FURIES: RESISTANCE

U drugoj sezoni serije FURIES nazvanoj RESISTANCE, imamo šest epizoda. Tri je režirao Cedric Nicolas-Troyan, reditelj koji nas je baš putem Netflixa zadužio izuzetno glumljenim akcionim vehicleom Mary Elizabeth Winstead KATE.

U prvoj sezoni se on na francuskom terenu laća onoga čime se bavio Besson na vrhuncu svog EuropaCorp zamaha, i u drugoj sezoni dolazimo na onaj teren gde stvari postaju delikatne za kritiku koja se ozbiljno bavi žanrovskim sadržajima.

Naime, RESISTANCE je zaista to isto, samo slabije. Međutim, zašto je slabije, ako je isto? U suštini, sve ono što su bile vrline i dalje postoji, sve ono što su bile mane, i dalje je tu. Glupo je na isti način, pametno takođe.

Kako je onda slabije?

Da li je samo problem u tome što, kako bi naš narod sočno rekao, novelty wore off?

Možda ali pre bi se reklo da RESISTANICEu nedostaje "je ne sais quoi" koji je imala prva serija.

Naprosto, u prvoj sezoni se taj stripovski vid trashy akcione zabave sproveo sa većim ubeđenjem. U drugoj sezoni, deluje kao da su junaci svesni da su u drugoj sezoni. Iskustvo prve sezone nije ima dalo "dubinu" već ih je potrošilo i dovelo do toga da nekako rutinski reaguju na velike melodramske i trilerske obrte koje serija nudi.

Na kraju, bessonovski orkestrirani haos i spajanje nespojivog iz prve sezone zamenjen je histeričnim nabacivanjem svega i svačega do tačke da nam više nije ni do čega stalo.

FURIES nije serija velike emocionalne investicije, i to sve ne znači da ne treba pogledati drugu sezonu, ali čak i u nečemu što toliko koketira sa neukusom, ljudi od ukusa će prepoznati kada to jeste - to, a kada nije.

JO NESBO'S DETECTIVE HOLE

 Pričao sam sa jednim drugom o seriji JO NESBOE'S DETECTIVE HOLE i kaže on meni, odlična mu je da gleda dok igra Tetris - igru koja kao što znamo podrazumeva da se gleda u ekran, i povremeno refleksno reaguje. Pitam ga ja, pa kako, da li pusti engleski dub jer znam da ne zna norveški? Kaže on, "Ne - OSTAVIM NA NORVEŠKOM!"

U razgovoru sa drugom shvatio sam da je on iako nije gledao u ekran, i nije razumeo šta junaci govore bez čitanja titla, apsolutno nije lošije razumeo seriju, sem što je mislio da je Joel Kinnaman u stvari Hole, pošto mu je bilo neshvatljivo da najbolji glumac i najveća zvezda u seriji ne igra glavnog junaka.

Ja sam seriju gledao pažljivije tako da sam imao priliku da se uverim u svakim minut njenog besmisla, gde je prožeto nekoliko romana u narativu koji kipti od generičkih likova, nemaštovitih zločina, i izdvaja se po tome što najveće "drvo javorovo" u seriji igra glavnog detektiva, i što je negativac kao spoj više negativaca u jednom.

Tom kog igra narečeni Joel Kinnaman je skup svih mogućih negativnih i zločinačkih osobina koje jedan čovek može da ima. On je moralno devijantan, mentalno poremećen, emocionalno nezreo, povremeno zaostao u razvoju i deluje kao da je izašao iz filma SCARY MOVIE.

S druge strane je inspektor Hole koji je jako jako jako ozbiljan jer mu se nešto jako jako jako ozbiljno desilo i nešto ga jako jako jako muči, toliko mu je sve jako jako jako složeno da praktično ne menja izraz lica, što bi bilo zanimljivo kada bi to lice bilo ekspresivno.

A lice koje ima je više sa sporednog henchmana u nekom filmu Rennyja Harlina koji drži lopovske bitnijem henchmanu koji radi o glavi junaku kog igra, recimo... hm... Joel Kinnaman?

Međutim, prava mera za ovog glumca bila je uloga Olava u seriji BEFOREIGNERS, a koja je pak bila potpuno neočekivani vrhunac nordic noira u najzaostalijoj regionalnoj kinematografiji.

Naime, znamo da u istoriji filma, od samih početaka imamo značajne švedske i danske reditelje ali nijednog norveškog i uspon norveške scene je dosta kasnio za susedima. Međutim, poslednjih decenija ta zemlja je od kinematografije koju su poučavali čak i naši filmski pedagozi (dakle, kinematografija koja nema čemu da se nada) postala vrlo razvijena, dala je neke autore, neke filmove i pokazala je da se bogatstvo i tehnološki razvoj mogu preneti i u dramsku umetnost.

Otud serija, Beforeigners zaista stoji kao jedan jako zanimljiv crossover Scandi Noira koji kombinuje Nordic sa SFom i fantasyjem i daje mu dodatnu društvenu dimenziju, pokazujući diskretno suštinu migrantske krize jer nije problem što se na jednom mestu skupljaju ljudi iz raznih zemalja već ljudi iz raznih epoha.

Taj trend u kom je Nordic peakovao baš u Norveškoj se nije održao tako da i dalje, u proseku Šveđani imaju najbolje serije, i neke produkcije Jensa Lapidusa ili Hansa Rosenfeldta zaista postavljaju standarde.

Međutim, detektiv Harry Hole je globalni fenomen. Posle blamantnog career killera švedskog majstora Tomasa Alfredsona u kom je pokušao Holea da prilagodi Lifetime publici sa Michaelom Fassbenderom u glavnoj ulozi, ostala je potreba da se ovaj detektiv adekvatno ekranizuje. 

Nadali smo se da će posle, u suštini američke ekranizacije u kojoj je prošao kao Dylan Dog sa Brandonom Routhom, po povratku u Norvešku dobiti elitni tretman, naročito jer su Jo Nesbove saradnje sa Mortenom Tyldumom ili serija OKKUPERT bile zaista izvanredne.

Netflix i Working Title na jednom mestu su nam umesto nečeg elitnog pružili devet epizoda jedne papazjanije koja valja samo za obaranje rekorda u Tetrisu i ništa drugo.

U seriji nije glavni negativac jedini lik koji deluje kao da je iz parodije, on je samo najkretenskiji. Međutim, Holeova pomagačica iz policije je takođe tropey do paroksizma, a niz scena sa njom su zaista zrele za igranje igrice koja zahteva punu pažnju.

Samu misteriju koja se rešava u seriji iskreno nisam uspeo skroz ni da ispratim jer me nije interesovala, pošto su se tolike stvari desile da je na kraju sve manje-više postalo nevažno.

Naravno, Jo Nesbo je književna zvezda velikog kalibra i njegova publika će blenuti u ovo kao tele u šarena vrata i verovatno će po Netflixovim metrikama ovo na kraju izrasti u uspeh.

Velika je šteta što Harry Hole nije uspeo iz drugog puta da dobije uspešnu ekranizaciju, ali je još veća šteta što će ova biti percipirana kao dovoljno dobra za neko vreme, umesto da se odmah zaboravi i da se pokrene neki od najavljenih filmova.

Nesboe nam naravno neće faliti. Onaj film koji je trebalo da režira Espinosa doktor Daniel, na kraju je snimio Cary Fukunaga i to nas čeka iduće godine, ali to nije Harry Hole. Naravno, ako nas KILLER HEAT i ARME RIDDERE nečemu uče, to je da su OKKUPERT i HODEJEGERNE više izuzetak nego pravilo, ali treba biti optimista.

EMERGENCIA RADIOATIVA

EMERGENCIA RADIOATIVA je petodelna brazilska miniserija u kojoj je prikazana istinita priča iz 1987. godine kada su sakupljači sekundarnih sirovina uzeli olovni sud puni radioaktivnog materijala iz napuštene radiološke ambulante za terapijsko zračenje, otvorili ga i kitili se prahom koji sija.

Ovako razborito ponašanje dalo je rezultate i došlo je do masovne kontaminacije koja je dovela do toga da se Brazil suoči sa jednom od najvećih mirnodopskih nuklearnih katastrofa u koje nisu uključene nuklearne centrale.

Stepen bahatosti, nestručnog rukovanja nuklearnim otpadom i čiste ljudske gluposti koji su uzrokovali ovaj slučaj dosežu razmere nečega čime bi se inače bavila Braća Coen, međutim ova tema zahteva pijetet, i sasvim je opravdan postupak za koji se opredelio Fernando Coimbra kao glavni kreaivni rukovodilac ove serije.

Nažalost, Coimbra, meni lično najpotentniji aktuelni brazilski reditelj sa internacionalnom reputacijom nije uspeo da napravi seriju koja ni na jednom nivou prevazilazi lokalne domete.

Naprosto, ovde nema onog kvaliteta i veštine koji su činili da Coimbra dobaci do Holivuda. Ovo je pristojan lokalni produkt koji je morao da pruži mnogo više kako bi ovako zanimljivu temu doneo pred svetsku publiku i iskoristio landgrab kakav može da pruži Netflix.

ZVAĆEŠ SE VARVARA

Hiperprodukcija serija koja je nastala pod pokroviteljstvom Telekoma dovela je do kvaliteta koji proističe iz kvantiteta. Isto tako, kako je vreme odmicalo, kvalitetne serije su tonule u moru hiperproduciranog materijala i tako smo došli do tačke da su u stvari najjači serijski brendovi ostali oni koji su postavljeni na samim počecima ovog trenda ili pre njega.

U tom paradoksu mnoge serije nisu uspele da dobiju zasluženu pažnju kao što je recimo 12 REČI, ali isto tako desilo se i da neke serije koje rade eminentni autori potpuno ostanu izgubljene u toj ponudi koja je ne samo razbila monokulturu serija kod nas, već čak i serijski program kao deo kulture.

Sada je serija toliko da ne postoji ni jedna jedina koju gledaju svi, ali ih nema puno ni koje dvoje gledaju.

U tom svetu je ispod radara prošla serija ZVAĆEŠ SE VARVARA, iako je reč o scenariju našeg proslavljenog autora Miloša Radovića koji je uspeo da se dokaže u raznim formama, a naročito na televiziji. Seriju je režirao Dejan Zečević, pre petnaestak godina ključna figura našeg žanrovskog filma ali danas potpuno zaboravljen reditelj kog je Peak srpske televizije u potpunosti zaobišao jer je na njegovom vrhuncu radio ili nevažne ili neprikazane serije. Direktor fotografije je naš veliki snimatelj Dušan Joksimović koji ima ne samo vizuelni stil već i sposobnost da veoma doprinese narativnom izrazu onoga što radi.

U neka druga vremena, ovo bi bila prvoklasna ekipa. Danas je ovo serija koja postoji na ekranima malobrojnih fanatika, o njoj se ne priča, a i piše se vrlo malo.

Nažalost, ne možemo reći da je ova serija remek-delo kakvo bi se moglo očekivati od imena kakva su Radović i Joksimović. Međutim, ovo i dalje jeste veoma bitan televizijski događaj ove sezone.

U seriji ZVAĆEŠ SE VARVARA celina ostaje diskutabilna, ali nesporno je da niz zaista antologijskih scena koji bi morali ući u istoriju naše televizije, ali kako će ako seriju niko ne gleda i niko ne zna za nju.

Radović je dobro prepoznao taj kapacitet Peak TVa da budu o više stvari u isto vreme, i njegov spoj relativno klasičnih žanrovskih obrazaca sa bajkovitim odnosom prema uzročno-posledičnim vezama pa i samoj formi, dao je dobar recept za naš pokušaj uključivanja u Peak TV tokove.

Međutim, umesto da ima osam dinamičnih epizoda, serija ima dvanaest epizoda koje prosto ne može da izdrži, pa se vrti u krug ne samo autorovom namerom - a cikličnost strukture jeste nešto što Radović namerno koristi, već se u to uključuje i ono sad već neuralgično idi mi - dođi mi kupovanje vremena kojima se serija nadima da bi ispratila minutažu i naplatila više epizoda od finansijera.

Kada se na to doda produkcija koja je solidna ali neujednačena i ne uspeva da u svakoj deonici isprati talente uključenih autora, onda je ZVAĆEŠ SE VARVARA od prvorazrednog televizijskog događaja, spuštena jedan korak unazad.

Međutim, ako želite da vidite nešto zanimljivo, onda ipak sebi ne smete da dozvolite da ne pogledate nešto što potpisuje Miloš Radović koji je i dalje vitalan i još uvek ovde ima i scena i rešenja koja su apsolutno nešto najbolje što je neko napisao za potrebe naše televizije u ova vremena.

No, isto tako, ponuda je bogata i teško je nametnuti se nečim što nije vrhunsko. No, šta proizvedeno kod nas pa jeste vrhunsko, pa da zbog toga ljudi ne stižu da pogledaju VARVARU? Nisam siguran.

U okolnostima gde je TVRĐAVA nešto što se hajpuje mesecima, potpuno je deplasirano ne pogledati VARVARU koja je za to na svakom nivou, uz sve svoje brojne mane ipak postdoktorat.

Po zapletu i priči, ZVAĆEŠ SE VARVARA bi se mogla definisati kao metafizički krimić, gde bajkovitost i metafizika vremenom uzimaju primat nad krimićem i to je vrlo zanimljivo. U tom smislu, i moguće je ali opet nije baš jednostavno naći neke paralele ni u našoj, pa ni u stranoj produkciji.

Radovićev rukopis je evidentan i ono što je trebalo jeste samo da se njegove ideje intenziviraju a ne da se raspu na trajanju koje ne mogu da iznesu. Isto tako, produkcija je mogla da isprati malo više Joksimovićev vizuelni koncept koji je prisutan ali u egzekuciji povremeno ostaje izvesna realizacijska nedorečenost. Konačno, Zečevič kao reditelj ovde potpisuje svoje možda i najzrelije delo i uprkos apstinenciji iz ovih najizvikanijih serija poznatih godina i tome što već petnaest godina nema ozbiljan film, a već osam godina nema nikakav, deluje kao da ništa nije propustio.

Naprotiv, neke scene spadaju među najbolje koje je snimio u svojoj karijeri.

ZVAĆEŠ SE VARVARA je u suštini jedna serija sveže doneta iz Ikee koju gledalac na žalost ne može da složi, ali može ipak da zamisli šta je iz njenih kvalitetnih delova moglo da se napravi.

THIS TOWN

THIS TOWN je serija koju je kreirao Steven Knight i imao je ideju da napravi jednu celinu "povišenog realizma" u kojoj će preplesti stvari koje su radili mladi ljubitelji ska i two-tone muzike 1982. godine uporedo sa onim što je kuvala IRA.

Paul Whittington je visoko estetizovao ovu seriju i realizovao je veoma vešto čime ju je i izdigao od u suštini rutinskog i pomalo umornog Knightovog rukopisa u kom se stvar mahom svela na koncept koji ne prati adekvatna razrada unutar situacija, po karakterima itd.

To znači da je THIS TOWN zanimljiv za gledanje, i prijatan, ali isto tako ima fizionomiju mnogo bolje serije od onoga što u samoj osnovi jeste.

THIS TOWN je ambiciozan produkciono, ali zapravo prilično oskudan idejno, i pokazuje kako je Knightova moć danas dovoljno velika da inicira realizaciju jednog složenog ali zapravo nedovoljno promišljenog projekta, ali i da je ekipa oko njega dovoljno jaka da to na kraju bude više nego pristojan produkt.

LADY BLUE

LADY BLUE nije bila serija dugog veka.

Tokom osamdesetih koje su kanonski period za estetizovani policijski procedural, ova serija je donela sirovost čikaških autentičnih lokacija i nasilje, plus zastupljenost akcije koji su bili svojstveni serijalu DIRTY HARRY.

Jamie Rose igra Katy Mahoney, detektivku laku na obaraču koja od svog nezaboravnog prvog pojavljivanja u jednoipočasvnom pilotu pa nadalje ima energiju ženskog Harryja Callahana. Protivnici sa kojima se susreće imaju jaku sadističku i nasilnu energiju tako da su njene reakcije sasvim opravdane.

Ipak, kritika nije bila puna razumevanja prema ovoj kreaciji Roberta Vincenta O'Neila, koji doduše ni u drugim prilikama nije izbegavao nasilje i exploitation. Međutim, ovo je serija u kojoj se pokazao kao sasvim dorastao televizijski poslednik i zbilja je doneo nešto novo.

Katy Mahoney je hardkor detektivka ali i njeni protivnici su vrlo egzotični i u domenu povišenog realizma pa tu ima serijskih ubica, pornografa, sadista ratnih veterana, desničara koji žele da izazivaju haos, blokovskih bandi koje terorišu komšiluk itd. I svi oni u tom povišenom realizmu pronalaze svoje mesto na čikaškim ulicama bez ikakvih problema i vrlo ubedljivo.

Od tada neafirmisanih glumaca koji će kasnije postati neko i nešto svakako mogu da se zapazne razne face kao što je recimo Johnny Depp. Glavni saigrač Jamie Rose je Danny Aiello a povremeno se mogu zapaziti njuške kakva je Ted Levine recimo dok je negativac u pilot TV filmu ni manje ni više nego Jim Brown koji je tad bio u fazi gostovanja u TV serijama.

Možda, LADY BLUE ne bi održala ovaj tonus na duže staze jer su autori sasvim sigurno snažno pritiskali gas, ali četrnaest epizoda koje imamo danas su pravo bogatstvo.

INTERIOR CHINATOWN

INTERIOR CHINATOWN je serija koju je po vlastitom romanu kreirao Charles Yu.

Sa podrškom tako velikog imena kakvo je Taika Waitit, Yu je imao mogućnost da izgura svoju zamisao koja je veoma meta. Na tom putu, postoji jedan zanimljiv detalj. Relativno redovni saradnik Taike Waititija na skorašnjim projektima pa i na ovom, krenuo je kao producent Olivera Stonea - reč je o Danu Halstedu. A Halsted je bio jedan od producenata filma koji spada među dela koja Yu ovde dekonstruiše i delimično parodira, izvanrednog THE CORRUPTORa Jamesa Foleya.

THE CORRUPTOR je u svoje vreme bio jedan od mojih favorita. Bio je to mišićav pandurski film u kom su Marky Mark i Chow Yun Fat bili upleteni u istragu trgovine ljudima u Kineskoj četvrti. Bilo mi je zanimljivo u to vreme kako je scenario za THE CORRUPTOR imao sličnosti sa zapletom LETHAL WEAPON 4, do tačke da je delovao kao neka odbačena verzija scenarija nastala na putu do finalnog. Poznati su slučajevi odbačenih scenarija za DIRTY HARRY nastavke koji su posle postajali filmovi sa Charlesom Bronsonom ili Fredom Williamsonom.

Međutim, posle Yuove serije, možda je upravo ključ ove sličnosti između CORRUPTORa i LETHAL WEAPON 4 u nečemu drugom. Kineska četvrt i azijski likovi naročito u to vreme osamdesetih i devedesetih jesu bili zapravo vrlo tropey u krimićima, i kretali su se u jednom vrlo limitiranom okviru, ne samo uloga koje igraju već i oblika kriminaliteta kojima se bave.

Naravno, ima izuzetaka i uvek kao kontra primer možemo uzeti seriju OHARA ili Teagueov film COLLISSION COURSE ali i tu je indikativno da je Pat Morita neko ko povezuje te projekte. Dakle, da, reprezentacija je bila tematski i kadrovski limitirana.

U seriji INTERIOR CHINATOWN imamo glavnog junaka kome je želja da u životu možda dobije mali protagonizam kakav imaju azijski likovi koji su svedoci nekog zločina ili doušnici u nekom policijskom slučaju na televiziji, a nije ni svestan da je on zapravo nastanjen u svetu televizijske serije, i da njegov život iako u potpunosti sadržajan i zaokružen zapravo u toj seriji jeste prezentiran kao neko statiranje.

Kada se u Kineskoj četvrti desi neki zamršen slučaj sa kojim dvoje glavnih detektiva Belkinja i Crnac ne mogu da izađu na kraj, i kada svime mora da se ozbiljnije pozabavi jedna od The Other Guys, detektivka azijskog porekla koja je sporedni lik, odjednom dramaturgija kreće da se remeti i naš junak počinje da dobija protagonizam.

Taika Waikiki je igrao vlasnika igre i zlog demijurga u filmu FREE GUY Shawna Levyja u kom je Ryan Reynolds igrao NPCa na putu da postane protagonista i spasilac svog sveta. Ovde je preuzeo ulogu demijurga kao producent serije i reditelj pilota.

Ova premisa nije toliko nova po svojoj suštini, već smo pomenuli FREE GUY, ali bilo je i drugih sličnih zahvata ranije, međutim, jeste sveža po načinu na koji obrađuje pitanje etničke reprezentacije u popularnoj kulturi.

Srećom, Yu se ne zaustavlja na tome već serija ima i vrlo zanimljivu misteriju koja je malo klasično detektivska, malo je meta, tako da se stvar ne svoji isključivo na pitanje preispitivanje pozicije azijske populacije u američkoj copagandi, niti na parodiranje tropa policijskih serija.

U izvesnoj meri, taj širok zamah dovodi do toga da serija ponekad zahvati i više nego što može da savlada ali je ta razbarušenost istovremeno što je ne čini nesavršenom i daje joj identitet.

Epoha u kojoj se sve dešava je takođe zanimljiva, slično seriji GOTHAM, ovo je neki period koji bismo mogli definisati večnim osamdesetim, kao kanonskim prostorom za policijski procedural, iako ima upliva i savremenog doba. Taj element mi je bio veoma zanimljiv ali svemu daje jednu punk dimenziju koja može biti zbunjujuća publici koja želi da ima konkretnije okvire onoga što gleda.

Taiki Waitii i ostale kolege su na vrlo solidan način postavili rediteljski koncept serije. Možda je format policijskog procedurala od 40ak minuta bio predug za nešto sa ovako "gustim" sadržajem u pogletu meta-zahvata, ali na kraju, priča uspeva da bude dinamična i jasna, predvođena harizmatičnom igrom Jimmyja O. Yanga kao glavnog junaka i Chloe Bennet kao azijske detektivke.

INTERIOR CHINATOWN mnogo hoće i mnogo započinje i sve uglavnom privodi kraju. Ovo nije perfekcionizam na liniji SUGARa ili COMRADE DETECTIVE, ali je solidan rad koji je na kraju ipak dorastao ambicijama i koji funkcioniše na planu karaktera koliko i u pogledu ideja odnosno komentara.