Šest sezona i 75 epizoda čine THE AMERICANS jednim od najbitnijih dometa američke televizije u proteklih deset godina.
Spoj efikasnosti i žanrovske ubedljivosti Dad TVa, sa psihološkom produbljenošću i provokativnošću Peak TVa dala je izvanredan spoj, i tek šesta sezona kada smo došli do kraja i kada se sve završava to bez ikakve sumnje dokazuje.
Naravno, i pre ovoga smo bili svesni kvaliteta ove serije. Osim jedne sezone u kojoj je postojala jedna generalna kriza u direkciji, odnosno direkcije nije bilo u dovoljnoj meri te je serija bila "samo dobra" ali "u leru", sve ostale sezone imale su snažan smer i ideju šta žele da postignu.
Šesta sezona budi jaku emociju. Dovodi nas na kraj puta za Philipa i Elizabeth kada oni shvataju da su ova dva identiteta nepovratno erodirala Mišu i Nadeždu. Philip više uopšte nije u stanju da radi, ali ni ono što mu je bio cover a sada mu je pravi posao takođe ne funkcioniše. Elizabeth radi ali sve su manje inteligentne njene akcije, sve je više svedena na kurvu sa dvostrukim namerama, i prosto ofucala se.
Zadaci u šestoj sezoni su namerno ponižavajući, aljkavi, krvavi, mutni, beskrupulozni. Više nema onog daha avanture i nadmudrivanja. U krizi je i Stan Beeman, tolikoj da tone u paranoju i počinje da sumnja u komšije iako zapravo on jedini nije bio nešto naročito izigran od njih, ili barem ne namerno.
Sve to nas vodi prema kraju koji emotivno razbija jer mora da funkcioniše na više nivoa. Mi znamo ko su junaci ove serije, i znamo da oni to moraju i ostati. Ali, isto tako znamo i da moraju biti kažnjeni.
Način na koji je kazna za njih i sudbina koja sledi izgrađena je briljantan ali Chris Long u završnoj epizodi i na nivou izvedbe gradi jedan ozbiljan monument američke televizije.
THE AMERICANS na kraju uspeva da napravi zadovoljavajuće zaokruženje u nemogućoj situaciji na sličan način kao i njeni junaci, sručujući svu žuč, bol i poniženje svojih junaka na nas, a ipak ih i dalje očuvavši kao naše (anti)heroje.
Нема коментара:
Постави коментар