MUNAI

Darhan Tulegenov je bio ipak osnovno oružje koje je - što se mene tiče - učinilo MUNAI serijom godine 2025. Ališer Utev već godinama vodi svojevrsnu imperiju u Kazahstanu, sa posebnim akcentom na tvrde krimiće, ali u seriji MUNAI je napravio nešto sa jakim internacionalnim potencijalom, pre svega na strimingu.

Serija kreće u klasičnoj jednočasovnoj programskoj minutaži od 45 po epizodi ali kako odmiče, nudi nam se u sve sitnijim komadima sve dok ne dođemo do 25 u samoj završnici. Nažalost, bez nekih intervencija poput spajanja epizoda u dve i sl. ova serija ipak ne može da ide na klasičnom televizijskom programu, što je velika šteta.

Pretenciozno je naravno reći da je jedna kazahstanska serija najbolja u sezoni posle svih ovih skupoća koja pravi HBO itd. ali suština je u tome da ove godine prosto nismo imali tako snažnih izdanja velikih američkih i britanskih kuća, kao recimo prošle godine. U tom smislu, između toga da gledam Marka Ruffala kako tumara i mumla umesto Kate Winslet, što je inače neki zlatni standard ove godine, imamo Tulegenova koji zakiva u priči iz kazahstanskog podzemlja 1995. u kojoj se grle Takeshi Kitano i Aleksej Balabanov.

Tulegenov je spremio priču o pionirima postsovjetskog kriminala koji ulaze u ilegalno crpljenje nafte i neumitno upadaju u međusobne sukobe jer je kriminal prosto svet u kom se ukrštaju ljudi sa raznim traumama, bivši sportisti, psihopate sa dubokim traumama, korumpirani policajci, ljudi koji su prošli pakao da bi opstali, i ta slika je veoma ubedljiva, a našem čoveku veoma bliska jer zapravo takvi ljudi su umnogome bili protagonisti kriminala koji je promenio Srbiju.

Tulegenov sve radi u jednom Peak TV formatu, energično ali relaksirano, kao Nicolas Winding Refn kad bi imao meru a glumačka podela je ikonična, počev od verovatno najveće kazahstanske zvezde Danijara Alšinova.

Trud svih sektora je evidentan, izraz je sinematičan, Serija je jezgrovita, snažna, izvanredno dizajnirana, može da se gleda kao dvanaestodelni narativ, može da se posmatra i galerijski, i u eri dramskog programa kao potrošne robe može da se gleda više puta.

U sezoni u kojoj su Kazahtanci imali i horor seriju Adilkana Jeržanova čije su prve tri epizode izmontirane u film i puštane na festivalima, MUNAI je imao i ozbiljnu lokalnu konkurenciju, ipak rekao bih da se nametnuo kao nešto svežije i snažnije.

Još uvek je teško mobilisati publiku da obrati veću pažnju na kazahstanske serije izuzev hardkor pacana, ali ovakva izdanje to mogu da preokrenu.