TOUCHING EVIL US

Gledao sam jednu stariju seriju, zanimljiv primer rimejka britanskog izvornika u Americi.

Reč je o preradi serije TOUCHING EVIL koju je za Granadu kreirao Paul Abbott u najvećoj snazi koju je za USA Network izveo takođe Britanac, sa potpuno drugačijom biografijom i statusom - Bruno Heller.

Heller je u vreme kad je radio rimejk TOUCHING EVIL već bio miloner od uspešnog MENTALISTa, ali kreativni peak doživljava posle sa GOTHAMom a naročito sa PENNYWORTHom, gde takođe polazi iz ideje "neobičnog" procedurala, s tim što je u MENTALISTu i TOUCHING EVILu glavni junak neobičan a tamo je čitav svet.

Dok je Abbottov junak u jednoj metafizičkoj upitanosti posle prelaska na "drugu stranu", Hellerov je više neka preteča Sage iz BRONa. Posle metka primljenog u glavu i odlaska u predeo smrti, on se vraća sa poremećenom socijalnom imaginacijom, ponaanjem koje ume da bude neočekivano i grubo i sposobnošću da malo drugačije zaključuje. 

U tom smislu, junak serije TOUCHING EVIL nema neku konzistentnu detektivsku moć. Nekada to jeste intuicija, nekada je to zapažanje detalja a nekada psihološki profajling i način kako pritiska svedoke i osumnjičene. U tom pogledu, ako gledamo scenarije u prvoj sezoni junak nikada ne dolazi do jednog zaokruženog ispoljavanja high concepta same serije, ali ne može se osporiti da ga Jeffrey Donovan objedinjuje svojom izvanrednom glumačkom igrom.

Dakle, Jeffrey Donovan kroz igru uspeva da učini da kroz celu sezonu hodi isti junak, te njega možemo smatrati koautorom serije.

Slučajevi koji se rešavaju su zanimljivi, mada to više kod high profile procedurala nije ništa novo jer su to ipak među najgledanijim ili najgledanije serije i imaju uslove da skupe dobre pisce i savetnike.

Najjače su ona na početku i ona na kraju, a njih je i režirao izvršni producent serije Allen Hughes i dao mi spoj rediteljske minucioznosti i sirove energije.

Vera Farmiga igra Donovanovu partnerku a kao treći detektiv u ekipi se sredinom sezone pojavljuje Bradley Cooper, tada još uvek televizijski glumac, još daleko od bioskopskog mega uspeha.

TOUCHING EVIL je mene privukla kao fana Braće Hughes, ne znam da li bih je inače gledao, kao što vrlo retko i isključivo zbog autora ponekad gledam nedeljne network procedurale, ali uprkos tome što nije savršena i nije daleko dogurala, bila mi je zanimljiva u relaciji sa britanskim izvornikom i zbog Donovanovih rešenja.

THE RECRUIT

Alexi Hawley je još u seriji THE UNUSUALS pokazao da ume da napravi duhovitu parafrazu klasičnih televizijskih obrazaca prilagodivši cop squad seriju svom quirky senzibilitetu u kom se ponekad nekonzistentno kombinuju triler i komedija sa elementima parodije.

THE RECRUIT je povratak Hawleya na taj princip rada. Ovog puta ovo je serija o agentima CIA u kojoj se kombinuju soft espionage zapleti na tragu ALIAS sa slacker i workplace dramom.

U centru serije je Noah Centineo koji je već izgradio ime na Netflixu u seriji omladinskih romantičnih komedija. Ovog puta on igra advokata koji radi za CIAu i tokom jednog rutinskog greymail slučaja iz kog ne bi trebalo da se izrodi ništa nabasa na nešto što bi moglo preokrenuti obavštajnu situaciju.

Noah Centineo je dorastao ulozi u svim segmentima. Ubedljiv je i kao akcioni heroj koji se slučajno našao u napetoj situaciji, i kao službenik koji se nadao nekom laganom karijerističkom napredovanju, i kao bro koji se snalazi u milenijalskim životnim odnosima.

Zanimljiva su sva tri aspekta. Špijunska intriga je sama po sebi lite i ona je najmanje zanimljiva ali je akcija jako dobro izvedena. Serija u osam epizoda donosi nekoliko briljantnih akcionih scena i nijednu lošu. Kancelarijska intriga i humor su neobični baš zbog toga što je CIA mesto dešavanja jer nismo navikli na tu slackersku vizuru posmatranja. Konačno, glavni junaci su milenijalci koji žive u Vašingtonu i rade u državnoj službi što nije novo za serije. Imali smo recimo seriju o pansionu u kom žive matori senatori ali je opet malo korišćeno.

Prve dve epizode režirao je Doug Liman, i on je producirao seriju. On je snimio razne špijunske priče - u rasponu od BOURNE IDENTITY kao fikcije do AMERICAN MADE i FAIR GAME kao istinitih priča, sa različitim predznacima. Ono čemu je THE RECRUIT najbliži je MR AND MRS SMITH, ne samo po tom tonu akcione komedije, već i po tome što su glavni junaci dominantniji od negativaca koji se pojavljuju u funkciji i vrlo malo.

Liman je veliki meštar network serija, setimo se SUITSa, ali i COVERT AFFAIRS. Ovo međutim nije network već streaming i to se pre svega odlikuje time što je akcija krvavija nego na networku i što postoji jedan zaplet za celu sezonu a nije case of the week struktura.

THE RECRUIT je vrlo solidno napravljena serija za ljubitelje i poznavaoce, ali mislim da drugi možda neće mnogo ceniti njenu veštinu jer je ovo faza Peak TVa gde se očekuje od televizije da nam u potpunosti odmeni sve. Ovo je na kraju krajeva ipak samo osmodelna sezona sa velikim cliffhangerom u nadi da će se dešavati nešto dalje.

Liman je poslednjih godina na manjim mrežama kao što su YouTube i Quibi radio zanimljive stvari. Ovo je njegov povratak na masovniju platformu.

LE BUREAU DES LEGENDES S04

Četvrta sezona dovodi seriju u krajnju konsekvencu. Kao ključni protivnici pojavljuju se Rusi a u svetu obaveštajnog rada, to je ipak to. Rusi su se pojavljivali tu i tamo po obodima akcija sa Alžirom i ISILom a sada Malotru tamo ima svoju situaciju, a možda i misiju.

Monica opet odlazi na veliko iskušenje, takođe u samu Rusiju, gde prevazilazi strahove tako što će se sa njima suočiti.

I konačno jedan od staplesa prave serije - pojavljuje se mentor glavnog junaka koji ga je svemu naučio a sada mu je antagonista.

Sve češće serija gubi na tonusu i veštini, ali i dalje ima bravura. I dalje je to dosta kvalitetna televizija u kojoj novi likovi uspevaju da u potpunosti uhvate priključak sa zadacima.

DOOM PATROL S02

U drugoj sezoni DOOM PATROL ima teškoće da održi arc na nivou cele sezone iako ga ima, i u previše navrata odlazi u neke digresivne epizode gde nijedna nije bottle ali mnoge ne utiču previše na celinu. Na kraju upravo te epizode možda i stoje kao najbolje jer osnovni arc naprosto nije zaživeo.

Od Morrisonove zaostavštine od koje je vrcala prva sezona u najboljem smislu, ovde nažalost imamo pre svega to da se često dešavaju neke nebulozne stvari, kao u njegovim stripovima kada je umoran i bez ideje.

Dakle, Morrisona ima, ali ne onog najboljeg. 

Isto tako, serija ipak ne pada ispod nekog nivoa. Pre svega realizacija je i dalje vrhunska, i sve to je čini obrni-okreni značajnim televizijskim ostvarenjem iako po mnogo čemu ne doseže svoje inicijalne domete.

AMERICAN HORROR STORY S11

Kako joj sam naslov kaže, serija AMERICAN HORROR STORY pripada žanru horora. Međutim, njeni protagonisti su veoma često detektivi, a inspiraciju delimično traži i u istinitim događajima, pre svega zločinima koji su skandalizovali američku javnost, imali odjek u kulturi, i ona ih preuzima i fikcionalizuje u jednom vrlo složenom formatu.

Jedanaesta sezona ove serije pod naslovom NYC ima posebno veliki značaj za ljubitelje i poznavaoce kriminalističkog žanra jer se oslanja, rekonstruiše i dekonstruiše jedan od najupečatljivijih - mada ne i najboljih - krimića sa prelaza iz sedamdesetih u osamdesete, CRUISING Williama Friedkina.

Friedkin je režirao jedan od najvažnijih coming out filmova da bi potom doživeo proteste gej zajednice zbog CRUISINGa i načina na koji je prikazana. Ovaj film je ostao zapamćen po mnogim stvarima pa i po tome što je navodno značajan deo filma ostao nesnimljen i/ili izbačen u montaži, i tu fetišističku dimenziju u odnosu na ovaj film kao artefakt iskazao je James Franco u svom filmu INT.LEATHER BAR gde je probao da rekonstruiše taj izbačeni deo.

Jedna bitna stvar koja je izostala u CRUISINGu jeste jedno od glavnih obeležja njujorške leather bar scene a to je epidemija AIDSa koja je maltene uporedo krenula odatle i iz San Francisca.

Epidemija AIDSa je opsesivna tema Ryana Murphyja i provejava kroz njegov rad i kao tema u fikciji, recimo seriji POSE, i u HBO televizijskom filmu NORMAL HEART.

U jedanaestoj sezoni AMERICAN HORROR STORY, Murphy kombinuje CRUISING, kroz priču o serijskom ubici koji pohodi leather barove, klozetovanom detektivu njujorške policije koji ga juri i novinaru koji o svemu tome piše.

Detektiv je u izvesnom smislu parafraza Al Pacina iz CRUISINGa, s tim što ovaj junak nije krenuo da se ubacuje u leather barove pa shvatio da mu se to možda sviđa nego je i sam bio leather daddy. Lik novinara koji ima HIV ali je na njega imun u izvesnoj meri je parafraza Neda Weeksa iz THE NORMAL HEART koji je bio istorijska ličnost. Jednog od junaka svakako je inspirisao fotograf Robert Mapplethorpe, iako sama karakterizacija odlazi daleko od onoga kako ga biografi konvencionalno prikazuju.

Fire Island, bitno mesto za život tadašnje njujorške gej populacije takođe zauzima svoje mesto, i tu se uvodi još nekoliko poznatih teorija zavere kao što su Plum Island eksperimenti itd.

U prvoj polovini sezone, NYC je prevashodno krimić, u drugom delu natprirodni element dobija veći protagonizam, pre svega kao jasna alegorija AIDSa kao nekontrolisanog zla koje kreće da desetkuje junake. Kriminalistički aspekt je dat detaljnije i preciznije od onoga koliko inače ima ulogu u hororima, i ovde nema one tipične konvencije "Martina Balsama u romanima Stephena Kinga" odnosno nemoći policajca pred izvorom strave.

Horor je iskorišćen pre svega alegorijski. Propadanje tela, Kaposijevi sarkomi, preznojena čela, groznice i ostali simptomi estetizovani su kao pretnja, i u tom pogledu ovo je direktno angažovano delo koje u samom realizovanju strave nosi neophodnu dozu iracionalnosti ali u samom koncipiranju ne, te se nudi prostor i za druga žanrovska čitanja.

U okvirima opusa Ryana Murphyja koji je pre neku godinu ušao u jednu fazu fassbinderovske hiperprodukcije gde često neformiran krajnji produkt izlazi pred gledaoce, fokusiran na ideju ili dve koje su privukle glavnog autora, ova jedanaesta sezona umnogome podseća na njegove stare veoma zaokružene radove.