AMERICAN GIGOLO

Rođen sam godinu dana posle izlaska filma AMERICAN GIGOLO Paula Schradera tako da kada sam ga gledao to je već bila priča smeštena u epohu i nije mogao imati ulogu u mom životu kakvu je imao u vreme premijere, naročito u SFRJ i drugim pasivnim krajevima gde je verovatno predstavio jedan potpuno novi način života, modu i generalno stil, uvodeći Richarda Gerea kao standard muškog seksepila itd.

Dan-danas slušam priče starije gospode o tome da su nosili sakoe kao Gere pod uticajem filma i obnavljali garderobu u skladu sa onim što su videli. Ali, isto tako je činjenica da u stranim romanima vrlo često nailazim na opis da neko izgleda kao fan tog filma.

Ako tome dodamo da nisam previše sklon fetišizaciji Paula Schradera kao reditelja i da ipak bitno više cenim njegove scenarije koje je režirao Scorsese od svega ostalog, gledanju serije AMERICAN GIGOLO sam prišao bez ikakvog opterećenja, izuzev informacije da ju je kritika sa obe strane Atlantika sahranila.

Međutim, ova serija je nešto potpuno drugačije od filma i u stvari može se reći da ona uzima elemente iz njega i samo ih preslaže sa ciljem da ispriča nešto svoje. Ovde takođe imamo žigola koji izlazi iz zatvora gde je robijao zbog ubistva koje nije počinio, gde se dakle vrši inverzija motiva iz izvornog filma i on kad se nađe na slobodi uskoro biva uvučen u novu misteriju pa možemo reći da je ono što je kod Schradera bila sporedna linija priče ovde postavljena kao glavna.

S druge strane, moderno društvo, tržište seksa, lepote i glamura nalaze se u pozadini i veoma određuju sve protagoniste ove priče - s tim što je ovde ipak primaran jedan prilično hardkor krimić čiji je rezultat jedan vrhunski noir ugođaj.

Jon Bernthal donosi drugu vrstu seksualnosti u odnosu na Gerea, svet tržišta seksa malo više liči na Schraderov HARDCORE nego na izvorni AMERICAN GIGOLO, seks je prikazan kao opasnost a opasnost i nasilje su seksi.

Nisam ni slutio da David Hollander, autor solidnog ali daleko od epohalnog RAY DONOVANa ima nešto ovako dobro u sebi, i to još u svom prvom skroz solo projektu - on ga je po Schraderovim likovima sam razvio, scenaristički i rediteljski postavio.

Međutim, kao i uvek kad je američka televizija u pitanju, talent pool je mnogo dublji nego što mislimo, a to najbolje zna Jerry Bruckherimer koji je sa dvoje čauša Bruna Hellera uspeo da napravi nešto tako izvrsno kao što je HIGHTOWN, pa ne treba da čudi šta je uspeo da zakuva sa jednim ipak bitno uglednijim profesionalcem.

Bernthal je okružen vrsnom ekipom, fatalnu staru ljubav igra Gretchen Mol, losanđelesku verziju Kovačevićevog Đorđa Džandara igra Leland Orser, ali antologijska rola hardboiled detektivke pripada Rosie O'Donnell. NIje nikada bilo sumnje da je ona vrhunska glumica, ali ova uloga ne samo da donosi izvrsnu glumu već i vrhunsku transformaciju do tačke da taj lik zaista može da zasluži vlastiti procedural.

David Hollander uzima jednu od tradicija Peak TVa a to je korišćenje flešbeka da bi se otkrilo nešto o likovima i pored te funkcije uvodi još jednu - koristi ih za estetizaciju, građenje ritma, nekim akcentima iz flešbekova razvija dramaturgiju romana praktično u jednoj vrlo čvrsto postavljenoj kriminalističkoj seriji, i to rešenje ovde funkcioniše čak i bolje nego inače jer u njemu mehanike - koja mene inače iritira više nego što bi trebalo i ume da mi pokvari utisak više nego što je razumno.

Naravno, moguće je da sam ja snob koji je našao seriju koja se nikome ne sviđa i proglasio je za nešto genijalno, ali moguće je da su svi ostali iz ovog ili onog razloga odlučili da je sahrane, nezasluženo.

AMERICAN GIGOLO kao serija definitivno neće mnogo uticati na izbor garderobe ili ukus za muziku, u tom pogledu ne diktira trendove ali svakako neću dopustiti da ode u zaborav kao njihova žrtva.