Verovatno bi trebalo da me je sramota, ali nisam čitao Isaaca Asimova, skoro nimalo, mada voleo sam da vidim njegove ekranizacije. I, ROBOT mi je bio kul u svoje vreme a КОНЕЦ ВЕЧНОСТИ je zanimljiv eksces. Gledao sam još neke kojih se manje sećam.
Otud, kad sam krenuo da gledam veoma luksuznu ekranizaciju njegovog FOUNDATIONa koju je snimio Apple, počev od spektakularne epizode koju je režirao Rupert Sanders, imao sam pomešan osećaj. S jedne strane, evidentan je natprosečan trud koji je uložen, Sanders je izuo prvu ali su svi ostali takođe jako ozbiljno snimili svoje epizode. Glumci su izuzetni, scenografija je prvoklasna, sve je to onako na najvišem mogućem nivou. Jedino što nisam uspeo da ukačim je - gde tačno sad ovo nadrasta neku tipičnu space operu i postaje klasik SFa.
Čini se da su David Goyer i Josh Friedman kao kreatori sve uradili dobro, izuzev što ja - koji nisam čitao roman - ne uspevam da ukačnim po čemu se ova serija, osim po izvedbi, razlikuje od ostalih space opera koje smo imali priliku da gledamo.
Zašto to pitam? Pitanje nije zlonamerno, ali sagledavam ga reputaciono u odnosu na Asimova, Da li njegovo delo gubi na toj ideativnosti kroz adaptaciju ili je zapravo i nema? Ne znam odgovor, ali moj utisak tokom gledanja prve sezone ove serije je bio pre svega da sam uživao u jednoj sjajno realizovanoj space operi, a nimalo da je to delo velikana SFa.
Možda je Asimov velikan u drugim delima, a ne u ovom, možda je ta veličina nestala u adaptaciji, ne znam, ali što se televizije tiče, Apple se ovde svakako nije ogrešio.
Нема коментара:
Постави коментар