DYING FOR SEX

DYING FOR SEX je serija koju sam pogledao da bih malo kompletirao opus Liz Meriwether koja me je impresionirala serijom FURIOUS.

Ova serija inspirisana je istinitom pričom Molly Kochan i to je jedna uvrnuta melodrama sa elementima seks farse o ženi koja saznaje da umire od raka i želi da ispolju svoju seksualnost što joj do tada nije polazilo od ruke (no pun intended).

I sad, ona kreće na tu svoju pustolovinu a istovremeno umire. Sve je dato u jednom indie komičnom tonu, želi da unese vedrinu u jednu turobnu temu i u tome delimično uspeva ali na kraju čini mi se fundamentalno promašuje. Naprosto, okrećući veliku smrt na šalu, što je u suštini humana i lepa stvar, na tu stranu okreće i malu smrt, i onda potpuno ubija tu perverznu dimenziju situacije da osoba želi pred smrt da prosto seksualno eksperimentiše i to pretvara u skeč.

To sve ne znači da je ova serija slaba, s tim što ja nisam njena ciljna grupa sasvim sigutno, međutim, to znači da ova serija propušta priliku da gledaoca istinski odvede na drugu stranu, tretirajući seks ozbiljno. Otud ovo niti osnažuje žene niti daje njihovoj seksualnosti neku novu dimenziju. Naprotiv, ovo seksualnosti kao takvoj, u paketu sa smrću daje baš prvoloptašku humorističku dimenziju, bez sposobnosti da izvede sve sa velikim ubeđenjem.

Samim tim je šteta što je Michelle Williams ovu ulogu izvela udarnički sa sve telesnom transformacijom i svim mogućim naporima, koji na kraju, u ovom kontekstu nisu baš bili neophodni.

THE SHARDS

Ryan Murphy je bio logična destinacija za Breta Eastona Ellisa na televiziji, naročito jer je poslednjih godina poprilično i krenuo da se ponaša kao njegova televizijska verzija.

U romanu THE SHARDS, Bret je ostvario svojevrsni kambek, utoliko što je uvodeći autofikciju malo osvežio svoj spoj snobizma, katalogiziranja izopačenosti, licemerja i luksuzne robe i upotrebe jednostavnih žanrovskih matrica kao okosnice.

I u tom pogledu roman THE SHARDS je posle dužeg vremena nešto što je u uvodnom delu rukopisa delovalo kao Bretov iskorak u nekakvu relevantnost mimo tavorenja u svetu svojih brojnih fanova kojima je bilo dovoljno da im se povremeno servira jedno te isto.

Bret Easton Ellis od samih početaka ima fascinaciju filmom i mogućnošću ekranizacije. Od LESS THAN ZERO koji je postao kultni film, ali nije se nikada nametnuo kao dobar, preko AMERICAN PSYCHO koji je danas veoma živ u globalnim okvirima kao meme, jedini koji je možda zapravo uspešno zaživeo jeste RULES OF ATTRACTION Rogera Avaryja koji je uspeo da pronikne koliko toliko u neku emociju i neke odnose unutar naslaga nihilizma i referenci.

THE SHARDS je televizijska verzija svega toga koja želi da se vrati u vreme LESS THAN ZERO jer govori o vremenima kada nastaje taj roman i scenario, međutim, ne uspeva za početak da proizvede bilo kakav autofikcijski momenat.

U tom pogledu Ryan Murphy ne uspeva uopšte da evocira ni u tragovima ono što je u tom romanu najzanimljivije i ono što ga izdvaja.

Ono što preostaje je jedna parada na ovom ili onom nivou neprijatnih likova koji četrdeset i kusur godina posle LESS THAN ZERO nemaju ono što je davalo neku snagu tom filmu - star power i izvesnu emociju i dozu iskrenosti, ako ne u materijalu a ono među sobom. U LESS THAN ZERO su igrali glumci koji su kasnije - na ovaj ili onaj način postali face, neki baš zato što nisu postali bitni a bili su na putu - i Murphy ne postiže takav efekat s ovom podelom. Ona je potentna, deluje da bi neki od njih nekada mogli postati značajni glumci, ali nijedan taj lik i nijedna ta uloga nema taj neki je ne sais quoi koji nose ovi iz LESS THAN ZERO.

Sve u ovoj seriji je nekako postavljeno kao slikovnica, sa jako skupim soundtrackom u kom svaki megahit koji se troši postiže manje nego u drugim serijama gde smo ga čuli (recimo Ultravox i VIENNA u INDUSTRY i ovde su zaista razlika između onoga što je Peak TV i onoga što je skup a neuspeo pokušaj).

Ova serija je hiperdizajnirana i od silne brige za dizajn nekako se zaboravilo na to da bi unutar nje moralo da bude života, a izazov je pojačan time što su svi likovi toliko blazirani, cinični i lišeni ikakvih vrednosti da je teško uspostaviti ikakvu dramsku trakciju.

Naravno, sve ovo što pišem deluje kao da se THE SHARDS zapravo savršeno uklapa u kanon Bretovih ekranizacija i kako je to prava stvar, što naravno, može biti tačan odgovor. Lako mi je da zamislim Bretove tvrdolinijaše koji baš u ovoj seriji, vide neku pervertiranu verziju BEVERLY HILLS 90210 i to im je baš super.

Međutim, znajući da je Ryan Murphy odavno u kreativnoj krizi i da sve ređe radi stvari u skladu sa svojim mogućnostima (što ne znači da ih nema), rekao bih da je THE SHARDS iz kog god ugla gledano mogla biti bolja - i to baš u njegovim rukama. A potencijal za to, on pokazuje ovde jer ovde ima repromaterijala za nešto bolje ali nedostaje taj impuls koji bi sve oživeo.

THE UNDECLARED WAR S02

Peter Kosminsky je otišao na klupu tokom druge sezone serije THE UNDECLARED WAR, ali mesto reditelja je uzeo ni manje ni više već velikan savremene angloameričke televizije Paul McGuigan i režirao je svih šest epizoda.

Nažalost, iako je prva serija možda u rediteljskom smislu bila ponajmanje zanimljiva i nudila je prostor za napredak, ne možemo reći da ju je McGuigan nešto znatno unapredio. Naprotiv, rekao bih da je ostao tu negde, i u samo par epizoda i situacija uopšte imamo utisak da imamo posla sa velikim majstorom.

Ono što je McGuigan doneo seriji jeste američka fizionomija i sigurnost u postavljanju scena koju Kosminsky nije imao. Ali, kod njega je ta nesigurnost davala i svežinu i kretala se u domenu kontrolisane greške. Kod McGuigana toga nema, ali u najvećem broju slučajeva nema ni one kreativnosti koja krasi njegova najbolja dela.

Naprotiv, on je digao UNDECLARED WAR možda stepenik iznad, blizu stabilnog američkog procedurala ali to je opet nivo koji redovno prave anonimni reditelji.

Ono što je međutim veći problem je što rediteljski upgrade koji donosi McGuigan nije ispraćen boljim, već zapravo znatno slabijim scenarijem. Ovog puta to je jedna klasična i već prevaziđena čisto hakerska priča, bez uticaja na socijalne mreže i na društvo, sa vrlo čistim zapletom o otimanju velikih masa podataka u saradnji Rusije i Kine, a sa idejom da to pokrene neke kineske akcije nadalje.

I UNDECLARED WAR u tom smislu ide korak nazad, u doba Stuxneta, Sandworma i nekih starih priča o hakerskim napadima koje su filmski i televizijski apsolvirane mnogo pre nego što su postale operativna stvarnost.

U tom smislu, THE UNDECLARED WAR u drugoj sezoni postaje dosta otužna serija, bez mnogo ideja, sa melodramskim ekscesom koji povremeno dovodi do penušanja sapunice, kakvo je nedopustivo u formatu od šest epizoda.

FURIOUS S01

FURIOUS je serija koja u ovom trenutku vrlo sigurno zauzima drugo mesto u mom ličnom izboru za seriju godine, iza MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED.

Međutim, kao i MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED polazi zapravo iz iste premise u kreativnom pogledu - obe serije su trileri, MAXIMUM manje tropey, FURIOUS mnogo klasičniji procedural i obe su pisali scenaristi sa jakim iskustvom u komediji.

Dok je David Rosen iz MAXIMUM krenuo iz komedije pa postao čauš Simona Kinberga i ušao u žanr, Elizabeth Meriwether koja je pisala FURIOUS je krenula isključivo iz jednog šireg varijeteta komedija.

Samim tim ona nema to Rosenovo iskustvo na žanrovskim hibridima kao što su HUNTERS ili SUGAR, već dolazi niotkuda kad je reč o trileru i neverovatno ga osvežava i to ne samo u pogledu duhovitog prilaza tropey situacijama (mada ima i toga) već pre svega u karakterizaciji koja je slojevita a istovremeno lako izložena, kao i u pogledu raznih nivoa dramske ironije.

FURIOUS je u tom pogledu, na prilično zasićenom tržištu trilera uspeo da se nametne kao jedno superiorno ostvarenje, a pritom sve to u domenu policijskog procedurala, serije od osam epizodom sa jednim slučajem koji se prati u sezoni.

Izvesnu ljubomoru svakako privlači Liz Meriwether koja je pokidala kako je sve ovo postavila, ali bogami i Ron Bass koji je realno ni kriv ni dužan postao jedan od najplaćenijih scenarista svoje ere i koji je ovde potpisan kao inspiracija kao pisac Rafelsonovog filma BLACK WIDOW, iako je sve ovo moglo da se snimi i bez te napomene.

Meriwether je napravila priču koja je višeslojnija sa nebrojenim tačkama odstupanja od Bassa i Rafelsona, ali to je podatak koji je skrupulozno napomenuti.

Emmy Rossum je igrajući Fionu u američkom SHAMELESSu navikla da brine o celoj porodici i spasava situaciju, i ovde ona donosi tu samostalnost ne samo u karakter ambiciozne agentice FBI koja nije baš mlada ali je i dalje početnica jer je prethodno radila za njujoršku policiju odakle je morala da ode zbog privatnih problema, već i u način na koji nosi celu seriju. Okružena je vrsnim glumcima, tu je Scoot McNairy koji na televiziji sve više kanališe mladog Bruna, tu je Quincy Tyler Bernstine kao njena šefica - stara raspadačica slična Franku Gallagheru ali ipak pouzdanija od pater familiasa u SHAMELESSu, Lola Petticrew kao devojka ubica koja se sveti ringu pedofila i Hope Davis u pravoj deliciji od uloge.

Rossum svojom harizmom i energijom drži ove divergentne glumačke faktore na okupu i ne da im da se opuste. Liz Merriwether piše scenario u kom se priča kreće iako junaci ne prave glupe poteze da bi je podmazali, ali ponekad rizikuju, i na sve to nudi scene koje svojom energijom mogu zaustaviti sve i postati same sebi svrha ali se to nikada ne dešava.

Iskusni televizijski profesionalac Brian Kirk koji pouzdano radi skupu televiziju radio je uvodne epizode, i sve je postavljeno vrhunski - no nonsense, efikasno, sa pažnjom da se glumačke bravure i scenaristički detalji stave u funkciju.

Ovo je televizija najvišeg nivoa, i to ne samo kreativnosti, već pre svega profesionalizma.

U osnovi ovo je jedna meditaciji o traumi i patološkim odnosima koja povezuje nekoliko ljudi sa različitih strana društva i zakona, i prožima ih tokom jedne istrage serije osvetničkih ubistava. Istovremeno je i izuzetan triler o serijskom ubici sa dubokim i zavodljivim motivom, i preispitivanjem da li je ponekad smrt zapravo jedina adekvatna kazna za pojedine ljude.

Dok se suštinski bavi jednim jasnim sklopom događaja u malo mutiranom žanrovskom formatu, uspeva da izraste u seriju o mnogo čemu. Otud, u FURIOUS ima šta da se vidi i nauči u svakom pogledu.