INDUSTRY S02

U drugoj sezoni serije INDUSTRY, onaj zametak sebičnosti, pokvarenosti i dekadencije koji postoji u junacima pušten je da skroz procveta i taj rizik se autorima možda isplatio a možda i nije. Naime, serija je dobila jednu adekvatnu dozu cinizma i socijalne destrukcije koja stoja nasuprot glamuroznih japi ambijenata i podeli koja bi mogla imati uspeha u nekoj CW seriji. Sve jasno. Alli, isto tako bitno je smanjila brigu gledalaca za junake jer naprosto ipak nisu uspeli toliko da nas vežu u prvoj sezoni da bismo sada "jahali sa njima" kada su postali toliko nevaljali.

PICO DA NEBLINA S02

U drugoj sezoni, PICO DA NEBLINA dobija mnogo klasičniji kriminalistički zaplet, sa junacima iz prve sezone koji kroz jednu svoju urotu prepunu velikih opasnosti moraju da se iskupe jedni pred drugima i iznova se ujedine.

U deset epizoda imamo čak dve koje se mogu posmatrati kao bottle episodes, uprkos tome što se u njima dešava nešto što utiče na kasnije dogaađaje. Pa ipak, iako te dve epizode idu jedna za drugom, ne uspevaju da poremete celinu i da je uspore.

Naprotiv, ova sezona je drugačija od prve i uprkos tome što je kriminalistički zaplet nešto što je ipak prirodna stvar za priču o trgovini marihuanom, na kraju ipak nije manje nekonvencionalna i sveža od prve.

Otud, može se reći da je high spirit (pun intended) očuvan, da se serija nimalo nije ulenjila i da je ono što je izvorno postigla i nadogradila.

SUGAR S01

Serija SUGAR je impresivna na mnogo nivoa.

Međutim, ako bismo izdvojili jedan koji je ključni onda je to svakako činjenica da je u njoj kreator i većinski scenarista Mark Protosevich uspeo da u televizijskoj formi unese nov smisao filmu kao mediju.

U određenom smislu, možemo da kažemo kako je serija SUGAR zapravo priča o tome da su filmovi u stvari najznačajnija kulturna baština čovečanstva, ne samo kao riznica zapleta i sudbina raznih junaka, već kao sada već duboko utemeljena mitska i vrednosna matrica koja se može koristiti kao uzor.

Preokret koji dolazi u šestoj od osam epizoda, smatra se predmetom kontroverze jer ga je deo kritike percipirao kao nešto ili suvišno ili zanimljivo, ali relativno kasno u odnosu na razvoj priče. U mom tumačenju, ovo je formalno valjano izveden preokret - logičan je i neočekivan, mada nije neočekivan u pogledu suštine koliko u samom izboru šta će biti njegova forma.

Međutim, taj preokret je zapravo uspeo da celoj seriji pruži još jedan idejni sloj, ali isto tako i da njenoj osnovnoj ideji - ovoj o filmu kao civilizacijskom temelju - da neku vrstu logičnog razjašnjenja.

Sama serija bi se mogla definisati kao klasicistički noir u kom ima veoma klasično postavljenog privatnog detektiva, bez prošlosti, opterećenog bolešću nejasnog porekla - premda je jasno da je reč o nečemu s nervima i verovatno autoimunom, dakle iz njega samog, kog zamršeni slučaj nestanka mlade devojke podstiče da kroz tu potragu razreši traumu nestanka svoje sestre.

Taj detektiv je poliglota i filmofil koji sam priznaje da nedovoljno poznaje ljude pa događaje kao i ličnosti percipira iz iskustva gledanja filmova.

On, poučen filmom kreće da rešava slučaj koji se dešava iza scene, u koji je upletena jedna moćna holivudska kuća, sa svojim alfa-patrijarhom i na razne načine degenerisanim potomcima.

Serija obiluje simbolikom, junaka oblikovanog nečim sa ekrana koji ulazi iza scene, sve to je dato u formi detektivskog slučaja i pitanje je samo koliko će on duboko uspeti da zađe i koliki će deo svog sveta uspeti tom prilikom da rasvetli.

Seriju je postavio Fernando Meirelles, brazilski reditelj koji verovatno nije uspeo da na velikom ekranu postigne onu slavu koja mu je delovala nadohvat ruke, a drugi reditelj je Adam Arkin, Alanov sin. Veoma je zanimljiv taj nepo aspekt priče gde ima Fernanda čiji je sin Quico veoma uspešan brazilski sineasta u usponu - možda čak i zanimljiviji od oca na duže staze, i imamo Adama kao Alanovog sina koji uprkos brojnim kvalitetima i velikom uspehu na televiziji, ipak nije izašao iz očeve senke.

Ovde njih dvojica obrađuju temu filmadžijske porodice, junaka formiranog filmom u realnosti koja je veoma ubedljiva, skoro naturalistička u pojedinim aspektima, i sam njihov angažman je veoma meta.

Meirelles je majstor grčevitog i grozničavog pristupa, i on gradi vizuelnost ove serije kroz kombinaciju igranog materijala sa glumcima i inserata iz klasičnog noira koji su u funkciji fleševa junaka i evokacije bitnih lekcija koje je naučio o ljudima. Ipak, ovo se nikada ne pretvara u vic i ne postaje DEAD MEN DON'T WEAR PLAID, pa čak ni jednostavan meta detalj da se u seriji pominje film LA CONFIDENTIAL i da istovremeno u njoj igra James Cromwell ne smeta. Štaviše, deluje da je film pomenut kako bi se pitanje Cromwella skinulo sa dnevnog reda.

U određenom smislu, Protosevich ovde uvezuje nekoliko svojih tema kojima se bavio u naslovima kao što je THE CELL ili OLDBOY, i daje im novu dimenziju. Sve to radi sa integritetom kakav se retko sreće.

U pogledu tog integirteta, reklo bi se da su Protosevich i Meirelles uspeli da zaštite SUGAR u najvećoj mogućoj meri, usput stvarajući nešto što stoji samo za sebe, ali i nagoveštava održivu seriju na duže staze koja bi, doduše, verovatno razvodnila sve ono što je bilo jezgrovito u ovoj priči.

SUGAR unosi elemente drugih žanrova u krimić, međutim, na kraju svega, ono što su bitni delovi zapleta bazira na noiru, iznova nas podsećajući kakve su sve mogućnosti vrhunski osmišljenog žanrovskog ostvarenja, a naročito noira i krimića uopšte, koji nikada ne izlaze iz mode.

PICO DE NEBLINA S01

Fernando Meirelles se poslednjih dana aktuelizovao kao reditelj prestižne i upečatljive televizije u serijama kao što su SUGAR i THE SYMPATHIZER.

Ipak, Meirelles je već neko vreme aktivan na televiziji i u HBO seriji PICO DE NEBLINA, on pomaže svom sinu Quico Meirellesu kao reditelj na nekoliko epizoda i producent. 

Seriju su kreirali Caue Laratta, Mariana Trench Bastos, Chico Mattoso i Marcelo Starobinas. U žanrovskom pogledu ova serija bi se mogla definisati kao hibrid kriminalističkog i problemskog pristupa a u osnovi je ipak pre svega melodrama sa izrazitim smislom za humor.

Serija se uslovno rečeno bavi alternativnom stvarnošću jer je smeštena u Brazilu u kom je legalizovana marihuana. Quico Meirelles je naime verovao da će kanabis biti legalizovan u Brazilu već 2019. međutim to se nije desilo. Stoga, ova serija se dešava u alternativnoj realnosti u kom se ta legalizacija jeste desilo. Možda je takav propis nedovoljna razlika u odnosu na postojeću regulativu da bi se govorilo o "alternativnoj stvarnosti", međutim u Brazilu gde je cela jedna klasa praktično uključena u trgovinu opijatima, među kojima je marihuana najmasovnija, to jeste veoma bitna društvena transformacija.

Glavni junaci su sin nekada čuvenog dilera i gangstera koji je danas sitni, ali veoma inteligentni i elegantni diler i njegov najbolji drug koji je ambiciozniji u pogledu želje za napredovanjem u svetu organizovanog kriminala. Putevi im se razdvajaju kada nastupi legalizacija jer diler odlučuje da uđe u legalni posao i to sa jednim svojim klijentom, sinom bogatog građevinskog magnata. Međutim, dva nepo babyja sa dve strane zakona imaju teškoće kada uđu u legalnu prodaju marihuane i to mnogo više sa predstavnicima sistema nego sa onima iz podzemlja.

Priča je vrlo zanimljiva, nosi dosta spontanog humora koji proističe iz situacija, a Luis Navarro i Henrique Santana su izuzetno uspela glumačka podela u glavnim ulogama koje uspevaju da dignu na najviši mogući nivo. Meirellesi su delegirali sina Quicoa da generalno vodi seriju kao showrunner i glavni reditelj, ali iver ne pada daleko od klade. Iako je Fernando snimio dve epizode u prvoj sezoni i sve ostale su visokoestetizovane, i PICO DE NEBLINA izvrsno izgleda u svim aspektima produkcionog dizajna i svih ostalih vizuelnih rešenja.

Otud, ova serija nema puno slabih tačaka, a veoma uspešno se uklapa u HBO paradigmu serije koja je "about a lot of things". Jako je teško naći uopšte uporediv primer jer u njoj ima podjednako DNK serija poput HOW TO MAKE IT IN AMERICA ali i BREAKING BAD. Isto tako, ona je ornamentalistična ali ne deluje da je nametljivo pravljena "za izvoz" iako svakako jeste materijal koji traži publiku.

Snimljeno je dvadeset epizoda u dve sezone.

DIPS S01

Marie Agerhaell je kreirala, režirala i odigrala seriju DIPS koja bi se mogla definisati kao THICK OF IT smešten u švedsko ministarstvo spoljnih poslova. DIPS nije na nivou THICK OF ITa, nije to neka visoka nauka tog profila, ali je to izvanredna jednostavna mala serija. Dakle, ta vrsta serija svakako može otići put vrhova kao što je THICK OF IT. U to nema sumnje, ali se može uraditi jednostavno i efikasno i da opet bude dobro a DIPS je primer. Agerhaell predvodi vrlo solidan i sugestivan glumački tim, sa tri glavna komična lika i epizodistima koji su mahom zaduženi da budu straight people oko kojih će se šale graditi.

RATKO MLADIĆ - KRAJ DRAME

Slobodan Simojlović je režirao po istraživanjima Slađane Zarić televizijsku dokumentarnu seriju RATKO MLADIĆ - KRAJ DRAME koja je između 2007. i 2009. pokušala da obradi slučaj naslovne ličnosti. Podsetiću, Mladić je uhapšen i izručen 2011. godine.

Zanimljivo je da Simojlovića znamo po njegovim dokumentarnim serijama i filmovima o rokenrolu koji su - malo je reći - izuzetni ali da je zapravo podjednako bitna tema u njegovom opusu rat na prostoru SFRJ.

Dvodelna serija o Mladiću je prilično interesantna. Naime, prisutni su sagovornici sa svih strana, koriste si i autobiografski spisi Michaela Rosea i Wesleya Clarka i može se konstatovati da je skup sagovornika sasvim relevantan i uravnotežen.

Oni na neki način nude jasan portret Mladića kao osobe, od jednog oficira JNA koji ne pokazuje da će imati perspektivu uspona na komandnoj lestvici preko velikog narodnog vojskovođe do psihički napuklog oca koji je izgubio ćerku i postao iracionalan na terenu, i na kraju ostao odgovoran za srebrenički masakr.

Materijal prati njegov ceo ratni put i donosi dosta raznih kritičkih osvrta na njegov život i rad. Ima tu razbijanja nekih mitova o njemu sa strane neprijatelja, a ima s iste strane i nove afirmacije istih tih skoro pa folklornih priča. Konačno, Srebrenica je prodiskutovana iz dosta uglova, sa raznim stepenima optuživanja Mladića i raznim vrstama odgovornosti koje mu sagovornici prebacuju.

Otud ovaj RTSov projekat nije nešto što nudi jasnu crno-belu sliku Mladićevog života i rada, ali je daleko od neke naivne apologije ili negacije zločina u Srebrenici. Naravno, filmu nedostaje cela nova dimenzija priče koja se desila posle izručenja Hagu, ovo je priča svog vremena, ali mislim da ko je nije gledao onda, ima šta u njoj da vidi sada čak iako sebe smatra ljubiteljem i poznavaocem teme.

HELGOLAND 513

HELGOLAND 513 je serija koja stoji kao debi značajnog nemačkog reditelja i holivudskog profesionalca Roberta Schwentkea na televiziji, i to evropskoj. Sky je producirao ovu nemačku seriju u kojoj je Schwentke režirao sve epizode i bio je uključen i u pisanje. Nažalost, ako imamo u vidu da se od ovog reditelja u najboljim izdanjima dobija inteligentni high concept, a da kad je u Evropi ume da snimi i vrhunski art house, onda ovde imamo razočaranje.

High concept je tu ali je vrlo skroman. Serija govori o pandemiji apokaliptičnih razmera koja je dovela do toga da ljudi ili žive u kontinentalnim gradovima razorenim bolešću i kolapsom civilizacijom, ali postoji i jedno ostrvo koje se brani od onih koji bi se doselili i može imati samo 513 stanovnika.

Serija počinje jednom dozom loganrunovštine ali onda kreće da se bavi raznim temama i ova ostaje duboko u pozadini, pa na kraju imamo sedam epizoda o svemu i svačemu ili ni o čemu konkretno i nažalost ni o čemu zanimljivom.

Serija se svakako može sagledati kao krupan promašaj ako imamo u vidu najviše domete nemačke televizije a i reputaciju autora. Opet, ko je spreman da se upusti u evropske serije može proći i gore. Međutim, svakako evropske serije koje su bitne - a ovo je pretendovala da bude bitna - obično su mnogo bolje.