Pogledao sam BLOODLINE, novu Netflix seriju autora DAMAGESa, zanimljivu fanovima FRIDAY NIGHT LIGHTSa kao povratnički televijski rad Kyle Chandlera. Teško je sasvim otpisati ovu seriju jer naprosto u nju je uloženo jako puno rada, sredstava, podela je prvoklasna jer je Chandler okružen ne samo Benom Mendelsohnom kao indie zvezdom u usponu več i prekaljenim bioskopskim veteranima prve klase kao što su Sissy Spacek i Sam Shepard, ali nažalost, ovo je sve davanje klase jednom zapravo krajnje klišetiziranom sadržaju, klasičnom južnjačko-primorskom potboilderu koji da nema ovako jaku podelu i filmoliku režiju ne bi ni bio snimljen u savremenoj eri televizije.
Ovo je starinska event serija kakvu bih mogao da zamislim sa Richardom Chamberlainom u glavnoj ulozi, sa porodicom u centru i velikom Tajnom koja zapravo i nije nešto naročito i psihološkim transformacijama koje zapravo nisu naročito zanimljive. Ono gde scenaristička ekipa greši jeste krajnji efekat njihovog scenarističkog rada. Naime, BLOODLINE ima formu trinaestočasovnog filma koji pokušava da nas zaintrigira skokovima unapred koji anticipiraju teške i bolne rasplete kako bi malo podigli tonus cele stvari. Međutim, ova serija ne uspeva da nas veže za likove, pratimo ih prilično hladno sa identifikacijom koja je konstruisana za potrebe filma ali ovo nije film i dvočasovni tip identifikacije naprosto ne može da funkiconiše u trinaest časova.
U tom smislu BLOODLINE je trijumf hardvera nad softverom. Ovo je serija koja zapravo krši sve one postulate koji su krasili najbolje HBO, AMC itd serije jer su one bile bazirane na potpuno drugom mehanizmu identifikacije, sa junacima čiji unutrašnji život gledaoci upoznaju i prolaze zajedno sa njima kroz dileme sa kojima se suočavaju. BLOODLINE je serija koja se nasuprot toga gleda sa strane, kao film i ne može da suštinski zaintrigira gledaoca. Spolja gledano ne samo da se gledalac ne uvodi u ono što su HBO gurui nazvali savremenim romanom već sa strane svaki šav i kalup koji su primenjeni deluju još očiglednije.
Serija je okupila grupu dobrih reditelja, veterana serije HOMICIDE kao što su Ed Bianchi ili Jean Segonzac, to su majstori koji su onomad još reformisali američku televiziju i njihov rukopis se oseća u ključnim epizodama, ali na kraju krajeva sve se svodi na demonstraciju sile bez ičega iznutra.
Ova serija zaslužuje pažnju u drugoj sezoni samo zbog podele. Ako glumci ostanu isti, ona samo zbog toga vredi da se gleda, ali plašim se da će se scenaristički sapunica žestoko zapeniti.
Нема коментара:
Постави коментар