UNBOXED

UNBOXED je šestodelna webserija koju je Roseanne Liang napravila sa svojim komičarskim kolektivom Flat 3. Ovo je dobar primer mikrobudžetnog sadržaja kroz koji se mogu promovisati autori i pre svega glumci, u konkretnom slučaju na temu tri cimerke koje dobijaju priliku da testiraju novog androida u obliku zgodnog momka.

THE BETTER SISTER

THE BETTER SISTER je Amazonova adaptacija bestseler romana Alafair Burke koju je kreirala Olivia Milch, potomkinja televizijske aristokratije, naročito u oblasti policijske serije i krimića. Njen otac David Milch je zadužio HBO ponajviše DEADWOODom ali je pekao zanat sa policijskim serijama.

Došlo je novo vreme, u njemu je Milch ipak samo uvaženi veteran, ipak dovoljno poštovan da mu je Nic dao da malo omrču artiju u TRUE DETECTIVE, doduše u najgoroj sezoni, ali dobre sad.

Olivia je pak krenula drugim putem, sa filma, pa je tek onda došla na televiziju i ovo je njen prvi kreatorski posao.

U tom pogledu, možemo reći da možda i nije imala sreće. THE BETTER SISTER je jedna od boljih kriminalističkih serija smeštena u svet bogatih i obesnih ljudi ali se pojavila prekasno u tom ciklusu, dakle posle BIG LITTLE LIES, UNDOINGa, PRESUMED INNOCENTa i tako toga, da bi mogla da kapitalizuje ono što je dobro izvedeno.

Ovako, serija je percipirana kao korektna ali tropey i već viđena na neki način.

I, to je u osnovi tačno. Manje-više smo ovaj koncept serije već videli i u njemu smo više uživali kad je bio svež. No, THE BETTER SISTER je isto tako solidna serija koja ne pruža ništa novo, ali mnogo toga radi dobro, i u određenom smislu rekao bih da se sasvim sigurno bolja od UNDOINGa za početak. Sa njom ju je i najlakše porediti jer joj je najsličnija.

Craig Gillespie je za početak u prvoj epizodi postavio svoj visceralni stil koji na neki način i obeležava ovaj žanr - sad je on na delu u seriji YOUR FRIENDS AND NEIGHBORS - i to funkcioniše veoma solidno.

Jessica Biel i Elizabeth Banks su odlične u glavnim ulogama traumatizovanih sestara a Corey Stoll je izvanredan kao muž koji biva ubijen na početku ali odbija da napusti i njihove živote i samu dijegezu serije do samog kraja.

Lepi ljudi, lepi kadrovi, zanimljiv zaplet i dobro izvedene već postavljene stvari iz ranijih stvari čine ovu seriju nečim sasvim prihvatljivim za ljubitelje krimića koji povremeno žele da provere da li je industrija savladala gradivo.

CREAMERIE S01

Za kovidsku Novu 2021. godinu, Roseanne Liang obradovala nas je odličnim ratnim klaustrofobićnim letačkim hororom SHADOW IN THE CLOUD. Potom je 2021. godine izašla serija Y: THE LAST MAN po čuvenom stripu Briana K. Vaughana a na Novom Zelandu je Liang napravila seriju CREAMERIE koja se praktično bavi istom premisom.

Na Zemlji gde su muškarci istrebljeni smrtonosnim virusom, uspostavljena je matrijarhatska diktatura i njenih nekoliko poluzadovoljnih podanica pronalaze preživelog muškarca.

Seriju su kreirale glumice, u saradnji sa rediteljkom i ne znam da li su znale da FX sprema spektakularnu (i što se mene tiče i izvanrednu i neshvaćenu) televizijsku adaptaciju ali je sasvim sigurno da im je Vaughanov strip bio značajna referenca.

Njihova serija je urađena u komičnom, low fi maniru, u sebi nosi elemente i klasičnog sitcoma, i queer komedije ali i gorea i horora i trilera, baš kako smo navikli od novozelandskih kadrova kada su inspirisani.

Naravno, to je potpuno suprotno onome što je pokušao Y, ali tim pre ove dve serije su komplementarne.

Ova skromnija je uspela čak da dođe i do druge sezone, iako suštinski nije postala naročito bitan izvozni proizvod novozelandske televizije. Međutim, na Novom Zelandu je stekla zasluženo priznanje i nastavila je uspešnu saradnju ove komičarske grupe i Roseanne Liang, posle nekoliko veoma zanimljivih web serija.

Svakako ću pogledati i drugu sezonu.

MIKE

Steven Rogers kao scenarista i Craig Gilespie kao reditelj su se ponovo okupili pod producentskom palicom Margot Robbie da snime jednu sportsku biografiju. Ovog puta, reč je o osmodelnoj televizijskoj seriji MIKE, tema je Mike Tyson a tehnika kojom je njegova priča ispričana ista je kao u filmu I, TONYA.

Istini za volju, spadam među one koji misle da je I, TONYA bio izuzetan showcase za Margot Robbie i da je ona u tom filmu definisala neke pojmove, isto tako smatrao sam da je to zabavan biopic, ali i da je previše zagazio u scorsesijanske tehnike koje su na mnogo mesta bile same sebi svrha i da prosto zgode Tonye Harding nisu nužno zahtevale toliko formalnih egzibicija.

Tonya Harding je neposredno posle svoje situacije imala televizijski biografski film. I on je bio dosta konvencionalan u postavci. Isto to je imao i Mike Tyson. Iako je film TYSON režirao Nemac Uli Edel koji je majstor svog posla, i uprkos tome što je u glavnoj ulozi imao Michael Jai Whitea, ova produkcija HBO od koje nije bilo neumesno da nam pruži definitivnu verziju te priče, nije na kraju bila ni blizu reputacije, ni studija, ni reditelja, pa ni zvezde.

MIKE je u izvedbenom pogledu kao I, TONYA, samo o Tysonu, sačinjen je od osam približno polučasovnih epizoda, dakle od nešto manje nego četiri sata igranog materijala.

Film ima dva vremenska toga, osnov je stand up na kome sadašnji Mike priča svoju životnu priču a onda uporedno dakle pratimo njegovu sudbinu relativno po redu, od početaka do danas, ali kada se radi u ovom visoko animiranom pseudo-scorsesijanskom ključu, svašta se tu dešava.

Gillespie pronalazi načine kako da drži četvrti zid praktično neprekidno probijen i već u tom pogledu ovo je veoma interesantno za gledanje. Ima tu veštine napretek u svim sektorima.

Trevante Rhodes je izvanredan kao Mike u skoro svim životnim dobima, sem kad je malo dete, i upadljivo je na koji način gradi lik, sa mešavinom imitacije i naglašene infantilizacije lika, čime gradi jednu stilizovanu i znakovitu izvedbu,

Međutim, uprkos tome što je MIKE estetski prosto koncipiran tako da je oslonjen na niz bravura i sl. i u tom pogledu je svakako uspešniji od HBO filma TYSON, i u njemu nije odgovoreno na sva pitanja. Mada, svakako se čini da je serija MIKE svesnija tih pitanja.

Imajući u vidu vreme izlaska serija, veoma je skrupulozno izvedena epizoda sa Desiree Washington, recimo, i reklo bi da he serija u tom pogledu nedvosmislenija od Edelovog filma ali da ostavlja rašomonsku dimenziju celog slučaja, ali vidno naginjući na stranu osude.

Tyson nije uspeo da u svoje bavljenje boksom unese angažman i smisao kao što je to uradio Ali, no on jeste bio prilično svestan višeslojnosti svoje pozicije, no tu svest nije uspeo da dovede na nivo razumevanja.

Zato je prekasno shvatio da je autodestrukcija kao vid pobune u stvari bila greška, i da je ubeđenje da će uništenjem sebe kao sredstva za rad ljudi koji ga eksploatišu nešto postići bila uzaludna.

Tysonov bokserski uspeh do 1989. godine je preveliki da bi išta što se posle desilo to moglo da umanji i veličina tog uspeha je gorivo za sve što je usledilo posle toga a to su spektakularno neslavni izlivi. Posle Alija kao nespornog heroja svoje ere, Tyson se uspostavio kao nesporni antiheroj, koji je na kraju udario i na vlastiti sportski domet, ali i dalje nije uspeo da poništi slavu koju je stekao pre.

To se u ovoj seriji nazire, ali ipak se oseća da je jedan sloj ovog slučaja, čak i u formi koja se neprikriveno bavi slojevima u najbukvalnijem smislu dekonstrukcije, ostao nedosegnut.

No, kao zanatski podvig i strategija biografske priče, MIKE zaslužuje punu pažnju.

MAN ON FIRE

 A.J. Quinnell je napisao dosta romana ali ekranizovan mu je samo jedan. I to četiri puta.

Počev od Chirquiovog italo-američkog trilera sa Scottom Glennom, preko Tončijevog remek-dela sa Denzelom, do bengalskog CAPTAIN MARUFa, MAN ON FIRE je dobijao različite ekranizacije, koje ga nisu samo apdejtovale u odnosu na eru, već i u estetskom pogledu.

Scottov film je zaista ispisao neka nova pravila žanra i odveo akcioni triler u smeru video arta. To nije bio jednostavan film za gledanje, naprotiv, tada je Tony zaista bio odvrnut na najjače i u dva naslova - DOMINO i MAN ON FIRE je eksperimentisao sa formom, s tim što je u prvom to činio na svim nivoima a u drugom samo vizuelno i u inscenaciji.

Helgelandov scenario za Scottov film je bio vrlo konvencionalan i mogao se zamisliti i rutinski film po njemu. Ono što nam je pružio međutim postao je klasik koji polarizuje.

Usled značaja Scottovog filma, film francuskog reditelja - inače čoveka koji nije specijalista ni za polar ni za akciju - sa Scottom Glennom u glavnoj ulozi ostao je nepravedno potcenjen iako je to veoma solidan italo proizvod svoje ere namenjen Americi.

U novoj ekranizaciji, Netflix je naručio seriju, i ako izuzmemo MARUFa, ovde nažalost imamo posla sa nečim što je ispod i prve a naročito druge ekranizacije.

MAN ON FIRE snimljen za Netflix ima nekoliko sjajnih rešenja. I zahvaljujući pre svega podeli koju čine Yahya Abdul-Mateen, Scoot McNairy, Alice Braga i Bobby Cannavale, ova serija je landgrab. Prosto, Yahya i ekipa su glumci koje je jako teško ne gledati s punom pažnjom.

Ali, isto tako, kada se to razvuče na sedam epizoda, nisu ovo glumci koji mogu da prikriju da je ovaj materijal naprosto nedovoljno svež. I to je zanimljivo. Naime, A.J. Quinnell je pisac pulpy romana i kada sam čitao njegov MAN ON FIRE, bilo mi je jasno koliko je već za verziju Scotta Glenna to bilo reducirano i preusmereno. O Scottovom filmu da ne govorim.

Ovde su spojena dva njegova romana, ali prosto nije ni Quinnell ovde problem jer njegov rukopis je i ovako i onako anahron i morao se silno adaptirati. To je i urađeno. Međutim, čovek koji je doveden za to, Kyle Killen - inače prepoznatljiv kao scenarista upadljivo maštovitih i vešto skrojenih stvari kao što su BEAVER Jodie Foster ili neprežaljena LONE STAR, ovde ispisuje najneinventivnije stranice svoje karijere.

Killenova adaptacija više liči na neku od ovih novih Amazonovih serija koje žele da isporuče testosteron pa imaju tendenciju da su malo priglupe, dakle na razne TERMINAL LISTove ili JACK REACHERe. I to je šteta jer ovde ipak imamo podelu koja može da pruži mnogo više.

Nije problem što ovde Netflix želi da uđe na tu teritoriju kojom vladaju Taylor Sheridan s jedne i Amazon s druge strane. Problem je u tome što je materijal nudio mnogo više. Naročito ako imamo u vidu koliko je MOSQUITO COAST pod pokroviteljstvom Ruperta Wyatta podigao standarde za te serije o Amerikancima u bekstvu ispod reke Rio Grande.

Netflix ovu seriju kroz izbor saradnika malo čak i profiliše kao svoju latinoameričku produkciju. Tako da je Steven Caple postavio seriju ali onda je njihov brazilski vendor Vicente Amorim kog je preporučila serija SENNA ali i neki solidni filmovi tu takođe prisutan. Prisutna je međutim i Claire Kilner koja je režirala i MOSQUITO COAST, ali nažalost ovde nije ni približno na tom nivou.

Serija je raskošno producirana ali je u rediteljskom pogledu krajnje konvencionalna, sa akcijom koja pretenduje na dozu spektakla ali nije bioskopska i nije ponekad adekvatno prilagođena televiziji.

Na sve to. Za razliku od samog naslova i onoga kako su do sada pravljene ekranizacije, uprkos tome što je ovde prisutan ikonični Yahya Abdul-Mateen II, imamo priču o junaku koji se ne sveti sam. Kod nas je MAN ON FIRE preveden kao U ŽARU OSVETE. Ali, engleski naslov je jasan, MAN je u centru pažnje. Ovde međutim on formira grupu ljudi i to grupu koja je onako inkluzivna, neinventivna, tu ima tako malo i dece koja imaju dobru volju, i mladih delinkvenata koji bi se se iskupe radeći nešto uzbudljivije od secikesa u faveli, i svakako da bi naslov trebalo da bude MAN ON FIRE AND THE FUNKY BUNCH. Ali, verovatno je već zauzet jer Yahya ide na popravni sa Marky Markom u septembru.

Iako je Yahya bio producent i dosta se pitao, nezavisno sad od nivoa scenarija, i nivoa režije, on dakle ni svoj lik Johna Creasyja nije uspeo da zaštiti i da ga odbrani kao ime iz naslova. Mi u ovom filmu ne dobijamo tog MANa iz naslova. Ovo je udruženi zločinački poduhvat, u kom je on sticajem okolnosti najprotagonističniji.

Međutim, za dobru svinju nema loših pomija, pa ni za Yahyine fanove nema loše serije ako baš ne snimi neku nebulozu kao WONDER MAN. A MAN ON FIRE to svakako nije. Ovo je samo serija koja je daleko ispod mojih očekivanja i onoga što je takva serija u stanju da bude, ali opet u tih sedam epizoda, koje pritom nisu preduge, ima šta da se vidi i u čemu da se pronađe nešto za svakoga ali bojim se i ni za koga sve.

R.J. DECKER

Carl Hiaasen je pokušao da overi Peak TV u seriji BAD MONKEY sa Vinceom Vaughnom u glavnoj ulozi, ali uprkos tome što je obnovljena za drugu sezonu - jer i sam roman ima nastavak - u tome nije uspeo u prvom pokušaju.

Ekranizacija romana DOUBLE WHAMMY s druge strane, pod naslovom R.J. DECKER smešta Hiaasenovog naslovog junaka u jedan veoma tipski network ambijent.

Scott Speedman je u seriji ANIMAL KINGDOM na samom peaku Peak TVa ali je inače poznat kao pouzdan network operativac i on je Deckeru dao šarm, ubedljivost i energiju. Sami slušajevi nose u sebi dozu bizarnosti svojstvene Floridi ali ipak u manjoj meri od MAXIMUM BOBa nastalog pre dobrih četvrt veka, po prozi Elmorea Leonarda.

Robert Doherty kao kreator i rukovodilac scenarista ipak ostaje u okvirima network televizije i struktura je šematizovana, pa je ni činjenica je Paul McGuigan režirao prve dve epizode ne razbija, jer ovo očigledno nije bilo ni zamišljeno da ispisuje nova poglavlja istorije televizije kao njegov SHERLOCK.

U tom pogledu R.J. DECKER ostaje solidan primer jedne konvencionalne network serije, procedurala koji na ABCu već veoma bogatom takvim sadržajem, samo malo obogaćuje eko-sistem takvih stvari.

Svakako da je meni recimo DECKER bio bliži od HIGH POTENTIAL ili WILL TRENTa ali nisam siguran da se približno nametnuo u poređenju s njima. Otud nisam baš siguran ni da će se druženje sa Speedmanom nastaviti i iduće sezone, iako ništa nije nemoguće. U principu serija nije ostavila dubok trag u kulturi ali je bila solidna u gledanosti.

Ako bude nove sezone, svakako i da Hiaasen i Speedman zaslužuju da ih izrespektujem.

PARADISE S02

Druga sezona serije PARADISE izvodi nas znatnim delom u svet izvan naslovnog bunkera pravljenog da izrži svaku vrstu apokalipse i prikazuje odiseju glavnog junaka koji u svetu potonulom u pustoš i kolaps pokušava da pronađe svoju suprugu. Naravno, i dalje ima bunkera, ali kao da su shvatili da je bekstejdž zanimljiviji od osnovne scenografije i onoga što nije valjalo u prvoj sezoni je znatno manje sada.

I to seriji pomaže da prodiše, ali prosto temelji su suviše tanki da bi sve to zaista uspelo da se uzdigne iznad nekog osrednjeg nivoa. No, svakako da jeste bolje i da kalup koji je Fogelman nametnuo ovde daje nešto bolji rezultat.