INVISIBLE

INVISIBLE je šestodelna serija koju je za Lexus proizveo Doug Liman. Sama serija je triler sa kratkim epizodama u kojima ima po četiri-pet minuta krtine i više je showcase za VR kao zanimljivu tehniku koja otvara mogućnosti za neke specifične estetske zahvate, pre svega jer je pokriven prostor pod uglom od 360 stepeni, znači vidi se sve, i svaki kadar u sebi ima svojstva zanimljive kadar sekvence.

Takvi kadrovi su naravno najinteresantniji kada se dešavaju dve radnje uporedo a nisu obe u vidokrugu pod jednim uglom gledanja i takvih scena u ovoj web-seriji ima nekoliko.

Liman pravi jednostavnu trilersku priču kao producent-pokrovitelj projekta i reditelj prve epizode ali nije smisao ovog projekta naravno u priči već upravo u mogućnostima pripovedanja koje otvara VR.

I ono što se nameće kao paradigma jesu dugi, neprekinuti kadrovi, sa dve ili više radnji u različitom vidokrugu. Kada se stvari tako postave VR postaje jako ekspresivan i interesantan, kao kadar sekvenca najvišeg nivoa.

ECHO 3

ECHO 3 je poslastica koju je Apple + poslao ljubiteljima i poznavaocima napravivši paklen i perverzan spoj ljudi kao što su Mark Boal, Jason Horwitch i Pablo Trapero sa jednim izraelskim romanom i serijom koju su uzeli kao polaznu tačku i uradili nešto svoje.

ECHO 3, odmah da kažem, nije za svakoga, i mnogima ova serija neće pružiti mnogo zadovoljstva. Ima veoma lagan tempo, mada nije dosadna ni u kom pogledu i veoma je "autorska" usled čega ju je lakše definisati kroz prosede autora nego kroz žanrovsko određenje.

Rekao bih da je ovo serija koja se najpre može definisati kao triler, mada ima dosta akcije. Govori o naučnici koju otimaju kolumbijski pobunjenici tokom neke rutinske istraživačke ekspedicije i ubrz shvataju da joj je pored naučnog instituta poslodavac i CIA. Njen muž je sin bogatog čoveka iz vojonindustrijskog kompleksa a pripadnik specijalnih jedinica zajedno sa njenim rođenim bratom.

Oni silaze na jug u Kolumbiju i kreću da je spasu ali stvari eskaliraju.

Mark Boal donosi ono što je karakterisalo HURT LOCKER i ZERO DARK THIRTY, taj sistematičan klinički prikaz službi bezbednosti. Pablo Trapero je argentinski reditelj koji je radio triler ali uvek duboko prožet realizmom pa i istorijskim kontekstom i slično tome radi i ovde. Uvek na granici ornamentalističkog, ali ipak više na liniji nečega što bih definisao kao atmosferični lirski triler, Trapero pravi jedno posebno iskustvo za više gledanja. On nije jedini reditelj, neke epizode režirala je Claudia Llosa, jednu koja se sama akcija Jeffrey Nachmanoff, a neke i sam Mark Boal koji je očigledno završio svoje kreativno partnerstvo sa Kathryn Bigelow.

Sve ovo je zanimljiva mešavina, i kada bi se ova fuzija nekako definisala možda ponajviše podseća na recentne filmove Michaela Manna, a malo manje na Kathryn Bigelow jer je ipak mnogo više fikcija nego istinita priča i rekonstrukcija. E sad, u formi serije to daje specifičan rezultat, drugačiji od svega što je trenutno na programu.

Zeta i brata igraju Michiel Huisman i Luke Evans, isto veoma neobičan spoj i veoma su zanimljivi u tome što donose posebnu energiju. Oni su leading men ali ne na prvu loptu, naročito je Luke Evans jako lepo sazreo od kada je pokazao svoju mračnu stranu oliverreedovskog tipa u HIGH-RISEu Bena Wheatleya.

Završnica u kojoj se dešavaju neke stvari koje evociraju kako ILIJADU tako i OUR MAN IN HAVANA i njegovu parafrazu TAILOR OF PANAMA nudi veoma zanimljivu kodu u završnoj desetoj epizodi koja je potpuno neočekivana, i možda u celoj seriji ponajviše otvoreno mannovska.

Sva imena koja nabrajam više su tu radi orijentacije. Ova serija je dovoljno specifična da upravo bude pre svega nešto sui generis i delo svojih autora. Ali, ko se za nju odluči i ima taj senzibilitet, dobiće jedno od najboljih televizijskih iskustava sezone.

JACK RYAN S03

Ako treba da izdvojimo neku seriju koja postoji u disproporciji svog potencijala i realizacije, to je onda JACK RYAN Amazon Primea. Pravi je zločin gledati Johna Krasinskog u ulozi Jacka Ryana u nekim bajatim hladnoratovskim zapletima, izvedenim anahrono i bez nijansi, i što je najgore od svega neopisivo deplasirano u današnje vreme.

Treća sezona JACK RYANa bavi se, verovali ili ne, planom nekih moskovskih silovika da naprave puč i Svetski rat tako što će na teritoriji Češke aktivirati nuklearnu glavu koja deluje kao da je američka.

Kao da Bond nije već X puta a ostali Y puta sprečio ovaj plot, kao da on već nije odavno pohranjen u svetu treša ne samo u našem svetu već i u svetu koji naseljava Jack Ryan, on se ovde ponovo izvodi sa poznatim predvidivim rezlutatima.

Nina Hoss u ulozi češke predsednice je manje zanimljiva o berlinske nesrećnice koja radi u policiji u seriji DEFEATED, ali i dalje je lepo videti Krasinskog.

E sad, da li on kao već osvedočeno zanimljiv autor zaista ne shvata da je ovo što igra potpuno deplasirano, ili nije u poziciji da se oko bilo čega pita - a to mi deluje manje verovatno, ne znam. No, zbunjuje da on koji je overio američki OFFICE i u njemu postao zvezda sada krčmi svoj status filmske zvezde u mini seriji na nešto ovako slabo.

No, tu smo gde smo. Za dobrog fana Toma Clancyja nema loših pomija. Uprkos nezadovoljstvu, ostaću uz ovo do kraja.

LE BUREAU DES LEGENDES S05

Konačno smo stigli do onoga zbog čega sam se i upustio u gledanje serije LE BUREAU DES LEGENDES a to je peta sezona u kojoj dve završne epizode režiraj Jacques Audiard.

Ovo je sezona u kojoj je Eric Rochant dostigao zasićenje, smatrajući da je pet sezona u stvari prirodan run jedne serije i dajući neke od klasičnih naslova kao što je WIRE za primer. Zaključenje pete sezone režirao je Jacques Audiard ali bitno je krenuti od onoga što prethodi njegovoj intrvenciji.

Nažalost, peta sezona je tanka na nivou priče a rekao bih čak i vizuelno. Serija je u svakom pogledu izgubila na suptilnosti ali i na inventivnosti tako da se prema Audiardovom finalu probijala veoma grubo, kao bleda senka, ne samo metaforički već i fizički, odnosno vizuelno, onoga što je ranije bilo.

Audiard je u uvodu u svoju završnicu imao jednu elipsu, ne sasvim malu ali ne i ogromnu koja je dala prostora da sa određenom autonomijom uradi ono što zna. I možemo reći da je Audiard isterao triler na maksimum, da je pojačao dinamiku, telesnost ali i onirički element koji je u seriji uvek postojao - nekad kao trik nekad kao svesno izgrađena intervencija - i doveo ga do nivoa rešenja za ključnu situaciju.

U finišu je ostavio svoj autorski pečat, ne remeteći utisak da i dalje gledamo seriju. I što se mene tiče, završnica je toliko snažna da se već ovde seriji može svirati kraj.

Ne mislim da kraj mora nastupiti nužno jer je došao Audiard i završio stvar već zbog toga što je i Rochant osetio zamor a peta sezone zaključuje i spor sa vrhunskim neprijateljem a to je ruski mastermind, i to je sve urađeno na moćan način u finalu.

Iz ove situacije, i u odnosu na likove i u odnosu na ekipu biće teško restartovati seriju, ali čini se da će se ona nastaviti dalje, iako deluje da je sve sada zaključeno i uvezano.

TOUCHING EVIL US

Gledao sam jednu stariju seriju, zanimljiv primer rimejka britanskog izvornika u Americi.

Reč je o preradi serije TOUCHING EVIL koju je za Granadu kreirao Paul Abbott u najvećoj snazi koju je za USA Network izveo takođe Britanac, sa potpuno drugačijom biografijom i statusom - Bruno Heller.

Heller je u vreme kad je radio rimejk TOUCHING EVIL već bio miloner od uspešnog MENTALISTa, ali kreativni peak doživljava posle sa GOTHAMom a naročito sa PENNYWORTHom, gde takođe polazi iz ideje "neobičnog" procedurala, s tim što je u MENTALISTu i TOUCHING EVILu glavni junak neobičan a tamo je čitav svet.

Dok je Abbottov junak u jednoj metafizičkoj upitanosti posle prelaska na "drugu stranu", Hellerov je više neka preteča Sage iz BRONa. Posle metka primljenog u glavu i odlaska u predeo smrti, on se vraća sa poremećenom socijalnom imaginacijom, ponaanjem koje ume da bude neočekivano i grubo i sposobnošću da malo drugačije zaključuje. 

U tom smislu, junak serije TOUCHING EVIL nema neku konzistentnu detektivsku moć. Nekada to jeste intuicija, nekada je to zapažanje detalja a nekada psihološki profajling i način kako pritiska svedoke i osumnjičene. U tom pogledu, ako gledamo scenarije u prvoj sezoni junak nikada ne dolazi do jednog zaokruženog ispoljavanja high concepta same serije, ali ne može se osporiti da ga Jeffrey Donovan objedinjuje svojom izvanrednom glumačkom igrom.

Dakle, Jeffrey Donovan kroz igru uspeva da učini da kroz celu sezonu hodi isti junak, te njega možemo smatrati koautorom serije.

Slučajevi koji se rešavaju su zanimljivi, mada to više kod high profile procedurala nije ništa novo jer su to ipak među najgledanijim ili najgledanije serije i imaju uslove da skupe dobre pisce i savetnike.

Najjače su ona na početku i ona na kraju, a njih je i režirao izvršni producent serije Allen Hughes i dao mi spoj rediteljske minucioznosti i sirove energije.

Vera Farmiga igra Donovanovu partnerku a kao treći detektiv u ekipi se sredinom sezone pojavljuje Bradley Cooper, tada još uvek televizijski glumac, još daleko od bioskopskog mega uspeha.

TOUCHING EVIL je mene privukla kao fana Braće Hughes, ne znam da li bih je inače gledao, kao što vrlo retko i isključivo zbog autora ponekad gledam nedeljne network procedurale, ali uprkos tome što nije savršena i nije daleko dogurala, bila mi je zanimljiva u relaciji sa britanskim izvornikom i zbog Donovanovih rešenja.

THE RECRUIT

Alexi Hawley je još u seriji THE UNUSUALS pokazao da ume da napravi duhovitu parafrazu klasičnih televizijskih obrazaca prilagodivši cop squad seriju svom quirky senzibilitetu u kom se ponekad nekonzistentno kombinuju triler i komedija sa elementima parodije.

THE RECRUIT je povratak Hawleya na taj princip rada. Ovog puta ovo je serija o agentima CIA u kojoj se kombinuju soft espionage zapleti na tragu ALIAS sa slacker i workplace dramom.

U centru serije je Noah Centineo koji je već izgradio ime na Netflixu u seriji omladinskih romantičnih komedija. Ovog puta on igra advokata koji radi za CIAu i tokom jednog rutinskog greymail slučaja iz kog ne bi trebalo da se izrodi ništa nabasa na nešto što bi moglo preokrenuti obavštajnu situaciju.

Noah Centineo je dorastao ulozi u svim segmentima. Ubedljiv je i kao akcioni heroj koji se slučajno našao u napetoj situaciji, i kao službenik koji se nadao nekom laganom karijerističkom napredovanju, i kao bro koji se snalazi u milenijalskim životnim odnosima.

Zanimljiva su sva tri aspekta. Špijunska intriga je sama po sebi lite i ona je najmanje zanimljiva ali je akcija jako dobro izvedena. Serija u osam epizoda donosi nekoliko briljantnih akcionih scena i nijednu lošu. Kancelarijska intriga i humor su neobični baš zbog toga što je CIA mesto dešavanja jer nismo navikli na tu slackersku vizuru posmatranja. Konačno, glavni junaci su milenijalci koji žive u Vašingtonu i rade u državnoj službi što nije novo za serije. Imali smo recimo seriju o pansionu u kom žive matori senatori ali je opet malo korišćeno.

Prve dve epizode režirao je Doug Liman, i on je producirao seriju. On je snimio razne špijunske priče - u rasponu od BOURNE IDENTITY kao fikcije do AMERICAN MADE i FAIR GAME kao istinitih priča, sa različitim predznacima. Ono čemu je THE RECRUIT najbliži je MR AND MRS SMITH, ne samo po tom tonu akcione komedije, već i po tome što su glavni junaci dominantniji od negativaca koji se pojavljuju u funkciji i vrlo malo.

Liman je veliki meštar network serija, setimo se SUITSa, ali i COVERT AFFAIRS. Ovo međutim nije network već streaming i to se pre svega odlikuje time što je akcija krvavija nego na networku i što postoji jedan zaplet za celu sezonu a nije case of the week struktura.

THE RECRUIT je vrlo solidno napravljena serija za ljubitelje i poznavaoce, ali mislim da drugi možda neće mnogo ceniti njenu veštinu jer je ovo faza Peak TVa gde se očekuje od televizije da nam u potpunosti odmeni sve. Ovo je na kraju krajeva ipak samo osmodelna sezona sa velikim cliffhangerom u nadi da će se dešavati nešto dalje.

Liman je poslednjih godina na manjim mrežama kao što su YouTube i Quibi radio zanimljive stvari. Ovo je njegov povratak na masovniju platformu.

LE BUREAU DES LEGENDES S04

Četvrta sezona dovodi seriju u krajnju konsekvencu. Kao ključni protivnici pojavljuju se Rusi a u svetu obaveštajnog rada, to je ipak to. Rusi su se pojavljivali tu i tamo po obodima akcija sa Alžirom i ISILom a sada Malotru tamo ima svoju situaciju, a možda i misiju.

Monica opet odlazi na veliko iskušenje, takođe u samu Rusiju, gde prevazilazi strahove tako što će se sa njima suočiti.

I konačno jedan od staplesa prave serije - pojavljuje se mentor glavnog junaka koji ga je svemu naučio a sada mu je antagonista.

Sve češće serija gubi na tonusu i veštini, ali i dalje ima bravura. I dalje je to dosta kvalitetna televizija u kojoj novi likovi uspevaju da u potpunosti uhvate priključak sa zadacima.