THE HOT ZONE S01

THE HOT ZONE je serija koju je kreirao veteran James V. Hart - inače gost FESTa 2023. godine - i bavi se istinitim slučajem kada se ebola po prvi put pojavila na tlu SAD. Imali smo nekoliko godina posle tog stvarnog događaja i film Wolfganga Petersena OUTBREAK, veoma uspeo akcioni triler, dočim je ovo istinita priča ali izvedena sa jakim žanrovskim nabojem.

Ovu seriju je Fox snimio za National Geographic, sa prekaljenim profesionalcima, ispred i iza kamere, a ako imamo u vidu da oficira epidemiologa igra Noah Emmerich, sva rešenja su dobra i razgažena. Jedino u šestoj epizodi koja na neki način nudi epilog cele priče jako opadne tonus i ode u nezasluženu sentimentalnost i propovedništvo.

THE HOT ZONE je pristojan Dad TV ali nije bitna serija sem za ljude kojima u organizmu ponekad zafali Noaha Emmericha u liku sa beneficiranim radnim stažom. 

ONE DOLLAR

Televizija nije forma u kojoj reditelj ima dominantnu ulogu ali jedno imena koje se izdvojilo upravo u ovoj profesiji jeste Craig Zobel. Bilo da je u produkciji Gavina O'Connora režirao seriju MARE OF EASTTOWN koja je donela o'connorovsku sirovost u format televizijskog krimića ili da za Damona Lindelofa radi THE LEFTOVERS, Zobel dolazi sa jednim zanimljivim spojem realizma i estetizacije, skoro naturalističkih prikaza koje ume da preseče neki sugestivan detalj vizuelne simbolike koja dolazi iz sveta fantastike, glumci su kod njega izvrsni a objekti maksimalno iskorišćeni.

Prva serija u kojoj je Zobel - inače dokazani indie reditelj koji je iskoračio u žanr sa sjajnim i proskribovanim HUNTom po Lindelovofom i Cuseovom scenariju, a to je ekipa sa LEFTOVERSa - dobio priliku da bude najveća zvezda jeste krimić ONE DOLLAR.

ONE DOLLAR je kreirao pisac krimića Jason Mosberg koji ima nekoliko izdatih romana, i jedan snimljen film - to je ARSENAL u režiji Stevena C. Millera - jedan od uspelijih DTV radova u kome je veliki oslonac na kerebečenju Nicolasa Cagea, dakle ništa posebno. Mosbergov prozni rukupis je veoma zanimljiv. Piše klasičan krimić na nov način, uvodeći noir u novi milenijum bez potonuča u futurističke narative.

U ovoj seriji, oko Mosberga skupljena je ekipa prekaljenih žanrovskih radnika, Rafael Yglesias koji je potpisao sjajni FROM HELL Braće Hughes i FEARLESS Petera Weira i Graham Grody koji je uspeo da se potpiše na odličnoj seriji QUARRY, trećoj sezoni TRUE DETECTIVE - dok ju je još radio Nic i na RECTIFY.

Sa ovako pouzdanim saradnicima, nema mnogo rizika i oni uspevaju da Mosbergovu riskantnu premisu pretvore u nešto održivo. Iz današnje vizure, možemo reći da je Zobel uradio ovde crossover MARE i LEFTOVERSa, ali u to vreme to nije tako izgledalo.

Od LEFTOVERSa, Zobel preuzima digresivnu strukturu - serija ima deset epizoda, svaka od njih ima drugog glavnog junaka a smenjuju se u fokusu tako što jedna određena novčanica dolara pređe iz ruke u ruku. Predmet koji menja vlasnike i korisnike je stara mustra za konstituisanje ovakvog narativa i ovde je uspeo.

ONE DOLLAR je punokrvan krimić. Nudi zanimljiv slučaj, dosta napetosti, šarmantnog privatnog detektiva na zadatku, vrlo zanimljiv zločin, odlične likove policajaca. Međutim, on u sebi nosi i nešto od indie filma, a što je već primenjeno u seriji LEFTOVERS, gde se velika priča izlaže kroz prikazivanje pojedinačnih sudbina gde je u svakoj epizodi drugi lik protagonista.

Uprsko tom principu digresije, Zobel uspeva da izgradi i ubedljivu socijalnu sliku propasti Rustbelta ali istovremeno i whodunit i whydunit koji nam drži pažnju sve vreme.

Slučaj je smešten u mali grad, praktično varošicu u kojoj lokalna čeličana odlazi u krizu. Jedne noći, na mestu čeličane bivaju pronađene fleke sedam različitih krvi, i stvari kreću da se kuvaju.

Zobelova režija jako evocira neki vrhunski indie film. Tempo izlaganja priče je relaksiran ali je dinamična i izuzetno zanimljiva, pre svega zato što Zobel ne pušta da se pravne i proceduralne stvari pretvore u debatni klub.

Na granici između krimića i hronike života u malom američkom gradu koji izumire, Zobel pronalazi pravu ravnotežu i gradi seriju koja je uprkos brojnim pozajmljenim ili anticipiranim rešenjima, ipak zaista nešto što ni prekaljeni televizisjki gledalac nije puno puta gledao.

Serija nije ostavila dubok trag na američkoj sceni što je šteta jer je reč o kvalitetnom i autentičnom produktu, međutim u sebi je nosila neki limited duh, uprkos koncepciji da se serija i nastavi ako dotle dođe.

Nije bilo potrebe za drugom sezonom. I to je u redu, prva nam ostaje netaknuta.

THE LEFTOVERS S02

U drugoj sezoni THE LEFTOVERS, Damon Lindelof se opredeljuje za jedan gotovo rašomonski pristup pripovedanju. Jednu krupnu situaciju prikazuje u prvoj epizodi i stavlja je u centar interesovanja i onda tu situaciju sagledava iz raznih uglova, vraćajući se unazad u njenu genezu, a pored inače decentralizovane naracije u pogledu glavnih junaka nudi i svoju prvu punokrvnu bottle epizodu u ovoj seriji.

U epizodi INTERNATIONAL ASSASSIN primus inter pares junak u nekom prostoru između života i smrti ima jednu apartnu avanturu čiji je cilj da se vrati u svet živih. Craig Zobel, sa kojim će Lindelof kasnije snimiti film HUNT, briljantno realizuje ovu digresiju i uprkos tome što nas izbacuje iz glavnog "toka" u vrlo osetljivom trenutku, nudi nam nešto zaista posebno.

Druga sezona se ponovo uzdržava od ulaska u lindelofovsku problematičnu lostičnu ideju velike misterije čijem rešenju stremimo a da njega možda i nema.

SURFACE S01

SURFACE Veronice West je dobila drugu sezonu iako je po svojoj fizionomiji reč o krimiću koji najviše deluje kao limited serija, odnosno mini-serija koja nema kapaciteta za kontinuitet. Glavnu junakinju igra Gugu Mbatha Raw koja je na televiziji našla fah kao heroina upmarket krimića, primer za to je THE GIRL BEFORE i njena gluma još dodatno podvlači slabu održivost SURFACE kao serije otvorene za dalje produžetke.

Gugu u jednom maniru karakterne glume igra glavnu junakinju, suprugu uspešnog mladog poslovnog čoveka koja posle pada sa trajekta ima amneziju i pokušava da rekonstruiše okolnosti onoga što joj se desilo. Naravno, vrlo brzo postaje jasno da tu nisu čista posla, pojavljuju se ljudi koji joj to i kažu i postepeno ona shvata da suprug i njena okolina pokušavaju da joj stvore lažnu sliku života kog se ne seća. Međutim, i stvarnost koju je zaboravila nije baš onakva kako je videla.

Sam Miller, britanski stručnjak za interesantne krimiće režirao je veći deo serije uz druge prekaljene veterane, i sve vrlo prijatno i zanimljivo izgleda, međutim, serija počne tek kada se prvi put desi nešto što do sada nismo videli puno puta i što ne gledamo svakodnevno u ovoj vrsti sadržaja, a to se desi duboko u prvoj polovini druge sezone, a onda ni tada pisci ne uspevaju da kapitalizuju to osveženje.

SURFACE je serija koja može imati smisla za ljude koji baš jako malo znaju o krimiću i nimalo ga ne prate. Već sa nekim gledalačkim iskustvom, ova serija u najboljem slučaju može biti tek prijatno izvedena rutinska stvar, a na nivou priče ne dobacije često ni do tog dometa.

Plašim se da me druga sezona ove serije ne zanima jer mi svaki mogući razvoj svega ovde viđenog deluje krajnje neprivlačno.

MAYOR OF KINGSTOWN S02

U prve dve epizode druge sezone MAYOR OF KINGSTOWN, dobijamo odgovor na pitanje da li je u drugoj sezoni moguće održati izvanredno visok tonus prve. Moguće je. Od treće epizode međutim dobijamo i odgovor da taj tonus naprosto nije održan i da je krenuo jeziv sunovrat serija u kojoj od normalnog i po meni dobrodošlog formata od 45 minuta spada na 35+ i kreće da stoji u mestu, trošeći vreme u nekim besmislenim situacijama, jalovim diskusijama u kom imamo mačo tipove koji XY puta diskutuju o nečemu što im ne pada na pamet da urade pa ipak urade itd.

Drugi krupan problem mada se po veličini ne može porediti sa ovim najvećim jeste činjenica da je Milo kao negativac iz prve sezone, bio najslabiji element već u toj jakoj seriji, a da se ovde ta linija nastavlja i to - nažalost - u lošoj seriji gde on postaje samim tim još veći problem.

Prvim dvema epizodama svaki fan prve sezone skida kapu. Ali zbog ostalih osam bi Sheridanu najradije skinuo glavu.

MR CORMAN

Malo je reći da sam izuzetno uživao u seriji MR CORMAN koju je kao svoj autorski projekat napisao i najvećim delom režirao Joseph Gordon-Levitt. 

Uprkos tome što je ovo serija u kojoj on igra glavnu ulogu, potpisuje režiju na osam od deset epizoda, kreira ali i lično piše neke scenarije, daleko je sve to od nekog ličnog i sujetnog iživljanja. Reč je o autorskom projektu u najkonstruktivnijem pogledu u kom Joseph Gordon-Levitt na umetnički itekako relevantan način kanališe razne frustracije i upitanosti rane srednje dobi, pakujući ih u veoma dinamičan i ekspresivan izraz koji je izučio radeći sa velikim rediteljima našeg vremena, od Roberta Zemeckisa i Olivera Stonea do starijih do Riana Johnsona i Marca Webba od mlađih.

Naravno, nisu svi ovi reditelji podjednako značajni u ovoj celini, ali se oseća kako je od svakog od njih Joseph Gordon-Levitt naučio štošta i preneo u seriju koja ne samo da je zanimljivo napisana i, očekivano, vrhunski glumljena već je i na svakom nivou sjajno režirana, od vizuelnog izraza da vođenja priče i igre svih učesnika.

Epizode su polučasovne, žanr se izmiče definiciji, ima tu i humora i prave melodrame, ali ono što je najbitnije jeste da je sve kako treba, i sve je na svom mestu, nezavisno od te žanrovske fludinosti. Verujem da će čak i oni koji dođu očekujući određeni konkretan žanr - a to neće dobiti - otići zadovoljni jer će dobiti jedan autentičan i koherentan spoj, čak i kada autor insistira na eklektičnosti i od epizode do epizode menja pristupe.

Ne mogu da kažem da ovakav uspeh nisam očekivao od Josepha Gordon-Levitta, imao je uostalom i kad i od koga da nauči, ali ovakva samouverenost i to u jednoj izazovnoj formi o deset epizoda i tristotininak minuta materijala, takva sklonost da se zakorači u eksperiment i nešto neizvesno a tako sigurno pruži solidan rezultat, ne sreću se svaki dan. 

HELLO TOMORROW!

HELLO TOMORROW! je serija koju su kreirali Amit Bhalia i Lucas Jensen i u oštroj konkurenciji FOR ALL MANKIND uspeva da se bori za titulu najdekadentnijeg projekta na Apple +.

HELLO TOMORROW je SF dramedija o trgovačkom putniku koji u retrofuturističkom svetu koji izgleda kao američke pedesete, samo sa hover-mobilima i kolonijama na Mesecu, i još uvek-crno belom televizorima. On putuje sa svojom ekipom očajnika i po američkim varošicama prodaje time share aranžmane na Mesecu, nudeći novi početak svojim na ovaj ili onaj način rezigniranim ili naprosto naivnim kupcima.

Na tom putu on sreće mladića za kog shvata da mu je sin ali odlučuje da to zadrži kao tajnu i afirmiše ga prethodno kao svog prvog saradnika, međutim to se ispostavlja kao tajna viška u odnosu na sve ostale koje muče ovog junaka.

HELLO TOMORROW! se bavi bazičnim američkim idealima samostalnosti, preduzetništva, sanjarenja,  potrage za savršeno formulisanim svetom i destilat toga pronalazi u pedesetim i viziji budućnosti koja je tada postojala, gde se samo postavljalo pitanje tehnološkog progresa koji će da isprati već savršeno društveno dostignuće. Slično filmu DON'T WORRY DARLING i ovde pedesete služe kao primer Izgubljenog Raja, ako ne u konkretnom smislu, a ono barem kao imaginarijum jedne nacije koja je mislila da je odgovorila na sva pitanja.

U tom svetu kom se desila budućnost koju je priželjkivao, Bhalia i Jensen smeštaju svoju komičnu varijaciju na DEATH OF A SALESMAN, i uprkos tome što je u izvesnoj meri jasno zašto, u drugoj se ne može pobeći od utiska da je na kraju krajeva ovde ipak čist fetišizam u igri.

Dakle, priča ima razloge zašto se dešava u takvoj mutaciji postojeće epohe, a delom je to prosto tako zato "što im se moglo", i kome taj larpurlartizam ne smeta u ovoj seriji može veoma da uživa. Ona je produkciono posebna, na nivou priče je jako dobra, ali "obična". Meni to nije stvaralo disbalans ali stvari su toliko dekadentne da nekome možda može.

Svakako ipak ovoj seriji treba pružiti priliku jer ovako nešto ipak nigde nećete naći.

THE LEFTOVERS S01

U vreme kada je izašla serija THE LEFTOVERS koju je po romanu Toma Perrotte kreirao Damon Lindelof, osnovni utisak koji sam imao bio je izvesno olakšanje da nas - uprkos premisi - Lindelof nije uveo u ono šlajfovanje prema velikom Saznanju koje je krasilo LOST, i da ovde nema takvih pretenzija.

S druge strane, ono što me je impresioniralo bila je dramska izvedba, i na nivou scenarija i na nivou glume i na nivou režije, i vremenom - uprkos priči koja je povezivala sezonu u celinu - sve je počelo da mi liči na jako zanimljive slučajeve iz života ljudi u neobičnoj situaciji pre nego na neki kontinuirani narativ.

Po završetku prve sezone sam bio jako zadovoljan pogledanim, ali nisam imao jasnu ideju šta me kao gledaoca čeka dalje, niti da li tačno imam potrebu da sve ovo pratim dalje, uprkos tome što je bilo jako dobro.

Dakle, prva sezona mi je ostavila čudan utisak. Bila mi je uzbudljiva, briljantno izvedena u svim aspektima, samo u svemu tome nisam "prepoznavao seriju", možda zato što sam ranije čitao roman, ne znam.

Sada sam odlučio da seriju pogledam u celosti i reprizirao sam prvu sezonu, zapamtivši da ovde imamo posla sa metanarativom i da treba obnoviti sve detalje. Moram priznati da me je prva sezona čak i iznenadila time koliko se drži u tom visokom dometu koji sam iz nje zapamtio, da - to je to - zaista je izvanredno, s tim što me sad ovaj sekundarni utisak o tome da ne znam šta bi se tu dalje dešavalo zaobišao, ne nužno zato što ga nema već zato što sam ga eliminisao odlukom da ovog puta gledam sve u celini.

Prva sezona LEFTOVERSa može jako puno da nauč o tome kako se pravi serija koja maksimalno kapitalizuje princip digresije a da i dalje opstaje kao celina, uz određene rizike koje to nosi u pogledu šire celine koja se gradi na nivou višesezonske forme.

SNOWFALL S04

Četvrta sezona SNOWFALLa govori o fazi kada Saintova imperija i celokupan aranžman koji je CIA osmislila postaje preveliki i kada počinje da privlači pažnju javnosti, kao i raznim reakcijama koje to budi kod dilera, agenata i njihove okoline. Tema ove sezone je pitanje moći i žrtve, u kojoj tački jedan bos može da dozvoli sebi da pokaže slabost a u kojim ne.

SNOWFALL je serija koja pokriva relativno dug period ali se svaka sezona bavi relativno kratkim isečcima vremena, sa mnogim događajima koji se dešavaju u elipsi između sezona. To otvara rizik da neke bitne stvari ostanu neprikazane, ili da se serija bavi nečim što je manje zanimljivo od onoga što je ostalo između sezona.

Te rizike pisci ipak uspevaju dosta dobro da kompenzuju razjašnjenjima nekih od tih situacija koje daju unutar dramske radnje u epizodama.

LIAISON S01

LIAISON je odlazak Apple + u dublji Euro Trash ali sa zaista jakim sastojcima. U rediteljskoj stolici je Stephen Hopkins, reditelj koji je doveo Dad TV do svog vrhunca u 24, a pred kamerama Vincent Cassell i Eva Green. Virginie Brac je složila jednu relativno bajatu špijunsku priču baziranu na veoma "originalnoj" premisi o privatnoj firmi za bezbednost koja stvara pretnju ne bi li dobila novi ugovor - to sve pokreće kontinentalnu poteru na potezu London-Brisel-Provansa-Lamanš.

Hopkins sve drži u maksimalnom tonusu, a priča je takva kakva je iako je Bracova povremeno imala pomoć Ollie Butchera koji je sa Le Carreovim sinom pisao uzoran prototip ove vrste sadržaja - UNKNOWN sa Neesonom. Međutim, kad sve sklapaju Hopkins i legendarni Peter Levy i igra Cassell, nema tu šta da nam smeta. I kad je glupo, oni to čine zanimljivim.

Verujem da će i rezultat ove serije biti negde takav. Potvrdiće kapacitete svojih činilaca ali neće ostati zabeležena u antologijama.