi Lifetime publici sa Michaelom Fassbenderom u glavnoj ulozi, ostala je potreba da se ovaj detektiv adekvatno ekranizuje. 

Nadali smo se da će posle, u suštini američke ekranizacije u kojoj je prošao kao Dylan Dog sa Brandonom Routhom, po povratku u Norvešku dobiti elitni tretman, naročito jer su Jo Nesbove saradnje sa Mortenom Tyldumom ili serija OKKUPERT bile zaista izvanredne.

Netflix i Working Title na jednom mestu su nam umesto nečeg elitnog pružili devet epizoda jedne papazjanije koja valja samo za obaranje rekorda u Tetrisu i ništa drugo.

U seriji nije glavni negativac jedini lik koji deluje kao da je iz parodije, on je samo najkretenskiji. Međutim, Holeova pomagačica iz policije je takođe tropey do paroksizma, a niz scena sa njom su zaista zrele za igranje igrice koja zahteva punu pažnju.

Samu misteriju koja se rešava u seriji iskreno nisam uspeo skroz ni da ispratim jer me nije interesovala, pošto su se tolike stvari desile da je na kraju sve manje-više postalo nevažno.

Naravno, Jo Nesbo je književna zvezda velikog kalibra i njegova publika će blenuti u ovo kao tele u šarena vrata i verovatno će po Netflixovim metrikama ovo na kraju izrasti u uspeh.

Velika je šteta što Harry Hole nije uspeo iz drugog puta da dobije uspešnu ekranizaciju, ali je još veća šteta što će ova biti percipirana kao dovoljno dobra za neko vreme, umesto da se odmah zaboravi i da se pokrene neki od najavljenih filmova.

Nesboe nam naravno neće faliti. Onaj film koji je trebalo da režira Espinosa doktor Daniel, na kraju je snimio Cary Fukunaga i to nas čeka iduće godine, ali to nije Harry Hole. Naravno, ako nas KILLER HEAT i ARME RIDDERE nečemu uče, to je da su OKKUPERT i HODEJEGERNE više izuzetak nego pravilo, ali treba biti optimista.