Druga sezona serije 12 REČI u osnovi bazirana je na principu koji ja ne volim, dakle produžava razradu slučaja iz prve sezone, što u najvećem broju pokušaja dovodi do razvodnjavanja. U principu čak i u ovakvim kriminalističkim serijama gde pratimo obe strane zakona, i white collar crime i uličare, svejedno, volim kada svako krene s čiste startne pozicije bez previše referisanja na prethodnu sezonu.
Međutim, u 12 REČI postoji još jedan faktor koji je bio rizičan a to je da ovde imamo posla sa serijom koja se bavi obično jednom situacijom ili sukobom u životu svojih junaka, nije ovo saga o njihovom životu koja ima tu vrstu kontinuiteta i onda je samim tim povezanost događaja još teže očuvati.
Ipak, druga sezona je otišla korak napred u odnosu na prvu koja je bila zahtevna, kriptična i u nekim aspektima vešto skrojena od polovnih delova. Ovde su neki od tih delova i dalje tu, ali novu sezonu mahom nose novi delovi što je jako zanimljivo.
Internacionalizacija priče je vešto urađena kroz uvođenje skandi-elementa kroz rolu Dragomira Mršića, već iskusnog švedskog glumca našeg porekla. Prikaz kriminaliteta kojim se junaci bave je svež, interesantan, informisan, provokativan, u pojedinim momentima i filozofski.
Sve to rezultira jednom ubedljivom sezonom, sa interesantnim likovima koji glumački izvlače sve ono najzdravije što se može dobiti od te lokalne mentalitetske igre, a izbegavaju sve ono loše u njoj; sa žanrovskim zapletom koji je svež i kreativan, lokalan ali i univerzalan; sa jasnoćom izraza; vrlo vibrantnom socijalnom kritikom i generalnom atmosferom.
Kao i posle prve sezone, svakako bih voleo da gledam dalje i šta radi ova ekipa iza i ona ispred kamere, s tim što ovog puta tamo gde je prva sezona obećavala ova je to ispunila.
Нема коментара:
Постави коментар