POZIV

O seriji POZIV možemo da kažemo dosta toga lošeg i ponešto dobro.

Pitanje je šta će odneti prevagu i to pre svega zavisi od odnosa gledalaca prema pojedinačnim elementima izraza ove serije koji zaista ozbiljno variraju u kvalitetu.

Pre svega rediteljska egzekucija Marka Đilasa je prilično problematična. Serija ima nešto zanimljivo letnje i lenjo u atmosferi. Objekti su odabrani uglavnom dobro i produkcioni dizajn je solidan, međutim mnoge scene, naročito borbe i potere kojih nema mnogo ali su veoma važne su mizanscenski veoma naivno izvedene. U produkciji koja se u tom segmentu dosta ispraksirala jer se kod nas snima dosta krimića, neke scene poput flešbeka napada na glavnu junakinju nedopustivo su loše izvedene, naročito ako imamo u vidu njihov značaj. Isto važi i za scenu kada junakinja biva onesvešćena ili kada mladi inspektor pokušava da izbavi otetu ženu. Generalno, dakle, u pogledu inscenacije imamo zanimljivu atmosferu ali ozbiljne promašaje u segmentu saspensa i akcije.

Isto važi i za rad sa glumcima. Centralnu ulogu igra Mirjana Joković, naša veoma poznata i cenjena glumica koja je i u ovoj glavnoj roli vrlo ekspresivna ali povremeno se oseća da je pod pritiskom da ga "nagazi" jer je zato dovedena a nema potrebe za tim. S druge strane, ponavlja se problem Snežane Bogdanović koja izgleda kao svetska zvezda kad se pojavi u kadru sve dok ne progovori kada se sve raspadne u paramparčad. Njene scene pate od tog problema ko god da joj je partner u njima, i Đilas nije pronašao način da to prevaziđe. Taj problem nije od juče, imali smo ga i u ŠAVOVIMA, i Đilas je imao nekoliko godina da se pripremi za taj izazov, ali iako je ovde bolja kad govori nego tamo, to prosto nije to. Snežana Bogdanović je prosto izgubila deo svoje glumačke moći, ne znam kako i zašto.

Sa vrlo ozbiljnim glumcima u podeli zatim disbalans stvaraju i dosta loši glumci. Devojčica Danica Nedeljković prosto nije dovoljno dobra u ulozi ćerke ubijenog inženjera i njegove nestale supruge a naročito je problem jer su joj partneri ozbiljni asovi gde to postaje još evidentnije. Lik Ane Franić je prenaglašen i karikaturalan u postavci, u scenariju i kostimu, i ona čak u glumi pokušava da to ublaži ali prosto ne može da pobedi stupidnost situacija i načina kako je obučena. Ermin Bravo je isto kao i Danica Nedeljković prosto čovek zalutao na set, njegova uloga je prilično neuspela i negledljiva i ozbiljno opterećuje seriju.

Ovakva amplituda u glumi čini da serija nema konzistentan glumački izraz tako da kad god u scenariju naiđe nešto neubedljivo, jaz između gledaoca i priče, umesto da se preko glumaca premosti, paradoksalno postaje sve veći i umnogome umanjuje dometa scenarija koji ima dosta lucidnih momenata naročito u završnici koja ima određeni CHINATOWN vajb, i jedno fino ljudsko razrešenje koje krije banalnost iza naizgled velike teme. Na putu do tog razrešenja usput imamo niz neravnina, naivnosti, potpuno neubedljivih detalja ali - uz rizik da budem subjektivan prema kolegama - uglavnom ništa toliko problematično što ne bi dobri glumci i dobra režija mogli da nam "prodaju". Međutim, dobre režije nema a dobrih glumaca ima napretek ali ima i onih koji nisu na tom nivou.

Ono što mogu da pohvalim naročito na nivou scenarija jeste činjenica da glavna junakinja koja rešava misteriju nije naivnija od publike, i da generalno niko nije naivan osim ako nije emotivno investiran pa je to time objašnjeno i publika u principu lako "jaše" sa glavnom junakinjom i njenom istragom.

Prikaz društva u kome živimo je kritičan, socijalno osvešćen i prilično solidan.

POZIV je veoma solidan primer serije na kojoj se može izučiti koliko neki naizgled sporedni i mali elementi mogu udaljiti neko ostvarenje od njegovog punog kapaciteta.

Kada govorim o ovoj seriji, u onom stanju u kome je ona sada, praktično možemo steći utisak da u njoj ništa ne valja, ni scenario, ni priča u njegovoj osnovi, ni glumci ni ništa drugo. Ali, zapravo nije tako. Ono što u njoj ne valja je pre svega režija, i u sklopu problema režije gluma koja bi uspela da fino zaokruži sve ono što sada ostaje potpuno izloženo našoj kritici.

Stoga, POZIV će biti čerečen više nego što je zaslužio ali baš onako kako izgleda, kao što se uostalom dešava i jednom od negativaca iz njegovog zapleta.

Ako bih lično birao nepopravljiv problem scenarija koji se ne bi mogao prikriti glumom ili režijom, to je sama postavka da penzionisana policajka radi u kol centru mobilnog operatera i da slučaj prevashodno rešava kao policajka a ne kao operaterka, iako je delovalno da će iz tog elementa da se razvija priča. Činjenica da ona radi u kol centru zapravo osim samog zamajca priče nema neku bitnu ulogu iako sami mobilni telefoni imaju. Ali, u suštini forenzika mobilnih telefona koja igra ključnu ulogu u raspletu odvija se mimo provajdera, pre svega u domenu onoga na šta smo navikli u detektivskom žanru, dakle praćenje baznih stanica, listinga poziva, IP brojeva, otključavanje telefona itd.

No, to je u suštini ipak više samo jedno teorijsko pitanje sada - da li je možda sve ovo moglo bez kol centra jer očigledno nije moglo bez policajke. Ovako kako je pati od sindroma "Seagalovog baštovana" koji počne film kao baštovan a u stvari je penzionisani specijalac kog je za najopasnije poslove angažovala CIA.