AMERICAN HORROR STORY S11

Kako joj sam naslov kaže, serija AMERICAN HORROR STORY pripada žanru horora. Međutim, njeni protagonisti su veoma često detektivi, a inspiraciju delimično traži i u istinitim događajima, pre svega zločinima koji su skandalizovali američku javnost, imali odjek u kulturi, i ona ih preuzima i fikcionalizuje u jednom vrlo složenom formatu.

Jedanaesta sezona ove serije pod naslovom NYC ima posebno veliki značaj za ljubitelje i poznavaoce kriminalističkog žanra jer se oslanja, rekonstruiše i dekonstruiše jedan od najupečatljivijih - mada ne i najboljih - krimića sa prelaza iz sedamdesetih u osamdesete, CRUISING Williama Friedkina.

Friedkin je režirao jedan od najvažnijih coming out filmova da bi potom doživeo proteste gej zajednice zbog CRUISINGa i načina na koji je prikazana. Ovaj film je ostao zapamćen po mnogim stvarima pa i po tome što je navodno značajan deo filma ostao nesnimljen i/ili izbačen u montaži, i tu fetišističku dimenziju u odnosu na ovaj film kao artefakt iskazao je James Franco u svom filmu INT.LEATHER BAR gde je probao da rekonstruiše taj izbačeni deo.

Jedna bitna stvar koja je izostala u CRUISINGu jeste jedno od glavnih obeležja njujorške leather bar scene a to je epidemija AIDSa koja je maltene uporedo krenula odatle i iz San Francisca.

Epidemija AIDSa je opsesivna tema Ryana Murphyja i provejava kroz njegov rad i kao tema u fikciji, recimo seriji POSE, i u HBO televizijskom filmu NORMAL HEART.

U jedanaestoj sezoni AMERICAN HORROR STORY, Murphy kombinuje CRUISING, kroz priču o serijskom ubici koji pohodi leather barove, klozetovanom detektivu njujorške policije koji ga juri i novinaru koji o svemu tome piše.

Detektiv je u izvesnom smislu parafraza Al Pacina iz CRUISINGa, s tim što ovaj junak nije krenuo da se ubacuje u leather barove pa shvatio da mu se to možda sviđa nego je i sam bio leather daddy. Lik novinara koji ima HIV ali je na njega imun u izvesnoj meri je parafraza Neda Weeksa iz THE NORMAL HEART koji je bio istorijska ličnost. Jednog od junaka svakako je inspirisao fotograf Robert Mapplethorpe, iako sama karakterizacija odlazi daleko od onoga kako ga biografi konvencionalno prikazuju.

Fire Island, bitno mesto za život tadašnje njujorške gej populacije takođe zauzima svoje mesto, i tu se uvodi još nekoliko poznatih teorija zavere kao što su Plum Island eksperimenti itd.

U prvoj polovini sezone, NYC je prevashodno krimić, u drugom delu natprirodni element dobija veći protagonizam, pre svega kao jasna alegorija AIDSa kao nekontrolisanog zla koje kreće da desetkuje junake. Kriminalistički aspekt je dat detaljnije i preciznije od onoga koliko inače ima ulogu u hororima, i ovde nema one tipične konvencije "Martina Balsama u romanima Stephena Kinga" odnosno nemoći policajca pred izvorom strave.

Horor je iskorišćen pre svega alegorijski. Propadanje tela, Kaposijevi sarkomi, preznojena čela, groznice i ostali simptomi estetizovani su kao pretnja, i u tom pogledu ovo je direktno angažovano delo koje u samom realizovanju strave nosi neophodnu dozu iracionalnosti ali u samom koncipiranju ne, te se nudi prostor i za druga žanrovska čitanja.

U okvirima opusa Ryana Murphyja koji je pre neku godinu ušao u jednu fazu fassbinderovske hiperprodukcije gde često neformiran krajnji produkt izlazi pred gledaoce, fokusiran na ideju ili dve koje su privukle glavnog autora, ova jedanaesta sezona umnogome podseća na njegove stare veoma zaokružene radove.

PENNYWORTH S03

U trećoj sezoni, produkcioni dizajn serije PENNYWORTH postaje raskošniji. Sada tu imamo i neke objekte koji evociraju sećanje na scenografije Kena Adama, a pojavljuju se i prvi superheroji u formi mehanički "prerađenih" ljudi i prikazani su u maniru steampunk groteske. Scene opšteg građanskog rata u Britaniji su vrlo evokativno izvedene, i sezona deluje raskošnije od prve.

U trećoj sezoni, priča se dešava u već dobrano alternativnoj istoriji gde je Anne kraljica Velike Britanije a Pakistanac je premijer (što se i obistinilo tokom emitovanja) a u pacifikovanom društvu posle poraza fašista sve je više i više ljudi deformisanih, i na neki način "unapređenih" uticajem štetnih zračenja ali i bizarnih naučnih eksperimenata.

Heller odlazi još dalje u otvorene reference. Detalji kao što su maske Guya Fawkesa imaju prominentnu ulogu a epizoda "Don't Push It" o tajnom zatvoru u Škotskoj deluje kao nešto iz Morrisonovog stripa i može stati uz rame za Ant Farmom iz Doom Patrola.

Dok u prve dve sezone imamo dosta muzike šezdesetih i upečatljivu temu seriju koja ima funkciju starinskih Bond-melodija, u trećoj muzika ima veoma značajnu ulogu pa je serija rezultirala i jednom upečatljivom pop-pesmom koja ima funkciju u zapletu i time kompletirala prostor na kom se serija izražava.

Svakako da je ovo jedan od retkih slučajeva - mada znamo da ih je bilo - kada bi serija mogla iznedriti zanimljiv DC strip. Jedanaesta sezona Smallvillea urađena je u formi stripa i lako mogu da zamislim eventualnu četvrtu sezonu Pennywortha u istoj formi ako ne bude odobrena.

A da li će biti?

Pennyworth je deo ponude HBO Maxa, a sudbinu serija tamo je teže predvideti nego istoriju u scenarijima Bruna Hellera. Nadam se četvrtoj sezoni. Ipak,i u slučaju da do nje ne dođe, a ne bude ni stripa, ostaje nam trideset epizoda serije koja je rasla iz sezone u sezonu i dala jedan zanimljiv mini-kanon bitnog DCjevog sporednjaka, usput oživljavajući britansku televizijsku tradiciju i pop kulturu uopšte i primenjujući je na stripski izvornik.

THE BOYS S03

Treća sezona serije THE BOYS stavlja akcenat na temu sećanja i prezentacije prošlosti. Uronjene su sve epizode u medije, od prve do ovih u trećoj sezoni, međutim sada imamo fazu post-crisis eventa, kada su se naizgled svi krupni događaji već desili i kada je pokušaj da se medijska slika ispravi podjednako važan kao i sama borba koju vode superheroji.

Otud u ovoj sezoni imamo filmove o superherojima u kojima glume oni sami, njihova cancelovanja i strahovanja od istog i naravno jednu uvreženu sliku - to je ona o Homelanderovom prethodniku Soldier Boyu koja se mora srušiti da bi se došlo do istine - on nije mrtav već su ga pre četrdesetak godina zarobili Sovjeti i drže ga dan-danas u Rusiji,

Billy Butcher deluje kao da je već prešao sve granice ali u novoj sezoni, odrađuje svoj Extremis - uzima privremeni V-compound i dobija kratkotrajne supermoći što njemu i Hughieju razara i telo i duh, etički kompromitujući njihovu borbu.

Serija je u svim ostalim segmentima na nivou prethodnih, i samo je pitanje ukusa i ličnog interesovanja koja bi se pre mogla izdvojiti kao "bolja". Meni je druga najdraža jer mi se dopalo kako je kroz lik Stormfront kanalisan aktuelni problem, ali toga na druge načine ne manjka ni u trećoj sezoni.

Serija i dalje u pogledu estetizacije i inscenacije izgleda briljantno, i još uvek je teško ne ukalkulisati se kada se razgovara o stripovima na filmu. 

Ipak, najbitnije je da Kripke i momčadija i dalje nisu potonuli u Ennisov larpulartizam. Preterivanje se ne izbegava, ali nikada ne postaje samo sebi svrha.

LE BUREAU DES LEGENDES S03

U trećoj sezoni, Malotru prolazi Čističište zbog svoje izdaje, u direktnom produžetku finiša druge sezone. Monica ispituje granice svoje izdržljivosti i pitanja da li je one hit wonder. Nadia El Mansour ispituje koje sve mogućnosti nude Pariz i Francuska. U izvesnom smislu možemo reći da je treća sezona praktično produžetak tema i problema iz prve dve, i da u svoje slučajeve unosi vrlo malo novog. U tom pogledu gradi se jedna vrsta meta-kontiniteta koji serija ni ne pokušava da zaobiđe - rečju može da se gleda ako je publika skoro gledala i jako dobro zapamtirla prethodne događaje iz LE BUREAU DES LEGENDES.

Kada imamo u vidu sam princip prudužetka ranijih sezona, bitno je naglasiti da iako ova sezona ne uvodi nijedan bitan novi slučaj, iako novi zadatak formalno postoji, ona jeste zaokružena, kalorična i sa možda dve epizode od deset koje malo padaju ispod nivoa stoji kao veoma respektabilan televizijski rad.

LE BUREAU DES LEGENDES S02

Druga sezona LE BUREAU DES LEGENDES nadovezuje se na prethodnu. Deo slučajeva su isti i "pripremljeni" u prvoj sezoni ne bi li se razvili u drugoj, kao što je agent Phenomene u Teheranu, deo slučajeva se nastavlja direktno iz prve sezone kao Nadia El Mansour, a deo su i potpuno nove okolnosti.

Osnovno obeležje druge sezone je tema tajnovitosti i Malotruov odlazak u potpunu rogue teritoriju, kada kreće da kao odmetnik  iznuđeno radi kao dvostruki agent ali i da svojom operativnom genijalnošću izuzetno pomaže DGSEu.

Kao i Jack Bauer i većina najpoznatijih filmskih policajaca, i Malotru najbolje radi kad je suspendovan.

Rochant i ekipa ovde dolaze na osetljivu, klizavu teritoriju, i uprkos nekim "malim faulovima" uspevaju da se iz svega toga izvuku. Kao ipak Evropljani i Francuzi, ne mogu da odole svom tipu melodrame, ali sve to se da pokriti zanimljivim uvidom u arapski svet, u persijsku hijerarhiju i konačno dobrom intrigom.

DARK BLUE S01

DARK BLUE je rutinska policijska serija kanala TNT koju su kreirali Danny Cannon i Doug Jung, a producirao je Jerry Bruckheimer. Ono što je izdvaja jesu glumci. Glavne uloge igraju Dylan McDermott. Logan Marshall Green i Omari Hardwich a ima dobrih faca u case of the week epizodama kao što je recimo Michael Biehn.

U suštini reč je o rutinskom proceduralu o jedinici policajaca koji se ubacuju undercover. Pošto se serija bazira na network principu gde imamo case of the week strukturu, u tim infiltracijama nema puno nijansiranja i psiholoških igara i dileme pred kojima se junaci nalaze kreću se u domenu opštih mesta.

Međutim, iako je sve što ovde vidimo formula, glumci su odlični, realizacija je rutinska ali sigurna i kao kad radi Danny Cannon, na jednom profesionalnom nivou čoveka koji je umnogome i definisao look savremenog procedurala radeći seriju CSI i postavljajući je.

To ipak ne znači da DARK BLUE ima nekog potencijala za gledaoce koji nisu fanovi ovih glumaca ili kompletisti kad je reč o žanru.

LE BUREAU DES LEGENDES S01

Eric Rochant je možda i ponajbolji evropski autor špijunskog filma van engleskog govornog područja. Njegov LES PATRIOTES i dalje stoji kao zlatni standard iako pomalo zaboravljen, no ova serija mu je svakako zacementirala taj status čak i među onima koji nisu gledali ovaj klasik francuske kinematografije devedesetih i donela mu je ogroman globalni uspeh.

Jedna od specifičnosti agencije DGSE bila je u tome što je diskretna. Ona se nije pojavljivala mnogo u medijima, a i kad jeste obično negativno, kao što je recimo potapanje broda Rainbow Warrior o čemu je snimljen i film. Filmovi po romanima Jeana Brucea snimani šezdesetih nisu bili komedije kao kasnije kad su postali jako kvalitetni i globalno prepoznati u formi parodije Michela Hazanavicusa. Čak i neki filmovi koji su se doticali DGSE u međuvremenu tipa AGENTS SECRETS bili su ambivalentni prema agenciji.

Međutim, sada se čini da je DGSE blago prešao u neku inicijativu putem medija, i LE BUREAU je serija koja agenciji prilazi lecarreovski, ne onako metafizički kao u starim ekranizacijama barda špjiunske literature ali sličnim low key pristupom gde je akcenat na zaverama, nabavljanju informacija, preplitanju privatnog života i posla itd.

Dakle, ovo nije akciona serija, iako ima napetosti, nije baš ni full Le Carre jer ipak tenziju gradi na klasične načine, i zanimljiva je zbog toga što prikazuje neke obaveštajne specifičnosti DGSE a to je da kad junaci dođu kući, a to je Pariz, ne mogu da poviču "Kućica" jer u ovom multietničkom gradu i metropoli u pravom smislu te reči oni nisu bezbedni već se i tu ponašaju kad da su na neprijateljskoj teritoriji.

Sam delokrug rada službi u prvoj sezoni kako sam naslov kaže bavi se biroom za ubacivanje legendiranih agenata, a teritorije koje su predmet spora su Sirija i Iran.

Serija je zanimljiva i meni je prijala. Iako je gledam sa zakašnjenjem, nije je pregazilo vreme.