THE SHARDS

Ryan Murphy je bio logična destinacija za Breta Eastona Ellisa na televiziji, naročito jer je poslednjih godina poprilično i krenuo da se ponaša kao njegova televizijska verzija.

U romanu THE SHARDS, Bret je ostvario svojevrsni kambek, utoliko što je uvodeći autofikciju malo osvežio svoj spoj snobizma, katalogiziranja izopačenosti, licemerja i luksuzne robe i upotrebe jednostavnih žanrovskih matrica kao okosnice.

I u tom pogledu roman THE SHARDS je posle dužeg vremena nešto što je u uvodnom delu rukopisa delovalo kao Bretov iskorak u nekakvu relevantnost mimo tavorenja u svetu svojih brojnih fanova kojima je bilo dovoljno da im se povremeno servira jedno te isto.

Bret Easton Ellis od samih početaka ima fascinaciju filmom i mogućnošću ekranizacije. Od LESS THAN ZERO koji je postao kultni film, ali nije se nikada nametnuo kao dobar, preko AMERICAN PSYCHO koji je danas veoma živ u globalnim okvirima kao meme, jedini koji je možda zapravo uspešno zaživeo jeste RULES OF ATTRACTION Rogera Avaryja koji je uspeo da pronikne koliko toliko u neku emociju i neke odnose unutar naslaga nihilizma i referenci.

THE SHARDS je televizijska verzija svega toga koja želi da se vrati u vreme LESS THAN ZERO jer govori o vremenima kada nastaje taj roman i scenario, međutim, ne uspeva za početak da proizvede bilo kakav autofikcijski momenat.

U tom pogledu Ryan Murphy ne uspeva uopšte da evocira ni u tragovima ono što je u tom romanu najzanimljivije i ono što ga izdvaja.

Ono što preostaje je jedna parada na ovom ili onom nivou neprijatnih likova koji četrdeset i kusur godina posle LESS THAN ZERO nemaju ono što je davalo neku snagu tom filmu - star power i izvesnu emociju i dozu iskrenosti, ako ne u materijalu a ono među sobom. U LESS THAN ZERO su igrali glumci koji su kasnije - na ovaj ili onaj način postali face, neki baš zato što nisu postali bitni a bili su na putu - i Murphy ne postiže takav efekat s ovom podelom. Ona je potentna, deluje da bi neki od njih nekada mogli postati značajni glumci, ali nijedan taj lik i nijedna ta uloga nema taj neki je ne sais quoi koji nose ovi iz LESS THAN ZERO.

Sve u ovoj seriji je nekako postavljeno kao slikovnica, sa jako skupim soundtrackom u kom svaki megahit koji se troši postiže manje nego u drugim serijama gde smo ga čuli (recimo Ultravox i VIENNA u INDUSTRY i ovde su zaista razlika između onoga što je Peak TV i onoga što je skup a neuspeo pokušaj).

Ova serija je hiperdizajnirana i od silne brige za dizajn nekako se zaboravilo na to da bi unutar nje moralo da bude života, a izazov je pojačan time što su svi likovi toliko blazirani, cinični i lišeni ikakvih vrednosti da je teško uspostaviti ikakvu dramsku trakciju.

Naravno, sve ovo što pišem deluje kao da se THE SHARDS zapravo savršeno uklapa u kanon Bretovih ekranizacija i kako je to prava stvar, što naravno, može biti tačan odgovor. Lako mi je da zamislim Bretove tvrdolinijaše koji baš u ovoj seriji, vide neku pervertiranu verziju BEVERLY HILLS 90210 i to im je baš super.

Međutim, znajući da je Ryan Murphy odavno u kreativnoj krizi i da sve ređe radi stvari u skladu sa svojim mogućnostima (što ne znači da ih nema), rekao bih da je THE SHARDS iz kog god ugla gledano mogla biti bolja - i to baš u njegovim rukama. A potencijal za to, on pokazuje ovde jer ovde ima repromaterijala za nešto bolje ali nedostaje taj impuls koji bi sve oživeo.