SALVADOR

Aitor Gabilondo je jedan od najvećih autoriteta španske televizije i njegovu novu kreaciju za Netflix je režirao Daniel Calparsoro, reditelj španskih komercijalnih filmova koji se nije u potpunosti odrekao bioskopa ali se već ozbiljno posvetio usavršavanju Netflix estetike poslednjih nekoliko godina.

U glavnoj ulozi je Luis Tosar, španska bioskopska zvezda, ali u sporednim ulogama ima dosta televizijskih veterana koje znamo iz mnogih, pa i Netflixovih serija. Dakle, možemo da kažemo da je Gabilondo ovde dobio priliku da radi elitni projekat i osam epizoda serije SALVADOR svakako imaju puno toga da ih preporuči.

Pre svega, ova serija je izvanredno vizuelno izvedena. Calparsoro je doktorirao tu estetiku striminga i napravio je seriju koja u tom formatu gledanja izvanredno izgleda, ne samo po dizajnu već i u energičnoj inscenaciji. Serija sama po sebi, zaslužuje pažnju već zbog navedenog vizuelnog aspekta, pa da i nema drugih kvaliteta.

Kad je reč o onome što je ipak primarno, a to je priča, serija je zanimljiva ali je mogla da bude snažnija i veštija. Tema je vrlo atraktivna, zaplet se tiče bivšeg alkoholičara, lekara po struci, koji sada radi u ekipi hitne pomoći kao tehničar i njegovoj kćeri koju je napustio u svojoj bekrijskoj fazi i koja je našla zaštitu u neonacističkoj grupi navijača Real Madrida.

Iako je Atletico Madrid poznatiji po navijačima frankistima i fašistima, Real je imao svoju veoma nasilnu grupu nacističkih navijača koji su proterani sa stadiona i koji su već bili tema filmova i sl. Međutim, to ne znači da među navijačima i dalje nema nacista, i da to nije problem koji se javlja iz nedelje u nedelju.

Ovde pratimo grupu neonacista koji se zovu White Souls i koji su nekakva splinter grupa ozloglašenih Ultra Sur. Koga zanimaju detaljnije interna pitanja ove grupe svakako može da pogleda televizijski film DIARIO DE UN SKIN, u kom ima mnogo više detalja i verodostojnijeg prikaza ovog miljea kao i tenzije između Hammerskin i Blood & Honour skinheda, ali je SALVADOR dramski ipak zrelije delo.

No, SALVADOR ipak nije toliko zainteresovan za nijansiranje na(r)cizma malih razlika već pokušava da izgradi jednu grubu sliku struktura iz sveta politike, biznisa i podzemlja kojima je u interesu postojanje ovakvih ekstremističkih grupa.

I ta slika je jasno izgrađena, o njoj govori možda i dramski najzanimljivija epizoda kada glavni junak odlazi da se sretne sa bogatim političko-poslovnim dobrotvorom ćerkine organizacije.

SALVADOR ima glavnog junaka koji posle gubitka ćerke želi da istraži okolnosti njene smrti, sazna ko je kriv i nađe svoj mir. On stupa u kontakt sa njenim saborcima i oni su neobično otvoreni prema njemu jer žele da ga propagandno iskoriste, iako on zapravo ne daje puno signala da im je istomišljenik ili da bi mogao postati.

U tom pogledu, pre svega, SALVADOR je morao biti dramski izazovniji prema glavnom junaku ali i prema okolnostima samog zapleta jer bez velike transformacije on počinje da ima pristup informacijama koje mogu dovesti do razaranja grupe.

Da li je Luis Tosar kao zvezda ipak želeo da izbegne da svoju harizmu pruži junaku koji se mkar pretvara da je neonacista ili su se autori uplašili toga, ali čini se da je ipak morao junak pružiti nacistima još nešto da bi mu oni uzvratili tolikim poverenjem koje mu na kraju pruže.

Calparsoro je dovoljno vešt da i bez jakog dramskog utemeljenja izgradi seriju koja će biti zanimljiva i vezivati publiku. Ipak, ostaje žal za tim što nisu iskorišćeni potencijali glavnog junaka u pogledu psihologije trilera.

SALVADOR je serija koja dovoljno dobro izgleda i ima dovoljno zanimljivu temu da je treba pogledati, iako zapravo nije uspela da ponudi odgovore na ključno pitanje oko kog se sve u njoj vrti.

INDUSTRY S04

Četvrta sezona serije INDUSTRY je svojevrsni meki reboot. Nekih likova više nema uopšte, neki se do polovine serije zaključuju da ih više ne bude, ali na sve to postoji još jedna velika novost.

Za razliku od prethodne tri sezone koje su se dešavale u našem svetu koji lako prepoznajemo, četvrta sezona ima jedan ripped from headlines zaplet koji je u vreme izlaska serije veoma dobro bio sinhronizovan sa ponovnim pokretanjem afere Epstein - Maxwell u kom Yaz polako budi Ghislaine u sebi.

Isto tako, iako je ova serija sve vreme pravljena sa svojevrsnom tenzijom trilera i nije izbegavala neke forme napetosti, ovog puta imamo i trilersku dimenziju jer je napetost poslovnog života u svetu finansija obogaćena i likom epsteinovskog špekulanta koji je zapravo prevarant s verovatnom ulogom eksponenta ruskih službi.

Od prvih kadrova četvrte sezone, u kojoj značajnu rediteljsku ulogu preuzimaju Mickey Down i Konrad Kay, imamo jasan utisak da gledamo nešto zaista posebno i do kraja nas taj utisak ne napušta. Kako sam rekao pišući o trećoj sezoni, INDUSTRY više nije isplativa koprodukcija s BBCjem, ona je postala punokrvni HBO, i iz sezone u sezonu je napredovala.

Treća i četvrta sezona u tom smislu jesu da tako kažem njene punokrvne HBO sezone, i u njima više nema onog utiska ekonomične koprodukcije s BBCjem koja je edgy ali je u osnovi ipak malodrama na obodu provokativne sapunice smeštene na berzu.

U četvrtoj sezoni, prevaga svakako odlazi sa CAPITAL CITY kao reference na SUCCESSION, i iako volim i jednu i drugu, jasno je šta za samu seriju znači ovaj estetski skok.

INDUSTRY je dinamična sofisticirana zabava, ume da bude skupa kad treba ali i prizemna kad je nephodno pa se može reći da su Down i Kay izuzetno izučili zanat i da su spremni za nove izazove koji slede posle pete i završne sezone.

UNFAMILIAR

Britanac Paul Coates je kreirao nemačku seriju UNFAMILIAR koju je pustio Netflix po tim engleskim i sva je prilika jedinim naslovom koji ima.

Zašto nemačka serija na nemačkom jeziku ima samo engleski naslov, lako se da objasniti time da je napravljena za Netflix pa joj nemački naziv valjda i ne treba.

Međutim, serija je nemačka, dešava se u tom kulturnom prostoru i govori se na nemačkom. Međutim, ona u sebi ima nešto što spada u česte optužbe na račun Netflixa, što ja inače ne zameram u većini slučajeva niti na to tako gledam.

Da, ovo je serija koja zbilja kao da je napravljena da se gleda usput. I to ne zato što je isprazna i što je sadržaj takav da je tanak da se isključivo prati. Naprotiv, ovde je sadržaj preintenzivan i u jednom trenutku pažnja gledaoca popusti i u nekom trenutku ta neka špijunska šikanerija sa BNDom, Rusima, Belorusima, ovima i onima naprosto počne da se prati kao neki galerijski vizuelni kolaž a ne triler.

Kao neko ko ima profesionalnu deformaciju da sve pratim pažljivo, pokušao sam da ispratim ovu seriju fokusirano i nisam dobio od nje ništa više od toga što bih dobio da sam uporedo igrao neku slagalicu na telefonu. Naprosto, stvari se kreću u jednom idi mi-dođi mi metodu pripovedanja. Situacije se ponavljaju, rekapituiraju, ali sa jednim visokom intenzitetom glume, brigom o dizajnu i brigom o inscenaciji.

Otud, UNFAMILIAR je produkt koji začuđujuće funkcioniše ali nije kapitalna televizija. Međutim, jeste primer tog contenta koji se prati uporedo, možda nehotice, i kao takav nalazi se na listama gledanosti što znači da ga je publika prihvatila.

FRACTURE

FRACTURE je serija koju je za Channel 4 i modnu kuću Balmain kreirao Glenn Waldron. Čini je pet epizoda od petnaestak minuta trajanja i bavi se boemskom ekipom okupljenom u jednom savremenom losanđeleskom motelu. Glavna junakinja je singer-songwriterka koja pokušava da nađe sebe u izolaciji motela ali kao i svako ko pokušava da uradi nešto na silu, nađe sve ostalo sem onoga što traži.

Sama forma je zanimljiva ali serija ukupno uzev prosto nikada ne postane istinski dramski ubedljiva i ne prevazilazi nivo, u najboljem slučaju nečega što je tek interesantan izuzetak.

HAPPY END

Jevgenij Sangadžijev je posle pilota koji snimio Roman Prigunov, preuzeo seriju HAPPY END i vodio je rediteljski i scenaristički kroz svih osam epizoda.

Posle uspešnog izlaska prve sezone, najavljena je i druga, međutim, kako danas stvari stoje, serija je skinuta čak i sa ruskih strimera, verovatno zato što narušava javni moral.

HAPPY END nije ništa naročito korozivno, mada se verovatno može tretirati kao ruska EUPHORIA. Pa ipak, Sangadžijev uvek na kraju zadržava jasan u osnovi patrijarhalni moralni kompas. No, u onom međuvremenu dok se kompas ne namagnetiše lepo, ovde ima dosta raznovrsne transgresije.

U malom ruskom gradu, alfa i beta drugari sa alfinom devojkom vode akciju sitnog valjanja droge. Kada upadnu u probleme i sa policijom i sa dobavljačem, alfa pada a beta i devojka beže u Moskvu gde kreću sa uspešnim webcam biznisom. Međutim, idila traje kratko jer nema VPNa koji nju može zaštiti od autovanja i nema moralne fleksibilnosti koja može spasiti monogamni odnos koji se između bete i devojke razvija.

Sangadžijev pravi strimersku seriju. Epizode su fino sklopljene i relativno zaokružene a variraju u trajanju od 40ak do 30ak minuta. Realizacija je grungy ali estetizovana, odnosi su dinamični, glumci su ubedljivi. Sama tema je industrija seksa, i to samo po sebi nije sexy ali serija pokušava da bude sexy koliko je prikladno u datim okolnostima.

Nisu Rusi nikada izbegavali edgy televiziju, ali svakako nije baš da u njoj prednjače. Ovo je bilo lepo pozdravljen iskorak koji nažalost nije zaživeo. Međutim, sama sezona je čvrsto zaokružena bez mnogo dilema oko toga kako se sve završilo.

NORMAL PEOPLE

Jedna od senzacija pandemijske televizije bila je serija NORMAL PEOPLE koju je po romanu Sally Rooney napisala Alice Birch i režirao Lenny Abrahamson.

Posle gledanja DEAD RINGERSa odlučio sam da izrespektujem delove scenarističkog opusa Alice Birch koje nisam gledao pa je ova serija došla na red, iako mi je delovala kao nešto što nije za mene.

I u suštini, bio sam u pravu, ovo je prosto neka vrsta televizije koja mi nije dovoljno zanimljiva. Sama serija je sačinjena iz dvanaest polučasovnih epizoda i govori o ljubavnoj priči dvoje mladih "normalnih" ljudi koji se inače smatraju jako "neobičnima" i njenom trajanju kroz godine srednje škole i fakulteta i svim iskušenjima i prekidima na koje ona nailazi.

Lenny Abrahamson je sa glavnim glumcima Daisy Edgar Jones i Paulom Mescalom uspeo da napravi jednu senzualnu celinu, Birch je pomogla književnici da dijalog bude punchy ali mene je sve to ostavilo veoma blago zainteresovanim.

Međutim, sve ovo je izvedeno na elitni način i verujem da je reč o nečemu kapitalnom za publiku koju je ovo zaista zainteresovalo.

SOUTHCLIFFE

Tony Grisoni je scenarista koji ima ozbiljan opus i u njemu nekoliko briljantnih saradnji sa Gilliamom ali i niz drugih važnih komada.

Jedna od njegovih svežijih akcija je SOUTHCLIFFE, sirova realistička televizijska drama u četiri dela o masovnom ubistvu u maloj engleskoj varoši.

Grisoni sagledava slučaj poludelog pucača iz više uglova, i da kroz priču prelomi razne živote kako počinioca tako i žrtava i onih koji su na to reagovali.

Sean Durkin je kao reditelj privukao moju pažnju briljantnom adaptacijom DEAD RINGERSa za televiziju i tu je pokazao najviši nivo klase. U seriji SOUTHCLIFFE se bavi nečim drugačijim. Ovde ima jedan sirovi realistički pristup, sa televizijskom slikom koja je maltene retro po tome koliko je sirova, ali s druge strane realizam kome stremi izlazi van okvira kitchen sink drame i odlazi u nešto pomalo galerijski.

I to je zanimljiv okvir, pa ne čudi da je ova serija bila prikazivana i na festivalima.

Ono gde se serija za moj ukus malo preigrala jeste ta struktura sa pomeranjem vizure iz koje se sagledavaju događaji jer u završnoj epizodi ne uspeva da dovede do klimaksa, čak se u izvesnom pogledu, za moj ukus možda i previše pomeri od osnovnog traumatskog jezgra iz kog je sve krenulo, pa više imamo epilog nego klimaks.

Naravno, ovo je serija koja se ne vodi klasičnim dramaskim konvencijama ali sasvim sigurno ne treba na takav način da zanemari dinamiku. 

U svakom slučaju, za ljude koji izučavaju televiziju ovo je važna lektira.