U seriji THE EXPANSE sam veoma uživao ali sam onda u jednom trenutku izgubio korak sa pričom, odnosno nisam uspevao da je pratim, ali sam i dalje uživao jer je serija bila dobro izvedena, glumljena, snimljena. I pratio sam je nadalje više kao jedan experience nego kao pripovedačku celinu. A onda sam izgubio korak sa emitovanjem i kako sam bio nesiguran u to kod koja sam epizode stao, pokušavao sam da to rekonstruišem čitajući sinopsise na IMDB. Međutim, tek tu sam shvatio koliko sam bio izgubio dodir sa pričom. Pamtio sam samo da sam stao tu negde kad pogine Thomas Jane na nekoj velikoj svemirskoj grdosiji.
U SNOWPIERCERu tokom treće sezone dolazi do sličnog rizika ali se srećom ta pretnja ne ostvari. Ovde su predispozicije za tako nešto još izraženije jer prostor klaustrofobičan, skučen, lokacije se prirodno stalno ponavljaju a ne postoji beskrajan broj situacija koje se u ovom konceptu mogu odigrati. No, i u momentima kada se izgubi praćenje priče, a to važi za par epizoda, serija je i dalje dobro glumljena, sa nekim maestralnim rediteljskim rešenjima, i nivoom egzekucije koji ne opada.
U trećoj sezoni pojavljuje se mogućnost da negde na Zemlji postoji topao prostor na kom je život možda moguć, i ekipa u vozu ulazi u dilemu da li da ode tamo ili ne. Leyton insistira na tome da se ide jer je imao snoviđenje da će pronaći živo drvo na toj lokaciji, ali da li je snoviđenje dovoljno da se cela kompozicija upusti u takvu avanturu sa neizvesnim ishodom?
Neke stvari iz druge sezone se na maestralan način u drugoj sezoni, i bez jefitinih dramaturških rešenja retconuju, mada se retcon ne oseća, sve deluje prirodno, i više je nama ta mehanika čitljiva nego što se to ističe kao neprirodan deo pripovedačkog tkiva.
U SNOWPIERCERu nezavisno od negaoveštaja života van voza, itekako ima života i u vozu. Kompozicija nastavlja dalje a četvrta sezona ja prirodan korak napred.
Нема коментара:
Постави коментар