GODFATHER OF HARLEM S03

U trećoj sezoni serije GODFATHER OF HARLEM, i dalje se uspešno prepliću istorijski događaji sa fikcionalizovanom biografijom Bumpy Johnsona.

U ovoj sezoni tu su raskid sa Korzikanskim klanom, ulazak CIA i masovniji uvoz kokaina preko kubanske veze iz Zaliva svinja ali i pokušaji da se likvidira Malcolm X, naročito kad se poveže sa Cheom.

GODFATHER OF HARLEM nikada nije bio serija izrazite originalnosti ali je ono što je već postignuto i definisano radila jako dobro. Kome smeta generalno jedna opšta repetitivnost situacija koju nose ovakve serije, a sada se zaista lako prepoznaje mustra kako će se problem javiti i kako će se rešiti, u trećoj sezoni može osetiti zamor. Međutim, jedina stvar koja je duboko problematična jeste relativno neinspirisan ishod situacije sa Korzikancima. Ostalo je sve na visokom nivou, iako smo te stvari već videli.

U tom pogledu, GODFATHER OF HARLEM pomalo podseća na SONS OF ANARCHY koji su imali sličan pristup problemu, s tim što sam recimo baš zbog toga od te serije u nekom momentu odustao jer je ušla u fazu da je i nije neophodno gledati iako je ukupno uzev bila stalno na istom nivou.

Očigledno je da sam u ovom slučaju iz nekog razloga vezaniji za temu, epohu, ambijent.

Glavni antagonista u ovoj sezoni je Michael Raymond James, izuzetan glumac koji nažalost nikada nije dostigao ono što je obećavao u TERRIERSima jer nije dobio adekvatnu priliku. Ali i ovde je veoma inspirisan i sugestivan i parira Whitakeru i iskusnim likovima oko njega. Demi Singleton više nije u podeli, izgleda da je posle KING RICHARDa malo prerasla televiziju a Malcolm X je zamenjen drugim glumcem što mi je žao, ali je ovaj sličnog izgleda i odigrao je isto pa se to nimalo nije osetilo.

Sve u svemu, ovo je uhodana mašina koja je doduše izgubila Paula Ecksteina, svog kreatora u međuvremenu. Ipak verujem da neće biti prevelikih poremećaja u već odobrenoj četvrtoj sezoni.

RESERVATION DOGS S02

RESERVATION DOGS u drugoj sezoni praktično ni nema arc na nivou cele sezone već se bavi pojedinačnim junacima i njihovim separatnim avanturama ali barem donosi njihov pokušaj da ispune svoj cilj i odu u Kaliforniju. Utisci su slični kao u prvoj sezoni s tim što ova struktura maltene antologije ima svoj smisao i ubedljivost. Svaka epizoda za sebe umnogome omogućuje da se zaobiđe slabost bazičnog narativa.

SEUWITEUHOM S01

Kim Kan-bi i Hwang Young-Chan su kreirali seriju SEUWITEUHOM sa kojom sam se upoznao na Netflixu.

Reč je o seriji koja ima izvanrednu premisu ali se posle nekoliko prvih epizoda postepeno odmiče od onoga što je u tretmanu te premise bilo najbolje.

Naime, serija je smeštena u svetu u kome se ljudi iz nekog razloga koji nije skroz definisan, jer nije skroz istražen, posle nekih simptoma i kraće bolesti, transformišu u monstrume. Ne baš kaijue po veličine ali monstrume tog tipa ili pak lavkraftovskog.

Kako se epidemija širi tako jedan kvart dolazi u karantim i mi pratimo pustolovine nekoliko stanovnika jednog solitera. Prve epizode su jako dobre - imamo interesantne zaplete, odnose među likovima i imamo jako efektne borbe za čudovištima koja na nivou efekata nisu skroz ubedljiva ali su prilično kul i funkcionišu takva kakva su.

Kako epizode odmiču tako odnosi unutar grupe odnose prevagu i pored melodramskog ekscesa, raznim preokretima, zabadanjima noža u leđa i sl. serija postaje teška za praćenje jer ja još uvek nisam baš nabaždaren na serije sa azijskim podelama i slabo razlikujem glumce, a na sve to, monstruma u tom delu ima sve manje a ponekad ih ni nema uopšte.

Uprkos svemu, ovo je serija koja stvarno kad je na vrhuncu doseže visoko, pa ću probati da gledam i drugu sezonu.

RESERVATION DOGS S01

RESERVATION DOGS je serija koju su kreirali Sterlin Harjo i Taika Waititi. Sterlin je deo indijanske populacije i snimio je pre ove serije nekoliko nezavisnih filmova raznih formata smeštene u svet rezervata. Waititi opet ima iskustvo iz svog domorodačkog miljea koje nije sa teritorije SAD ali ima sličnosti. I rezultat je jedna relaksirana dramedija o klincima iz rezervata ali i ljudima koji ih okružuju. 

Serija ima zaplet, klinci se bave krađama i sanjaju da skupe novac i presele se u Kaliforniju, pa ipak zapravo serija je o mnogim stvarima i mnogim likovima, ne samo glavnim već i sporednim.

U suštini, sve ima atmosferu jednog džarmuševskog indie filma ali prilagođenog savremenim okolnostima i senzibilitetima.

Pogledao sam osam epizoda prve sezone i to je zanimljiva stvar, ne mogu da kažem da je reč o konvencionalnom televizijskom ugođaju ali viđali smo i ranije ovakve intruzije indie estetike. Svakako ću videti šta ide dalje iako ne mogu reći da serija silno privlači da se nastavi.

MISTER8

Teemu Nikki je finski reditelj koji mi je privukao pažnju vrlo zanimljivim "malim" filmom ARMOMUURHAJA.

Teemu Nikki i Jani Poso posle toga kreirali su seriju MISTER8, osmodelnu romantičnu komediju o uspešnoj poslovnoj ženi koju igra Krista Kosonen, i njenoj organizaciji života gde za svaki dan u nedelji ima drugog ljubavnika i tehnologu kog igra Pekka Strang i njegovom ulasku u njen sistem sa pozicije "osmog" tipa.

Kada se njih dvoje zbliže i oseti se da ima potencijala za nešto više od jednodnevnog angažmana, tehnolog kreće da uklanja konkurenciju, odnosno muškarce koji zauzimaju ostale dane tako što ih kompromituje pred njom ali pitanje je trenutka kada će neko naslutiti da je reč o organizovanoj čistki.

Teemu Nikki se opredelio da snima seriju u crno-beloj slici i ne znam tačno šta je time postigao sem jednog feela artificijelnosti pošto ne samo da su odnosi među junacima veoma "moderni" već savremena tehnika i ambijenti igraju značajnu ulogu. Da li je time želeo da postigne neku simboliku da eto uprkos svim promenama, ljudi u sebi i dalje imaju osećanja i potrebe kao iz crno-belog filma ili je naprosto želeo da sve izgleda zanimljivije zaista ne znam.

Strang i Kosonen suvereno predvode podelu, i njegov lik je šarmatnno beskrupulozan, tako da uprkos tome što su neki od ljudi s kojima se obračunava zapravo dobroćudni glupi mužjaci, verovatno dobrohotniji od njega, gledaoci ne prestaju da "jašu sa njim".

Serija je konstantno zabavna iako ne mogu reći da obiluje urnebesnim smehom, niti je to i bila namera. Upravo cilj i jeste da se napravi komedija u kojoj sami odnosi nose humor mnogo više nego gegovi.

U tom smislu, MISTER8 uprkos premisi koja je high concept nosi jednu dosta univerzalnu sliku savremenog sveta i nepromenljivih ljudskih potreba.

POZIV

O seriji POZIV možemo da kažemo dosta toga lošeg i ponešto dobro.

Pitanje je šta će odneti prevagu i to pre svega zavisi od odnosa gledalaca prema pojedinačnim elementima izraza ove serije koji zaista ozbiljno variraju u kvalitetu.

Pre svega rediteljska egzekucija Marka Đilasa je prilično problematična. Serija ima nešto zanimljivo letnje i lenjo u atmosferi. Objekti su odabrani uglavnom dobro i produkcioni dizajn je solidan, međutim mnoge scene, naročito borbe i potere kojih nema mnogo ali su veoma važne su mizanscenski veoma naivno izvedene. U produkciji koja se u tom segmentu dosta ispraksirala jer se kod nas snima dosta krimića, neke scene poput flešbeka napada na glavnu junakinju nedopustivo su loše izvedene, naročito ako imamo u vidu njihov značaj. Isto važi i za scenu kada junakinja biva onesvešćena ili kada mladi inspektor pokušava da izbavi otetu ženu. Generalno, dakle, u pogledu inscenacije imamo zanimljivu atmosferu ali ozbiljne promašaje u segmentu saspensa i akcije.

Isto važi i za rad sa glumcima. Centralnu ulogu igra Mirjana Joković, naša veoma poznata i cenjena glumica koja je i u ovoj glavnoj roli vrlo ekspresivna ali povremeno se oseća da je pod pritiskom da ga "nagazi" jer je zato dovedena a nema potrebe za tim. S druge strane, ponavlja se problem Snežane Bogdanović koja izgleda kao svetska zvezda kad se pojavi u kadru sve dok ne progovori kada se sve raspadne u paramparčad. Njene scene pate od tog problema ko god da joj je partner u njima, i Đilas nije pronašao način da to prevaziđe. Taj problem nije od juče, imali smo ga i u ŠAVOVIMA, i Đilas je imao nekoliko godina da se pripremi za taj izazov, ali iako je ovde bolja kad govori nego tamo, to prosto nije to. Snežana Bogdanović je prosto izgubila deo svoje glumačke moći, ne znam kako i zašto.

Sa vrlo ozbiljnim glumcima u podeli zatim disbalans stvaraju i dosta loši glumci. Devojčica Danica Nedeljković prosto nije dovoljno dobra u ulozi ćerke ubijenog inženjera i njegove nestale supruge a naročito je problem jer su joj partneri ozbiljni asovi gde to postaje još evidentnije. Lik Ane Franić je prenaglašen i karikaturalan u postavci, u scenariju i kostimu, i ona čak u glumi pokušava da to ublaži ali prosto ne može da pobedi stupidnost situacija i načina kako je obučena. Ermin Bravo je isto kao i Danica Nedeljković prosto čovek zalutao na set, njegova uloga je prilično neuspela i negledljiva i ozbiljno opterećuje seriju.

Ovakva amplituda u glumi čini da serija nema konzistentan glumački izraz tako da kad god u scenariju naiđe nešto neubedljivo, jaz između gledaoca i priče, umesto da se preko glumaca premosti, paradoksalno postaje sve veći i umnogome umanjuje dometa scenarija koji ima dosta lucidnih momenata naročito u završnici koja ima određeni CHINATOWN vajb, i jedno fino ljudsko razrešenje koje krije banalnost iza naizgled velike teme. Na putu do tog razrešenja usput imamo niz neravnina, naivnosti, potpuno neubedljivih detalja ali - uz rizik da budem subjektivan prema kolegama - uglavnom ništa toliko problematično što ne bi dobri glumci i dobra režija mogli da nam "prodaju". Međutim, dobre režije nema a dobrih glumaca ima napretek ali ima i onih koji nisu na tom nivou.

Ono što mogu da pohvalim naročito na nivou scenarija jeste činjenica da glavna junakinja koja rešava misteriju nije naivnija od publike, i da generalno niko nije naivan osim ako nije emotivno investiran pa je to time objašnjeno i publika u principu lako "jaše" sa glavnom junakinjom i njenom istragom.

Prikaz društva u kome živimo je kritičan, socijalno osvešćen i prilično solidan.

POZIV je veoma solidan primer serije na kojoj se može izučiti koliko neki naizgled sporedni i mali elementi mogu udaljiti neko ostvarenje od njegovog punog kapaciteta.

Kada govorim o ovoj seriji, u onom stanju u kome je ona sada, praktično možemo steći utisak da u njoj ništa ne valja, ni scenario, ni priča u njegovoj osnovi, ni glumci ni ništa drugo. Ali, zapravo nije tako. Ono što u njoj ne valja je pre svega režija, i u sklopu problema režije gluma koja bi uspela da fino zaokruži sve ono što sada ostaje potpuno izloženo našoj kritici.

Stoga, POZIV će biti čerečen više nego što je zaslužio ali baš onako kako izgleda, kao što se uostalom dešava i jednom od negativaca iz njegovog zapleta.

Ako bih lično birao nepopravljiv problem scenarija koji se ne bi mogao prikriti glumom ili režijom, to je sama postavka da penzionisana policajka radi u kol centru mobilnog operatera i da slučaj prevashodno rešava kao policajka a ne kao operaterka, iako je delovalno da će iz tog elementa da se razvija priča. Činjenica da ona radi u kol centru zapravo osim samog zamajca priče nema neku bitnu ulogu iako sami mobilni telefoni imaju. Ali, u suštini forenzika mobilnih telefona koja igra ključnu ulogu u raspletu odvija se mimo provajdera, pre svega u domenu onoga na šta smo navikli u detektivskom žanru, dakle praćenje baznih stanica, listinga poziva, IP brojeva, otključavanje telefona itd.

No, to je u suštini ipak više samo jedno teorijsko pitanje sada - da li je možda sve ovo moglo bez kol centra jer očigledno nije moglo bez policajke. Ovako kako je pati od sindroma "Seagalovog baštovana" koji počne film kao baštovan a u stvari je penzionisani specijalac kog je za najopasnije poslove angažovala CIA.

ESTONIA

Miikko Oikkonen kreirao je igranu seriju ESTONIA koja je promovisana kao veliki spektakl jer će obraditi najveću mirnodopsku pomorsku nesreću savremenog doba i razvijenog sveta. U predelu tridesetogodišnjice ove velike tragedije pojavila se i izvanredna dokumentarna obrada istog slučaja koja je dodatno aktuelizovala slučaj da je na kraju švedska vlada zbog te serije morala da odobri nova istraživanja olupine.

Nažalost, ova transevropska koprodukcija se kreće na dva koloseka gde ne nudi ništa naročito novo. Ova su realizovana vrlo dobro, i isprva serija obećava ali nam na kraju ne pruža ništa. Jedan kolosek je sam brodolom na kom strateški inteligentno autori biraju situacije koje mogu dobro da snime, i te scene zbilja nose dozu visceralnosti. Međutim, ovo ipak nije serija o brodolomu i te scene su fino izvedene ali nije to rekonstrukcija dešavanja i nije to osnov onoga što gledamo.

Osnov bi trebalo da bude post-traumatski period - komisija koja istražuje i deo preživelih koji traži svoje mesto u svetu i želi da spozna istinu o onome što im se desilo. Ali onda nekako seriji i taj deo izmakne, pa na kraju i komisija i mi ostajemo bez odgovora. i sve se zaključi nekako lapidarno, kao da serija zapravo nema svoj osnov i jasnu okosnicu.

Dok je dokumentarna serija izvedena kao vrhunski triler iako je sačinjena samo od arhive i od razgovora, ova igrana serija nema taj tonus i ukupan utisak je nažalost veoma skroman.

Nisam imao potrebu za tim da se ova serija izvrgne u neku teoriju zavere ili senzacionalizam, bilo je dovoljno samo da isprati istinite priče koje su u nekim slučajevima uzbudljivije od fikcije i emotivnije od najosmišljenije melodrame. Ništa od toga ne postoji u ovoj seriji.