Serija THE GENTLEMEN koju je Guy Ritchie razvio za Netflix iz svog filma nije prvi slučaj da se iz njegovih bioskopskih radova prave serijski derivati. Međutim, SNATCH kao serija nije ostavio dublji trag ni sa dvadeset napravljenih epizoda.
THE GENTLEMEN sa prvom sezonom od osam epizoda uspeva da napravi solidan efekat a tu je pored samog Ritchieja koji režira dve epizode i jedan od mojih miljenika Nima Nourizadeh sa još dve, ali i Eran Creevy koji pokazuje da kad je projekat dobro postavljen, seriju maltene može da režira ko bilo.
U THE GENTLEMEN, Ritchie razrađuje najzanimljiviju premisu svog filma koju u njemu samom nije adekvatno razradio a to su farme marihuane od kojih se izdržavaju neodrživa aristokratska imanja. I ovde imamo aristokratu, inače oficira, dakle u potpunosti zaokruženog idealnog britanskog velikaša koji otkriva lepote života sa mockney kriminalcima i njihovim internacionalnim saradnicima.
Theo James je harizmatičan kao glavni junak, vojvoda i kapetan, a Kaya Scodelario uspeva da vidno ali fino ostari kao potomak mockney kriminalne aristokratije i kćer Raya Winstonea koji je naravno u punom SEXY BEAST gasu, kako valja i trebuje.
Svaka epizoda je poprilično zaokružena peril of the week priča, sa širim manje ili više kontinuiranim meta-narativom, i zapravo Ritchie pokazuje kako u osnovi nije baš skroz savladao osnove savremene televizije, ali da njegove psine koje zamaraju na filmu mogu mnogo bolje da prođu na malom ekranu.
Dok je meni THE GENTLEMEN bio film prema kom sam bio ambivalentan, u smislu da sam mogao da zamislim nekoga kome je to genijalno, jer je to neko ko voli i LOCK STOCK i SNATCH, meni je to bilo dosadno vrćenje u krug sa dobrim glumcima i prijatnom slikom.
Ritchie je ipak izgradio kapital praveći vraglaste filmove za sramežljive ljude, i generalno pokušavao da izvrće formu za one koji o filmu ne znaju mnogo, iako se pred ozbiljnijom publikom potvrdio kao znalac u THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je zaista fundamentalno pokazivanje znanja. I to radi i sad na televiziji, ali u ovom medijumu je svež, i samim tim je i dalje zanimljiv.
I dalje je ovo jedan kolaž situacija koje on seče onda kad mu odgovara i pravi nekog narativnog Frankenštajna od svega toga ali u osnovi to je ipak linearnije i smislenije nego kada je to radio na filmu. Otud, činjenica da su epizode do te mere "svaka za sebe" s jedne strane pokazuje koliko je on potpuno van koraka s televizijom a naročito Netflixom, a s druge nudi nešto što začuđujuće uspeva da zasiti gledaoca, ako imamo u vidu da je ovo još jedno njegovo šibicarenje iza kog nema ničega.
Kad Ritchie šibicari, jasno je da kuglice nema u igri, pa je samim tim pleonazam reći da je ovo trijumf forme nad sadržinom. Ali, na neki način, ovo jeste trijumf jedne arhaične forme, dakle standalone televizijske epizode, učinjene atraktivnom forama od pre četvrt veka, iz čega proističe nešto što se dosta pozitivno ističe na današnjem Netflixu.
Dakle, uprkos svemu, u ovome sam uživao, naročito jer je Theo James jako dobar izbor za glavnog junaka, ima tu harizmu televizijskog mačoa ali i lepotana starog kova, a Kaya Scodelario je po prvi put pokazala možda i nagli zalazak "u godine". Neka lica poput Raya Winstonea su mi malo bajata, ali nema tu šta, to je to, besmisleno je imati primedbe na to.
Ono gde međutim Ritchie definitivno zna šta radi jeste utisak da je ovo održiva serija na duže staze. Ne toliko što nas zanima šta će se desiti jer se realno i tokom ove sezone dešava stalno jedno te isto, junaci nadmudre negativce na neki način koji ne vidimo pa nam posle pokažu, koliko zbog toga što nam je prijatno da to vidimo opet.
Нема коментара:
Постави коментар