WE ARE WHO WE ARE

WE ARE WHO WE ARE Luce Guadagnina je nastala u sličnom aranžmanu italijanskog Sky i HBOa i zaopravo nadovezuje se na prisnu saradnju HBO i italijanskih kuća koja kreće još iz osamdesetih kada su imali nekoliko zajedničkih mini-serija i filmova.

WE ARE WHO WE ARE kreirali su Luca Guadagnino, Sean Conway, Paulo Giordano i Francesca Manieri. Ova serija je išla nešto posle Levinsonove uspešnice EUPHORIA i u izvesnoj meri je slična, ali nije tako efektna, nema tako jaku emociju, nema tako sveobuhvatnu estetizaciju i mnogo više pati od manirizma.

Dok su junaci serije EUPHORIA na sličan način mladalački izgubljeni, pa čak na sličan način i u seksualnoj konfuziji, Guadagninovi junaci u svemu tome nekako gube emociju i vrlo često postaju iritantni. Otpor prema junacima ove serije nije u tome što su oni queer, ili rodno neodređeni ili seksualno zbunjeni već što su budale, a budale su jednim delom i zbog toga. Guadagnino možda i ne želi da nam probudi neku emociju prema njima, možda želi da se drži maksime iz naslova da "to su što su", ali onda će nas izmaći i "euforija" iz Levinsonovog naslova.

Za Srbe je od posebnog značaja što su glavni junaci ove serije deca američkih vojnih lica u Avijanu. Kad se vidi stepen njihove dekadencije, teško je naći srpskog domaćina koji se neće obradovati tome u šta se izvrgla Amerika. Na sve to Luca Guadagnino to sve tretira dosta suvo, na nekoj čudnoj razmeđi između tog nekog modernog art housea sa junacima koji se smucaju po prostoru, vole da zaplešu, imaju oniričke muzičke scene, a opet sve to realizovano u nekom verite maniru a opet s nekim uticajima svega i svačega, često nekoherentno sklopljenim, i opet pa modernog art house realizma.

Levinson ima slične uticaje ali artikulisane na jedan veoma snažan, mišićav i estetski zaokružen način, spreman za holivudsku konzumaciju po izoštrenosti i ubitačnosti. Kod Guadagnina je to sve evropski, često na granici parodije onoga čega se poduhvata.

Ali uprkos tim junacuima čija zbunejnost i budalastost izaziva nelagodu, WE ARE WHO WE ARE je zanimljiva serija koju vredi videti, naročito ako se bavite filmom, jer ona jeste katalog mnogih postupaka koji su sada u zenitu, a možda čak i u zalasku, a ovde su primenjeni na televiziji.

U tom smislu, Guadagnino je kao drugo najveće aktuelno ime italijanskog filma posle Sorrentina, napravio nešto "prepoznatljivo svoje", ali je malo katalogizovao i ono što drugi rade na sceni. Samim tim, što se HBO tiče, već činjenica da su ovo proizveli je pobeda.

BJOERNSTAD

BJOERNSTAD je švedska HBO serija bazirana na romanu Fredrika Backmana, švedskog bestseler pisca na čijim je delima bazirano i nekoliko njihovih internacionalno uspelih filmova. Reč je o sportskoj melodrami sa elementima trilera o nekadašnjem NHL asu koji se vraća u malo rodno mesto i vodi lokalni hokejaški klub ali pored već postojećih tenzija kao povratnik doživljava još jednu kada mu najbolji mladi igrač i lokalni heroj siluje kćer.

BJOERNSTAD sam gledao posle norveške HEIMEBANE i u tom smislu već sam bio senzibiliziran za dobar nordijski rad ovog tioa, i moram priznati da su mi Norvežani - iako rađeni za NRKa ne za prestižni HBO na kraju svega ipak bili bolji od ovoga. Doduše, HEIMEBANE je u pogledu postavke konvencionalnija, bliža je FRIDAY NIGHT LIGHTSu ali je ukupno uzev ipak i studioznija u prikazu likova od BJOERNSTADa.

Švedska serija je dobra, ali ne nudi onoliku "dubinu" karaktera kakvu obećava, niti onoliko raskošan narativ kakav bi mogla imati opredelivši se za nešto fluidniji pripovedački fokus. No, nema nikakve sumnje da je ovo serija ozbiljne klase koja ipak nije onoliko dobra koliko se namerila da bude.

EUPHORIA S1.5

EUPHORIA je krajem 2020. i početkom 2021. emitovala dva specijala. Obe epizode su vrlo zanimljive i uzbudljive. Jedna govori o Rue a druga o Jules, i obe su u osnovi duo-drame, što je format u kome se upravo prošle godine izrazio Sam Levinson u filmu MALCOLM & MARIE. S tim što je epizoda o Rue čista duo-drama koja se odvija u realnom vremenu a Jules ima nešto što je u osnovi duo drama ali sa mnogo više rekonstrukcija i ilustracija priče.

Svaka epizoda je vrhunska i uzbudljiva na svoj način. U epizodi o Rue, Levinson smešta priču u diner u kom ona vodi razgovor sa svojim NA sponzorom, dok je Jules na sesiji kod shrinka.

U obe epizode imamo Levinsonova autorska obeležja, kod Rue to je scenario koji funkcioniše kao jednočasovna duo-drama i vizuelna dinamika u prikazivanju ove jednostavne postavke, dočim kod Jules imamo sličan osnov ali sa mnogo više vizuelnih i narativnih bravura po kojima i prepoznajemo ovu seriju.

Ovaj specijal od dve epizode poslužio je da se premosti godina bez druge sezone koja je planirana ali se nije desila zbog Covida i što se mene tiče, uspeo je da održi tonus publike.

IT'S A SIN

IT’S A SIN Russella T. Daviesa je serija o epidemiji HIVa među londonskom gej populacijom koja je na neki način (no pun intended) bila na začelju dešavanja u odnosu na gej ljude iz Njujorka i San Franciska u početku izbijanja ove bolesti. Međutim, kada se HIV pojavio ispostavilo se da ni gej populacija a ni britanska država i zdravstveni sistem nisu spremni za nju.

Naravno, lako je danas imati naknadnu pamet o svemu tome jer se HIV danas ipak posmatra kao infekcija koja se može kontrolisati, dočim je u to vreme ona bila uvod u smrtnu kaznu i neizlečivi AIDS koji je po mnogo čemu bio zbunjujući i enigmatičan. Otud, zanimljivo je da danas filmovi i serije o HIV epidemiji nastali baš u to vreme, uspevaju da bolje zarobe autentični duh tog vremena u reakciji na bolest.

U svakom slučaju, Russell T. Davies uspeva da skrupulozno zarobi te okolnosti, i nespremnost gej populacije da promeni svoj način života, kao i nespremnost da se zdravstveni sistem izbori sa tim. Sama serija međutim ima onu komociju poznog opusa Ryana Murphyja, serija kao što je HOLLYWOOD za koje se ne može reći da su slabe per se, ali su prosto komotne, bez one dodatne energije da se nečim nametnu.

Dok je Ryan Murphy u sjajnom televizijskom filmu THE NORMAL HEART uspeo da prikaže čuvenu priču iz istih ovih dana, sa njujorške scene, ali sa zaista maksimalno posvećenim pristupom i velikim tonusom, Davies je komotan, i serija onako ide iz fino izvedenog opšteg mesta u sledeće, sa maltene bajkovitim i nostalgičnim prikazom epohe.

Ukupno uzev IT’S A SIN nema neku preteranu dokumentarnu vrednost, i veoma je nostalgična, no deluje dosta istinito u toj osnovnoj postavci, emociji i stavu.

SH'AT NEILA

SH'AT NEILA odnosno VALLEY OF TEARS izraelska je serija koja dolazi iz jedne od moćnijih tamošnjih kuća koja je razvila dobre odnose sa HBO i doživela je status HBO Max Originala na globalnom tržištu. Slično Appleovoj seriji TEHRAN, i VALLEY OF TEARS ima nešto viši produkcioni nivo od uobičajenih izraelskih serija, a bavi se "nacionalnom" temom jomkipurskog rata 1973. godine.

Uprkos obećavajućem početku u kom izgleda da će ovo biti jedna od onih "malih priča" koje otkrivaju "veliku priču", nikada zapravo ne dospevamo do "velike priče" a od četvrte epizode serija ulazi u stagnaciju, sa veoma naivnim melodramskim ekscesom i akcijom koja se svodi na naivno preganjanje oko neke dve stene koje nema mnogo atrakcije za gledanje ali ni logike ni ubedljivosti.

Disbalans jednim delom svakako nastupa zbog toga što serija počne dinamično, sa zanimljivim likovima, maltene Peak TV nivoa ali onda deteriorira u scenaristički i produkciono nedokuvanu igru "šuge" koja vrca od jeftinih emocija, usiljenih preokreta i što je još važnije bez snage da progovori o bilo čemu ozbiljnom.

Stoga, ova serija je na kraju po izboru likova banalna, i "premala" za temu kojom se bavi, naročito jer oni ne uspevaju da otkriju nešto veliko, a prenaivna je i u zamisli i u inscenaciji da prikaže realni užas rata.