INDUSTRY S03

INDUSTRY je u trećoj sezoni zapravo postala ono što bi trebalo da bude kako bi se nametnula kao pravi, ravnopravni HBO sadržaj. Dok je prva sezona uprkos udarnim dozama seksa i finoj dozi perverzije ipak nekako previše vukla na workplace dramu, da ne kažem čak i dramediju, i dok je druga sezona krenula da prikazuje svakog junaka kao nekog ko je naposletku samo sebična nakaza - do tačke da se gledalac teško vezivao za bilo koga, treća pronalazi pravi balans i da, to je to, ovo je ozbiljan HBO, ovo je ozbiljna serija, sposobna da uđe u opštu kulturu, sa likovima koji bude emociju koja je nešto više od adiktivnog praćenja raznih pizdarija.

Prosto, u trećoj sezoni je sve leglo, tako da čak i kada se u par navrata sapunica zapenuša, serija definiše svoj stil i ne preliva se iz njega. Yas Hanani je moćan karakter od početka ali u trećoj sezoni postaje motor dešavanja, i uprkos tome što Harper gubi na svom agencyju, svi ostali daju maksimalan gas i pronalaze svoj put.

Kao u svakoj uspeloj HBO seriji, između ostalog i ovde imamo priliku da se vežemo za nekoliko likova i da je sagledavamo iz raznih uglova. Potpuno je očekivano da protagonizam pojedinih likova po utisku varira od gledaoca do gledaoca.

Škola je bila skupa, u prve dve sezone nije bilo rizika da ću prestati da gledam ali nisam imao utisak da se dešava nešto bitno. Ipak, dala je dobrog đaka i sada imamo seriju dostojno logoa sa svog početka.

SNOWPIERCER S04

Četvrta sezona SNOWPIERCERa je snimljena a onda je bila sklonjena iz programa i odlučeno je bilo da se ne emituje. Posle godinu i nešto čekanja, ipak je odlučeno da se prikaže i dobili smo na kraju priliku da vidimo finalnu sezonu, za koju se može reći i da jeste i da nije projektovana kao takva.

Naime, mogu reći da je treća sezona možda imala monumentalniji kraj u pogledu toga da se njime može završiti serija. Ima i četvrta nešto slično ali za moj ukus manje supstancijalno.

Opet, s druge strane, glavni antagonista u drugoj sezoni jeste naučnik čijom je greškom i došlo do apokalipse pa na taj način se priča ipak zaključuje.

No, četvrta sezona u osnovi ostaje nova razrada starih tema, a to su revolucionarni i pučistički prevrati u vozu. Ekipa zaslužuje pohvale kako je potrošene zaplete i stare zadatke uspela iznova da realizuje. U tom smislu, nivo nije opao, iako se svakako nije ni otišlo korak dalje.

Kao i železnica, tako je i SNOWPIERCER ostao pouzdana zabava na liniji kameronovskog blue collar SF akcijaša sa više slojeva socijalne kritike, i jedna časna višesezonska reinterpretacija Bongovog filma.

Serija je krenula sukobom dvojice kreatora koji su adaptirali Bongov film za seriju (iako sve kreće iz stripa, da se ne lažemo, film je ovde ipak više nego ključni izvor) i završila se sezonom koja zamalo nije prikazana. No, ni u jednom ni u drugom slučaju nije bilo razloga za brigu, sve je imalo zdrave temelje i oni su sve izdržali.

EMPEROR OF OCEAN PARK

Moram priznati da je potpis Johna Wellsa kao producenta na ovoj seriji jedino doprineo tome da ekranizacija romana Stephena Cartera EMPEROR OF OCEAN PARK bude obojena dodatnom dozom očaja i osećaja promašenosti. Wells kao jedna od najstabilnijih figura američke televizijske produkcije i to u svim njenim "mrežnim" ravnima i mnogim žanrovima, ovde upadljivo nije ubacio nijednog od svojih pouzdanih rediteljsko-scenarističkih igrača nijednog glumca i uprkos ulozi Foresta Whitakera ovaj projekat deluje pre svega budžetski oskudno.

Jako je čudno reći da neka serija izgleda "jeftino" u današnje vreme, ne zato što su sve serije jako skupe već zato što je zanat televizijskih autora napredovao do tačke gde oni mogu stvari lepo da upakuju, a one serije koje su zaista jeftine ionako ne dolaze do nas, odnosno gledaju ih baš neki hardkor entuzijasti na SyFy Channelu ili u nekim treš terminima na CW ili nekim skroz alternativnim mrežama.

Ova serija deluje nedoraslo ponudi MGMove televizije, naročito jer je Whitaker headliner njihove flagship serije GODFATHER OF HARLEM. 

U svakom slučaju, ovo deluje kao neka serija isključivo namenjena afroameričkoj publici i kao da je pravljena za neku opskurnu mrežu. Bavi se misterijom koja ne nudi dovoljno materijala da se razvuče na deset epizoda, a glumačka ekipa, uz sav entuzijazam i evidentnu dobru volju, nema harizmu da iznese toliku minutažu.

Sam Carterov roman, u veštijim scenarističko-rediteljskim rukama čak možda ne bi morao rezultirati ovakvom serijom koja se može lako zaboraviti i odbaciti ali istini za volju, u najboljoj verziji bi možda bio uspešan potboiler na Netflixu.

Nadam se da će predstojeći projekti iznova potvrditi Wellsov autoritet. 

СЛОВО ПАЦАНА S01

Žora Križovnjikov je u seriji СЛОВО ПАЦАНА napravio varijaciju na - kod nas kultnu - seriju SAŠINA EKIPA, samo prilagođenu savremenom senzibilitetu i estetizaciji.

СЛОВО ПАЦАНА govori o čuvenom fenomenu kazanjskih uličnih bandi. To je fenomen koji je sam po sebi fascinantan a ni ova serija koja se njime direktno bavi ne može do kraja da obuhvati tu fascinantnu pojavu kada tokom odumiranja SSSRa praktično ulične bande preuzimaju Kazanj i počinju da shvataju kako je sistem toliko slab da oni maltene imaju vlast, dočim Komsomol, takođe ustrojen kao banda koja mafijaški reketira omladinska okupljališta u stvari grupiše umove koji će odatle stasati u organizovani kriminal.

Gotovo je sigurno da СЛОВО ПАЦАНА čeka sledeća sezona i pošto su glumci tinejdžeri, i još uvek su u razvoju, možemo očekivati da se iduća dešava tokom samog raspada ako se prva dešava cca. 1989. recimo, ako je suditi po filmovima koji se gledaju na VHSu.

Žora nije pretenciozan, on se bavi istorijom kroz priču o sazrevanju i ne beži od sentimentalnosti, a kao iskusan kadar, u produkciji Fjodora Bondarčuka, u tom smislu ume i da nagazi, ali to je u redu, ne izbegavamo.

Mladi glumci su izvanredni i ekspresivni, prenose emociju sa lakoćom i to doprinosi propulzivnosti Križovnjikovljevog rukopisa. Inscenacija je energična, rekonstrukcija epohe je nepretenciozna ali veoma aktivna, sa izvesnom dozom retro štimunga koji možda u arhaičnosti odlazi i koji korak dalje od realne slike 1989. mada opet Kazanj, ipak nije Moskva, kao što ni votka nije rakija.

U svakom slučaju, sa pažnjom čekam drugu sezonu koja bi mogla biti još ozbiljnija pre svega istorijski i ideološki. Voleo bih da ova serija dobija svoju priliku na RTSu.

LADY IN THE LAKE

Nije lako pisati o seriji LADY IN THE LAKE jer je teško opisati seriju koja umnogome prevazilazi ono što smo zaslužili svih ovih godina kao gledaoci.

U njoj se televizijska forma tretira na jedan veoma specifičan način, a roman Laure Lippman, sam po sebi već nudi osnov za jedno vrhunsko pripovedačko iskustvo. Ovo je jedna od njenih detektivskih misterija koja zapravo samo daje žanrovski kostur široj socijalnoj slici jedne epohe i sudbina koje su maltene kao u nekom marksističkom tekstu, determinisane nizom faktora od kojih nije bilo dovoljno promeniti jedan da bi se nešto promenilo.

Smeštena u šezdesete u Baltimoru, ova serija obuhvata teme rase, klase, antisemitizma, afroameričke borbe za ljudska prava i prevarnih radnji kojima su ih ekspolatisali njihovi tobožnji zastupnici, tu je i sudar Starog i Novog sveta, sa finim dozama verskog fanatizma i stare dobre duševne patologije.

Laura Lippman je skrojila jedan vešt okvir koji je veoma snažno adaptiran u scenarističkom pogledu gde je sve nadgledala rediteljka  Alma Har'el, koja se ovde ponovo nameće kao kompletna autorka, i oko scenarija i oko režije, ali moramo pomenuti i jednu koloritnu ličnost koja se ovde javlja, i sa kojom se njena karijera zanimljivo ukrštala - Boaz Yakin.

Boaz Yakin, kog pratim od Eastwoodovog ROOKIEja i on je stvarno imao karijeru punu zanimljivih i potpuno suvišnih radova, od nekih kapitalnih kao što je recimo FRESH ili vrlo uspelih repertoarskih radova kao što je SAFE sa Stathamom pa do nekih kojih je teško setiti se.

Holivudski pool talenata je dubok, i Yakin se ovde javlja kao producent i scenarista nekih epizoda, i srećom u onoj je najboljoj fazi svog izraza.

Sve ono što je Laura Lippman izgradila u pogledu višeslojnosti priče, sklopa misterije, raznih vremenskih i pripovedačkih tokova, Alma Har'el podiže na jedan viši nivo, estetizujući sve to na način kog se ne bi postideo jedan Jordan Peele. Cela šesta epizoda je bottle episode praktično koja nudi oniričko sagledavanje svega viđenog pred finale, a takve stvari čak i u vreme Peak TVa se retko viđaju.

U saradnji sa direktorom fotografije Lachlanom Milneom koji odavno radi zahtevne filmske i televizijske projekte u Holivudu, Alma Har'el gradi jednu ubedljivu sliku epohe, a onda kreće da je dekonstruiše sve do oniričkih visokoestetizovanih vrhunaca u kojoj kao da nam nije dovoljno ljudske prirode i ljudskog društva ulazimo i ljudsku podsvest.

Međutim, ova estetizacija nije jedina zanimljiva formalna intervencija. LADY IN THE LAKE izbegava pretenciozni ritam Peak TVa iako ona to jeste. Mnogo je bliža ritmu neke "ozbiljne serije" sa networka osamdesetih, kakva je bila recimo CRIME STORY. Dakle, ima intenzitet networka ali se ne "čita" žanrovski posle dve sekunde izloženosti na ekranu. 

LADY IN THE LAKE je serija koja je meni odmah bila jasna kao nešto veoma posebno. Čak i ako vam isprva izmakne taj utisak, pustite je da se useli u vaš život, odakle verovatno više nikada neće izaći.

Nathalie Portman se vraća u velikom stilu, posle perioda u kom je delovala da je od talentovane devojčice na kraju postala anti-glumica. Ipak, najveća senzacija je Moses Ingram. Ona je na raznim mestima posejala svoje star making role ali ova je verovatno najambicioznija.

Malo je slučajeva kada televizijska serija ukaže na tako suverenu zvezdu za koju nema dileme da ima budućnost na filmu. To se desilo u ovoj seriji, uz izvanredna glumačka rešenja na svim mestima.

Bilo je odličnih serija ove godine, LADY IN THE LAKE bez problema može svakoj od njih da stane uz rame, ali neće proći ni bez određenih polarizacija. No, ni to ne izbegavamo.

Posle HOMICIDE, Baltimor je dobio još jedno remek-delo televizijskog krimića. Ovog puta ne potpisuje ga David Simon već njegova supruga, ali ovo je delo u kom ipak najznačajnije mesto zaslužuje Alma Har'el.

Laura Lippman je dobila ekranizaciju kakvu zaslužuje, a znajući njene knjige to je onda morao biti masterpis.

PRESUMED INNOCENT S01

Jake Gyllenhaal je ove godine imao rimejk dva hita sa prelaska iz osamdesetih u devedesete.

PRESUMED INNOCENT je rimejk Pakulinog filma koji je inače bio ekranizacija romana Scotta Turowa, ili je ekranizacija romana koji je pre toga napravljen u film. Teško je odlučiti se.

Ima argumenata i za jedno i za drugo.

David E. Kelley je bio na čelu ove operacije i ono što me je prevashodno iznenadilo jeste koliko je scenario u pravnom pogledu pojednostavljen i nedovoljno intrigantan. Za razliku recimo od skorašnje Kelleyeve, i inače možda ponajbolje, serije GOLIATH koja je uz sve kompleksnosti glavnog junaka i iščašenog pristupa priči nudila i vrlo zanimljivu pravnu dimenziju, ovde je sam proces dat ubedljivo u likovima pravnika ali je njegov pravni tok dosta mlak i bez pravničkih bravura, i na nivou scenarija i na nivou ponašanja likova.

Likovi imaju momente iracionalnog ponašanja i pokušaja herojstva birajući rizične procesne radnje ali nema pravih legalnih vratolomija.

S druge strane, odnosi među pravnicima dati su vrlo atmosferično, a glumci koji to igraju predvođeni Gyllenhaalom, Billom Campom i Peterom Sarsgaardom donose mnogo toga snažnog.

Isto važi i za ostatak glumačke podele koja je veoma posvećena i prija joj režija Grega Yaitanesa koji sve prikazuje estetizovano ali konkretno i narativno čisto.

Otud, iako se ne može reći ni da misterija ni da sudski proces ne funkcionišu u dramskom smislu, rekao bih da su ovi likovi i njihove sporedne aktivnosti bili spremniji za bolji slučaj i bolje suđenje.

No, PRESUMED INNOCENT upravo u onome gde donosi snagu, a to su podela, reditelji, atmosfera, ispunjava sva naša očekivanja, pokazujući da su misterija i sudski proces na kraju samo ipak manje bitan kostur oko kog se vrši nadgradnja, i da je dovoljno ako su elementarno prihvatljivi da se desi to što treba.

Rezultat je serija u kojoj se uživa više nego što ona po svom kvalitetu, akademski gledano, zaslužuje. Ali, to većini publike nije ni važno. 

Svakako da je ova serija nesumnjiv pogodak za Apple, iako nije onoliko dobra koliko je mogla da bude.

THE BOYS S04

Malo koja serija u svojoj četvrtoj sezoni uspeva da impresionira i da donese nešto fundamentalno novo u odnosu na ono što smo dotle gledali. I to važi za četvrtu sezonu serije THE BOYS. Međutim, ona ni u četvrtoj sezoni ne pokazuje zamor franšizom kakav sam osetio gledajući GEN V smešten u istom univerzumu, iz jednog vrlo prostog razloga - likovi i dalje funkcionišu, priče s njima su samim tim i dalje validne, i ova nova je dobra.

Otud, četvrta sezona ne ostavlja gledaoca bez teksta inovacijom kao pojedini delovi prve tri ali naprosto sve je vrhunski, atmosferično je, napeto, likovi su već dugo u borbi, zamorili su se, prenose to publici na zdrav način.

Sve je kako treba.

Kada se na to doda da THE BOYS jako dobro komentarišu aktuelna politička dešavanja u odnosu na koja kasne veoma malo i jako lucidno razlažu fenomene, ova je imala taj još jedan neobičan detalj da joj zaplet govori o zaveri da se ubije novoizabrani predsednik SA, a da je premijera finala bila neposredno posle neuspelog atentata na Trumpa.

Najavljeno je da će peta biti završna sezona i sva je prilika da će se THE BOYS povući u punoj snazi.