Kako joj sam naslov kaže, serija AMERICAN HORROR STORY pripada žanru horora. Međutim, njeni protagonisti su veoma često detektivi, a inspiraciju delimično traži i u istinitim događajima, pre svega zločinima koji su skandalizovali američku javnost, imali odjek u kulturi, i ona ih preuzima i fikcionalizuje u jednom vrlo složenom formatu.
Jedanaesta sezona ove serije pod naslovom NYC ima posebno veliki značaj za ljubitelje i poznavaoce kriminalističkog žanra jer se oslanja, rekonstruiše i dekonstruiše jedan od najupečatljivijih - mada ne i najboljih - krimića sa prelaza iz sedamdesetih u osamdesete, CRUISING Williama Friedkina.
Friedkin je režirao jedan od najvažnijih coming out filmova da bi potom doživeo proteste gej zajednice zbog CRUISINGa i načina na koji je prikazana. Ovaj film je ostao zapamćen po mnogim stvarima pa i po tome što je navodno značajan deo filma ostao nesnimljen i/ili izbačen u montaži, i tu fetišističku dimenziju u odnosu na ovaj film kao artefakt iskazao je James Franco u svom filmu INT.LEATHER BAR gde je probao da rekonstruiše taj izbačeni deo.
Jedna bitna stvar koja je izostala u CRUISINGu jeste jedno od glavnih obeležja njujorške leather bar scene a to je epidemija AIDSa koja je maltene uporedo krenula odatle i iz San Francisca.
Epidemija AIDSa je opsesivna tema Ryana Murphyja i provejava kroz njegov rad i kao tema u fikciji, recimo seriji POSE, i u HBO televizijskom filmu NORMAL HEART.
U jedanaestoj sezoni AMERICAN HORROR STORY, Murphy kombinuje CRUISING, kroz priču o serijskom ubici koji pohodi leather barove, klozetovanom detektivu njujorške policije koji ga juri i novinaru koji o svemu tome piše.
Detektiv je u izvesnom smislu parafraza Al Pacina iz CRUISINGa, s tim što ovaj junak nije krenuo da se ubacuje u leather barove pa shvatio da mu se to možda sviđa nego je i sam bio leather daddy. Lik novinara koji ima HIV ali je na njega imun u izvesnoj meri je parafraza Neda Weeksa iz THE NORMAL HEART koji je bio istorijska ličnost. Jednog od junaka svakako je inspirisao fotograf Robert Mapplethorpe, iako sama karakterizacija odlazi daleko od onoga kako ga biografi konvencionalno prikazuju.
Fire Island, bitno mesto za život tadašnje njujorške gej populacije takođe zauzima svoje mesto, i tu se uvodi još nekoliko poznatih teorija zavere kao što su Plum Island eksperimenti itd.
U prvoj polovini sezone, NYC je prevashodno krimić, u drugom delu natprirodni element dobija veći protagonizam, pre svega kao jasna alegorija AIDSa kao nekontrolisanog zla koje kreće da desetkuje junake. Kriminalistički aspekt je dat detaljnije i preciznije od onoga koliko inače ima ulogu u hororima, i ovde nema one tipične konvencije "Martina Balsama u romanima Stephena Kinga" odnosno nemoći policajca pred izvorom strave.
Horor je iskorišćen pre svega alegorijski. Propadanje tela, Kaposijevi sarkomi, preznojena čela, groznice i ostali simptomi estetizovani su kao pretnja, i u tom pogledu ovo je direktno angažovano delo koje u samom realizovanju strave nosi neophodnu dozu iracionalnosti ali u samom koncipiranju ne, te se nudi prostor i za druga žanrovska čitanja.
U okvirima opusa Ryana Murphyja koji je pre neku godinu ušao u jednu fazu fassbinderovske hiperprodukcije gde često neformiran krajnji produkt izlazi pred gledaoce, fokusiran na ideju ili dve koje su privukle glavnog autora, ova jedanaesta sezona umnogome podseća na njegove stare veoma zaokružene radove.
Нема коментара:
Постави коментар