Y: THE LAST MAN

Kada sam prvi put čitao ovaj strip pre dvadesetak godina bio sam oduševljen. A onda se pojavila serija koju je kreirala Eliza Clark, učenica Johna Wellsa i malo je reći da mi je televizijska verzija stvorila veoma sličan utisak kao i strip Vaughana i Guerre. Pre svega po tome što me je podsetila koliko toga se desilo u međuvremenu u društvenim i političkim tokovima, koliko se dinamika između muškaraca i žena ali i liberala i konzervativaca promenila, i serija je uspela da zarobi upravo tu promenu koja se zbila u međuvremenu.

U stripu ima scena kada Republikanke napadnu Kapitol što je tada delovalo kao Vaughanova anarhična vizija a u januaru 2021. godine to je postala stvarnost. I tu stvarnost je uprkos prirodnom delayu između stvarnosti i serije, uspela da uhvati televizijska adaptacija.

Današnji svet je mnogo bliži Vaughanovom iako se krajnja vizija još uvek nije ispunila, no pandemija i promene društvenih paradigmi su tu, i na neki način Y: THE LAST MAN je strip o pandemiji koja ima neki dublji smisao od relativno entropičnog Covida.

UNMANNED arc koji čine prvih pet epizoda stripa poslužio je kao osnov za seriju. I poređenja su laskava za oba dela i za strip i za seriju. Neke stvari je Eliza Clark sjajno razradila i nadgradila, kao što je i Vaughan uspeo da ostane svež za aktuelni trenutak.

Ono što je međutim ključno jeste glumačka podela koja uglavnom prati izgled likova i uspeva da očuva stripovsku stilizaciju iako se u pogledu izvedbe serija kreće u registru "povišenog realizma".

Sve u svemu, ove dve stvari su mi sjajno prijale i stvorile su sinergijski efekat koji vraća veru da literarno i ekransko delo mogu biti komplementarna, bez isključivanja.