V-EFFEKT S01

Pozorište je bilo inspirativno za istoriju krimića, od situacije predstave u HAMLETU kada je još Shakespeare napravio jednu proto-detekivsku situaciju iz koje će kasnije izrasti naslov pozorišnog klasika Agathe Christie THE MOUSETRAP (premda se u Hamletu metadramski detalj, odnosno drama unutar drame zove THE MURDER OF GONZAGO), do filmova poput THEATER OF BLOOD u kome poludeli glumac ubija kritičare na veoma poetičan način.

V-EFFEKT je inače Brechtov pojam iz pozorišta, VEHRFREMDUNGSEFFEKT, čiji je smisao da distancira publiku od emocionalnog vezivanja za sadržaj predstave kroz neprestano podsećanje da je reč o nečemu artificijelnom i da je isključivo reč o predstavi.

Pa ipak i sam Brecht je imao neke drame snažnog emocionalnog efekta uprkos ovom kredu.

Agatha Christie je prva na spisku za pominjanje i poređenje kad je reč o ovoj seriji. Naime, reč je o jednom whodunitu praktično zatvorene situacije, podeljenom na osam epizoda u kom se posle inicijalne misterije i ubistva od kog sve kreće, stvari razvijaju u pravcu detekcije ko je ubica. Imajući to u vidu, V-EFFEKT se sa uspehom - za početak - dešava u sadašnjem vremenu iako su adaptacije Agathe Christie mahom smeštane u epohu kako bi se iza konvencije prošlih vremena, detalja koji se ne mogu transponovati u današnje doba, pa čak i blago humornog odnosa prema situaciji delom proisteklog iz rukopisa, delom proisteklog iz samog odnosa prema epohi gajio jedan odnos prema žanru ispraćen ironijom koji poravnava mnoge neuverljivosti.

Osim osnovne koncepcije, povezanosti ubistva i teatra i konačno izvesne ironije koju autori imaju pre svega prema miljeu u kom se dešava priča, V-EFFEKT nadalje nema puno veze sa njom. 

Naime, V-EFFEKT jeste whodunit ali nije jedan od onih gde se posle par epizoda gledaoci mogu opkladiti na to za koga misle da je ubica. Ubrzo potraga za ubicom gubi primat u odnosu na jednu opštu priču koja se tiče pozorišta percipiranog kao centar moći u vreme kada je kulturni život imao mnogo veći politički značaj, i u određenom smislu bio neodvojiv od politike.

Kontinuitet neodvojivosti kulture i politike je zapravo osnovna tema ove serije, i potraga za ubicom je zapravo kostur pokazujući koliko je krimić zapravo podesan žanr za razne druge teme - nešto se desi, recimo ubistvo i junaci moraju da se kreću ka njegovom rešenju, a sve okolo je slobodno da se izgradi po volji, tako da je V-EFFEKT to maksimalno iskoristio.

Cela ideja da se u starom beogradskom Modernom teatru, koji je nešto kao BDP ili Atelje 212 jer je nastao baš u to neko vreme ili neposredno posle njih, izvedbom komada o Brechtu, koji je srpski pisac napisao na temu progona pisca od strane Vlasti kojoj se prodao, desilo ubistvo posle obnove - koje ne bi bilo bez pomoći vlasti - na premijeri nove postavke teksta sa osnivanja, pokazuje da je krug zatvoren.

Kako priča bude odmicala ispostaviće se da je ciklus povezanosti kulture, moći i vlasti neraskidiva zato što tajne žive duže od sistema za koji su skupljane i nose potenciju od recimo pedeseti-šezdesetih do dana današnjeg.

Upravo razotkrivanje šire priče i uvođenje novih otkrića iz epizode u epizodu onemogućuje rano klađenje na to ko je ubica i odmiče mentalni angažman publike sa tog pitanja na nešto sasvim drugo.

Sam način počinjenja ubistava iako kreće od ubistva gde samu pripremu i egzekuciju ne vidimo takođe odlazi u pravcu slasher filma, sa sve maskiranim ubicom koji nije fizički superioran na način one iracionalne strave klasičnog slashera ali je prilično opasan, pa serija i dobija suptilnu dimenziju horora.

Gordan Kičić kao reditelj ključnih epizoda u ovoj seriji zaista cementira svoj status kao reditelj (i producent) jedne specifične poetike građanskog žanra o kom se stalno priča ali ga zapravo nema. Iako je televizija scenaristin medij, u ovoj seriji zaista režija ima značajnu ulogu a kao reditelj temeljnih epizoda Kičić se izdvaja (drugi reditelj je montažer Đorđe Marković). Ideje sa papira, koliko god dobro postavljene u ovoj priči ne bi funkcionisale da ih Kičić nije jako vešto postavio kroz vizuelni koncept i podjednako vešto izabranu glumačku podelu i naročito inspirisanu igru unutar pozorišnog ansambla. I u svom prethodnom rediteljskom radu, Kičić se bavi glumcem, a ovde se bavi praktično celim kolektivom pozorišta i iza pomenute ironije tretira i pitanje moći, duboke države i njihove sprege sa kulturom koja je još od antičkog polisa koristila pozorište kao simbol svog postojanja.

Uprkos tome što su MAMA I TATA SE IGRAJU RATA i V-EFFEKT, pa i USTANIČKA ULICA koju je samo producirao, sasvim različite stvari, u njima se vidi jasan rukopis, i rediteljski i idejni i pokušaj da se izgradi jedan žanr o kom se kod nas mnogo priča ali zapravo ne postoji, naročito ne u kontinuitetu. Sa dve serije i filmom plus jednom produkcijom, možemo sasvim sigurno reći da je Gordan Kičić upisao svoje ime u istoriju.

Kad je reč o scenariju Đorđa Milosavljevića, tu ima dosta likova, dosta dešavanja, dosta mehanike, sve u svemu dosta posla, dosta se tu razmišljalo i pisalo i intenzitet je visok a tekst je vrlo sadržajan. U tom smislu, nema Peak TV foliranja, nema "kupovine vremena", stvari se odvijaju neprestanim ređanjem događaja, uz kretanje kroz miljee kojima autor vlada.

V-EFFEKT bi se ako je do Brechta mogao nazvati i KALKANSKI KRUG KREDOM u smislu da imamo motiv odbeglog deteta i pretka koji se nalaze u nekim prostorima koji su van domašaja junaka i odatle povremeno intervenišu. To je motiv koji je osnov Milosavljevićevih KALKANSKIH KRUGOVA. Međutim, stvari posle toga odlaze korak dalje i misteriju vode u jednom novom smeru u kom pisac istražuje i stvari kojima se ranije nije bavio.

Sama završnica je urađena po pravilima da se negde do kraja prve polovine poslednje epizode stvar razreši i da potom sledi epilog koji naravno, može biti i novi početak i možda je to jedini period gde se javljaju izvesni viškovi u čiju prirodu iz razumljivih razloga ovom prilikom ne bih ulazio. Naravno, odnos prema završnici serije zavisiće individualno od utiska oko identiteta ubice pa će neko biti zadovoljniji, a neko manje, međutim ono što je najvažnije jeste da se serija okončava u velikom stilu, u svakom pogledu, i scenaristički i rediteljski.

Svakako da porodično jezgro policijske porodice Sorga nudi nukleus za dalji tok ove serije, na nekom drugom mestu i sa nekim drugim dramskim umetnicima. U tom smislu serija je održiva da se realizuje u više sezona, i iskreno se nadam da već sada nema dilema da će do njih i doći.