TRUE DETECTIVE - NIGHT COUNTRY

TRUE DETECTIVE - NIGHT COUNTRY je serija koja je umnogome obeležila sredinu ove televizijske sezone jer je uspela da postane svojevrsni društveni fenomen pre emitovanja a i posle njega.

Nic Pizzolatto, kreator serije je otišao sa nje posle neuspeha treće sezone i malo je reći da su okolnosti odlaska bile akrimonične. HBO je kao vlasnik prava krenuo da traži novog kreatora, kako među svojim aktuelnim zvezdama tako i među onima sa kojima je tek planirao da radi, pa su se u opticaju našla imena poput Sama Levinsona ali i Isse Lopez.

Minuli rad Isse Lopez je inače vrlo bogat i ne najavljuje neki ogroman talenat kakav se mora uvoziti iz Meksika. Njen najreferentniji rad u ovom pogledu je film VUELVEN koji je formalno nedorečen, sa ponekim vešto izvedenim detaljem koji ga svakako ne izdiže izvan niže klase internacionalno plasiranog žanrovskog sadržaja. Svakako se može reći da je VUELVEN čak i dobro prošao kod internacionalne kritike ako imamo u vidu kakav je to film u stvari.

Međutim, u seriji NIGHT COUNTRY, ako išta, HBO je pokazao izuzetnu produkcionu moć i zrelost jer je očigledno slično NBA klubu svestan tačno šta mu treba od "stranog talenta" a ostalo može da izgradi i sam. Kako je Issa Lopez od filma poput VUELVEN sazrela do serije kalibra NIGHT COUNTRYje u domenu neshvatljivog i jedino se može objasniti neverovatno visokim produkcionim standardom i to ne samo u domenu materijalne moći već i kreativnih zahteva.

Zamena Nica Pizzolatta nije dobro dočekana među fanovima, a on kao autor koji naginje desnom političkom spektru i sa dosta drugova u alt-right gasu, dobija ogromnu podršku njihovih medija, i nema nikakve sumnje da je rani medijski udar na ovu seriju zdesna bio orkestriran i vrlo često potpuno neargumentovan.

No, ni HBO nije od juče, i spoj njihovog ugleda sa činjenicom da je autorka žena doveo je do toga da mejnstrim kritika aklamativno podrži seriju što nije stvorilo balans već upravo utisak da prisustujemo bici u ratu kultura.

Mi kao gledaoci delimično izmešteni izvan tog rata a opet obavešteni o ratujućim stranama, uz vrlo povoljan faktor da je prva sezona serije bila pre deset godina i da smo je realno malo zaboravili i sećamo se samo lepih stvari, takođe smo u našoj sredini imali određene polarizacije, no sa krajem serije je i njima došao kraj.

Prvo, možemo reći da je finale četvrte sezone serije TRUE DETECTIVE svakako bolje i dramaturški kompetentnije postavljeno od barem dva prethodna, prvog i trećeg. Prvog jer finale nije moglo da održi tonus prethodno izgrađene mistifikacije a trećeg jer ga se niko ni ne seća. To je za detektivsku seriju veoma važna stvar.

Likovi su zanimljivo postavljeni. Stvari jesu rodno fluidne ali na zanimljiv način. Prvo, par detektivki je jako zanimljiv jer ih igraju Jodie Foster i Kali Reis - jedno tradicionalno rešenje oslonjeno u filmu koji je redefinisao savremeni krimić SILENCE OF THE LAMBS i jedno veoma moderno rešenje iz sveta nezavisnog filma, i konkretnog naslova CATCH THE FAIR ONE. Njih dve su žene ali u dinamici imaju nešto iz odnosa Clinta Eastwooda i recimo Rocka, i uprkos opštem tonu franšize TRUE DETECTIVE, likovi su duhoviti. Uopšte, i mimo njihovog odnosa, ova serija je izuzetno duhovita, i to bez gegova, sa humorom koji proističe iz situacija. 

Issa Lopez uspeva da jednu konvencionalnu dinamiku moći dvoje detektiva stariji/ mlađi, racionalni/ instinktivni, proceduralni/ neformalni sempluje na svež način, i iz inverzije pola među likovima daje novu dimenziju svima jer je recimo ballbuster šef kog igra Christopher Eccleston, povremeni ljubavnik stare detektivke što generalno pojmu "ballbustera" daje novo značenje.

Christopher Eccleston je diplomirao HBO u seriji LEFTOVERS ali je činjenica da je on jedina tehnička greška u ovoj podeli jer je igrao i u seriji FORTITUDE koja je smišljena u gotovo identičnom miljeu i služi se veoma sličnim postupcima. Uprkos tome što su i druge sezone TRUE DETECTIVE na neki način evocirale druge filmske ili literarne izvornike (zar nije recimo druga sezona najbolja ekranizacija Ellroya, iako nije zvanično bazirana na njegovoj prozi?), ovde je paralela jedna sveže ukinuta serija, u suštini limitiranog dometa ali dovoljno poznata da stvori šum.

NIGHT COUNTRY je superiorna u odnosu na FORTITUDE jer uspešno spojila oniričku dimenziju arktičkih klimatskih okolnosti u kojoj ljudi gube razum i nalaze se na mestu na kom ne bi trebalo da budu što već samo po sebi ima simboliku, sa atmosferom lokalnih verovanja i sujeverja iz kojih se konstituiše strava i sve to zaokružila na način koji je dovoljno logičan da se ne ugrozi strava a da se ne stvori utisak da smo gledali neku nebulozu. Kod FORTITUDEa je problem bio baš u tome što je izgledala kao fudbaler koji kreće u dribling i čuvar ne sluti šta će sledeće da uradi, ali ni on ne zna šta će da uradi.  U NIGHT COUNTRY ima senzacionalističkih detalja ali nijedan nije iz domena jumping the shark, nijedan ne služi za to da malo razbudi publiku kojoj više nema šta da se ponudi u osnovnoj priči.

FORTITUDE nije jedina kriminalistička serija našeg vremena koja se dešava na prostorima večnog leda i polarnih noći. Islanđani snimaju dosta serija u tom miljeu i prisutne su na Netflixu, recimo, i deo te kompetencije ugrađen je i ovde. Islandske lokacije i epizodni glumci odlično su evocirali Aljasku u tom ključu gde Issa Lopez meša varošku atmosferu vesterna i duboku egzistencijalnu stravu večnog leda.

Poznat je vic kad islandski detektiv pita osumnjičenog gde je bio u noći između 30. decembra i 12. aprila, i taj faktor polujasnog protoka vremena veoma je dobro iskorišćen. Utisak o protoku vremena je ostvaren ali činjenica da je stalno noć ili bar sumrak a ljudi rade "dnevne stvari" stvara jedan specifičan osećaj teskobe. Za srpsku publiku je zanimljivo da potonuće u tamu kreće 17. decembra.

U pogledu relacije sa ranijim sezonama, osim jedne replike koja direktno referiše ne samo na svetonazor protagoniste prve sezone već to čini na jedan zanimljiv način - naime Ligoti je bio inspiracija za weltanschauung Rusta Cohlea a ovde imamo junaka koji odlazi kod onoga ko je inspirisao Ligottija, dakle samog Lovecrafta i čoveka koji je mogao da posvedoči tome da Stari i dalje na neki način žive i da na Aljasci i dalje deluju sile koje su tu prisutne odavno pre nego što su se tu naselili ljudi.

Issa Lopez veoma insistira na tom lovecrafrovskom aspektu, sam način izvršenja zločina ima u sebi elemente pravljenja skulputre od tela, transformacije mesa a pomisao na najdrevnije pojave tog podneblja je neprekidna kod svih junaka, naročito inuitskih koji su sa tim miljeom i najpovezaniji.

E sad, naravno, ciničniji među nama naravno mogu krindžovati na neke stvari ako su krindžovanju skloni, tipa ponekom medvedu koji stane pa veoma upadljivo gleda junake i na taj način šalje poruku, ali to je više zato što smo zaboravili na ulogu kojota, ptica lešinara, prizora deponija, truljenja i ostale indiskretne flore i faune u ranijim sezonama. Niti su ranije sezone bili trijumfi naturalizma i logike, niti je ova sada - iako je dosta drugačija u pristupu koji je otvoreno bliži hororu - potonuće u neki kemp. Ali, ko voli horor s dozom iracionalnosti ceniće te "neravnine" koje donosi Issa Lopez.

Serija je, očekivano, veoma vešto izvedena. Produkcioni dizajn je besprekoran. Inscenacije su svakako "više od televizije". Očigledno nema ničega što HBO produkciono ne ume da izleči kod umetnika.

U tom smislu, NIGHT COUNTRY ne samo da je dostojna da nosi ime TRUE DETECTIVE, ako se dogovorimo da ga može nositi nešto što nije potpisao Nic Pizzolatto (i ja oko toga nisam načisto ali izgleda da tekst ugovora jeste) već spada među bolje momente naslovljene ovim brendom.