THE WAY

Nisam jedini koji je bio izuzetno uzbuđen zbog saradnje Adama Curtisa i Jamesa Grahama na istom projektu, pa makar to bila i režija Michaela Sheena koji ima iskustva sa sjajnim rediteljima i piscima. Ipak, uključivanje jednog takvog mavericka kakav je Adam Curtis i to specijaliste za dokumentarne filmove u nešto što je igrani socijalno angažovani sadržaj učinio je ovo jednim volatilnim miksom.

Očigledno i previše jer je trodelna serija THE WAY posle premijere na BBCu naišla na pomešane reakcije sa tendencijom da se otpiše kao iživljavanje autora koje je stavilo njihova lična interesovanja ispred celine.

Za početak, ne bih se složio da su te primedbe tačno. Prvo, THE WAY jeste atipična serija, u njoj je svako od trojice kreatora - dakle i Adam Curtis i James Graham i Michael Sheen ostavio svoj pečat, ali ne bih rekao da ikada gubi fokus na celinu. Čak naprotivm rekao bih da serija ima vrlo jasnu, žanrovski preciznu priču sa vrlo definisanim ciljevima junaka.

THE WAY čine tri dela. 

Prvi govori o pobuni radništva u Port Talbotu zbog mutnih planova menadžmenta kojima ne veruju da će nastaviti sa proizvodnjom u lokalnoj čeličani. U centru priče je porodica verolomnog lokalnog sindikalnca koja trpi razdor zbog svojih raznih problema.

U drugoj epizodi, neredi u Port Talbotu prerasli su u građanski rat u Velsu i narod beži put Engleske i EU, i suočava se sa time da je država pukla po regionalnim, etničkim i svim drugim šavovima.

U trećoj, tematizuje se bekstvo sa ostrva, ko se oseća gostom na toj zemlji a ko ipak misli da mora da ostane i vodi nas ka zaključenju.

THE WAY prikazuje društveni kolaps na jedan estetizovan način, sa dosta "podrazumevanja" po čemu me je veoma podsetila na prozu J.G. Ballarda. Ovde imamo ballardovski motiv male varnice koja budi kod ljudi nagone za apokaliptičnim obraćunima i katastrofalnim raspadom zajednice. Nisam zapazio da se u kritikama pominje ova poveznica sa Ballardom ali meni je veoma očigledna. Način na koji je većina junaka spremna da intelektualno protumači ono što se dešava i da razume kakvi su procesi pokrenuti nepogrešivo evocira upravo ovog književinika.

Sheenov rediteljski postupak je sinematičan, sa nizom rešenja koja su par excellence bioskopska, i načinom da se pomiri dinamična vizuelna estetizacija sa ambicioznom glumom. Konačno, Curtisa ovde prepoznajemo pre svega kao anarhistu u samoj postavci priče koga zanima socijetalni kolaps, a sekundarno kao autora koji voli da unese dokumentarne snimke u igrano tkivo. Grahama naravno pre svega zapažamo u smislu za humor koji boji situacije i nudi nam nekoliko antologijskih scena.

Sve ovo kad se uzme u obzir, THE WAY se bez problema kvalifikuje za televizijski događaj godine, i što se mene tiče, jeste pružila ono što smo želeli. Da li je slična seriji YEARS AND YEARS? Pa, po mnogo čemu jeste, ali je i drugačija. Da li bi bilo dobro da nema tog neumitnog poređenja? U suštini ne. Vidim te serije kao nešto što je komplementarno.