GRAZON

GRAZON je panskandinavski triler koji kao kreatori potpisuju Oskar Soederlund, Morten Dragsted, Mikkel Bak Soerensen i Rasmus Thorsen.

Oskar Soederlund je poznat organima gonjenja po izuzetnom poslu koji je uradio na seriji SNABBA CASH koju doduše takođe nije radio sam.

U slučaju GRAZON imamo posla sa konvencionalnijim trilerom o infiltraciji islamističkih terorista koji se ubacuju sa planom da izvrše bombardovanje kopenhaške bolnice iz drona ali ih u tome ometa tajna služba Švedske i Danske koja je provalila da je mlada inženjerka specijalizovana za upravljanje ovim letelicama oteta.

Brigitte Hjoert Soerensen koju pamtim iz briljantnog VINYLa igra inženjerku, a teroristu koji je otima i u kome ona probudi dozu humanosti igra Ardalan Esmaili. Njih dvoje imaju izvanredan star wattage a okruženi su iskusnim skandinavskim TV kukama.

U izvesnom smislu, GRAZON možda malo pati od nedostatka potpune žanrovske rutiniranosti u smislu da ni autori ni junaci nisu našpanovani na svakodnevno bavljenje konceptom terorističke pretnje i ucene, i prosto postoji jedna nijansa relaksiranosti u odnosima junaka, u smislu da ima situacija gde bi u američkoj seriji lik pobegao otmičaru.

Dakle, nije to naivnost, to je više samo kilometraža koja se oseti kad se gleda delo iskusnih eksperata poput CARRY ON i prilično solidnih profesionalaca kojima to nije prvi stilski izbor kao što su ovi autori.

Ipak, koncept da se priča izlaže kroz odnos otete inženjerke i teroriste je zanimljiv, i uprkos tome što serija nije sveža (a istini za volju nije ni nova baš) ona je vrlo solidno izvedena, i može biti solidna dopuna za ljubitelje i poznavaoce žanra. 

WATCHMEN

U vreme izlaska sam gledao seriju WATCHMEN i posle tri epizode halalio.

Sada sam odlučio da je reda radi završim.

I, u principu, utisak mi se nije promenio osim što sam sada gledao devet epizoda nečega što mi je već posle tri epizode besmisleno pa sam se onda malo privikao na konvenciju, no opet nisam uživao.

Kada bi moralo da se sumira to što sam gledao u nekom principijelnom pogledu, onda bih mogao reći da je ova serija po duhu bliža Mooreu u odnosu na Snyderov film koji rekontruiše njegovu knjigu.

Naprosto, Lindelof je negde dokučio šta je smisao Mooreovog postupka, a to nije pokušaj rekonstrukcije stripa kao nekog koherentnog estetskog sistema, što je pokušao Snyder, i pravio jednu straightforward ekranizaciju previše složenog materijala.

Lindelof odustaje od praćenja priče stripa i pokušava da je otprilike obuhvati u jednoj kolažnoj formi koja je mooreovska, kombinujući različite ravni realnosti kako u dijegezi tako i u samom postupku. Rezultat je vrlo arty, vrlo atipičan u odnosu na estetiku strip-ekranizacija.

I u tom pogledu i HBO i Lindelof zaslužuju pohvale. Snimili su nešto što nipošto nije mejnstrim. Međutim, inferiorniji strip BOYS Gartha Ennisa dobio je superiornu ekranizaciju u seriji, i u njoj se ispostavio kao bolji filmsko/televizijski WATCHMEN od samo Mooreovog stripa. Ako imamo u vidu koliko BOYSi duguju Snyderu i njegovim boljim strip-ekranizacijama, može se na čudan reći da je Snyder zapravo na kraju priče ipak proizveo bolju adaptaciju WATCHMENa, ali indirektno, iako se opekao kad ju je radio sam.

Ne mogu osporiti da u ovom Lindelofovom WATCHMENu ima šta da se vidi ali celina mi je bila potpuno neprihvatljiva, no poštovaoci Moorea u njoj ne mogu da ne prepoznaju njegov postupak.

Možda sam ja previše konvencionalan u ukusu pa Moorea radije prepoznajem kao superiorno izvedenog u BOYSima ili u PENNYWORTHu čak, no WATCHMEN serija kakva je da je, jeste artefakt koja mu iskazuje poštovanje.

INTERROGATION

Paramount i CBS su u trenutku kada su krenuli sa strimingom napravili nekoliko serija koje su pokušale da u stilu BLACK MIRROR epizode BENDERSNATCH radikalizuju formu striminga tako što će content biti nekonvencionalniji u odnosu na tipične tradicionalno emitovane serije.

ONE DOLLAR je bio pokušaj da Mosberg i Zobel naprave zanimljivu formalnu razradu slučaja zločina u jednom malom mestu, i serija je imala zanimljivu cikličnu strukturu koja je bila dopunjena uspelom estetikom indie filma.

INTERROGATION je serija koja takođe ozbiljan film look i po tome kako ima jaku podelu, harizmatične filmske glumce i realizaciju koja ima izvesni gravitas podsetila me je na TRUE DETECTIVE. Međutim, imala je i jedan narativni gimmick. Bila je to desetodelna serija o istinitom slučaju iz dosjea losanđeleskog čuvenog Robbery Homicide Divisiona u kojoj su autori nudili publici da gledaju epizode po redu koji sami izaberu, izuzev prve i poslednje epizode.

Dakle, serija nije morala da se gleda po redu kako su epizode numerisane, i to je takođe jedna ciklična struktura gde praktično svaka epizoda ima fokus na jednog učesnika ili jednog protagonistu ili jedan aspekt istrage, i na kraju to sve proizvodi kumulativni efekat.

Za razliku od ONE DOLLAR gde se ipak linearnost metanarativa nije dovodila u pitanje i gde je ova vrsta cikličnosti na nivou epizoda ipak iziskivala da se epizode isprate po redu, ovde su mreža i autori namerno pozivali publiku da to prekrši.

No, ja sam je ipak pogledao po onom redu kako su epizode numerisane jer mi je serija bila izvanredna i nije me pozivala na eksperiment. Naprotiv, bila mi je veoma zanimljiva, glumački i stilski jako uspela, u izvesnom smislu veoma old school impresivna, što ne znam da li stoji kao pohvala ili mana.

Naime, možda je problem baš to što je izvedba serije old school u najboljem mogućem smislu i što tera gledaoca da je gleda i da u njoj uživa bez potencijala da ga izrazitije aktivira. Možda je bilo bolje da je manje uspela na tom fundamentalnom nivou ali da se onda gledalac upušta u nekakav narativni oportunizam.

Elem, kakva je takva je, donosi prvo jednu fenomenalnu podelu, policajca sumnjivo lenjog da dublje ispita slučaj igra Peter Sarsgaard, sumnjive dugare glavnog junaka Kodi Smit-McPhee i Ebon Moss-Bachrach, njegovog oca David Straithairn, inspektora unutrašnje kontrole koji juri detektiva Vincent D'Onofrio, i sa njima Kyleu Gallneru nije bilo teško da bude u centru kao možda nevino optuženi čovek koji svakako nije baš cvećka.

Zatim, Ernest R. Dickerson i Patrick Cady donose i dobar ritam i filmsku estetizaciju u ovu priču koja se proteže kroz epohe, koja je bazirana na ispitivanjima ali i na masi pouzdanih i nepouzdanih flešbekova. Teško je održati pažnju gledalaca u istraživanju slučaja gde se stvari toliko često vraćaju na istu situaciju i istu problematiku, ali oni uspevaju da izvuku maksimum iz skripta čijim su nastankom rukovodili John Mankiewicz - old school figura i redovni saradnik legendarnog Daniela Pynea - i nordic master Anders Weidemann.

Serija je naišla na mlak prijerm koji ne bi bio toliko problematičan da estetski nije donela baš toliko "teške artiljerije" i sjajno je upotrebila.

ONE DOLLAR i INTERROGATION su danas nažalost zaboravljene serije i to je šteta, one možda jesu relikt jednog pristupa koji nije zaživeo, ali su zapravo nezavisno od njega toliko fundamentalno jake da su zanimljive u svako doba.

I DINA HANDER

Ardalan Esmaili, zvezda novog talasa švedskih serija, uz pomoć nekih potvrđenih kadrova kao što je Ane Dahl Torp u sporednoj ulozi, predvodi podelu petodelne Netflixove serije I DINA HANDER, realističke melodrame o maloletnim delinkventima iz uličnih bandi i jednom unutarklanovskim sukobima koji rezultira ubistvom među najboljim prijateljima.

Po romanu Malin Persson Giolito, ekipa je napravila visokoestetizovanu i formalnu zanimljivu petodelnu istragu jednog malog slučaja među tinejdžerima čiji smrtni ishod naravno izaziva široke posledice.

U svemu tome, nema puno toga novog, ali ima jako puno dobrog i kroz rigoroznu estetizaciju, autori uspevaju da naprave jedan uspeo sken stanja na švedskim ulicama, naročito među doseljeničkom omladinom koja se nije adekvatno uklopila.

Ovo jeste priča smeštena u milje policije i bandi ali je veći akcenat na tragediji i njenim posledicama nego na kriminalističkom elementu, ali ima i njega. Zato se I DINA HANDER može posmatrati kao obodno ostvarenje Nordic Noira.

WHISKEY ON THE ROCKS

WHITE HOUSE PLUMBERS je bila jedna od najpotcenjenijih serija na HBO.

Prikazivala je na komičan način događaje koji su proizveli Watergate, kombinujući koloritne likove sa neverovatnim istorijskim događajima, od kojih su oni najistinitiji bili i najsmešniji. Meni je ta serija legla, i bilo je tu itekako materijala da se sedne i razmisli kako je složeno postići takvu stilizaciju.

WHISKEY ON THE ROCKS je švedska serija o zgodi iz Hladnog rata kada se početkom osamdesetih sovjetska podmornica nasukala u Švedskoj. Nažalost, deluje mi da su autori iz Švedske želeli da naprave nešto slično WHITE HOUSE PLUMBERSu ali ono što smo dobili je samo karikatura, bez ozbiljne refleksije o događajima koji su zaista zbili, bez ikakve ubitačne dekonstrukcije događaja, bez ikakve uverljivosti koja bi napravila kopču između istinititog događaja i ove komične adaptacije.

U seriju su uložena velika sredstva i svetska ambicija je evidentna. Plašim se da je rezultat sasvim izostao. 

THE RECRUIT S02

Kada se pojavila prva sezona serije THE RECRUIT Alexija Hawleya, imao sam utisak da ona neće zanimati širu publiku kod nas, jer su ljudi bili već duboko uronjeni u Peak TV i slične stvari.

Međutim, onda mi se javilo par ljudi kojima je nikada ne bih preporučio sa vrlo lepim utiscima. Tada sam shvatio da Netflixov algoritam za preporuke misli ipak mnogo bolje nego ja.

Konačno, kada nisam usamljen u simpatijama za seriju THE RECRUIT mogu da konstatujem kako je druga sezona pružila isto ono što je pružila i prva, dakle zanimljiv spoj parodije i povišenog realizma, slacker komedije i komentara špijunskog žanra, ponovo sa jako dobrom akcijom.

Možda me je akcija u prvoj sezoni prijatno iznenadila. Možda je bila za jednu blagu nijansu bolja, to na kraju nije ni bitno jer druga sezona ima tu korist što se dešava velikim delom u Južnoj Koreji, a finale u Rusiji, i iz egzotičnosti korejskih lokacija izvlači dodatu vrednost.

Centineo i ekipa su ponovo na nivou. Nema dileme, ovo je serija koja je održiva i koja će se snimati sve dok bude volje u Netflixu, a sa nivoom koji je očuvan u drugoj sezoni, ne vidim zašto bi se ta volja izgubila u dogledno vreme.

SNABBA CASH S02

O drugoj sezoni serije SNABBA CASH nema šta mnogo da se kaže osim da uspeva da održi izuzetno visok nivo prve sezone i da ubedljivo podigne uloge, zadržavajući se u propozicijama svog povišenog realizma. Dizajn, inscenacija, sve je i dalje besprekorno, sa glumcima koji su samo još komotniji u svojim ulogama i spremni da dodaju još jedan sloj na ono što su već postavili.