INTERIOR CHINATOWN

INTERIOR CHINATOWN je serija koju je po vlastitom romanu kreirao Charles Yu.

Sa podrškom tako velikog imena kakvo je Taika Waitit, Yu je imao mogućnost da izgura svoju zamisao koja je veoma meta. Na tom putu, postoji jedan zanimljiv detalj. Relativno redovni saradnik Taike Waititija na skorašnjim projektima pa i na ovom, krenuo je kao producent Olivera Stonea - reč je o Danu Halstedu. A Halsted je bio jedan od producenata filma koji spada među dela koja Yu ovde dekonstruiše i delimično parodira, izvanrednog THE CORRUPTORa Jamesa Foleya.

THE CORRUPTOR je u svoje vreme bio jedan od mojih favorita. Bio je to mišićav pandurski film u kom su Marky Mark i Chow Yun Fat bili upleteni u istragu trgovine ljudima u Kineskoj četvrti. Bilo mi je zanimljivo u to vreme kako je scenario za THE CORRUPTOR imao sličnosti sa zapletom LETHAL WEAPON 4, do tačke da je delovao kao neka odbačena verzija scenarija nastala na putu do finalnog. Poznati su slučajevi odbačenih scenarija za DIRTY HARRY nastavke koji su posle postajali filmovi sa Charlesom Bronsonom ili Fredom Williamsonom.

Međutim, posle Yuove serije, možda je upravo ključ ove sličnosti između CORRUPTORa i LETHAL WEAPON 4 u nečemu drugom. Kineska četvrt i azijski likovi naročito u to vreme osamdesetih i devedesetih jesu bili zapravo vrlo tropey u krimićima, i kretali su se u jednom vrlo limitiranom okviru, ne samo uloga koje igraju već i oblika kriminaliteta kojima se bave.

Naravno, ima izuzetaka i uvek kao kontra primer možemo uzeti seriju OHARA ili Teagueov film COLLISSION COURSE ali i tu je indikativno da je Pat Morita neko ko povezuje te projekte. Dakle, da, reprezentacija je bila tematski i kadrovski limitirana.

U seriji INTERIOR CHINATOWN imamo glavnog junaka kome je želja da u životu možda dobije mali protagonizam kakav imaju azijski likovi koji su svedoci nekog zločina ili doušnici u nekom policijskom slučaju na televiziji, a nije ni svestan da je on zapravo nastanjen u svetu televizijske serije, i da njegov život iako u potpunosti sadržajan i zaokružen zapravo u toj seriji jeste prezentiran kao neko statiranje.

Kada se u Kineskoj četvrti desi neki zamršen slučaj sa kojim dvoje glavnih detektiva Belkinja i Crnac ne mogu da izađu na kraj, i kada svime mora da se ozbiljnije pozabavi jedna od The Other Guys, detektivka azijskog porekla koja je sporedni lik, odjednom dramaturgija kreće da se remeti i naš junak počinje da dobija protagonizam.

Taika Waikiki je igrao vlasnika igre i zlog demijurga u filmu FREE GUY Shawna Levyja u kom je Ryan Reynolds igrao NPCa na putu da postane protagonista i spasilac svog sveta. Ovde je preuzeo ulogu demijurga kao producent serije i reditelj pilota.

Ova premisa nije toliko nova po svojoj suštini, već smo pomenuli FREE GUY, ali bilo je i drugih sličnih zahvata ranije, međutim, jeste sveža po načinu na koji obrađuje pitanje etničke reprezentacije u popularnoj kulturi.

Srećom, Yu se ne zaustavlja na tome već serija ima i vrlo zanimljivu misteriju koja je malo klasično detektivska, malo je meta, tako da se stvar ne svoji isključivo na pitanje preispitivanje pozicije azijske populacije u američkoj copagandi, niti na parodiranje tropa policijskih serija.

U izvesnoj meri, taj širok zamah dovodi do toga da serija ponekad zahvati i više nego što može da savlada ali je ta razbarušenost istovremeno što je ne čini nesavršenom i daje joj identitet.

Epoha u kojoj se sve dešava je takođe zanimljiva, slično seriji GOTHAM, ovo je neki period koji bismo mogli definisati večnim osamdesetim, kao kanonskim prostorom za policijski procedural, iako ima upliva i savremenog doba. Taj element mi je bio veoma zanimljiv ali svemu daje jednu punk dimenziju koja može biti zbunjujuća publici koja želi da ima konkretnije okvire onoga što gleda.

Taiki Waitii i ostale kolege su na vrlo solidan način postavili rediteljski koncept serije. Možda je format policijskog procedurala od 40ak minuta bio predug za nešto sa ovako "gustim" sadržajem u pogletu meta-zahvata, ali na kraju, priča uspeva da bude dinamična i jasna, predvođena harizmatičnom igrom Jimmyja O. Yanga kao glavnog junaka i Chloe Bennet kao azijske detektivke.

INTERIOR CHINATOWN mnogo hoće i mnogo započinje i sve uglavnom privodi kraju. Ovo nije perfekcionizam na liniji SUGARa ili COMRADE DETECTIVE, ali je solidan rad koji je na kraju ipak dorastao ambicijama i koji funkcioniše na planu karaktera koliko i u pogledu ideja odnosno komentara.

SALVADOR

Aitor Gabilondo je jedan od najvećih autoriteta španske televizije i njegovu novu kreaciju za Netflix je režirao Daniel Calparsoro, reditelj španskih komercijalnih filmova koji se nije u potpunosti odrekao bioskopa ali se već ozbiljno posvetio usavršavanju Netflix estetike poslednjih nekoliko godina.

U glavnoj ulozi je Luis Tosar, španska bioskopska zvezda, ali u sporednim ulogama ima dosta televizijskih veterana koje znamo iz mnogih, pa i Netflixovih serija. Dakle, možemo da kažemo da je Gabilondo ovde dobio priliku da radi elitni projekat i osam epizoda serije SALVADOR svakako imaju puno toga da ih preporuči.

Pre svega, ova serija je izvanredno vizuelno izvedena. Calparsoro je doktorirao tu estetiku striminga i napravio je seriju koja u tom formatu gledanja izvanredno izgleda, ne samo po dizajnu već i u energičnoj inscenaciji. Serija sama po sebi, zaslužuje pažnju već zbog navedenog vizuelnog aspekta, pa da i nema drugih kvaliteta.

Kad je reč o onome što je ipak primarno, a to je priča, serija je zanimljiva ali je mogla da bude snažnija i veštija. Tema je vrlo atraktivna, zaplet se tiče bivšeg alkoholičara, lekara po struci, koji sada radi u ekipi hitne pomoći kao tehničar i njegovoj kćeri koju je napustio u svojoj bekrijskoj fazi i koja je našla zaštitu u neonacističkoj grupi navijača Real Madrida.

Iako je Atletico Madrid poznatiji po navijačima frankistima i fašistima, Real je imao svoju veoma nasilnu grupu nacističkih navijača koji su proterani sa stadiona i koji su već bili tema filmova i sl. Međutim, to ne znači da među navijačima i dalje nema nacista, i da to nije problem koji se javlja iz nedelje u nedelju.

Ovde pratimo grupu neonacista koji se zovu White Souls i koji su nekakva splinter grupa ozloglašenih Ultra Sur. Koga zanimaju detaljnije interna pitanja ove grupe svakako može da pogleda televizijski film DIARIO DE UN SKIN, u kom ima mnogo više detalja i verodostojnijeg prikaza ovog miljea kao i tenzije između Hammerskin i Blood & Honour skinheda, ali je SALVADOR dramski ipak zrelije delo.

No, SALVADOR ipak nije toliko zainteresovan za nijansiranje na(r)cizma malih razlika već pokušava da izgradi jednu grubu sliku struktura iz sveta politike, biznisa i podzemlja kojima je u interesu postojanje ovakvih ekstremističkih grupa.

I ta slika je jasno izgrađena, o njoj govori možda i dramski najzanimljivija epizoda kada glavni junak odlazi da se sretne sa bogatim političko-poslovnim dobrotvorom ćerkine organizacije.

SALVADOR ima glavnog junaka koji posle gubitka ćerke želi da istraži okolnosti njene smrti, sazna ko je kriv i nađe svoj mir. On stupa u kontakt sa njenim saborcima i oni su neobično otvoreni prema njemu jer žele da ga propagandno iskoriste, iako on zapravo ne daje puno signala da im je istomišljenik ili da bi mogao postati.

U tom pogledu, pre svega, SALVADOR je morao biti dramski izazovniji prema glavnom junaku ali i prema okolnostima samog zapleta jer bez velike transformacije on počinje da ima pristup informacijama koje mogu dovesti do razaranja grupe.

Da li je Luis Tosar kao zvezda ipak želeo da izbegne da svoju harizmu pruži junaku koji se mkar pretvara da je neonacista ili su se autori uplašili toga, ali čini se da je ipak morao junak pružiti nacistima još nešto da bi mu oni uzvratili tolikim poverenjem koje mu na kraju pruže.

Calparsoro je dovoljno vešt da i bez jakog dramskog utemeljenja izgradi seriju koja će biti zanimljiva i vezivati publiku. Ipak, ostaje žal za tim što nisu iskorišćeni potencijali glavnog junaka u pogledu psihologije trilera.

SALVADOR je serija koja dovoljno dobro izgleda i ima dovoljno zanimljivu temu da je treba pogledati, iako zapravo nije uspela da ponudi odgovore na ključno pitanje oko kog se sve u njoj vrti.

INDUSTRY S04

Četvrta sezona serije INDUSTRY je svojevrsni meki reboot. Nekih likova više nema uopšte, neki se do polovine serije zaključuju da ih više ne bude, ali na sve to postoji još jedna velika novost.

Za razliku od prethodne tri sezone koje su se dešavale u našem svetu koji lako prepoznajemo, četvrta sezona ima jedan ripped from headlines zaplet koji je u vreme izlaska serije veoma dobro bio sinhronizovan sa ponovnim pokretanjem afere Epstein - Maxwell u kom Yaz polako budi Ghislaine u sebi.

Isto tako, iako je ova serija sve vreme pravljena sa svojevrsnom tenzijom trilera i nije izbegavala neke forme napetosti, ovog puta imamo i trilersku dimenziju jer je napetost poslovnog života u svetu finansija obogaćena i likom epsteinovskog špekulanta koji je zapravo prevarant s verovatnom ulogom eksponenta ruskih službi.

Od prvih kadrova četvrte sezone, u kojoj značajnu rediteljsku ulogu preuzimaju Mickey Down i Konrad Kay, imamo jasan utisak da gledamo nešto zaista posebno i do kraja nas taj utisak ne napušta. Kako sam rekao pišući o trećoj sezoni, INDUSTRY više nije isplativa koprodukcija s BBCjem, ona je postala punokrvni HBO, i iz sezone u sezonu je napredovala.

Treća i četvrta sezona u tom smislu jesu da tako kažem njene punokrvne HBO sezone, i u njima više nema onog utiska ekonomične koprodukcije s BBCjem koja je edgy ali je u osnovi ipak malodrama na obodu provokativne sapunice smeštene na berzu.

U četvrtoj sezoni, prevaga svakako odlazi sa CAPITAL CITY kao reference na SUCCESSION, i iako volim i jednu i drugu, jasno je šta za samu seriju znači ovaj estetski skok.

INDUSTRY je dinamična sofisticirana zabava, ume da bude skupa kad treba ali i prizemna kad je nephodno pa se može reći da su Down i Kay izuzetno izučili zanat i da su spremni za nove izazove koji slede posle pete i završne sezone.

UNFAMILIAR

Britanac Paul Coates je kreirao nemačku seriju UNFAMILIAR koju je pustio Netflix po tim engleskim i sva je prilika jedinim naslovom koji ima.

Zašto nemačka serija na nemačkom jeziku ima samo engleski naslov, lako se da objasniti time da je napravljena za Netflix pa joj nemački naziv valjda i ne treba.

Međutim, serija je nemačka, dešava se u tom kulturnom prostoru i govori se na nemačkom. Međutim, ona u sebi ima nešto što spada u česte optužbe na račun Netflixa, što ja inače ne zameram u većini slučajeva niti na to tako gledam.

Da, ovo je serija koja zbilja kao da je napravljena da se gleda usput. I to ne zato što je isprazna i što je sadržaj takav da je tanak da se isključivo prati. Naprotiv, ovde je sadržaj preintenzivan i u jednom trenutku pažnja gledaoca popusti i u nekom trenutku ta neka špijunska šikanerija sa BNDom, Rusima, Belorusima, ovima i onima naprosto počne da se prati kao neki galerijski vizuelni kolaž a ne triler.

Kao neko ko ima profesionalnu deformaciju da sve pratim pažljivo, pokušao sam da ispratim ovu seriju fokusirano i nisam dobio od nje ništa više od toga što bih dobio da sam uporedo igrao neku slagalicu na telefonu. Naprosto, stvari se kreću u jednom idi mi-dođi mi metodu pripovedanja. Situacije se ponavljaju, rekapituiraju, ali sa jednim visokom intenzitetom glume, brigom o dizajnu i brigom o inscenaciji.

Otud, UNFAMILIAR je produkt koji začuđujuće funkcioniše ali nije kapitalna televizija. Međutim, jeste primer tog contenta koji se prati uporedo, možda nehotice, i kao takav nalazi se na listama gledanosti što znači da ga je publika prihvatila.

FRACTURE

FRACTURE je serija koju je za Channel 4 i modnu kuću Balmain kreirao Glenn Waldron. Čini je pet epizoda od petnaestak minuta trajanja i bavi se boemskom ekipom okupljenom u jednom savremenom losanđeleskom motelu. Glavna junakinja je singer-songwriterka koja pokušava da nađe sebe u izolaciji motela ali kao i svako ko pokušava da uradi nešto na silu, nađe sve ostalo sem onoga što traži.

Sama forma je zanimljiva ali serija ukupno uzev prosto nikada ne postane istinski dramski ubedljiva i ne prevazilazi nivo, u najboljem slučaju nečega što je tek interesantan izuzetak.

HAPPY END

Jevgenij Sangadžijev je posle pilota koji snimio Roman Prigunov, preuzeo seriju HAPPY END i vodio je rediteljski i scenaristički kroz svih osam epizoda.

Posle uspešnog izlaska prve sezone, najavljena je i druga, međutim, kako danas stvari stoje, serija je skinuta čak i sa ruskih strimera, verovatno zato što narušava javni moral.

HAPPY END nije ništa naročito korozivno, mada se verovatno može tretirati kao ruska EUPHORIA. Pa ipak, Sangadžijev uvek na kraju zadržava jasan u osnovi patrijarhalni moralni kompas. No, u onom međuvremenu dok se kompas ne namagnetiše lepo, ovde ima dosta raznovrsne transgresije.

U malom ruskom gradu, alfa i beta drugari sa alfinom devojkom vode akciju sitnog valjanja droge. Kada upadnu u probleme i sa policijom i sa dobavljačem, alfa pada a beta i devojka beže u Moskvu gde kreću sa uspešnim webcam biznisom. Međutim, idila traje kratko jer nema VPNa koji nju može zaštiti od autovanja i nema moralne fleksibilnosti koja može spasiti monogamni odnos koji se između bete i devojke razvija.

Sangadžijev pravi strimersku seriju. Epizode su fino sklopljene i relativno zaokružene a variraju u trajanju od 40ak do 30ak minuta. Realizacija je grungy ali estetizovana, odnosi su dinamični, glumci su ubedljivi. Sama tema je industrija seksa, i to samo po sebi nije sexy ali serija pokušava da bude sexy koliko je prikladno u datim okolnostima.

Nisu Rusi nikada izbegavali edgy televiziju, ali svakako nije baš da u njoj prednjače. Ovo je bilo lepo pozdravljen iskorak koji nažalost nije zaživeo. Međutim, sama sezona je čvrsto zaokružena bez mnogo dilema oko toga kako se sve završilo.

NORMAL PEOPLE

Jedna od senzacija pandemijske televizije bila je serija NORMAL PEOPLE koju je po romanu Sally Rooney napisala Alice Birch i režirao Lenny Abrahamson.

Posle gledanja DEAD RINGERSa odlučio sam da izrespektujem delove scenarističkog opusa Alice Birch koje nisam gledao pa je ova serija došla na red, iako mi je delovala kao nešto što nije za mene.

I u suštini, bio sam u pravu, ovo je prosto neka vrsta televizije koja mi nije dovoljno zanimljiva. Sama serija je sačinjena iz dvanaest polučasovnih epizoda i govori o ljubavnoj priči dvoje mladih "normalnih" ljudi koji se inače smatraju jako "neobičnima" i njenom trajanju kroz godine srednje škole i fakulteta i svim iskušenjima i prekidima na koje ona nailazi.

Lenny Abrahamson je sa glavnim glumcima Daisy Edgar Jones i Paulom Mescalom uspeo da napravi jednu senzualnu celinu, Birch je pomogla književnici da dijalog bude punchy ali mene je sve to ostavilo veoma blago zainteresovanim.

Međutim, sve ovo je izvedeno na elitni način i verujem da je reč o nečemu kapitalnom za publiku koju je ovo zaista zainteresovalo.