SOLARIS

Pogledao sam dvodelnu sovjetsku adaptaciju Lemovog SOLARISa iz 1968. godine koja je napravljena za tamošnju televiziju pre filma koji je snimio Tarkovski. Adaptaciju je napisao Nikolaj Kemarski i ova adaptacija važi za najbližu romanu. Ja ne umem da procenim pošto nisam čitao roman, ali činjenica jeste da od tri ekranizacije ova je negde najjasnije i najracionalnije postavljena i lišena je autorske ekspresije u pogledu intimnih doživljaja. Crno-bela fotografija, enterijeri, svedeni produkcioni uslovi utiču na način pripovedanja i daju neku neobičnu solidnost i skoro melodramatičnost SFu koji inspirisao najpretencije reditelje u dvema generacijama. Lemov predložak, međutim, čak i pojednostavljen implicira metafizičke dileme i rekao bih da zapravo baš onda kad je racionalno tretiran postaje jasno koje sve mogućnosti istražuje. Otud, iako ova adaptacija nema istorijski značaj kao prva niti je intrigatna zbog imena reditelja i producenta kao druga, ostaje esencijalna jer iznosi SOLARIS na nivou sklopa događaja i onoga što u Lemovom tekstu postoji. Na CG sam našao odličan rip sa podnošljivim prevodom.