B.R.I. S01

B.R.I. je serija koju su kreirali Jeremie Guez i Erwan Augoyard. Guez je lik koji se žanrovski oprobao u rasponu od saradnje sa poznim Van Dammeom na zapravo dosta dobrom belgijskom trileru, pa sve do američkog B-krimića sa Joelom Kinnamanom, i on je dokazani žanrovski pregalac te u seriji B.R.I. dobija priliku sa sprovede nešto upečatljivo za Canal Plus.

Ovo je serija o jednoj autonomnoj policijskoj jedinici koja radi i istragu i reagovanje i podseća veoma na seriju BRAQUO, s tim što ovde nema prekaljenih glumaca veterana već popriličnu zvezdanu harizmu donose mladi glumci, neki od njih više afirmisani - kao recimo Kechicheova učenica Ophelie Bau - neki manje. U tom smislu B.R.I. je drugačija zverka od BRAQUO jer vodi dosta računa o tom "povišenom realizmu" i ubedljivosti, sa junacima koji i opserviraju i skupljaju dokaze i ispituju a bogami i navuku pancire i zapucaju iz automatskog oružja.

BRAQUO je bio provokativan po svojoj sirovosti i spremnosti da se publici priredi neočekivani preokret, smrt bitnog junaka ili razvoj situacije u slučaju. U B.R.I. toga nema ali je socijalni milje razrađeniji i ubedljiviji za ove junake, iako ni oni ne zaostaju kad je reč o naoružanosti i spremnosti da se relativno često zapuca.

Isto tako, za razliku od BRAQUO, ovde nije tako visok uzor kršenje pravila. Zapravo, junaci se trude da se što bolje adaptiraju, iako su poneki ekscesi neizbežni.

Guez je režirao seriju i drži se jednog peterbergovskog stila, sa dosta pozicija kamere, povišenim realizmom, držanjem tenzije i kad se jure i kad razgovaraju, i serija izgleda veoma estetizovano a postiže visoku dinamiku.

Završna mannovska pucnjava kojom se zaključuje prva sezona, nosi efekat zaokruženja ali isto tako nema dileme da su Guez i Augoyard kreirali seriju koja je održiva na duže staze, sa likovima koji to mogu da izdrže. Ovakvih policijskih timova nema mnogo poslednjih godina na američkoj televiziji, ali u staro vreme ih je bilo. Iako dizajnirana kao Peak TV, serija ima ritam network zahteva i nudi najbolje od oba sveta, iako spolja gledano ne deluje kao nešto posebno.

Ipak, ponekad je najveći podvig napraviti ono što smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

MRS DAVIS

MRS DAVIS Tare Hernandez i Damona Lindelofa je serija koja posle izlaska HAPPYja realno nema ni šta da pruži ni šta da traži u televizijskoj ponudi. Nažalost, HAPPY je bio nedovoljno gledan i samim tim MRS DAVIS ima priliku da se nametne kao bitna loopy SF/ horor/ blasfemična diverzija iako je neuporedivaa sa klasikom koji su spremili Grant Morrison i Brian Taylor.

Tara Hernandez je ovde svojevrsni uljez jer zapravo dolazi iz sveta televizijske komedije i stvari kao što je YOUNG SHELDON. Damon Lindelof je s druge strane prekaljena SF faca koja je potpisala zaista svašta ali i jedno remek-delo televizijskog programa THE LEFTOVERS.

Betty Gilpin igra glavnu ulogu, znači vraća se u posao sa Lindelofom posle odličnog HUNTa i igra časnu sestru i Hristovu nevestu koja je posvetila život ukidanju novog AI sistema koji je od nekog programa asistenta poput Siri postala praktično gospodar čovečanstva. Avantura u koju se upušta ide iz situacije u situacije, atrakcije su nabacane, nisu sve podjednako zanimljivo ali nije teško gledati ovoliku količinu senzacija i raznoraznih pizdarija, koliko god sve to bilo negde šuplje iznutra.

Serija funkcioniše kao salata zadataka koji se postavljaju pred junake, sa međuljudskim odnosima koji svojom bizarnošću nadoknađuju odsustvo fundamentalnog kvaliteta ali sve to nekako funkcioniše dok god ima mašte i energije.

Stoga, MRS DAVIS na kraju ostaje kao nešto što sam rado gledao ali sam u svakom sekundu mogao da prekinem, da se seriji nikada ne vratim i da zbog toga ne zažalim. A opet dok god sam bio tu, solidno sam se zabavljao. Promovisana je kao bitan televizijski događaj i ona to jeste zbog imena, ali po samom dometu, ovo nije preterano bitna televizija za današnje standarde. Ipak, po onim starim kad je bilo bitno da ekran privlači pažnju, zaslužuje najviše ocene.

THE DIPLOMAT S01

Silom sam pogledao osam epizode prve sezone serije THE DIPLOMAT, kreacije koju potpisuje Deborah Cahn i u kojoj je Keri Russell ostvarila svoj povratak na televiziju, odnosno tehnički precizno - u serije - posle monumenta kakav su bili AMERICANSi.

Nažalost, THE DIPLOMAT je veoma težak promašaj, razbarušena dramedija bez glave i repa koja je prosto daleko inferiornija od sličnih komično-serioznih hibrida koje smo gledali. Očigledno je da smo ovde imali pokušaj da se ostvari neka neformalnija, improvizacijska, estetika, i da Keri Russell više samoupravlja nego inače, međutim, jedino što dobijamo je ona u tri različita raspoloženja koja se smenjuju, povremene scene intimnosti u kojima se ona raskomoti nasamo i podseti nas da za svoje godine izgleda sjajno, ali manje-više to postaje gotovo degutantno jer, da, u redu, shvatili smo, čak i političari ponekad sede ili leže u gaćama, i oni su ljudi, to je prilično jasno.

Dok su AMERICANSi upravo na sjajan način razvijali paradigmu Peak TVa, da čak ni špijuni na neverovatno osetljivoj misiji i dalje ostaju ljudi koji imaju ne samo porodične probleme već i potpuno prozaične nevolje, DIPLOMAT pokušava da nam pokaže to isto, ali nas ne ubeđuje i u jednu premisu - prikaz diplomatije, politike i intrige je nedorečen i naivan, ali je i privatni život takođe usiljen i obesmišljen na razne načine.

Drugu sezonu sigurno neću gledati osim ako se ispred ili iza kamere ne pojavi neko istinski zanimljiv.

Dodao bih da ova serija ima u sebi tu "prazninu" Covid produkcija, ambijenti deluju prazno, u kadrovima "fali" ljudi, i dosta je nevešto izvedeno što me je iskreno zbunilo jer su na špici potpisani ozbiljni profesionalci.

Odluka Netflixa da se prva sezona ne "zaokruži" deluje veoma pretenciozno, u maniru starog HBO, gde oni sami mere i već znaju da će se raditi dalje. I radiće se dalje, ispada da je serija solidno prošla. 

TITANS S04

Četvrta sezona TITANSa data je iz dva dela, ima ukupno dvanaest epizoda i sa njom se sve završava.

Počinje odlično, sa režijom Nicka Copusa i zanimljivo postavljenim Lex Luthorom da bi se potom degenerisala u seriju manjih ili većih nebuloza koje prilično dobro izgledaju ali se teško prate a tiču se Trigona i Mother Mayhem i tako te ekipe.

Sve u svemu, sezona nudi dve sjajne bottle episodes i odlično počne. Ovo u sredini, ko isprati svaka mu čast ali je uvek ništa manje od lepog za gledanje.

TITANS, kad se sabere i oduzme, ostaje narativno najstabilniji i najuzbudljiviji u prvoj sezoni a izvesnu celovitost ima i u trećoj. Ostatak vremena je bio sklon lutanjima ali nikada nije prestao da bude sjajno dizajniran, visoko estetizovan i prijatan za gledanje.

TITANS je učinio sve kako treba oko hardvera, a i softver je pola vremena bio na nivou. U jednom trenutku se pojavi Grant Morrison igrajući samog sebe, to je kratak trenutak, ali je lep znak da je i on razumeo kako se u ovoj seriji desilo dosta toga dobrog, iako mnogima tako ne izgleda.

WACO: THE AFTERMATH

Kada sam pisao o seriji WACO, jedan od zaključaka mi je bio kako eto nikada nećemo gledati novu sezonu te serije. Danas, taj zaključak deluje smešno, uprkos svemu pojavila se druga sezona te serije iako je reč o tek pet epizoda za koje u stvari možemo reći da su kao prva i po sezona, jedan zanimljiv narativni privezak.

Taylor Kitch se pojavljuje u kratkim sećanjima na opsadu, dok mladog Davida Koresha, u vreme dok se još zvao drugačije igra drugi glumac. Michael Shannon igra FBI pregovarača iz WACOa i njegov story arc ponajviše podseća na novu sezonu u klasičnom smislu.

Braća Dowdle se ovde poduhvataju jednog bitnog istorijskog događaja, u stvari jednog bitnog istorijskog procesa i uspevaju da ga sabiju u tek pet epizoda. Već zbog toga što im je takav zahvat uspeo, zaslužuju posebne pohvale i iz ove serije može da se dosta nauči.

Ono čime se bavi THE AFTERMATH nije manje ili nije bitno manje važno od onoga čime se bavi WACO. Međutim, sada ima manje prostora, manje sredstava i manja hypea i tri linije priče idu paralelno - advokat kog sjajno igra Giovani Ribisi, brani preživele iz Wacoa na sudu, usput razotkrivajući neverovatan stepen javašluka, pogrešnih odluka, mahinacija i svega ostalog što su počinili ATF i FBI i država bi sad da prikrije; uporedo sa tim pregovarač iz Wacoa posle jedne talačke situacije kreće u istragu i shvata da je Waco ujedinio desničarske milicije i razne fanatike i da bi se mogla očekivati osveta i to baš na godišnjicu - mi danas znamo da će to biti napad Timothy McVeigha; i pratimo korene kako je Koresh postao ono što je postao i kako je usvojio manire Divljeg zapada, uporedo se predstavljajući kao mesija.

I ovde ima materijala za deset epizoda, ali Dowdles sve sabijaju u pet primenjujući u suštini drugačije narativne tehnike od WACOa. Dok je WACO bio praktično linearno ispričana priča, sa fokusom na likove, na njihove sukobe, ovde imamo tri paralelna vremenska toka koja nas vode prema onome što znamo da je kraj - bomba u Oklahoma Cityju, a karakteri i sve ostalo su u funkciji tog kretanja i grade se usput. I to je sasvim u redu, taj network feel mi nije smetao, iako je WACO imao Peak TV pretenzije, a nije mi smetao jer je ovde dobro izveden na svakom nivou, i premda rezultat nije antologijski, ovo je jako uspela serija. 

Promena celog predznaka ne umanjuje utisak da se ova serija ipak produkciono i pripovedački dešava u istom "svetu" kao i WACO. Iako uslovi nisu isti, THE AFTERMATH nije obrukao WACO, naprotiv, dodao mu je jedan sloj i dao mu na značaju. 

THE LEFTOVERS S03

Završna, treća sezona serije THE LEFTOVERS uspeva da zaokruži priču i izbegne banalan krajnji ishod i razrešenje misterije koja se nalazi u temelju premise, a da istovremeno bude dramski izuzetno snažna, uprkos tome što svet posle tragedije koja ga je zadesila postaje sve groteskniji.

Visok nivo je bio prisutan sve vreme, i ovde nije izostao, ali najbitniji detalj je to što unutar svega, posle brojnih snažnih, neobičnih i često bizarnih momenata, očuvan emocionalni integritet i što su snažni momenti kojima se sve zaokružuje uspeli da budu zaista ubedljivi. U završnici, stvari postaju kontemplativne a da im opet ne smeta i ovdašnja bottle epizoda u kojoj Garvey tone u samrtni san itd.

THE LEFTOVERS je trajala tri sezone. HBO ima neki standard od pet da bi se serija smatrala uspehom ali, ovo ipak jeste bitna i uspela serija ove kuće.

TU TAMBIEN LO HARIAS S01

David Victori i Jordi Vallejo kreirali su seriju koja je verovatno pretendovala da bude CASA DE PAPEL u jednom malom formatu. U osam polučasovnih epizoda oni prikazuju sudbinu putnika jednog autobusa u kom se desila pljačka koja se otrgla kontroli i stradali su pljačkaši. Par detektiva kreće da istražuje slučaj i shvataju da će veoma teško doći do istine.

U jednoj rašomonskoj formi Victori i Vallejo izlažu ovu misteriju i u njoj mi je, pre svega, zanimljiv način izvedbe. Inscenacija je veoma zanimljva i atraktivna, gluma je vrlo solidna, ali na kraju cele priče nisam imao baš jasnu ideju šta se zbilo jer sam izgubio niti. Ipak, na kraju krajeva, serija mi je čisto visceralno ipak bila zanimljiva da je ispratim do kraja.