GEN V S01

Gen V je uspeo spin off serije The Boys koji se dešava u školi za mlade superheroje. Dešava se uporedo sa aktuelnom sezonom serije, i to je prva dimenzija koja odudara od mojih očekivanja, a u izvesnoj meri i stvara problem seriji.

Naime, superherojski stripovi, na koje The Boys ne samo da referišu već i na koje se nadovezuju itekako imaju tendenciju da svoje priče smeštaju u milje mladih junaka koji tek otkrivaju svoje moći i postoje paralelno sa osnovnim tokovima poznatih serijala. Među njima ima čak i sadržaja koji su namenjeni deci i regrutuju ih kao fanove stripova tako što im prikazuju avanture prilagođene uzrastu ili što je još zanimljivije, pustolovine poznatih junaka kada su bili deca.

Drugi smer sa stripovima o mladim junacima koji unutar superherojskog univerzuma idu u srednju školu i otkrivaju svoje moći upravo je pokušaj da se u strip unese realizam, da se supermoći i supernegativci sa svojim ogromnim zaverama zamene nečim što je na „uličnom nivou“ i u dodiru sa stvarnošću koja se nije onoliko raslojila koliko svetovi već etabliranih junaka.

I tu se Gen V nalazi u problemu. Ovo nije serija o poznatim junacima iz serije The Boys kad su bili mladi, što bi bilo zanimljivo jer bi se dešavalo u epohi, u nekoj alternativnoj istoriji u kojoj unutar našeg sveta postoji korporacija Vought i ljudi sa supermoćima. Istovremeno, ovo nije serija koja može doneti dozu „realizma“, osvežiti dekadentan superherojski univerzum jer to zapravo već radi osnovni kontinuitet serije The Boys.

Rečju, Gen V ne donosi ništa novo osim što je smeštena na kampusu. I u principu ni ne može kada je krenula ovim smerom. Pa ipak, Gen V jeste izvedbeno na nivou koji su postavili The Boys, i prosto zanimljiva je za gledanje. Suštinski, međutim, ovde ipak imamo suprotan efekat od onog koji se postiže u svetu stripa – naime, ovde nova serija ništa ne osvežava i ništa novo ne donosi tako da samo doprinosi eventualnom zamoru od franšize. Ne kažem da će on nastupiti brzo, ali ni Diabolical kao animirana intervencija između dve sezone ni Gen V nisu donele nešto bitno novo iako su donele dosta toga dobrog. No, bez donošenja „novog“ mimo osnovnog serijala, zamor publike od univerzuma jeste neizbežan.

12 REČI S02

Druga sezona serije 12 REČI u osnovi bazirana je na principu koji ja ne volim, dakle produžava razradu slučaja iz prve sezone, što u najvećem broju pokušaja dovodi do razvodnjavanja. U principu čak i u ovakvim kriminalističkim serijama gde pratimo obe strane zakona, i white collar crime i uličare, svejedno, volim kada svako krene s čiste startne pozicije bez previše referisanja na prethodnu sezonu.

Međutim, u 12 REČI postoji još jedan faktor koji je bio rizičan a to je da ovde imamo posla sa serijom koja se bavi obično jednom situacijom ili sukobom u životu svojih junaka, nije ovo saga o njihovom životu koja ima tu vrstu kontinuiteta i onda je samim tim povezanost događaja još teže očuvati.

Ipak, druga sezona je otišla korak napred u odnosu na prvu koja je bila zahtevna, kriptična i u nekim aspektima vešto skrojena od polovnih delova. Ovde su neki od tih delova i dalje tu, ali novu sezonu mahom nose novi delovi što je jako zanimljivo.

Internacionalizacija priče je vešto urađena kroz uvođenje skandi-elementa kroz rolu Dragomira Mršića, već iskusnog švedskog glumca našeg porekla. Prikaz kriminaliteta kojim se junaci bave je svež, interesantan, informisan, provokativan, u pojedinim momentima i filozofski.

Sve to rezultira jednom ubedljivom sezonom, sa interesantnim likovima koji glumački izvlače sve ono najzdravije što se može dobiti od te lokalne mentalitetske igre, a izbegavaju sve ono loše u njoj; sa žanrovskim zapletom koji je svež i kreativan, lokalan ali i univerzalan; sa jasnoćom izraza; vrlo vibrantnom socijalnom kritikom i generalnom atmosferom.

Kao i posle prve sezone, svakako bih voleo da gledam dalje i šta radi ova ekipa iza i ona ispred kamere, s tim što ovog puta tamo gde je prva sezona obećavala ova je to ispunila.

FOSSE/VERDON

Thomas Kail i Steven Levenson napravili su seriju o odnosu Boba Fossea i Gwen Verdon, kao ključnom odnosu u životu ovih dvoje velikih umetnika. I ne može se osporiti da su napravili seriju koja je vešto izvedena, dramski dobro postavljena, sa zvezdama kakve su Sam Rockwell, Michelle Williams i Margaret Qualley u glavnim ulogama, a da ne govorimo o istorijskim figurama koje se pojavljuju.

Međutim, uprkos tome što Rockwell uspeva da izvuče jedan neobičan spoj humanosti, ranjivosti i sujete kod Fossea, i da bez prenaglašavanja donese njegovu ozbiljno erodiralu ličnost, i uprkos nekim veoma inteligentnim i sugestivnim rešenjima kada se izlazi iz realističke rekonstrukcije u nešto što je prikaz Fosseovog života u maniru njegovih inscenacija, sve ovo se kreće u domenu dosta konvencionalnog i očekivanog.

Uostalom teško je praviti biografski sadržaj o čoveku koji je snimio ALL THAT JAZZ o samome sebi, dakle postavio je jedan specifičan i visok kriterijum prikazivanja sebe. 

No, nije FOSSE/VERDON loša serija. Naprotiv. Ona je samo previše "očekivana" u postupku, čak i onda kada želi da odstupi od realističkog postupka i postane "kreativna". Kail i Levenson nisu uspeli da se odmaknu od te mehaničke dimenzije, i prosto šavovi njihovog kroja su vidljivi.

No, ovo sve je visok nivo svega što se pojavljuje na ekranu. Pomalo je čak perverzno koliko je televizija otišla daleko kada o jednoj ovakvoj seriji govorimo sa rezervama.

DECA ZLA

Svako ko iznese primedbu što srpski ratni zločini u Podrinju igraju značaju ulogu u seriji DECA ZLA i posumnja u verodostojnost tih zamisli, mora imati na umu da je seriju producirala kuća Firefly koju je osnovala Ministarka kulture Srbije iz vremena počinjenja zločina u Srebrenici koji Hag kvalifikuje kao genocid.

Rečju, ako neko nešto zna o zločinima u Bosni, znaju ljudi koji su osnovali kuću Firefly i koji su praktično bili deo režima koji ih je podsticao.

Ako oni snime seriju da je tako bilo - ko smo mi da osporavamo.

Međutim, gledalac koji nije baš potpuni fanatik, teško da će uspeti da izdrži do te faze serije kad se raspliće misterija u Bosni jer će već posle prve epizode (u kojoj nema naznaka srpskih ratnih zločina) naprosto odustati.

Naravno, otvara se nekoliko pitanja - prvo među njima je zbog čega je ova serija ovako loše napravljena?

Nastala je po romanu sudije Majića, inače aktivnog opozicionog aktiviste, a finansirao je Telekom koji je pod snažnom kontrolom režima. Iz te kontradikcije možda proističe činjenica da u ovoj seriji, Majić deluje kao apsolutni moron koji ne zna ništa o pravu što je ipak nemoguće. Međutim, kako na drugi način objasniti situacije pravnog karaktera koje su okosnica prve tri epizode u kojima je srpsko pravosuđe, notorno po svojoj neefikasnosti i korumpiranosti, prikazano kao najbrže i tek delimično korumpirano.

Sudovi su ovako brzo radili kod nas poslednji put 1944. godine, i to su bili takozvani preki sudovi a ovde se proces ubistva poznatog političara rešava brzinom saobraćajnog prekršaja, a junaci ispaljuju razne pravne besmislice kao što je pitanje, da li će zbog ubistva političara biti pomereni izbori, pritom zaboravljajući da se izbori pomeraju jedino zbog nekih istinski vanrednih događaja i da smrt kandidata ne utiče na izborne radnje u tom obliku.

Nije pitanje pravosudne uverljivosti televizijske serije. Niko od sudije Majića ni ne traži da on nama prikaže kako suđenje zaista izgleda jer on to zbilja zna. Međutim, drama u sudnici je žanr. Kao što je uostalom i jedan određeni deo suđenja agonistička, dramska forma. I ovde je narušavanjem uverljivosti sudskog postupka izvršen udar pre svega na žanr, mnogo pre nego na verodostojnost slike srpskog pravosuđa.

Gotovo je uvredljivo kako suštinski problemi srpskog pravosuđa nisu iskorišćeni da se artikuliše dramska kritika tog segmenta društva upravo unutar onoga što je žanrovska konvencija drame u sudnici. Naprosto, slično policijskom poslu, tako je i posao advokata, od serije LA LAW a možda i pre nje, počeo da regrutuje interesente kroz televizijski medij, kao recimo posao policajca. Televizijski advokati se javljaju u raznim formama - kao pravni geniji, kao sjajni retori u sudnici ali i spremni stići i uteći dok vrše svoju privatnu istragu, kao propali tezgaroši u potrazi za iskupljenjem, jedino se ne javljaju u ovoj formi - kao kliše iz mnogih serija unutar jednog sumanuto prikazanog pravosuđa.

Kada sud ostane bez advokata u dramskom programu, to je tragedija, ali kada advokat ostane bez suda, to je komedija. I DECA ZLA bi bila jako smešna, da nisu tako zastrašujuće loše realizovana.

U seriji igra nekoliko izvrsnih glumaca koji su već toliko išlifovani da mogu da igraju u telefonski imenik. Tako da ti glumci, to bukvalno i rade. Glavni glumac Radovan Vujović, u ovoj seriji definitivno pokazuje da je sjajan profesionalac jer kad se on pojavi, sve moguće besmislene situacije i rečenice sa kojima se suočava uspevaju da ostave utisak nekog dramskog programa. Nikola Kojo, Zoran Cvijanović, Milica Mihajlović takođe prosto imaju tu dozu harizme i profesionalizma ta to što su primorani da rade može da se gleda.

Ali, ostatak ansambla ima malo onaj efekat disbalansa kao kad u školskoj predstavi igraju deca koja idu u školu glume ali i ona kojima je draža lopta, pa onda ne znamo ko na kraju greši - ovi što umeju ili ovi što ne umeju.

Reditelji Ivan Stefanović i Vladimir Tagić su - pretpostavljamo - dobili ove scenarije i rekli, "To je to. Snimamo." Ovaj trenutak će umnogome odrediti njihove dalje karijere jer teško je zamisliti ijednog scenaristu u budućnosti koji će od njih primiti neku primedbu a bez da se barem u sebi ne zasmeje zbog pomisli da su je izrekli ljudi koji su snimali DECU ZLA.

Ovde ima nekih minjona kao recimo kad glavni junak nešto kiselo spočitava svojoj bivšoj ljubavi kako joj je s novim dečkom a ona mu kaže da joj je divno jer je novi "čuje". At least he listens to me, kao replika je odavno tema mema u sredinama sa razvijenijom dramskom produkcijom, jedino u DECI ZLA se tako nešto još uvek ozbiljno izgovara.

Inscenacija je staromodna. Serija je čak i u domenu fotografije koja je kod nas jača strana i filma i televizije nekako anahrona. Čak su i druge produkcije kuće Firefly, ako izuzmemo MOČVARU koja je zaista sui generis slučaj nečega što toliko užasno izgleda  -da je gotovo nemoguće da nije namerno, u principu znatno bolje izgledale od ovoga.

Ko istraje u gledanju ovoga kad se dođe do srpskih zločina u Bosni, manje-više jedino još može da se pita kako je Firefly mislio da ovu seriju plasira kao komercijalni proizvod u Srbiji. Premijera na HBO Max stoga ne čudi pošto u ovoj političkoj klimi, zaista je teško zamisliti da ovakva tema može biti predmet okupljanja cele porodice ispred malog ekrana. No, nije ovo prvi slučaj da se Firefly igra televizije i da ne zna šta snima, samim tim nije ni prvi slučaj da je Telekom bacio naše pare kroz prozor i završio dajući seriju u bescenje kako ne bi izgledalo da režim neće da prikaže rad svog protivnika sudije Majića.

Samo je Majić nesrećni dovoljno naivan da se hvali izlaskom serije na HBO Max, potpuno nesvestan da je to najdublji poslovni poraz i svesna marginalizacija serije, i da ovo nije isti slučaj kao serija Danisa Tanovića USPJEH koju je HBO zapravo producirao te da ona nije ponela tu etiketu kao znak kvaliteta nego mesta gde se strimuje kao razne druge regionalne serije pre nje.

Ako imamo u vidu da je Telekom pod apsolutnom kontrolom vladajuće stranke, teško je oteti se utisku da su slučajno ili namerno ovu seriju dali na HBO Max pred izbore kako bi štampu mogli da huškaju protiv Majića zbog teme srpskih zločina. U tom pogledu, ovo možda jeste bačen novac u poslovnom smislu, ali u političkom možda i nije - naročito ako je davanje privilegije da mu se ekranizuje knjiga pacifikovala sudiju Majića jer podsetimo, tu privilegiju je imao još samo Vučićev propagandista i kasnije Ministar za demografska pitanja Ratko Dmitrović sa BELEŽNICOM PROFESORA MIŠKOVIĆA, u svakom pogledu kultnim televizijskim iskustvom za ljubitelje i poznavaoce.

Pobornici frankfurtske škole među srpskim ljubiteljima televizije su govorili, "Ko neće da govori o Profesoru Miškoviću neka ćuti o Tajkunu", ali sa DECOM ZLA bogami imamo jednu seriju koja je zaslužila mesto uz rame sa BELEŽNICOM na tom ezoteričnom dnu naše televizijske kace.

Dakle, kupovina knjige u ime Telekoma i pravljenje serije po njoj jeste procedura pripremljena samo za odabrane, ali nažalost, ono što im Telekom i Firefly nisu obezbedili su smislene serije po tim predlošcima.

Vučićeva vlast se srećom klima, i izgleda da nijedan tabloidni novinar nema dovoljno motivacije da izdrži do dela kad se dešavaju srpski zločini, tako da je na neki način javnost pošteđena harange i to je barem sreća u nesreći.

Isto tako bi bila velika šteta da se zbog političkih neslaganja nekako zasene fundamentalni dometi ove serije u domenu vraćanja srpske televizije petnaestak godina unazad, u slavne dane ROĐAKA SA SELA.

Nadajmo se promenama u kojima će sudija Majić nastaviti da radi svoj posao u sudu, a televizija biti vraćena onima koji o njoj ponešto nešto znaju. Ovde je samo ratni zločin bio u rukama onih koji o njemu nešto znaju, ali i oni su se trudili da o tome sve zaborave.