NEMIRNI

Moram priznati da duže vreme nisam gledao naše serije, međutim NEMIRNI su mi privukli pažnju jer je reč o ekranizaciji romana Marka Popovića koji sam čitao i podržao u vreme izlaska.

Veoma sam radoznao da vidim koja će nacionalna televizija emitovati ovu seriju jer je u pogledu prikaza nasilja i seksa veoma provokativna za naše standarde.

Sama serija ima izrazite Peak TV ambicije pre svega u pogledu toga da želi da se odmakne od klišea žanrovskog izraza kakav inače postoji kod nas. Dok je sam roman veoma prepoznatljiv po svom žanrovskom rukopisu, serija je potpuno obrnuta. Rekao bih da su scenaristi dosta radili na tome da gledaoci moraju da investiraju pažnju i vreme kako bi se uključili u priču, bez klasičnih žanrovskih prečica.

U izvesnom smislu, ta Peak TV ambicija se isplatila ali je većim delom zapravo skupo plaćena.

Naime, serija NEMIRNI nekih desetak epizoda "nikako da počne", jako je teško pratiti veliki broj likova i njihovih sudbina koje su povezane ali nije baš jasno na koje načine i kakve veze to ima jedno s drugim. Koliko sam zapazio kod malobrojnih ljudi koji su pokušavali da prate, uglavnom su i odustajali zbog tog utiska da serija nikako ne počinje, da se ne može razaznati kuda se stvari kreću i zašto bi iko investirao vreme.

To će svakako takođe biti veoma veliki izazov za nacionalnu mrežu koja se bude opredelila da emituje ovu seriju, pored već navedenih pitanja seksa i nasilja.

Sam žanrovski aspekt posle celog tog Peak TV pristupa teško da može ostati ubedljiv. Sama priroda kriminaliteta kojom se bave ovi junaci je bizarna, podrazumeva razne neverovatne stvari kao što su prerušavanja, dvostruki životi, saradnje sa službama bezbednosti, ubice blizanci, narko biznis, zamene počinilaca krivičnih dela, i to nisu baš stvari koje se mogu prodati kao neki superozbiljan sadržaj, već više pripadaju nekoj stripovskoj stilizaciji. Međutim, poprilično je neodoljivo gledati kad glumci smrtno ozbiljno drže solilokvije o nekim potpuno neverovatnim događajima.

Ta sinergija nečega što ozbiljno koketira sa trešom i jako ozbiljne izvedbe u stvari i čini tu dijaboličnu privlačnost ove serije u mom slučaju, i to me je verovatno i učinilo jednim od retkih ljudi koji su pogledali svih dvanaest epizoda.

Ovo je redak slučaj kada jedan bez sumnje slabo izveden sadržaj umesto da bude dodatno pogoršan enormnom pretenzijom njome biva popravljen. Ta pretenzija da gledamo nešto jako ozbiljno i važno, a u korenu svega je jedan dosta veseo treš, meni je uspevala da drži pažnju.

Isto tako imao sam utisak da su se svi sektori ekipe maksimalno trudili, što je sve ređe u našim serijama. Direktor fotografije Vladan Pavić uložio je evidentan trud. Scenografi su pronašli jako zanimljive lokacije. Glumci se maksimalno trude premda je podela u nekim aspektima gotovo amaterski koncipirana, sa veoma sličnim glumcima koje je zbog nedovoljne profilisanosti likova teško razlikovati i malo sam ih mešao, ali to ne menja na stvari, trud je evidentan. Doduše, kako su duplirani glumci, duplirani su i likovi, i to onda nikome ne olakšava posao, ni ekipi ni gledaocima.

Recimo, Rale Milenković glumi sa groznom perikom a realno mislili bismo da ima groznu periku čak i da mu je zaista izrasla kosa jer ga znamo kao osobu bez kose. To su neki gotovo infantilni gafovi koji će svakako biti odbojni publici bez jakog forenzičkog strpljenja koje imam ja, gde takve stvari ne da nisu odbojne već su svojevrsni poziv na još veći pozor.

Međutim, i Milenković se veoma trudi i pokušava da napravi nešto zanimljivo od svog lika i daje mu dozu ambivalentnosti, dovodeći jednog čistog negativca maltene do statusa antiheroja.

Otud, uprkos nizu ogromnih problema u materijalu, zamisli i režiji, trud i ambicija jesu nešto što je meni držalo pažnju i to mi je zaista imponovalo. To naravno ne znači da NEMIRNI mogu da pruže mnogo publici koja nema tu vrstu profesionalne zainteresovanosti, ali to me u krajnjoj liniji ne zanima jer sam na kraju dobio pogledao nešto veoma zanimljivo, jedan od onih slučajeva gde su autori krenuli da snime nešto veličanstveno ali usput zaboravili da snime nešto dobro.

WHITE HOUSE PLUMBERS

WHITE HOUSE PLUMBERS je petodelna HBO mini serija, sa dva doajena ova kuće u glavnim ulogama koju je režirao poznati komediograf David Mandel, ali je rezultat mnogo više od komedije.

Mnoge kritike serije WHITE HOUSE PLUMBERS koje nisu bile povoljne naglašavale su kako ova serija pokušava da bude puno stvari u isto vreme i ne uspeva. Moram priznati da je moj utisak upravo suprotan. Da, ova serija pokušava da bude puno stvari u isto vreme i u tome zapravo uspeva.

Ovo je serija o Gordonu Liddyju i Howardu Huntu, dvojici penzionisanih agenata koji svoje fantazije o špijunskim danima koje su proživeli ili nikada nisu dočekali kreću da proživljavaju iznova radeći za kampanju Richarda Nixona prilikom reizbora. Tom prilikom se dešava Watergate. Ostalo je istorija.

E sad, šta je ova serija. Reč je o vrlo solidnoj rekonstrukciji dešavanja oko Watergateu, sa jasno izgrađenom slikom šta mu je prethodilo i kakve su sve gafove pravili ovi agenti kojima je dobra volja bila izraženija od konkretne veštine, a istovremeno je reč o komediji, maltene parodiji tih dešavanja. Dakle, ovo je u isto vreme i triler i komedija, nešto što bi radila Braća Coen, samo bazirano na istinitoj priči i mnogo neposrednije.

Dešavanja oko Liddyja i Hunta slobodno mogu reći odlaze na FARGO teritoriju, groteska sustiže nekompetentnost, duh vremena omogućuje da se glupost dosta dugo provlači, establišment je truo a oni su zapravo neverovatno komične barabe, čije ambicije daleko prevazilaze njihove moći i svima je to jasno sem njima samima.

Liddy i Hunt su praktično uspeli da naprave fijasko od događaja koji nije mogao pomoći Nixonu da pobedi na izborima, ali je na bazi toga na kraju morao da se povuče. Klasičan slučaj jedne lavine poraza koja je krenula iz grudve gluposti galvanizovane Nixonovom ideologijom koja je koketirajući sa paničnim strahovima Amerikanaca počela da podstiče na panične poteze tamo kad nije bilo potrebe za tim.

Serija u suštini ima All-Star podelu, ali su u centru Woody Harrelson i Justin Theroux, doajeni iz TRUE DETECTIVE i LEFTOVERSa koji su raspoloženi za ozbiljno nadigravanja. Woody me je prilično plašio kao posebno volatilan ako ode u predeo šmire, ali Mandel mu je našao u ključ u kom ta manično-depresivna energija koju širi oko sebe zaista deluje nedoljivo. Therouxov Liddy je takođe sjajan u jednom uzdržanijem ali tenzičnom ključu i njemu scenario daje više radikalnih humorističkih detalja koje glumac sa uživanjem izvodi.

Meni je ova serija funkcionisala na oba nivoa na kojima pokušava da funkcioniše i odlazi još korak dalje od bioskopske komedije DICK koja se bavila ovom temom na svoj način onomad. I u slučaju tog filma imali smo uspešan spoj nekoliko zahvata unutar jedne celine. U slučaju filma DICK doduše naročito zadovoljstvo se moglo dobiti ako je gledalac prethodno upoznat za filmom ALL THE PRESIDENT'S MEN. U WHITE HOUSE PLUMBERSu nema tih hipoteka. Zaista gledalac može da se zavali i uživa u ludilu. Mandel nije puno režirao u životu ali kao veteran EURO TRIPa, po definiciji zaslužuje pažnju.

DAVE S02

DAVE je serija koja je u drugoj sezoni imala potencijalni rizik da se istroši u konceptu i da uđe u monotoniju na nivou priče koju bi mogla razbijati humorom, što je legitimno ali stagnantno posle izvanredne prve sezone. Međutim, na svu sreću u drugoj sezoni, DAVE uspeva da otvori niz zanimljivih privatnih i profesionalnih izazova za glavnog junaka, a da istovremeno ode još jedan korak dalje u maštovitoj estetizaciji ove priče koja se mogla izvesti i mnogo oskudnije. Stoga, u drugoj sezoni serija DAVE podiže uloge i u pripovedačkom i vizuelnom pogledu, pokazujući izuzetnu samouverenost. Možda po komadu, u drugoj sezoni ima jedna epizoda koja je mlaka više nego u odnosu na prvu, ali su isto tako i vrhunci konstantno na još višem nivou i ti peakovi se dostižu češće.

SPY/MASTER

Adina Sadeanu i Kirsten Peters za HBO Max kreirale su rumunsko-zapadnoevropsku seriju SPY/MASTER. 

Ceaueseskuov režim je doživeo jedan veliki prebeg na prelazu u osamdesete i posle debrifinga koji je obavila CIA, taj obaveštajni general je objavio knjigu u kojoj je umnogome demistifikovao stanje u rumunskoj garnituri i državi uopšte.

Glavni junak serije SPY/MASTER je delimično inspirisan tim generalnom ali Victor Godeanu je socijalistički bonvivan koji više liči na Nikua Ceauseskaua nego na tog prebega i on odlučuje da ode na Zapad i napusti svoje mesto u spoljnoj obaveštajnoj službi, uključujući i mesto vođinog mezimca.

Nažalost, uprkos tome što je seriju režirao Christopher Smith, reditelj i autor koji nije pokazao mnogo ali ipak dolazi sa angloameričkog tržišta, sve vreme imamo ovde jak osećaj drugorazrednosti. Iako serija ulazi čak i u dom rumunskog vladara, ne nudi nam ništa preterano uzbudljivo osim pretpostavke da je Elena bila surovija od muža. Nema dece, nema nekih masnoća niti je nota bene serija o tome. Ali isto tako nema ni mnogo autentičnosti u pogledu toga kako je Rumunija koja je bila umešana u Camp David tada zapravo živela.

Dobijamo jednu garden variety špijunsku seriju koja pokazuje jake limite jer realno tek pomalo u slici liči na angloamerički proizvod visokog kvaliteta, ostatak vremena je korektna ali ipak nedorasla, kao uostalom i veliki deo istočnoevropskih serija, čak i kad se rade za HBO Max.

Daleko je ovo od nekog HBO nivoa kao što je BEFOREIGNERS ili istorijske parafraze kao što je poljska 1983. Ovo je relativno okej, i to je maksimum.

THE BEAR S01

Serija THE BEAR Christophera Storera poslužila je kao matura sa Jeremy Allen Whitea iz serije SHAMELESS i potvrda da sam može da iznese jedno ostvarenje. Taj ispit položila je sa najvišim ocenama, dovela je Whitea u orbitu Emmy nagrada i postigla izuzetan domet u svakom pogledu, odmah dobivši i drugu sezonu.

THE BEAR je žanrovski određen kao dramedija, ali ja bih ga pre definisao kao psihološku studiju u kojoj život nudi dosta duhovitosti, ali ne i kao komediju u čistom značenju.

Serija ima visok intenzitet i veoma vibrantno iskazuje neuroze glavnih junaka, i u tome je njen najveći kvalitet kao celine. 

Glumačka podela je besprekorna a objekat u kom su zatvoreni, mali restoran koji se bori za opstanak u Čikagu - domu SHAMELESSa - izvanredno funkcioniše kao glavno mesto dešavanja, dominantna lokacija i stoji kao lik po sebi. Iako izveden u maniru realizma, objekat se ponaša kao da ima svoj duh i svoje neuroze, i to je jedna od najefektnijih scenografija u pogledu toga kako "igra" unutar celine i izraza.

Nastupio je period serija koje su duhovite ali nisu nužno komedije, a THE BEAR je možda i ponajbolja među njima. 

DAVE S01

Jeff Schaffer, veteran saradnje sa Larry Davidom na SEINFELDu i CURB YOUR ENTHUSIASM, istovremeno i scenarista najvažnijeg "nevažnog" filma u žanru komedije u protekle dve decenije EUROTRIP, kreirao je sa komičarem Daveom Burdom seriju DAVE koja proističe iz kombinacije Burdove ličnosti i javne persone i u davidovskom maniru obrađuje probleme generacije Z i teme slave.

Dave Burd je postao YouTube senzacija kao reper Lil Dicky koji je kroz mešavinu jednog oštroumnog i blentavog doživljaja rep muzike postao objektivni činilac na sceni, stigao da nastupa i albuma. Iz te pozicije on kao, prevashodno komičar, gradi ovu komediju, na daljoj razradi života svoje kreacije u kojoj se spajaju Burd lično i Lil Dicky.

U izvesnom smislu ovde se mešaju život i fikcija kao u slučaju CURB YOUR ENTHUSIASM, imamo stvarnu ličnost koja ima fikcionalni alter ego i oba su prepletena, dešavaju joj se fikcionalni doživljaji sa stvarnim ličnostima, uporedo sa dešavanjima u popularnoj kulturi. Serija se pored CURB YOUR ENTHUSIASM svesno referiše i na ENTOURAGE, čak u drugoj sezoni ima i jednu repliku kojoj pokazuje svoju "svest" o sličnosti.

Dakle, DAVE je serija koja ima svoje uzore u drugim serijama, i u radu samih svojih autora. Ona je veoma autentična u samom liku. Koliko forma nije nova toliko je lik svež. Jako je zanimljiv taj spoj blentavosti i oštroumnosti koji je pogon njegovog rada i pokušaja da postane slavni reper. U njemu ima zaistsa zanimljivih stvari za razmišljanje o tome koliko genijalnosti ima u najvećoj gluposti i obrnuto, o histrioničnosti i onome što konstituiše popularnu kulturu uopšte.

Samim tim serija DAVE je i parodija ali i reafirmacija savremene pop kulture. Veoma je dobro glumljena, počev od Burda u glavnoj ulozi koji uprkos tome što je komičar uspeva da prenese širok raspon emocija u svom ključu naravno. U vizuelnom pogledu, koji često ume da bude oskudan u ovakvom sadržaju, serija je takođe jako uspela. Konačno, muzika čini njen bitan deo i urednici zajedno sa autorima rade dobar posao da diferenciraju ono što je dobro, loše i zlo.

DAVE u prvoj sezoni ne samo da je uspešna serija i da izvanredno zaokružuje svoj narativni luk već nudi održivu mustru i za buduće sezone.

Uz sav rizik koji nosi ovakav iskaz, u današnjem svetu, DAVE je bitno superiorniji od serije ATLANTA.

BEEF

BEEF je ovogodišnja desetodelna senzacija sa Netflixa koju je kreirao Lee Sung Jin, i izdvaja se po tome što okosnicu glumačke ekipe čine glumci azijskog porekla.

U glavnim ulogama su Steven Yeun i Ali Wong i oni igraju skromnog preduzimača i nervoznu bogatašicu koji posle jedne svađe u saobraćaju krenu jedno drugom da zagorčavaju život, usput razarajući više svoje nego tuđe živote, ponekad sa krvavim posledicama.

Smeštanje priče u azijskoamerički milje je zanimljivo mada ne donosi ništa radikalno novo. Međutim, zanimljivo je videti tako jako povezanu dijasporu koja pravi šeme razne među sobom i snalazi se u borbi za opstanak, kao i sukob dva sveta - visoke i niže klase, gde među bogatašima ipak Azijate i dalje stoje kao stranci čak i kada imaju relevantan kapital.

Young Mazino je odličan u ulozi Yeunovog brata, a ističe se David Choe kao njegov kriminogeni rođak u stalnom bekstvu od zakona, poverilaca i neiscrpnim idejama za nove ilegalne ili sivozonaške kombinacije.

U tom smislu lepo je ponovo videti seriju gde imamo junake fino smeštene u sivoj zoni koji u njoj nalaze sreću i funkcionišu.

BEEF nije ni komedija ni triler, mada u sebi i nosi i to i elemente psihološke studije. Ponekad u tom žanrovskom ekvilibriranju i posrne, međutim, odlično je glumljena i režirana, i u stvari realizacija uspeva da je bezbedno dovede do kraja, čak i kada stvari u završnoj epizodi poprilično padnu u epilogu.

BEEF je jedna od onih serija kod kojih nisam uspeo sasvim da ukačim razloge za fanatično obožavanje ali sam se izuzetno dobro proveo kao publika.