THE LITTLE DRUMMER GIRL

Michael Lesslie i Claire Wilson napisali su adaptaciju le Carreovog romana THE LITTLE DRUMMER GIRL za Chan Wook Parka da režira za AMC i BBC. Kad se serija pojavila, odugovlačio sam sa gledanjem, najpre zato jer nisam među onima koji ne vole filmsku adaptaciju George Roy Hilla a njen kontekst je bio potpuno drugačiji. Naime, kod George Roy Hilla to je bio praktično film sa aktuelnim događajima dok je kod Chan Wook Parka jedna fetišistička serija o epohi, u svakom pogledu.

Ipak, pogledao sam ovu seriju na kraju u osmodelnoj verziji, dakle sa kraćim epizodama od šestodelne gde su epizode bile skoro jednočasovne pa je moguće da mi je ova varijanta koju nudi HBO Max stvorila utisak da je serija dinamičnija nego što jeste.

Chan Wook Park se u poslednjih petnaestak godina pretvorio u vrhunskog kaligrafa kod kog je moguće videti vrhunska vizuelna rešenja, zanimljive pripovedačke tehnike - ali nažalost, u odnosu na ranija slavna vremena, malo šta drugo. Srećom, nema ničega toliko ispražnjenog kod sadašnjeg Chan Wook Parka što sadržajem ne može da napuni John le Carre. I ova serija uspeva da bude poprilično sadržajna iako je u stvari njen osnovni adut upravo fetišizacija kako arhitekture, mode i dizajna epohe, tako i te kinematografije.

Međutim, Florence Pugh je sjajna u glavnoj ulozi, Michael Shannon se snalazi sa gustim izraelskim akcentom a Alexander Skarsgaard u ovom tipu sadržaja nema mnogo dilema šta će pružiti. Florence Pugh je drugačija od Diane Keaton u filmu ali je energična i "svoja" na svoj način.

Interesantno je da i ovde le Carre dobija tretman u kom je engleski lingua franca i samo se po akcentu govornika zna da li i na kom jeziku govori, mada i to ne uvek. Slično rešenje bilo je i kod Antona Corbijna u A MOST WANTED MAN i bilo je pomalo arhaično u odnosu na naše današnje navike, ali što da ne, to jeste duh old school špijunca. Činjenica da Chan Wooku engleski nije maternji jezik, nimalo ne smeta, i glumačka podela je moram priznati "jezički" sinhronizovanija od Hillove.

Ovo je serija koja svakako zaslužuje pažnju iako je i bez gledanja jasno šta vas čeka.

TREADSTONE

TREADSTONE je desetodelni pokušaj USA Networka da iz pera Tima Kringa dobije priču o tajnoj organizaciji koja je iznedrila Jasona Bournea. Jason Bourne je počeo u knjigama ali je na ekrane stigao prvo na televiziji kada ga je u Youngovoj ekranizaciji igrao Richard Chamberlain, tako da ovom liku televizija nije strana. Međutim, TREADSTONE je serija koja je istovremeno i prequel i sidequel filmova, bavi se onim što se desilo pre i onim što se dešavalo uporedo/ posle filmova sa Mattom Damonom, naravno bez njega ali sa pominjanjem tih događaja.

Ovde u maniru Kringove najuspešnije serije HEROES imamo nekoliko Cicada agenata koji su bornovske figure i bude se širom sveta da rade naizgled nepovezane zadatke za nejasnog naručioca, a ekipa u Vašintonu ih u war roomu prati i po kuloarima raspreda ko je tu od njih šta zakuvao.

Ova serija i po događajima i po stilu referiše na filmskog Bournea poteklog od Limana i Greengrassa, mada više Limana. Imamo dosta omaža akcionim scenama iz filmova a tuče su izvedene na isti onaj hiperkinetički način kao kada ih je preuzeo stari Jeff Imada.

Michelle Forbes i ekipa prekaljenih televizijskih profesionalaca garantuje nivo, a nove zvezde u ulozi "bornova" su takođe ekspresivne. Međutim, ovih deset epizoda koliko god bile jednostavne, efikasne u world buildingu i svaka sa ponekom odličnom akcionom scenom ipak na kraju ne čine celinu već početak nečega što se na kraju nikada nije razvilo. Moglo je, ali nije moralo.

BIG SKY S01

Nisam čitao prozu C.J. Boxa, ali sam pogledao barem delimično dve serije koje su po njoj nastale.

JOE PICKETTa sam prvo pogledao, za sad samo prvu sezonu a pogledaću i drugu, a sada sam završio i prvu sezonu BIG SKY.

Kako sam već pomenuo na ovom mestu pišući o JOE PICKETTu, kada sam pogledao prvu epizodu BIG SKY osetio sam određenu odbojnost prema seriji. Prvo, režirao je Paul McGuigan, veliki majstor koji je svašta napravio na filmu ali na televiziji je zaista reformisao stvari prvim epizodama SHERLOCKa u Moffatovoj inkarnaciji.

Nisam očekivao da će BIG SKY biti neka munja, ali David E. Kelley i McGuigan na istom zadatku su obećavali. Ipak, sve je bilo nekako anahrono i networky, ambijent detektivske agencije sa sve Kelleyevom svastikom Deedee kojoj je udeljena uloga sekretarice je bio skoro pa nepodnošljiv, slučaj koji se dešava je udarao na neke rudimente suspensea koji kad ne generiše napetost, stvara odbojnost i meni je to proizveo.

Ipak, odlučio sam da pogledam celu seriju sada. Uprkos prvom utisku da je reč o seriji sa ženama detektivima namenjen nekoj laganoj popodnevnoj konzumaciji na kanalu Diva, upustio sam se u rizik, i on se delimično isplatio.

Prvo, u seriji ima dobrih glumaca, Kylie Bunbury i Katheryn Winnick su odlične kao privatne detektivke kad su u akciji i na terenu, malo manje u scenama u kancelariji gde je očuvana ta naivna atmosfera iz nekog starinskog romana. John Carroll Lynch je već zadužio televizijski krimić sjajnom serijom ONE DOLLAR, i on je naravno briljantan i ovde, kao i Brian Geraghty koji uspešno kanališe Shawna Hatosyja. Kako serija, odmiče, pridružuju joj se neke sjajne face kao recimo Ted Levine u savršenoj imitaciji Tanasija Uzunovića. Michelle Forbes koja je kao što znamo životno zadužila televizijski krimić i Michael Raymond James kog jako volim da vidim kolika god da je uloga.

Dakle, imamo odlične glumce i imamo još jednu jako zanimljivu stvar.

U dramaturgiji serije imamo zanimljivo rešenje da u prvoj sezoni detektivke vrlo brzo u osnovi odgonentnu o čemu se radi i ko su počinioci iako se radi o slučajevima gde bi potraga za osumnjičenima mogla biti ravna traženju igle u plastu sena.

U tom pogledu serija ne gubi mnogo vremena na stvaranje raskoraka između znanja gledalaca i znanja detektivki, što naravno ne znači da nema raznih peripetija dok se zločin ne reši.

Serija je malo rastresena na više strana, a to Boxov pristup ne trpi jer on je baš arhaičan pisac krimića u kom je svaki zločin nakićen, čak i kad je iznuđen potrebom da se uklone svedoci i sl. a prva sezona je bazirana na spoju dva romana iz Highway serijala, tako da oko polovine ili malo iza nje, kreće maltene druga serija, sa nekim repovima iz prve polovine, i rešavaju se uporedo dva slučaja koja nisu povezana i na kraju ne daju celinu što je čak protivno konvenciji žanra gde se obično dva naizgled nepovezana slučaja vezuju u jednu celinu.

Tako serija dobija jednu paradoksalnu dimenziju, imamo veoma konvencionalnu starinsku prozu adaptiranu u jednu entropičnu celinu, ali opet previše aljkavo po čemu se vidi da je ovo Kelleyev B-projekat.

Ipak, dobar je detalj da se Kelleyev ponajbolji čauš Jonathan Shapiro kog znamo sa GOLIATHa javlja kao scenarista i to se oseti, u nekim iznenađujuće ozbiljnim razmenama među junacima koji inače nisu baš neka preduboka pamet.

BIG SKY stoga nije baš sasvim krimić za domaćice, mada nije ni mnogo više od toga sve dok se ne dostigne puna radna temperatura sa heroinama koje nemaju šta da izgube i negativcima koji ne prezaju ni od čega.

Tako da ovo jeste krimić za one koji nisu neki veliki ljubitelji i poznavaoci, ali ne znači da ne može da zabavi i one koji jesu, naročito glumačkom podelom koja evocira uspomenu na neke bolje primere žanra.

TWISTED METAL S01

Uvek postoje one neke inkarnacije projekata koje nismo dobili a deluju bolje od one koja je realizovana. Tako recimo u slučaju Playstation igre TWISTED METAL ostaje žal za verzijom na kojoj je prethodno bio angažovan Brian Taylor, naročito ako imamo u vidu šta je radio u CRANKu, GAMERu i na televiziji u HAPPY!

Međutim, nije trebalo baš ovoliko da fejluje ono što smo dobili jer su dvojica od trojice adaptatora Rhett Reese i Paul Wernick, ljudi koji stoje iza DEADPOOLa i mnogih kul stvari. Dakle, nisu ni njih dvojica za bacanje. Ipak, čini se da je treći čovek Michael Jonathan Smith celu stvar odveo u neke relativno nemaštovite vode.

Ipak, na sve to fali Taylor ne samo zbog mašte već i zbog realizacije. TWISTED METAL mora da bude snažan i visceralan, ali on to čak i u scenama akcije jeste samo na momente. Sklon sam da kažem da ima manje zanimljivih serija kao što je Netflixov DAYBREAK koje su snažnije obradile ove vidove nihilističke postapokalipse.

TWISTED METAL tek u pojedinim delovima pojedinih sekvenci dobacuje do onoga što bi morao da mu bude standard. Naravno, ovo je televizija, ne očekuje da to može niti DEATH RACE Paula WS Andersona, ali akcionih scena ima taman onoliko koliko televizija ovog tipa može da isprati i magija se unutar toga ne dešava dovoljno.

To je šteta, Anthony Mackie i Stephanie Beatriz su odlično kastovani kao Milkman i Quiet. Ima dobrih rešenja i na drugim mestima u podeli, ali sveukupno to je mlako, nekako nedovoljno dizajnirano i izvedeno sa dosta stvari koje prosto fale.

THE UNTOLD HISTORY OF THE UNITED STATES

Gromoglasno najavljena premijera na RTSu dovela je sasvim zasluženo seriju Olivera Stonea THE UNTOLD HISTORY OF THE UNITED STATES u prvi plan naše medijske ponude. To me je taman podsetilo da podelim neke utiske o njoj.

Nisam gledao RTSovu adaptaciju ove serije ali ono što sam semplovao lutajući po kanalima imalo je upadljivo loš prevod tako da se plašim šta bih video da sam je na RTSu i gledao u celosti, i verujem da su gledaoci o mnogim stvarima zahvaljujući tom prevodu dezinformisani. Međutim, u krajnjoj liniji to i nije bitno jer je ovo još jedna od "tajnih istorija", prisutnih od antičkih vremena do danas, tako da se svašta može izgubiti i dobiti u prepričavanjima.

Onomad kada je serija izašla ponudila je pre svega jedan dinamičan televizijski proizvod. Stone režira dokumentarni film kao igrani, dinamično, snažno, ima izvanredan arhivski materijal, majstorski integriše igrane delove iz filmova raznih epoha u tu celinu, a tekst koji on lično čita je pitak, atraktivan i propulzivan. Vizuelno sve je izgrađeno iz arhive, sem epizode kad razgovaraju sam Stone i Tariq Ali i to je u suštini razgovor začinjen arhivom. Zvučna slika u "klasičnim epizodama" sačinjena je od arhivskog zvuka i naravno Stoneove energične i ubedljive naracije, te jedina faza kada epizode uspore jesu završnice u kojima Stone voli da malo jače poentira i pruži naravoučenije ako ga neko već nije shvatio.

E sad, kako se istorija približava savremenom dobu, tako je meni iskreno istorijsko sagledavanje postajalo sve spornije - odnosno, što smo bliži onome što smo doživeli vidimo koliko je Stone sa svojim saradnicima vrlo subjektivan. Recimo, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije gotovo se ne pominju, NATO agresija na Jugoslaviju maltene prolazi bez pomena, a Milošević i ta neka ekipa ne postoje u seriji. To se uklapa u generalni Stoneov stav da su događaji na prostoru SFRJ zapravo potpuno nevažni. Međutim, da li je to baš tako ostaje predmet diskusije.

Stoga serija je zanimljivija i ubedljivija kad se govori o periodima koje nismo doživeli, iako nužno to nisu periodi o čijoj istoriji znamo manje. I to je meni najinteresantnije. Serija nije tako ubedljiva kad se uporedi sa životom ali jeste kad se uporedi sa istorijom kao diskurzivnom formom. Dakle, prošlost ovoj seriji ne prija a istorija joj leži.

Tendencioznost Stonea i njegovih levičarskih saradnika oseća se kroz sve epizode. Prema SSSRu i komunizmu je neobično nežan i značajan deo reafirmacije SSSRa kao presudne sile u Drugom svetskom ratu koja je apsolutno zaslužena, kasnije malo obezvredi razumevanjem za neke njihove kasnije prakse. Generalno desni političari su prikazani vrlo negativno, a levi praktično bez izuzetka pozitivno. Tu postaje zanimljiv fenomen Stoneovog novog dokumentarnog filma NUCLEAR NOW u kom iz razloga gde u UNTOLD HISTORY napada Eisenhowera, sada nudi pohvale. No, sve se menja sem Hegelovog kamena.

THE UNTOLD HISTORY OF THE UNITED STATES je izuzetan televizijski proizvod. Trinaest epizoda, od kojih su tri svojevrsni bonus i izlaze malo iz osnovnog narativnog kontinuiteta, i deluje kao nešto čega su se autori naknadno setili ali ne mari. Svaka je dobra, a one o periodima koje nismo doživeli su izvanredne.

Svakome ova serija može prijati na određeni način. Amerikancima kao otkrivanje nečega što im je nepoznato ili iz ugla koji im je nezamisliv, a nama kao potvrda da smo oduvek bili u pravu i da su svi ostali budale. Stone je autor koji polarizuje publiku. Ovde je snimio nešto što deluje kao bi trebalo da polarizuje do krajnje tačke a u stvari svakome na neki način odgovara u ovom postmodernom vremenu.

RAISING DION S01

RAISING DION je Netflixova serija nastala po stripu sa tom specifičnošću što je autor serije Dennis Liu zapravo iskoristio ovu formu da bi prezentirao svoj pripovedački talenat i kasnije je svoj put ipak vezao za pokretne slike. Otud strip Dennisa Liua više nije online gde ga je on nudio čitaocima i praktično ga je danas veoma teško nabaviti i izvršiti poređenje sa onim što smo dobili u seriji.

U saradnji sa Carol Barbee, Liu je naizgled napravio još jednu seriju o ljudima koji otkrivaju svoje superherojske moći u svetu koji baštini superheroje samo kao likove iz stripa, i onda im fikcionalni uzori služe kao putokaz u pokušaju da usmere svoje novostečene moći i iznesu se sa svim izazovima.

Ono što je međutim razlika jeste to što je ovo serija koja je namenjena i deci. I zbilja spada u kvalitetnije televizijske i samim tim strimerske sadržaje namenjene deci. Naime, Liu i Barbee ne potcenjuju decu i sve one tipične zaplete koje poznajemo iz takvih priča izvode sa punim ubeđenjem.

Imali su isto tako jako puno sreće sa glumačkom podelom, Ja'Siah Young je neobično simpatičan kao mali i pomalo naivan dečak koji posle smrti oca počinje da otkriva supermoći koje ni približno ne može da kontroliše, shvata da je deo ogromne misterije koju ni odrasli ne mogu da pojme a nekmoli on, i na sve to uči bitne lekcije o drugarstvu, odanosti i međuljudskim odnosima. Alisha Wainwright je briljantna u ulozi njegove majke, mlade udovice koja ne može da se snađe sa obiljem životnih obaveza, povezivanjem kraja s krajem, detetom koje je možda supermen u najavi i naravno ljudima koji je okružuju a mogu imati ko zna kakve namere.

Young i Wright izvanredno glumački nose ovu seriju koja je mnogo više nego što bi se očekivalo zapravo oslonjena na glumce i odnose koji se grade među likovima. Akcije ima i veoma je vešto izvedena ali je nema previše i zapravo glavno uzbuđenje proističe iz malih događaja koji u ovim okolnostima postaju složeni i ponekad nesavladivi.

U suštini sa takvom koncepcijom, RAISING DION zapravo nije budžetski nedostižna serija i svakako nije ni blizu skupoće tipičnih DC ili Marvel serija a o BOYSima da ne govorimo. Uprkos tome što ju je producirao Michael B. Jordan i što se pojavljuje u flešbekovima kao Dionov otac, RAISING DION je primer jedne ekonomično koncipirane televizije oslonjene na.karaktere, izvanredne glumce i veštu izvedbu po čemu se razlikuje od sve većeg dela stripskih ekranizacija a naročito superherojskih sadržaja.

Serija ima 17 epizoda i dve sezone koje su izašle na Netflixu u periodu od 2017. do 2022. godine.