THE CONTINENTAL

Nisam preveliki fan serijala John Wick. Tek mi je u trećem filmu balans akcije i nažalost naivne stripovske parafraze Mel Gibsonovog filma Payback postao prihvatljiv, i to pre svega zahvaljujući zaista nesvakidašnje izvedenim akcionim scenama.

Ipak, ne mogu više o Johnu Wicku da kažem išta loše jer da njega nema ne bismo dobili seriju The Continental, možda najzanimljiviju stripovsku seriju ove sezone iako nije bazirana na stripu. Međutim, stilizacija u ovoj seriji kao i neke ne samo grafičke i dramske tehnike već i televizijski pristup ima puno veze sa svetom stripa.

Serija koja mi najpre pada na pamet kao referenca za The Continental jeste Pennyworth. U oba slučaja imamo tehničkog direktora koji stoji iza glavnog junaka i dobija seriju koja razrađuje njihovu prošlost i njihov origin story. Kao što ni u DC stripovima, Alfred Pennyworth nije dobio neku naročitu razradu u nekim posebnim stripovima, tako ni Winston Scott u Johnu Wicku nije naročito razrađivan u stripovskoj stilizaciji tog mističnog udruženja plaćenih ubica i hotela u Njujorku koje im služe. Bruno Heller je već dao jednu viziju odraslog Alfreda Pennywortha u specifičnoj, vrlo estetizovanoj i stripovski razglobljenoj seriji Gotham, međutim u Pennyworthu daje nešto mnogo preciznije. On pravi seriju u alanmooreovskom maniru gde Pennywortha smešta u Britaniju šezdesetih i zajedno sa njegovim stasavanjem polako čini sve iščašenijom alternativnu istoriju ove zemlje, istovremeno se oslanjajući na njene pop kulturne tradicije od popularne muzike epohe preko gangsterskog filma do SF televzizijskih serija. Tako je Pennyworth od jednog „kusura“ u DCjevim televizijskim operacijama možda postao i nešto najzanimljivije u njima. O tome sam uostalom detaljnije pisao ovde.

The Continental radi isto to. Smešten je u Njujork 1977. i oslanja se na atmosferu tog grada, na njegovu sliku koju smo stekli u Blaxploitiation filmu tog vremena, uličnom krimiću, pandurskim serijama, muzici tog vremena i generalno svim drugim popkulturnim uspomenama koje su tada izgrađene.

Sam Albert Hughes za The Continental kaže da je disco noir jer disco podrazumeva inkluzivnost tog perioda kojoj se relativno brzo stalo na put, a u ovom konkretnom slučaju protiv moćnog negativca ustaje jedna rasno, politički i interesno izmešana ekipa dočim je on prikazan kao The Man koji svemoćno vodi podzemlje a i neke legalne tokove, baš kao u Blaxploitiationu iz tog vremena ali i u klasičnim krimićima.

Činjenica da Mel Gibson igra tog negativca, čoveka koji je pre Winstona vodio hotel daje poseban metafilmski aspekt, pre svega zato što je Payback bio ekranizacija istog romana kao Point Blank, smešten je u jedno stripovski stilizovano vreme, blago arhaiziranu sadašnjost, a hijerarhija kriminalne imperije protiv koje je ustao pojedinac dana je kroz stratifikaciju jedne zgrade. Dolaskom u šerifovske godine, Mel Gibson od heroja koji je došao samo po ono što mu pripada pa makar to srušilo celu imperiju, postaje onaj koji vodi tu imperiju. Međutim, motivacija protagonista nije ista. Svakako i njih vodi osveta, ali ono žele da uzmu nije nešto što je „njihovo“ već „tuđe“ i tako naplate svoju traumu. Dakle, paradigma se promenila, verovatno i pod uticajem događaja kao što su Black Lives Matter i Woke pokret, više nema pojedinca koji želi „svoje“, već se cela grupa sveti za traumu i želi punu kontrolu.

Seriju čine tri jednoipočasovne epizode, od kojih je prvu i treću režirao Albert Hughes, pre trideset godina budući veliki američki reditelj, što se na kraju nije ostvarilo, ali ne zbog manjka talenta već mnogo više zbog izbirljivosti. U pogledu stripa, Hughes ima najbolju moguću referencu, sa bratom Allenom snimio je veoma uspešnu ekranizaciju Mooreovog From Hell koja se odmakla od stripa ali je rezultirala dobrim filmom. Kad je reč o epohi, snimio je Dead Presidents, smešten tu negde malo pre vremena kad se dešava The Continental. No, ovde je odlučio da se opusti i napravi jednu exploitation fresku u maniru Kill Billa Quentina Tarantina, inače reditelja kog voli da gleda ali ga ne ceni previše.

Umesto Yuen Woo Pinga, tu su momci Chada Stahelskog i The Continental donosi akciju kakva do sada nije viđena na televiziji. Možda je najbliže tome po kvalitetu bila serija Gangs of London jer ju je režirao Gareth Evans, potpisnik Raida, ali po kvantitetu je ovde prevaziđena. 

Hughes i francuska rediteljka Charlotte Bergstrom koja je režirala središnji deo, briljiraju i u onome što u John Wicku nije valjalo a to su „mirne“ scene, one u kojima se grade karakteri i priča, i zbilja vrhunski i baš stripovski izlažu galeriju ekscentričnih ali redom funkcionalnih junaka koje igra izvanredna glumačka podela.

Naročito su zanimljivi ženski likovi, detektivka KD i crvena kmerka Yen koje donose baš ono što je potrebno savremenim ženskim likovima u pogledu emancipacije, a da nisu pretvorene u muške protagoniste u ženskim telima. 

Među producentima serije ističu se Paul Wernick i Rhett Reese koji ovom serijom vade fleke za dosta slabu adaptaciju igre Twisted Metal koja je izašla ranije tokom leta, a među scenaristima su njihovi stari saradnici sa serije Wayne za koju je šteta što nije zaživela. Wernick i Reese su ljudi koji su stekli veliku moć dovodeći Deadpoola na veliki ekran i za sada je jako konstruktivno koriste. Uz Alberta Hughesa koji inače danas živi u Pragu (zaista neverovatan podatak ako imamo u vidu da je isti čovek sa blizancem režirao Menace II Society) i kao producent je doneo kompetenciju snalaženja u Srednjoj Evropi jer je cela serija snimana u Budimpešti, njih dvojica su doneli potrebno osveženje Davidu Leitchu i Chadu Stahelskom koji pitanja akcionih scena imaju u malom prstu i za ovaj zadatak su poslali svog poverenika Larnella Stovalla koji je uradio ozbiljan master class na temu šta sve akcione scene mogu da donesu i da znače u izgradnji karaktera i vođenju priče. 

The Continental je vrhunska serija ali i veliki fetiš koji zaslužuje jako puno gledanja. Posle nje sam svakako zavoleo Johna Wicka, jer bez njega ne bismo dobili ovaj biser.