BRANILAC S01

U senci dosta skupljih serija i atraktivnijim terminima, proteklih meseci emitovana je jedna serija od velikog značaja za ljubitelje krimića, naročito one koje zanima pisanje tog žanra - BRANILAC.

Serija je bazirana na istinitim događajima i slučajevima iz prakse velikih doajena krivičnog prava kao što su Veljko Guberina, Filota i Toma Fila. Čitanje knjiga koje su ovi advokati pisali je veoma zanimljivo jer prikazuje ne samo njihovo viđenje slučajeva i sudbina ljudi koje su branili već i ključne procesne radnje koje su dovele do presuda. Guberina je napisao nekoliko tomova knjiga BRANIO SAM koje su naročito zanimljive jer kroz opis slučajeva pa i njihovij pravnih aspekata ulazi u psihološke portrete učesnika.

Iz tog materijala, serija BRANILAC se fokusira na događaje i sama dela odnosno sudbine počinilaca i advokati u njoj, iako ih igraju poznati glumci poput Nenada Jezdića u ulozi Veljka Guberine ili Tihomira Stanića kao Filote File, nemaju tako istaknut protagonizam već su više tu u svojstvu naratora, pa se ova serija više može sagledavati kao true crime nego kao legal procedural.

To je aspekt koji mi je nedostajao jer mi se čini da su odbrane i proces donošenja presude malo otišli u zapećak a preveliki akcenat se stavio na počinioce i slučajeve, iako je u ovakvim pričama uvek bitna sinergija zločina i advokata koji brani počinioca.

Serija je izvedena strpljivo iako staromodno da ne kažem arhaično, a tom utisku doprinosi taj disbalans između pristupa koji je dramski i onog koji je više neka flešbek ilustracija. U nekim scenama ima sukoba, u nekim ne, i taj hibrid malo smanjuje vezivanje gledalaca za slučaj.

Samim tim je prirodno da ovaj poglavito igrani sadržaj jer je baziran na igranim interpretacijama istinitim događajima na RTSu dobije više dokumentarni tretman i termin. 

No, svakako da ljubitelji i poznavaoci žanra treba da je isprate jer ona možda jeste arhaična ali to je ponekad bolje od neutemeljene savremenosti.

JAGUAR S01

Temu potrage za nacistima nastavljamo kroz priču o španskoj seriji JAGUAR koju su za Netflix kreirali Ramon Campos i Gema Neira. Ova serija se dotiče nekih autentičnih istorijskih događaja i ličnosti ali ih smešta u generalno fikcionalni okvir.

Ekipa lovaca na naciste sačinjena je od španskih Republikanaca koji su posle poraza otišli u Francusku, tamo ih zatekao rat, okupacija i Višijev režim te su završili u nemačkim logorima. Iako su oni bili uhapšeni zbog ubeđenja i nisu bili planirani za istrebljenje, dosta ih je u tim logorima i ubijeno.

Jedna od junakinja je i kćer španskih republikanaca koja je bila u logoru što opet nije istorijski sasvim verodostojno jer se smatra da su samo muškarci odvođeni ali ona je pivotalna za priču pošto jedina može da prepozna doktora Ariberta Heima, SSovog zlikovca čija je brutalnost prema zatvorenicima bila ravna Mengeleovoj. On jeste istorijska ličnost i jedan od najtraženijih SSovaca u istoriji koji nikada nije ulovljen. Istovremeno on je očigledno interesantan španskim autorima jer se pretpostavlka da je preko Španije pobegao za Egipat. Tako se i jedan od nacista u EL SUSTITUTO zove Heim iako nije uverljivo da je 1982. bio u okolini Valensije.

Glavna ličnost oko koje funkcioniše mreža ODESSA u Španiji je Otto Bachmann, koji je fikcionalizovana verzija Otta Skorzenyja. Iako se Skorzeny smatra veoma važnom karikom za bekstvo nacista uz pomoć Vatikana, a ti "pacovski kanali" su prikazani i ovde, istorija ne beleži da je on pomogao Heimu. Elem, nema sumnje da je Bachmann u stvari Skorzeny, poklapaju se i izgled i poslovni uspeh i supruga koja se predstavljala kao rođaka Hjalmara Schachta, arhitekte Hitlerovog ekonomskog buma, pa ostaje nejasno što se njegovo ime ne pominje direktno.

Ove istorijske podatke pominjem zbog toga što ih serija dotiče a onda izneverava i donosi iznenađenja čak i za one koji poznaju ta pitanja. Počev od toga da nije bilo republikanskih osvetničkih grupa.

Serija je jednostavan, dinamičan krimić, sporadično manje inventivan pa samim tim i manje uverljiv u nekim elementima ali kada krene, ne zaustavlja se i lako se prelazi preko raznih nedoraslosti.

Glumačka podela je ekspresivna, ima u njoj veterana zlatnog doba španske televizije, rediteljska egzekucija je efikasna i bez suvišnih ukrasa što svemu daje old school ugođaj pored vremena dešavanje, a to je 1962. vreme zrelog frankizma.

Serija ima šest epizoda i imala je priličan odjek zbog teme mada ne i zbog izvedbe, pa se ipak ne može porediti sa skorašnjim španskim senzacijama.

SHADOWPLAY

Posle filma EL SUSTITUTO, nastavljamo sa lovom na naciste pričm o seriji SHADOWPLAY koju je jedan severnoevropski koncern proizveo sa ambicijama plasmana na globalno pa i američko tržište. Dostupnu i pod naslovom THE DEFEATED ovu seriju kreirao je Maens Maerlind, Šveđanin koji je kao jedan od pisaca overio i čuveni BRON. Glumačku podelu predvode Taylor Kitsch i Logan-Marshall Green, momci s bogatim karijerama koji su samo žanr krimića obogatili takvim likovima kakav je Paul Woodrugh u drugoj sezoni TRUE DETECTIVE ili Quarry. Uz njih su i Michael C. Hall kog znamo kao Dextera i Nina Hoss koju znamo iz Petzoldovih trilera, dakle jedna respektabilna ekipa sa iskustvom u žanru.

Sama serija je staromodna, i povremeno je old school na način koji je prijatan a ponekad je i anahrona, pa podseća na neke od starih projekata iz osamdesetih koji su pokušavali da koprodukciono sede na više stolica i to je šteta jer je sam koncept ove podele dobar, Amerikanci igraju Amerikance, Nemci Nemce, sve je logično i uverljiv multilingualno. Ali uprkos tome, u seriji ima neke krutosti kojoj doprinosi i krajnje konvencionalan scenario.

Serija se dešava u Berlinu koji su posle Hitlerovog poraza Saveznici podelili na četiri sektora. Kitsch igra njujorškog policajca koji je došao da posavetuje nove vlasti oko formiranja policije i da to iskoristi da potraži svog nestalog brata a Logan Marshall-Green tog njjegovog brata suspektnog na šizofreniju kog je oslobođenje logora Dachau skroz trigerovalo i on je postao serijski ubica koji ubija naciste. 

U sezoni se razrađuju tri slučaja, glavni junak primarno istražuje lik i delo Engelmachera kog rutinski igra nemački superstar Sebastian Koch, ginekologa i svodnika sa zločinačkim ambicijama jednom Mabusea, usput traži brata a na kraju nabasa i na zaveru unutar savezničkih krugova. Sve je na neki način povezano, ali malo i nije, pa ove deonice pojedinačno u osam epizoda sezona ne dobijaju dovoljno refleksije.

Ipak, ova glumačka podela je harizmatična, produkcija je bogata i ko voli filmove kao što su FOREIGN CORRESPONDENT Billyja Wildera ili THE GOOD GERMAN Stevena Soderbergha, pa zašto ne i malo masniji 60s treš kao što je NIGHT OF THE GENERAL, ima u čemu da se obraduje i ovde.

U epohi Peak TV neke old school serije donose osveženje. Ova nije to, ali svejedno ima šta da se vidi, pa makar samo glumačka ekipa.

ANIMAL KINGDOM S05

Peta sezona serije ANIMAL KINGDOM bavi se porodicom Cody posle pogibije matrijarha Smurf i postavljalo se ozbiljno pitanje kako će dinamika moći među likovima nadalje funkcionisati kada nje više nema.

Međutim, Smurf baca senku daleko i iz groba je prisutna u životima svojih sinova. Njihov osnovni pokretač u petoj sezoni je da započnu život bez nje, a ona se javlja u izvanrednim flešbekovima, sa kojima se intenzivnije počelo u četvrtoj sezoni gde prisustvujemo formativnim događajima koji su učinili braću Cody onakvim kakvi su danas.

I tu praktično imamo prikaz traumatskog jezgra iz kog su izašli Pope i sestra kao temelj svega što je usledilo kasnije i Baz i J i sve ostalo.

U drugoj polovini sezone se kristališe osnovna akcija koju braća planiraju da izvedu, a na nivou sezone ima ih više i svaka u sebi nosi težinu ovog velikog “posla” koji će da promeni okolnosti, a mi već obavešteni o žanrovskim “poznatim ishodom” znamo da baš i neće.

Smurf iz groba je živa u zapletu, a telesno je prisutna u flešbekovima. Ima je dakle kao i inače, samo je više ne igra Ellen Barkin što je bilo tema određenih kontroverzi.

Zakazano je da će šesta sezona biti poslednja, a peta je nastajala u teškoćama Covid pandemije, srećom to se ne oseća previše u završnom rezultatu jer serija i dalje drži visok nivo u svakom pogledu.

Y: THE LAST MAN

Kada sam prvi put čitao ovaj strip pre dvadesetak godina bio sam oduševljen. A onda se pojavila serija koju je kreirala Eliza Clark, učenica Johna Wellsa i malo je reći da mi je televizijska verzija stvorila veoma sličan utisak kao i strip Vaughana i Guerre. Pre svega po tome što me je podsetila koliko toga se desilo u međuvremenu u društvenim i političkim tokovima, koliko se dinamika između muškaraca i žena ali i liberala i konzervativaca promenila, i serija je uspela da zarobi upravo tu promenu koja se zbila u međuvremenu.

U stripu ima scena kada Republikanke napadnu Kapitol što je tada delovalo kao Vaughanova anarhična vizija a u januaru 2021. godine to je postala stvarnost. I tu stvarnost je uprkos prirodnom delayu između stvarnosti i serije, uspela da uhvati televizijska adaptacija.

Današnji svet je mnogo bliži Vaughanovom iako se krajnja vizija još uvek nije ispunila, no pandemija i promene društvenih paradigmi su tu, i na neki način Y: THE LAST MAN je strip o pandemiji koja ima neki dublji smisao od relativno entropičnog Covida.

UNMANNED arc koji čine prvih pet epizoda stripa poslužio je kao osnov za seriju. I poređenja su laskava za oba dela i za strip i za seriju. Neke stvari je Eliza Clark sjajno razradila i nadgradila, kao što je i Vaughan uspeo da ostane svež za aktuelni trenutak.

Ono što je međutim ključno jeste glumačka podela koja uglavnom prati izgled likova i uspeva da očuva stripovsku stilizaciju iako se u pogledu izvedbe serija kreće u registru "povišenog realizma".

Sve u svemu, ove dve stvari su mi sjajno prijale i stvorile su sinergijski efekat koji vraća veru da literarno i ekransko delo mogu biti komplementarna, bez isključivanja.

HARTE 10

Zapadnonemačka televizija sedamdesetih bila je značajan rasadnik talenata koji su odigrali značajnu ulogu u razvoju tamošnje kinematografije. U ozbiljnim i pedantno izvedenim produkcijama debitovali su reditelji u rasponu kasnijih holivudskih velikana Wolfganga Petersena ili pouzdanih rutinera poput Ulija Edela pa sve do raznolike art house ekipe koja je činila Novi nemački film.

Kriminalističke serije bile su bitan deo te produkcije a neke od njih poput kultne TATORT koja ima višedecenijsko trajanje baš su i bile prostor za debi nekih bitnih sineasta. Ova serija uostalom bila je u stanju da u periodu autorske zrelosti privuče recimo Margarethe Von Trottu da snimi epizodu itd.

O značaju serije TATORT dovoljno govori činjenica da je 1972. jednu njenu epizodu režirao čuveni Sam Fuller.

Par godina kasnije, nemačku televiziju overio je jedan drugi reditelj sa kratkotrajnim holivudskim stažom - Gordon Flemyng, danas poznatiji kao otac glumca Jasona Flemynga.

Gordon Flemyng režirao je jednu od najboljih, svakako stilski najcistiju adaptaciju Donalda Westlakea THE SPLIT sa Jimom Brownom. Osim Kaminskog koji analizira ovaj film u svojoj seminal knjizi, nisam siguran da ovo ostvarenje ima dovoljno poštovalaca i trudim se da to promenim.

Flemyng je malo radio na filmu, možemo nabrojati svega tri ili četiri naslova koji su stigli u bioskope ali je zato imao izuzetno bogatu televizijsku karijeru, naročito u žanru krimića. Režirao je praktično sve kultne britanske krimi serije a od epizoda koja je snimio izdvojio bih WOBBLE TO DEATH iz serije CRIBB koja je rediteljski masteklas i svakako preporuka z one koji žele da se malo bolje upoznaju sa istorijom televizijskog krimića.

Šest godina posle THE SPLIT, Flemyng režira HARTE 10, nemačku petodelnu, sedmoipočasovnu seriju koju bismo mogli definisati kao globetrotterski ljubavni krimić smešten u svet ilegalne trgovine dijamantima.

Ljubavna priča glavne protagonistkinje sa tri muškarca iz različiih slojeva trgovine dijamantima ravnopravna je sa kriminalističkim zapletom o njihovom švercu i Flemyng uglavnom uspešno pronalazi balans između ova dva osnovna tematska pravca. 

Najzanimljivija je peta epizoda, istovremeno i stilski najnesigurnije jer u njoj Flemyng u zaplet na evropskoj kontinentalnoj lokaciji unosi i neke stileme evropskog kontinentalnog filma.

HARTE 10 više pokazuje snagu nemačke televizije sedamdesetih nego što je reprezentativni primer njenih najviših dometa ali isto tako je lep podsetnik na vreme kada su ambiciozne mini-serije bile vrhunac televizijske produkcije.

JEZERO S01

JEZERO je šestodelna slovenačka serija koja ekranizuje krimi roman Tadeja Goloba u kojoj je po prvi put predstavljen detektiv Taras Birsa, prekaljeni policijski inspektor u krizi srednjih godina kog igra regionalni star i seks simbol Sebastian Cavazza. Slično odluci da Michael Fassbender zaigra Harry Holea u holivudskom pokušaju ekranizacije i serijalizacije Nesboevih romana, tako je i ovde glavnom junaku dat jak star wattage i ovog puta to radi seriji u korist. Cavazzina pojava daje stil i atmosferičnost dešavanjima.

Seriju je pisalo četvoro scenarista i oni su se svakako bolje snašli u scenama akumulacijq motiva nego u bilo kojoj situaciji razrešenjq ili transformacije lika.

Kako im je akumulacija motiva jača strana samim tim je razrešenje pomalo razočaravajuće, i to ne zbog identiteta ubice, već zato što se ne razjašnjava ništa izuzev identiteta ubice od niza započetih istraga.

Međutim, Klemen Dvornik u svom povratku krimiću posle televizijskog filma POD GLADINO i Matevž Lužar izuzetno vešto rediteljski i produkciono izvode celu stvar tako da JEZERO zaista izgleda kao Nordic Noir serija u svim aspektima i lako bih mogao da je zamislim kao neki produkt NRK ili drugih nordijskih javnih servisa.

U tom smislu, svi nedostaci na stranu, mnogi su pokušavali da naprave skandinavsku seriju kod nas a eto Dvornik i Lužar su u tome uspeli i to na školski način sa sve romanom kao okosnicom, pa čak i spontanom refleksijom true crime bizarnosti iz ljubljanskog Hemijskog instituta u delu zapleta koji je opet bolje izveden od Kozoleovog NOĆNOG ŽIVLJENJA.

EKIPA BLED S01

EKIPA BLED je osamnaestodelna serija sačinjena od polučasovnih epizoda, snimljena za slovenački javni servis. Autori Blaž Završnik i Gregor Fon osmislili su seriju koja je hibridna po formi i po žanru. Polučasovni format sitkoma nije nepoznat u krimi serijama, ima zapaženih primera tog formata u Danskoj recimo, ali je generalno atipičan. Naročito je atipičan jer serija kombinuje case of the week pristup sa season arcom koji preuzima dominaciju u završnoj trećini, a ova polučasovna forma tradicionalno jeste vezana za metaserijalne forme sa jakim kontinuitetom iz epizode u epizodu. EKIPA BLED u tom smislu dakle nudi "nedeljni" ugođaj, nema agresivne cliffhangere i slične podsticaje da se gleda dalje ali je pitka i poziva na gledanje.

U žanrovskom pogledu, EKIPA BLED deluje kao jedna tranziciona forma koja bi trebalo da senzibilizira publiku za ortodoksniji krimić jer u osnovi govori o mladom ljubljanskom inspektoru sa traumom koji dolazi na Bled, da li po kazni, da li u sklopu neke agende i u toj mirnoj zajednici kreće da raspliće slučajeve.

Senzibilizacija za žanr dolazi iz spoja junaka koji su policajci i okoline koja je "civilna", dakle običnih meštana, lokalnih moćnika, i samih dela koja nisu po sebi takva da izazivaju veliko uznemirenje javnosti. Dakle, ova serija je neka prelazna forma iz žanra porodične serije smeštene u neko mirno malo

mesto i krimića. U tom smislu EKIPA BLED je i zakasnila jer je ubrzo posle nje izašlo JEZERO koje je skroz ortodoksan krimić.

Nisam siguran koliko je EKIPA BLED interesantna usputnim ljubiteljima žanra koji traže samo najbolje primerke za gledanje ali zbog neobičnog hibridnog formata može biti zanimljiva profesionalcima.