FURIOUS S01

FURIOUS je serija koja u ovom trenutku vrlo sigurno zauzima drugo mesto u mom ličnom izboru za seriju godine, iza MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED.

Međutim, kao i MAXIMUM PLEASURE GUARANTEED polazi zapravo iz iste premise u kreativnom pogledu - obe serije su trileri, MAXIMUM manje tropey, FURIOUS mnogo klasičniji procedural i obe su pisali scenaristi sa jakim iskustvom u komediji.

Dok je David Rosen iz MAXIMUM krenuo iz komedije pa postao čauš Simona Kinberga i ušao u žanr, Elizabeth Meriwether koja je pisala FURIOUS je krenula isključivo iz jednog šireg varijeteta komedija.

Samim tim ona nema to Rosenovo iskustvo na žanrovskim hibridima kao što su HUNTERS ili SUGAR, već dolazi niotkuda kad je reč o trileru i neverovatno ga osvežava i to ne samo u pogledu duhovitog prilaza tropey situacijama (mada ima i toga) već pre svega u karakterizaciji koja je slojevita a istovremeno lako izložena, kao i u pogledu raznih nivoa dramske ironije.

FURIOUS je u tom pogledu, na prilično zasićenom tržištu trilera uspeo da se nametne kao jedno superiorno ostvarenje, a pritom sve to u domenu policijskog procedurala, serije od osam epizodom sa jednim slučajem koji se prati u sezoni.

Izvesnu ljubomoru svakako privlači Liz Meriwether koja je pokidala kako je sve ovo postavila, ali bogami i Ron Bass koji je realno ni kriv ni dužan postao jedan od najplaćenijih scenarista svoje ere i koji je ovde potpisan kao inspiracija kao pisac Rafelsonovog filma BLACK WIDOW, iako je sve ovo moglo da se snimi i bez te napomene.

Meriwether je napravila priču koja je višeslojnija sa nebrojenim tačkama odstupanja od Bassa i Rafelsona, ali to je podatak koji je skrupulozno napomenuti.

Emmy Rossum je igrajući Fionu u američkom SHAMELESSu navikla da brine o celoj porodici i spasava situaciju, i ovde ona donosi tu samostalnost ne samo u karakter ambiciozne agentice FBI koja nije baš mlada ali je i dalje početnica jer je prethodno radila za njujoršku policiju odakle je morala da ode zbog privatnih problema, već i u način na koji nosi celu seriju. Okružena je vrsnim glumcima, tu je Scoot McNairy koji na televiziji sve više kanališe mladog Bruna, tu je Quincy Tyler Bernstine kao njena šefica - stara raspadačica slična Franku Gallagheru ali ipak pouzdanija od pater familiasa u SHAMELESSu, Lola Petticrew kao devojka ubica koja se sveti ringu pedofila i Hope Davis u pravoj deliciji od uloge.

Rossum svojom harizmom i energijom drži ove divergentne glumačke faktore na okupu i ne da im da se opuste. Liz Merriwether piše scenario u kom se priča kreće iako junaci ne prave glupe poteze da bi je podmazali, ali ponekad rizikuju, i na sve to nudi scene koje svojom energijom mogu zaustaviti sve i postati same sebi svrha ali se to nikada ne dešava.

Iskusni televizijski profesionalac Brian Kirk koji pouzdano radi skupu televiziju radio je uvodne epizode, i sve je postavljeno vrhunski - no nonsense, efikasno, sa pažnjom da se glumačke bravure i scenaristički detalji stave u funkciju.

Ovo je televizija najvišeg nivoa, i to ne samo kreativnosti, već pre svega profesionalizma.

U osnovi ovo je jedna meditaciji o traumi i patološkim odnosima koja povezuje nekoliko ljudi sa različitih strana društva i zakona, i prožima ih tokom jedne istrage serije osvetničkih ubistava. Istovremeno je i izuzetan triler o serijskom ubici sa dubokim i zavodljivim motivom, i preispitivanjem da li je ponekad smrt zapravo jedina adekvatna kazna za pojedine ljude.

Dok se suštinski bavi jednim jasnim sklopom događaja u malo mutiranom žanrovskom formatu, uspeva da izraste u seriju o mnogo čemu. Otud, u FURIOUS ima šta da se vidi i nauči u svakom pogledu.