SUNNY

SUNNY je ekranizacija romana Colina O'Sullivana koja spada u red čudnjikavih, blackmirroričnih, projekata koje je promovisala Rashida Jones, i kao producentkinja i kao scenaristkinja i kao glumica.

Teško je definisati ovu seriju osim kao nekakav satirični SF krimić o Amerikanki udatoj za inženjera iz fabrike kućnih robota čiji muž i sin nestaju u avionskoj nesreći, da bi potom ona počela da naslućuje kako su stvari mnogo kompleksnije nego što ih vlasti predstavljaju.

Zaplet, sam po sebi, ima dosta elemenata koji su nam poznati, ali ko god očekuje triler o nekakvom korporatvinom cover upu neće to dobiti, ili možda pre, neće dobiti samo to.

Ovde imamo junake sa raznim idiosinkrazijama. Imamo sudar kultura gde se relativno straight Amerikanka suočava sa quirky formama japanskog života, unutar zavere u kojoj se javljaju raznorazni hakeri, jakuze i neke druge nekonvencionalne figure.

Slobodna forma zavere kojom se bavimo u kojoj se istina malo prikriva s jedne strane a malo nagoveštava s druge, dovodi i do slobodne forme serije gde iskreno govoreći postoji jako puno briljantnih sekvenci, ali isto tako nema pravog narativnog zamajca. Sve je prilično neobavezno, tonus serije opada, ali opada i intenzitet interesovanja likova za ispunjenje svojih ciljeva.

Otud, SUNNY ostaje pre svega snažan kao jedno zanimljivo gledalačko iskustvo iz kog će svako ko je radoznao uzeti ponešto, ali svakako da nema objedinjenog narativnog utiska koji bi se mogao očekivati kod svakog gledaoca.

Samim tim i reakcija na seriju može varirati od utiska da je reč o potpunoj indie nebulozi gde američka indie poetika susreće japansko blesavljenje do toga da je reč o veoma bogatom višeslojnom iskustvu. U tom smislu, moje iskustvo je negde obuhvatilo obe škole razmišljanja pa ovo mogu obazrivo preporučiti, bar da se uzme uzorak.