Prva sezona serije CARRIE adaptirana iz romana Stephena Kinga, ali ne i De Palminog filma, spada u red najboljih ove godine.
Možda bi poređenje sa serijom DEAD RINGERS bilo umesno jer je ovde reč o veoma uspešnoj seriji baziranoj na nečemu što je inicijalno knjiga ali sa ekranizacijom koja ima kultni status u formi horor klasika jednog od najvećih majstora žanra, ali ne mogu da idem toliko daleko jer serija Mikea Flanagana nije na isti način motivski i intelektualno oplemenila materijal u odnosu na film.
Zapravo, Flanaganova adaptacija romana CARRIE je maestralna pre svega u svom izvanrednom osavremenjivanju miljea i uključivanju savremenih društvenih okolnosti u priču, ali De Palmin film je snažan, sirov i instinktivan i u tom pogledu njenu ne treba nšta dodavati, nije intelektualan na način kako je to Crnenbergov DEAD RINGERS, i prosto toliko je snažan da sa njim nema polemike. On ostaje tu gde je, na samom vrhu onoga što je proizveo žanr horora.
No, ako govorimo o tim serijama nastalim po filmovima, uz DEAD RINGERS, CARRIE jeste tu pri vrhu. Toj listi bih dodao rado i AMERICAN GIGOLO ali prosto tu je izvorni materijal bitno skromnijih mogućnosti.
Mike Flanagan je reditelj sa čijim sam radom bio vrlo skromno upoznat jer mi se od tri njegova film nijedan nije dopao, od ta tri HUSH mi je bio mlak i delimično prihvatljiv, a DOCTOR SLEEP mi je bio potpuni skandal. Otud, kada sam video da od Micka Garrisa preuzima štafetu nekoga ko će da provodi vreme vodeći ostarelog Stephena Kinga na pišanje, to što on radi me je još manje zanimalo.
No, ova serija je zaista impresivan domet, i možda pokazuje da je Flanagana trebalo ipak proceniti uporedo i kao televizijskog autora. U ovoj seriji, CARRIE postaje priča o mladoj devojci odrasloj pod kontrolom stroge majke u duhu verskog fanatizma koja se po prvi put suočava sa svetom mladih ljudi kada krene u srednju školu nakon porodične tragedija i gubitka oca.
U surovom miljeu srednje škole, postaje žrtva poruge. Ali onda ceo savremeni svet u novoj adaptaciji dobija jednu novu dozu destruktivnosti i dijaboličnosti kroz motiv socijalnih mreža, političkog ekstremizma, lične patologije koja se preliva u javni diskurs i lako postaje neka nova ideologija.
Transformacija nekih motiva je izvanredno, recimo kada njena majka postane u jednom trenutku svojevrsna MAGA ikona, pa i sama biva zavedena svetlima spoljnog sveta i slave.
Serija je briljantno dizajnirana i izvedena. Glumačka podela je izuzetna. Summer H. Howell kao Carrie i Samantha Sloyan kako mama su esenccijalne. Niko nije Nancy Allen niti će ikada biti ali Alison Thornton je veoma ekspresivna kao Christine, a od novih pojačanja Amber Midthunder pravi još jednu izuzetnu ulogu. Matthew Lillard kao direktor škole potpuno prevazilazi cheap thrill igru koju donose prekaljene horor ikone u ovakve projekte. Ima naravno dosta meta-kvaliteta u tome što je eto Stuart iz SCREAMa sada direktor škole ali ništa od toga ne postoji u jednoj vrhunski odigranoj ulozi.
Proširenje iz kog se CARRIE ne tretira kao one and done je vrlo uzbudljivo i mislim da može rezultirati zanimljivim daljim razvojem priče. Ipak, da sam se ja pitao ja bih više voleo da ovo bude one and done priča koja se zatvara sa svojom emocijom i tragikom. No, ovo što se nagoveštava u daljim sezonama može biti zanimljiva televizija - mada ne nužno i ono što CARRIE suštinski jeste, naročito ako pamtimo De Palmu.
Nije Flanagan prvi koji je imao hrabrosti da se lati CARRIE posle De Palme, ali je jedan od retkih koji je u takvim okolnostima snimio nešto što je više nego dostojno. Možda je njegov tejk manje puritanski i svakako manje arhetipski seksualan, ali je zato društveno slojevitiji, i na neki način okrenutiji nekim savremenim traumama kao što su nasilje u školi i pucači koji u tom ambijentu vrše masakre, patologizacija svake životne situacije, uticaj socijalnih mreža i nemoć zajednica pred njima, i sve redom što ovu ekranizaciju čini više političkom a manje psihoanalitičkom.
Нема коментара:
Постави коментар