Reprizirao sam prvu sezonu serije CRIME STORY, producentskog čeda Michaela Manna koji je rukovodio nastankom biblije za seriju iz pera Chucka Adamsona i Gustavea Reiningera i kao ko-scenarista, producent i povremeni reditelj oblikovao njenu estetiku.
Kada ponovo pogledamo CRIME STORY prva stvar koja je jasna jeste da se ideja “serije romana” koju je HBO kasnije promovisao kao svoje dostignuće zapravo prvi put eksplicitno javila upravo u ovom ostvarenju, o čemu na kraju krajeva svedoče i izjave njenih autora. Doduše, za razliku od HBO oni su tezu o “seriji romanu” i “dvadesetdvočasovnom filmu” koristili više da bi opravdali svoje opravdanje da se okrenu meta-arcu kao strukturi dočim su WIRE ili SOPRANOSi to koristili više da bi dali dodatnu dimenziju svom trijumfu.
CRIME STORY je na NBCu pomerio granice kako u pripovedačkom, tako i u podukcionom smislu. Scenaristička ekipa je izuzetno vešto kombinovala one-shot priče o zločinima koji nemaju veze sa meta-arcom, sa zaokruženim pričama koje imaju veze sa meta-arcom i naravno sa opštim konfliktima koji čine sam meta-arc.
Ako izuzmemo jednu bizarre season break epizodu, gotovo čitavu izmontiranu od scena iz ranijih epizoda u kojoj se publika podseća na sve postojeće konflikte, seriju čini niz vrlo snažnih, pošteno koncipiranih i realizovanih epizoda, potpuno lišenih fillera bilo koje vrste.
Pilot je u formi jednoipočasovnog filma odnosno dva programska sata radio Abel Ferrara. Iako je CRIME STORY optuživan da je MIAMI VICE bez synthova, to je potpuno neosnovana procena. Prvo, MIAMI VICE nije imao tako razvijen meta-arc iako je imao neke negativce koji proveajavaju kroz cele sezone, zatim nije pokušavao da rekonstruiše policijski rad u takvoj meri već se više okretao akciji i uzbuđenjima.
CRIME STORY je u tom pogledu genrebenderska serija jer ima estetizovane akcije ali u osnovi je reč o kriminalističkoj melodrami koja evocira realizam, uprkos tome što bi neki od savremenika epohe u kojoj se dešava sigurno naglasili kako je atmosfera epohe kondenzovana i samim tim intenzivnija nego što je zaista bila, grupišući razne društvene procese u jedan relativno uzak krug ljudi.
Ipak, serija je u svom oslanjanju na realizam, solidnu psihološku produbljenost i rekonstrukciju epohe kako u vizuelnom pogledu tako i u vezi sa istorijskim procesima, kulturom i moralnim obrascima, vrlo uspešan spomenik tom vremenu.
Hrabra odluka da glavnu ulogu tada još uvek nepotvrđeni glumac Dennis Farina koji je dugo radio kao policajac izuzetno se isplatila, iako paradoksalno baš Farina daje ubedljivu dramsku ulogu, sa rečnikom koji je čvrsto ukorenjen u žargonu žanra i epohe, i glumačkim sredstvima koja su svojstvena profesionalcima.
Mannov pečat, uvođenje rokenrola u estetizovane žanrovske priče u prvoj polovini serije bazira se na oživljavanju starih numera i stilova ali u drugoj polovini počinju da se javljaju karakteristični Mannovi pečati, kao što su recimo synthovi, a pretposlednja epizoda prve sezone je školski primer Mannove upotrebe muzike jer ju on i režirao.
U pogledu strukture, CRIME STORY je direktna preteča serije WIRE sa tom razlikom što nije autistična i dosadna, sa postavkom koja ne trpi dramske konvencije i gde onda svaka konvencija a one se ne mogu izbeći deluje kao najstrašniji kliše. U određenom smislu, iako bi WIRE trebalo da bude produžetak serije HOMICIDE koja je opet pa značajna kao veliki povratak one-shot dramaturgije u policijsku seriju, ona je zapravo infesriorni odjek CRIME STORYja.
CRIME STORY je klasik američke televizije koji je izuzetno dobro ostario i koji zapravo još uvek nije prevaziđen, iako se zvanično tvrdi da jeste.
Нема коментара:
Постави коментар