U vreme kada je izašla serija THE LEFTOVERS koju je po romanu Toma Perrotte kreirao Damon Lindelof, osnovni utisak koji sam imao bio je izvesno olakšanje da nas - uprkos premisi - Lindelof nije uveo u ono šlajfovanje prema velikom Saznanju koje je krasilo LOST, i da ovde nema takvih pretenzija.
S druge strane, ono što me je impresioniralo bila je dramska izvedba, i na nivou scenarija i na nivou glume i na nivou režije, i vremenom - uprkos priči koja je povezivala sezonu u celinu - sve je počelo da mi liči na jako zanimljive slučajeve iz života ljudi u neobičnoj situaciji pre nego na neki kontinuirani narativ.
Po završetku prve sezone sam bio jako zadovoljan pogledanim, ali nisam imao jasnu ideju šta me kao gledaoca čeka dalje, niti da li tačno imam potrebu da sve ovo pratim dalje, uprkos tome što je bilo jako dobro.
Dakle, prva sezona mi je ostavila čudan utisak. Bila mi je uzbudljiva, briljantno izvedena u svim aspektima, samo u svemu tome nisam "prepoznavao seriju", možda zato što sam ranije čitao roman, ne znam.
Sada sam odlučio da seriju pogledam u celosti i reprizirao sam prvu sezonu, zapamtivši da ovde imamo posla sa metanarativom i da treba obnoviti sve detalje. Moram priznati da me je prva sezona čak i iznenadila time koliko se drži u tom visokom dometu koji sam iz nje zapamtio, da - to je to - zaista je izvanredno, s tim što me sad ovaj sekundarni utisak o tome da ne znam šta bi se tu dalje dešavalo zaobišao, ne nužno zato što ga nema već zato što sam ga eliminisao odlukom da ovog puta gledam sve u celini.
Prva sezona LEFTOVERSa može jako puno da nauč o tome kako se pravi serija koja maksimalno kapitalizuje princip digresije a da i dalje opstaje kao celina, uz određene rizike koje to nosi u pogledu šire celine koja se gradi na nivou višesezonske forme.
Нема коментара:
Постави коментар