HORICI KER

Češka serija HORICI KER po scenariju Stepana Hulika koji je za evropski HBO radio invanrednu seriju PUSTINA, predstavlja luksuznu ekranizaciju slučaja Jana Palacha koji je izvršio protestno samoubistvo pre 55 godina tako što se spalio protiveći se sovjetskoj okupaciji Čehoslovačke.

Jan Palach je danas ličnost o kojoj svi znaju i njegov gest je dobro poznat.

HORICI KER se bavi njegovim slučajem počev od samospaljivanja pa nadalje i prati kakve je posledice snosila njegova porodica to jest kako su reagovale vlasti kako spram samog Palacha a tako i kasnije kada se još jedan momak zapalio iz istih razloga.

Agnieszka Holland je svemu ovome donela holivudsku veštinu realizacije i ova serija prvo izvanredno izgleda. Nažalost, prva bezmalo jednoipočasovna epizoda je i najuspelija i preostale dve koje su nešto kraće ali traju duže od sata ne uspevaju da dobace do nje, pre svega jer su limitirane istinitim događajima. U tom smislu, seriji se ne može ništa zameriti, naročito jer Agnieszka Holland sve ovo realizuje vrlo koncentrisano i energično, i to je čini možda i najvitalnijom predstavnicom svoje generacije u evropskom filmu.

Kada se već pravi politički film, nema razloga da rukopis i kompetencija budu u najboljem smislu holivudski i sve ono o čemu sanjaju naši autori aktuelnih političkih, tzv. "nacionalnih" projekata i istorijskih fresaka jeste ono što Agnieszka Holland zapravo radi.

Inače, ova serija je imala sličnu sudbinu kakvu su obično imali ti naši "nacionalni projekti"; premontirana je u film i poslata za "oskara" kao češki kandidat ali AMPAS ju je odbio.

INDUSTRY S01

Seriju INDUSTRY kreirali su Mickey Down i Konrad Kay a izvršnu produkciju i režiju prve epizode izvela je Lena Dunham.

Ova serija je označila Lenin iskorak na britansku teritoriju, ali sadržaj je atipičan.

Nisam gledao puno tih serija o biznismenima, u kojoj su njihove životne priče date u jakoj sprezi sa biznisom. Dakle, propustio sam BILLIONS i slične stvari, a SUCCESSION ipak nije to. Međutim, to ne znači da taj yuppie pop ne volim da pogledam.

Štaviše kad sam bio osnovac, još pre raspada SFRJ voleo sam da gledam neku seriju o brokerima iz Cityja, ni do danas nisam siguran koja je ali mislim da bi mogla biti CAPITAL CITY, barem po opisu.

Dakle, nisam neki veliki gledalac ovog tipa serija ali mogu da pogledam.

U suštini INDUSTRY kao serija HBOa ima edge ali je to fundamentalno ništa drugo nego workplace melodrama, i kao takva funkcioniše jako dobro i ima održivost. Serija nema taj HBO kalibar, pa čak ni anatomiju. Ona je mnogo više na nekoj recimo BBC liniji jer je na kraju krajeva ovo "obična" serija, nije "više" od televizije.

Ipak, autori - a Lena je postavila mustru u prvoj epizodi - uspevaju da naprave da ovo ipak bude nešto "više od televizije", utoliko što je više edgy od nekog formata kako se ove serije inače rade. Zato je INDSUTRY zanimljiv žanrovski eksperiment, zapravo, serija koja u realnom vremenu pokušava da prevaziđe sebe i u tome uspeva.

AMERICAN GIGOLO

Rođen sam godinu dana posle izlaska filma AMERICAN GIGOLO Paula Schradera tako da kada sam ga gledao to je već bila priča smeštena u epohu i nije mogao imati ulogu u mom životu kakvu je imao u vreme premijere, naročito u SFRJ i drugim pasivnim krajevima gde je verovatno predstavio jedan potpuno novi način života, modu i generalno stil, uvodeći Richarda Gerea kao standard muškog seksepila itd.

Dan-danas slušam priče starije gospode o tome da su nosili sakoe kao Gere pod uticajem filma i obnavljali garderobu u skladu sa onim što su videli. Ali, isto tako je činjenica da u stranim romanima vrlo često nailazim na opis da neko izgleda kao fan tog filma.

Ako tome dodamo da nisam previše sklon fetišizaciji Paula Schradera kao reditelja i da ipak bitno više cenim njegove scenarije koje je režirao Scorsese od svega ostalog, gledanju serije AMERICAN GIGOLO sam prišao bez ikakvog opterećenja, izuzev informacije da ju je kritika sa obe strane Atlantika sahranila.

Međutim, ova serija je nešto potpuno drugačije od filma i u stvari može se reći da ona uzima elemente iz njega i samo ih preslaže sa ciljem da ispriča nešto svoje. Ovde takođe imamo žigola koji izlazi iz zatvora gde je robijao zbog ubistva koje nije počinio, gde se dakle vrši inverzija motiva iz izvornog filma i on kad se nađe na slobodi uskoro biva uvučen u novu misteriju pa možemo reći da je ono što je kod Schradera bila sporedna linija priče ovde postavljena kao glavna.

S druge strane, moderno društvo, tržište seksa, lepote i glamura nalaze se u pozadini i veoma određuju sve protagoniste ove priče - s tim što je ovde ipak primaran jedan prilično hardkor krimić čiji je rezultat jedan vrhunski noir ugođaj.

Jon Bernthal donosi drugu vrstu seksualnosti u odnosu na Gerea, svet tržišta seksa malo više liči na Schraderov HARDCORE nego na izvorni AMERICAN GIGOLO, seks je prikazan kao opasnost a opasnost i nasilje su seksi.

Nisam ni slutio da David Hollander, autor solidnog ali daleko od epohalnog RAY DONOVANa ima nešto ovako dobro u sebi, i to još u svom prvom skroz solo projektu - on ga je po Schraderovim likovima sam razvio, scenaristički i rediteljski postavio.

Međutim, kao i uvek kad je američka televizija u pitanju, talent pool je mnogo dublji nego što mislimo, a to najbolje zna Jerry Bruckherimer koji je sa dvoje čauša Bruna Hellera uspeo da napravi nešto tako izvrsno kao što je HIGHTOWN, pa ne treba da čudi šta je uspeo da zakuva sa jednim ipak bitno uglednijim profesionalcem.

Bernthal je okružen vrsnom ekipom, fatalnu staru ljubav igra Gretchen Mol, losanđelesku verziju Kovačevićevog Đorđa Džandara igra Leland Orser, ali antologijska rola hardboiled detektivke pripada Rosie O'Donnell. NIje nikada bilo sumnje da je ona vrhunska glumica, ali ova uloga ne samo da donosi izvrsnu glumu već i vrhunsku transformaciju do tačke da taj lik zaista može da zasluži vlastiti procedural.

David Hollander uzima jednu od tradicija Peak TVa a to je korišćenje flešbeka da bi se otkrilo nešto o likovima i pored te funkcije uvodi još jednu - koristi ih za estetizaciju, građenje ritma, nekim akcentima iz flešbekova razvija dramaturgiju romana praktično u jednoj vrlo čvrsto postavljenoj kriminalističkoj seriji, i to rešenje ovde funkcioniše čak i bolje nego inače jer u njemu mehanike - koja mene inače iritira više nego što bi trebalo i ume da mi pokvari utisak više nego što je razumno.

Naravno, moguće je da sam ja snob koji je našao seriju koja se nikome ne sviđa i proglasio je za nešto genijalno, ali moguće je da su svi ostali iz ovog ili onog razloga odlučili da je sahrane, nezasluženo.

AMERICAN GIGOLO kao serija definitivno neće mnogo uticati na izbor garderobe ili ukus za muziku, u tom pogledu ne diktira trendove ali svakako neću dopustiti da ode u zaborav kao njihova žrtva.

THE GENTLEMEN S01

Serija THE GENTLEMEN koju je Guy Ritchie razvio za Netflix iz svog filma nije prvi slučaj da se iz njegovih bioskopskih radova prave serijski derivati. Međutim, SNATCH kao serija nije ostavio dublji trag ni sa dvadeset napravljenih epizoda.

THE GENTLEMEN sa prvom sezonom od osam epizoda uspeva da napravi solidan efekat a tu je pored samog Ritchieja koji režira dve epizode i jedan od mojih miljenika Nima Nourizadeh sa još dve, ali i Eran Creevy koji pokazuje da kad je projekat dobro postavljen, seriju maltene može da režira ko bilo.

U THE GENTLEMEN, Ritchie razrađuje najzanimljiviju premisu svog filma koju u njemu samom nije adekvatno razradio a to su farme marihuane od kojih se izdržavaju neodrživa aristokratska imanja. I ovde imamo aristokratu, inače oficira, dakle u potpunosti zaokruženog idealnog britanskog velikaša koji otkriva lepote života sa mockney kriminalcima i njihovim internacionalnim saradnicima.

Theo James je harizmatičan kao glavni junak, vojvoda i kapetan, a Kaya Scodelario uspeva da vidno ali fino ostari kao potomak mockney kriminalne aristokratije i kćer Raya Winstonea koji je naravno u punom SEXY BEAST gasu, kako valja i trebuje.

Svaka epizoda je poprilično zaokružena peril of the week priča, sa širim manje ili više kontinuiranim meta-narativom, i zapravo Ritchie pokazuje kako u osnovi nije baš skroz savladao osnove savremene televizije, ali da njegove psine koje zamaraju na filmu mogu mnogo bolje da prođu na malom ekranu.

Dok je meni THE GENTLEMEN bio film prema kom sam bio ambivalentan, u smislu da sam mogao da zamislim nekoga kome je to genijalno, jer je to neko ko voli i LOCK STOCK i SNATCH, meni je to bilo dosadno vrćenje u krug sa dobrim glumcima i prijatnom slikom.

Ritchie je ipak izgradio kapital praveći vraglaste filmove za sramežljive ljude, i generalno pokušavao da izvrće formu za one koji o filmu ne znaju mnogo, iako se pred ozbiljnijom publikom potvrdio kao znalac u THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je zaista fundamentalno pokazivanje znanja. I to radi i sad na televiziji, ali u ovom medijumu je svež, i samim tim je i dalje zanimljiv.

I dalje je ovo jedan kolaž situacija koje on seče onda kad mu odgovara i pravi nekog narativnog Frankenštajna od svega toga ali u osnovi to je ipak linearnije i smislenije nego kada je to radio na filmu. Otud, činjenica da su epizode do te mere "svaka za sebe" s jedne strane pokazuje koliko je on potpuno van koraka s televizijom a naročito Netflixom, a s druge nudi nešto što začuđujuće uspeva da zasiti gledaoca, ako imamo u vidu da je ovo još jedno njegovo šibicarenje iza kog nema ničega.

Kad Ritchie šibicari, jasno je da kuglice nema u igri, pa je samim tim pleonazam reći da je ovo trijumf forme nad sadržinom. Ali, na neki način, ovo jeste trijumf jedne arhaične forme, dakle standalone televizijske epizode, učinjene atraktivnom forama od pre četvrt veka, iz čega proističe nešto što se dosta pozitivno ističe na današnjem Netflixu.

Dakle, uprkos svemu, u ovome sam uživao, naročito jer je Theo James jako dobar izbor za glavnog junaka, ima tu harizmu televizijskog mačoa ali i lepotana starog kova, a Kaya Scodelario je po prvi put pokazala možda i nagli zalazak "u godine". Neka lica poput Raya Winstonea su mi malo bajata, ali nema tu šta, to je to, besmisleno je imati primedbe na to.

Ono gde međutim Ritchie definitivno zna šta radi jeste utisak da je ovo održiva serija na duže staze. Ne toliko što nas zanima šta će se desiti jer se realno i tokom ove sezone dešava stalno jedno te isto, junaci nadmudre negativce na neki način koji ne vidimo pa nam posle pokažu, koliko zbog toga što nam je prijatno da to vidimo opet.

THE WAY

Nisam jedini koji je bio izuzetno uzbuđen zbog saradnje Adama Curtisa i Jamesa Grahama na istom projektu, pa makar to bila i režija Michaela Sheena koji ima iskustva sa sjajnim rediteljima i piscima. Ipak, uključivanje jednog takvog mavericka kakav je Adam Curtis i to specijaliste za dokumentarne filmove u nešto što je igrani socijalno angažovani sadržaj učinio je ovo jednim volatilnim miksom.

Očigledno i previše jer je trodelna serija THE WAY posle premijere na BBCu naišla na pomešane reakcije sa tendencijom da se otpiše kao iživljavanje autora koje je stavilo njihova lična interesovanja ispred celine.

Za početak, ne bih se složio da su te primedbe tačno. Prvo, THE WAY jeste atipična serija, u njoj je svako od trojice kreatora - dakle i Adam Curtis i James Graham i Michael Sheen ostavio svoj pečat, ali ne bih rekao da ikada gubi fokus na celinu. Čak naprotivm rekao bih da serija ima vrlo jasnu, žanrovski preciznu priču sa vrlo definisanim ciljevima junaka.

THE WAY čine tri dela. 

Prvi govori o pobuni radništva u Port Talbotu zbog mutnih planova menadžmenta kojima ne veruju da će nastaviti sa proizvodnjom u lokalnoj čeličani. U centru priče je porodica verolomnog lokalnog sindikalnca koja trpi razdor zbog svojih raznih problema.

U drugoj epizodi, neredi u Port Talbotu prerasli su u građanski rat u Velsu i narod beži put Engleske i EU, i suočava se sa time da je država pukla po regionalnim, etničkim i svim drugim šavovima.

U trećoj, tematizuje se bekstvo sa ostrva, ko se oseća gostom na toj zemlji a ko ipak misli da mora da ostane i vodi nas ka zaključenju.

THE WAY prikazuje društveni kolaps na jedan estetizovan način, sa dosta "podrazumevanja" po čemu me je veoma podsetila na prozu J.G. Ballarda. Ovde imamo ballardovski motiv male varnice koja budi kod ljudi nagone za apokaliptičnim obraćunima i katastrofalnim raspadom zajednice. Nisam zapazio da se u kritikama pominje ova poveznica sa Ballardom ali meni je veoma očigledna. Način na koji je većina junaka spremna da intelektualno protumači ono što se dešava i da razume kakvi su procesi pokrenuti nepogrešivo evocira upravo ovog književinika.

Sheenov rediteljski postupak je sinematičan, sa nizom rešenja koja su par excellence bioskopska, i načinom da se pomiri dinamična vizuelna estetizacija sa ambicioznom glumom. Konačno, Curtisa ovde prepoznajemo pre svega kao anarhistu u samoj postavci priče koga zanima socijetalni kolaps, a sekundarno kao autora koji voli da unese dokumentarne snimke u igrano tkivo. Grahama naravno pre svega zapažamo u smislu za humor koji boji situacije i nudi nam nekoliko antologijskih scena.

Sve ovo kad se uzme u obzir, THE WAY se bez problema kvalifikuje za televizijski događaj godine, i što se mene tiče, jeste pružila ono što smo želeli. Da li je slična seriji YEARS AND YEARS? Pa, po mnogo čemu jeste, ali je i drugačija. Da li bi bilo dobro da nema tog neumitnog poređenja? U suštini ne. Vidim te serije kao nešto što je komplementarno.

REINA ROJA S01

U sklopu industrijske špijunaže, pročitao sam roman Juan Gomez-Jurada REINA ROJA po kome je 29. februara 2024. simbolično krenula da se emituje serija na Amazon Primeu.

Tek 31. aprila ovo može postati ozbiljan roman. Gomez-Jurado je pisac koji piše bestselere u raznim žanrovima, izdat je i kod nas ali koliko sam ispratio REINA ROJA kao roman nije prisutan u Srbiji, iako mi se čini da je jedan roman koji pripada univerzumu izdat kod nas (PACIJENT u izdanju Lagune koji se smatra prvim u serijalu REINA ROJA). Ipak, ovaj roman pod naslovom CRVENA KRALJICA dostupan je u Hrvatskoj.

Najbliža referenca za ovaj konkretni roman je opus Stiega Larssona o kome takođe imam veoma nisko mišljenje, i ako bih te dve stvari poredio onda bih mogao da kažem da je Gomez-Jurado možda kudikamo konzistentniji u svom pristupu. Larsson je pokušavao da kombinuje neku eskapističku detektivsku prozu visokog koncepta sa stvarnim događajima, da neke realne socijalne konflikte uključi u zaplete i da se dotiče nekih stvarno prisutnih oblika kriminaliteta.

Gomez-Jurado se bavim čistim trešom na svim nivoima i ko se za to opredelio neće imati prilike da luta. Ovde imamo superiorno inteligentnu junakinju koja bi se najradije osamila i patila i nema nameru da rešava zločine iako je za to predisponirana, ali onda naravno kao u svakom Seagalovom filmu svoje zavete brzo prekrši i do kraja romana samo ona rešava zločine i gasira maksimalno.

Zanimljivo je da Gomez-Jurado skoro da nije ekranizovan do sada i da će REINA ROJA biti njegova prva relevantna ekranizacija a lik Antonie Scott svakako može biti signatiure lik sa Vicky Luengo kao što je Lisbeth bila za Noomi Rapace. No, REINA ROJA koliko god bila limitirana kao proza može poslužiti kao materijal za ekranizaciju, možda pre za film nego za seriju jer nema sad tu nekog istinskog unutrašnjeg života likova i neke hemije među njima koji bi mogli biti okosnica izvan zamajca koji nudi zaplet, ali verujem da kultura koja nam je dala Alexa Pinu, televizijskog Gomez-Jurada, svakako zna šta snima.

Kao što je Pina kreirao i PERIODISTAS i SERRANOS i CASA DE PAPEL i sad je kao specijalista za krimiće, tako i Gomez-Jurado kroz razne žanrove traži smer i možda je ovde našao neku redovniju formu u kojoj će delovati.

Gomez-Jurado je pisac bestselera koji svakako tom poslu prilazi sa maksimalnom posvećenošću. REINA ROJA je solidan primer inteligentnog romana za glupe ljude, detektivskog romana za čitaoce koji o tom žanru znaju ponešto što su malo videli ili pročitali usput ali misle da znaju, i Gomez-Jurado ako išta vešto manipuliše samoviđenjem svojih čitalaca.

Njegov rukopis je precizan, događaji se ređaju u jakom tempu, opisi nude određenu dozu kiča u emociji i istraživanja u detaljima, stvarajući utisak kako čovek čitajući sve ovo ipak postaje i pametniji. Ne mogu da kažem da recimo jedan detalj o španskoj policijskoj praksi koji sam pronašao ovde ne smatram korisnim. Ipak, ukupno uzev ovo je trivijalni žanr u svojoj najtipičnijoj formi, a u savremeno doba to znači i IP koji samo čeka da bude kupljen.

REINA ROJA je u tom smislu uspela. Sam izvorni materijal ne obećava neku sadržajnu seriju ali svakako će to biti šareno i videćemo svašta.

Nažalost, ekipa koju je predvodio Koldo Serra nije uspela da spakuje iz svega ovoga atraktivnu seriju. Vicky Luengo je tu i svim silama se trudi da odigra isti gambit kao Benedict Cumberbatch u SHERLOCKu, ali ne samo da joj Antonia Scott neće biti signature rola nego će verovatno biti samo surovi podsetnik na njene mnogo bolje uloge policajki, pre svega naravno u Sorogoyenovoj ANTIDISTURBIOS.

Koldo Serra je pomislio da se malo osloni na McGuiganova rešenja iz SHERLOCKa i postigao je suštu suprotnost. Uspeo je da ih iskoristi tako da referiše na tu seriju, i slično Vicky, samo nas podseti koliko je ovo osmorazredan sadržaj u odnosu na to.

Konačno, roman Gomez-Jurada jeste glup ali nije dosadan. Serija uspeva da očuva sve što je glupo iz njega, ali da pored toga bude i dosadna. Paralelna radnja sa otetom žrtvom koja ide uporedo sa istragom imala je nekog efekta u načinu kako je sročena u knjizi. U seriji samo zaustavlja tok priče, i može se bez griže savesti premotati. A ko je čitao roman, može još štošta da premota.

Budžet serije je vrlo solidan, i evidentan je pokušaj da se za Larssona uradi isto kao onomad za Larssona, međutim, ova serija ne samo da nema internacionalni kapacitet već je slaba čak i u španskom kontekstu, tako da što se mene tiče, ovo ostaje pre svega skup promašaj, i to ne samo po budžetu već i po ljudima koji su ovde naprosto straćeni.

HIGHTOWN S03

Treća sezona zaključila je seriju HIGHTOWN na zadovoljavajući način, iako je rezervoar konflikata koji su započeti u prvoj sezoni nudio kapacitet za još materijala.

Ipak, očigledno je da su se uslovi za nastanak ove serije na ovaj ili onaj način iscrpili i da se stvar zaustavlja na tri sezone, i to srećom tri vrhunska ciklusa u kojima je stvar napredovala i svaki put je bila sagledavana iz drugog ugla.

Rebecca Perry Cutter je okupila ekipu koja zna da svaki dinar mora da se zaradi i u atipičnoj produkciji Jerry Bruckheimera, kog vezujemo za televiziju pre svega preko C.S.I., pružila jedan tvrd, neobičan krimić sa nesumnjivim Peak TV atributima, zanimljivom queer glavnom junakinjom koju igra Monica Raymund, interesantno korodiralim based likom kod igra James Badge Dale i ostatkom ekipe koji se na svim važnim mestima vrhunski snašao.

Tri sezone su nas provele kroz sve finese kriminala na Cape Codu, u jakom gasu i bez opadanja intenziteta i bez utiska da se situacije ponavljaju i da se vrtimo u krug, čak i onda kad se to dešavalo. U tom smislu, ANIMAL KINGDOM ostaje nedosegnut uzor iz mnogo razloga, između ostalog jer je duplo duže opstao, ali bi recimo MAYOR OF KINGSTOWN mogao štošta da nauči od HIGHTOWNa kako se drži nivo, i kako se i ponovljene figure čine svežim u rukama majstora.

Od pisasa sa serije izdvojio bih Jordana Harpera čiji sam literarni opus otkrio preko ove serije i shvatio da to što je neko veći deo vremena bio čauš Bruna Hellera ne znači da ne krije malo Ellroya u sebi.

Monica Raymund je takođe postala glumica čije ću buduće radove pratiti s pažnjom kao i Rebecca Cutter koja je imala sličnu putanju kao Harper ali je ipak ranije postala šefica.

HIGHTOWN je bio uzbudljiva, kompaktna i održiva serija koja nije izbegavala da bude edgy i da se bez nametanja uvek uspostavi kao nešto što možda i ponajviše iščekuješ u sedmici prepunoj raznih televizijskih sadržaja.

FURIES S01

Nisam očekivao da ćemo na Netflixu i to na francuskom dobiti novu seriju Cedrica Nicolas-Troyana.

Namerno navodim reditelja kao autora iako je režirao samo tri od osam epizoda jer je evidentno ovo njegovo autorsko ostvarenje.

Cedric Nicolas-Troyan je poznat po dva filma od kojih je u ovom slučaju relevantniji Netflixov KATE, snimljen u produkciji Davida Leitcha, jedan "mali" savremeni akcioni film o jakuzama koji je uzdignut na mnogo viši nivo impresivnom rolom Mary Elizabeth Winstead koja je uspela da zaista od glavne junakinje napravi ubedljiv lik od krvi i mesa koji se raspadaju od radijacije i da umnogome uzdigne a ne preraste sve ostalo što se zbiva oko nje.

FURIES je serija u kojoj Nicolas-Troyan nema Mary Elizabeth Winstead, tako da nema tih prerastanja sadržaja od strane glumice i sl. ali ima Linu El Arabi koja je prava bessonovska heroina a on sve ovo izvodi na način kako bi Besson da ovih dana proživljava najbolje dane svoje karijere.

Dakle, stilizacija je stripovska, akcija je učen zanat kod Leitcha, sve je šareno, dinamično, kreće i ne staje, vrlo često neodoljivo glupo, povremeno iznenađujuće inteligentno, dakle baš onako kako nas je Besson dok je mogao da radi šta hoće učio da treba.

V-EFFEKT S01

Pozorište je bilo inspirativno za istoriju krimića, od situacije predstave u HAMLETU kada je još Shakespeare napravio jednu proto-detekivsku situaciju iz koje će kasnije izrasti naslov pozorišnog klasika Agathe Christie THE MOUSETRAP (premda se u Hamletu metadramski detalj, odnosno drama unutar drame zove THE MURDER OF GONZAGO), do filmova poput THEATER OF BLOOD u kome poludeli glumac ubija kritičare na veoma poetičan način.

V-EFFEKT je inače Brechtov pojam iz pozorišta, VEHRFREMDUNGSEFFEKT, čiji je smisao da distancira publiku od emocionalnog vezivanja za sadržaj predstave kroz neprestano podsećanje da je reč o nečemu artificijelnom i da je isključivo reč o predstavi.

Pa ipak i sam Brecht je imao neke drame snažnog emocionalnog efekta uprkos ovom kredu.

Agatha Christie je prva na spisku za pominjanje i poređenje kad je reč o ovoj seriji. Naime, reč je o jednom whodunitu praktično zatvorene situacije, podeljenom na osam epizoda u kom se posle inicijalne misterije i ubistva od kog sve kreće, stvari razvijaju u pravcu detekcije ko je ubica. Imajući to u vidu, V-EFFEKT se sa uspehom - za početak - dešava u sadašnjem vremenu iako su adaptacije Agathe Christie mahom smeštane u epohu kako bi se iza konvencije prošlih vremena, detalja koji se ne mogu transponovati u današnje doba, pa čak i blago humornog odnosa prema situaciji delom proisteklog iz rukopisa, delom proisteklog iz samog odnosa prema epohi gajio jedan odnos prema žanru ispraćen ironijom koji poravnava mnoge neuverljivosti.

Osim osnovne koncepcije, povezanosti ubistva i teatra i konačno izvesne ironije koju autori imaju pre svega prema miljeu u kom se dešava priča, V-EFFEKT nadalje nema puno veze sa njom. 

Naime, V-EFFEKT jeste whodunit ali nije jedan od onih gde se posle par epizoda gledaoci mogu opkladiti na to za koga misle da je ubica. Ubrzo potraga za ubicom gubi primat u odnosu na jednu opštu priču koja se tiče pozorišta percipiranog kao centar moći u vreme kada je kulturni život imao mnogo veći politički značaj, i u određenom smislu bio neodvojiv od politike.

Kontinuitet neodvojivosti kulture i politike je zapravo osnovna tema ove serije, i potraga za ubicom je zapravo kostur pokazujući koliko je krimić zapravo podesan žanr za razne druge teme - nešto se desi, recimo ubistvo i junaci moraju da se kreću ka njegovom rešenju, a sve okolo je slobodno da se izgradi po volji, tako da je V-EFFEKT to maksimalno iskoristio.

Cela ideja da se u starom beogradskom Modernom teatru, koji je nešto kao BDP ili Atelje 212 jer je nastao baš u to neko vreme ili neposredno posle njih, izvedbom komada o Brechtu, koji je srpski pisac napisao na temu progona pisca od strane Vlasti kojoj se prodao, desilo ubistvo posle obnove - koje ne bi bilo bez pomoći vlasti - na premijeri nove postavke teksta sa osnivanja, pokazuje da je krug zatvoren.

Kako priča bude odmicala ispostaviće se da je ciklus povezanosti kulture, moći i vlasti neraskidiva zato što tajne žive duže od sistema za koji su skupljane i nose potenciju od recimo pedeseti-šezdesetih do dana današnjeg.

Upravo razotkrivanje šire priče i uvođenje novih otkrića iz epizode u epizodu onemogućuje rano klađenje na to ko je ubica i odmiče mentalni angažman publike sa tog pitanja na nešto sasvim drugo.

Sam način počinjenja ubistava iako kreće od ubistva gde samu pripremu i egzekuciju ne vidimo takođe odlazi u pravcu slasher filma, sa sve maskiranim ubicom koji nije fizički superioran na način one iracionalne strave klasičnog slashera ali je prilično opasan, pa serija i dobija suptilnu dimenziju horora.

Gordan Kičić kao reditelj ključnih epizoda u ovoj seriji zaista cementira svoj status kao reditelj (i producent) jedne specifične poetike građanskog žanra o kom se stalno priča ali ga zapravo nema. Iako je televizija scenaristin medij, u ovoj seriji zaista režija ima značajnu ulogu a kao reditelj temeljnih epizoda Kičić se izdvaja (drugi reditelj je montažer Đorđe Marković). Ideje sa papira, koliko god dobro postavljene u ovoj priči ne bi funkcionisale da ih Kičić nije jako vešto postavio kroz vizuelni koncept i podjednako vešto izabranu glumačku podelu i naročito inspirisanu igru unutar pozorišnog ansambla. I u svom prethodnom rediteljskom radu, Kičić se bavi glumcem, a ovde se bavi praktično celim kolektivom pozorišta i iza pomenute ironije tretira i pitanje moći, duboke države i njihove sprege sa kulturom koja je još od antičkog polisa koristila pozorište kao simbol svog postojanja.

Uprkos tome što su MAMA I TATA SE IGRAJU RATA i V-EFFEKT, pa i USTANIČKA ULICA koju je samo producirao, sasvim različite stvari, u njima se vidi jasan rukopis, i rediteljski i idejni i pokušaj da se izgradi jedan žanr o kom se kod nas mnogo priča ali zapravo ne postoji, naročito ne u kontinuitetu. Sa dve serije i filmom plus jednom produkcijom, možemo sasvim sigurno reći da je Gordan Kičić upisao svoje ime u istoriju.

Kad je reč o scenariju Đorđa Milosavljevića, tu ima dosta likova, dosta dešavanja, dosta mehanike, sve u svemu dosta posla, dosta se tu razmišljalo i pisalo i intenzitet je visok a tekst je vrlo sadržajan. U tom smislu, nema Peak TV foliranja, nema "kupovine vremena", stvari se odvijaju neprestanim ređanjem događaja, uz kretanje kroz miljee kojima autor vlada.

V-EFFEKT bi se ako je do Brechta mogao nazvati i KALKANSKI KRUG KREDOM u smislu da imamo motiv odbeglog deteta i pretka koji se nalaze u nekim prostorima koji su van domašaja junaka i odatle povremeno intervenišu. To je motiv koji je osnov Milosavljevićevih KALKANSKIH KRUGOVA. Međutim, stvari posle toga odlaze korak dalje i misteriju vode u jednom novom smeru u kom pisac istražuje i stvari kojima se ranije nije bavio.

Sama završnica je urađena po pravilima da se negde do kraja prve polovine poslednje epizode stvar razreši i da potom sledi epilog koji naravno, može biti i novi početak i možda je to jedini period gde se javljaju izvesni viškovi u čiju prirodu iz razumljivih razloga ovom prilikom ne bih ulazio. Naravno, odnos prema završnici serije zavisiće individualno od utiska oko identiteta ubice pa će neko biti zadovoljniji, a neko manje, međutim ono što je najvažnije jeste da se serija okončava u velikom stilu, u svakom pogledu, i scenaristički i rediteljski.

Svakako da porodično jezgro policijske porodice Sorga nudi nukleus za dalji tok ove serije, na nekom drugom mestu i sa nekim drugim dramskim umetnicima. U tom smislu serija je održiva da se realizuje u više sezona, i iskreno se nadam da već sada nema dilema da će do njih i doći.