STAR COPS

STAR COPS je veoma značajna BBCjeva kriminalistička serija iz 1987. godine koja je unikatna po tome što se dešava u svemiru. Pored toga ima vrlo seriozan ton i pokušava da bude "realistična" u svojim specijalnim efektima. Otud, ima pokušaja da se odigraju scene u bestežinskom stanju, kao i nekih interesantnih kretanja na planetama ili izvan svemirskih postrojenja.

Uglavnom se ipak stvari dešavaju na čvrstom tlu i sa gravitacijom no ove ekskurzije u nestabilnost svemirskog putovanja i ambijenta dodaju svemu poseban šmek.

Seriju je kreirao Chris Boucher koji se bavio raznim žanrovima, između ostalog i klasičnim krimićem u seriji BERGERAC, pa je i STAR COPS pitchovana kao "BERGERAC u svemiru".

I zbilja, ono što je najinteresantniji aspekt ove serije jesu zanimljivi kriminalistički slučajevi koji imaju minimalan upliv naučne fantastike, a i ono što u njima nosi SF predznak je više deo nekog "normalnog života" u budućnosti.

David Calder u ulozi glavnog detektiva poslatog sa Zemlje da pomogne u rešavanju slučajeva je izuzetan i on glumački daje seriji održivost na nivou više sezona.

Ipak, na kraju od planiranih deset snimljeno je samo devet epizoda ali su one bile toplo primljene u vreme izlaska a danas STAR COPS važi za omiljenu seriju među piscima naučne fantastike što je zaista izuzetno lep kompliment.

I on je zbilja zaslužen. Nekoliko godina kasnije majstor pulpy lutkarskog SFa napravio je seriju SPACE PRECINCT koja je takođe imala neke svoje kvalitete i takođe nije baš zaživela, ali ona je kroz goofy SF s puno efekata i creature pojava pokušavala da pruži jednu poluparodičnu i umnogome petparačku viziju svemirske policijske serije.

STAR COPS je u tom pogledu smrtno ozbiljno, čak u određenom smislu, pošto nije sačuvana u sjajnom formatu, do tačke da je danas malo i teža za praćenje jer je mnogo cerebralnija, oslonjena na atmosferu i dijalog što zahteva vrhunske uslove projekcije.

Imao sam u svakoj epizodi mahom zbog očuvanosti kopija problem da očuvam koncentraciju jer nisam mogao da ispratim tonus te atmosferičnosti ali je isto tako svaka epizoda ostavila utisak veoma respektabilnog televizijskog ostvarenja.

U izvesnom pogledu, istorija nove faze svemirskog SFa jeste vezana za zemlju koja je imala sve sem svemirskog programa - Veliku Britaniju. Taj realistički prikaz kosmičkih putovanja nije prvi put viđen u ALIENu Ridleya Scotta, ima ga i u nekim drugim izdanjima, pada mi na pamet Altmanov COUNTDOWN (koji doduše govori o NASA ambijentu ali nije naučno-istorijski autentičan) ali je svakako od tog filma postao određena vrsta standarda.

Pojedini fanovi su skloni tome da OUTLAND Petera Hyamsa, film koji sam nedavno rehabilitovao u meri koja se graniči sa neukusom, smeste u Yutani-Weiland univerzum ali to je u izvesnom smislu preteča STAR COPSa kao "realistična" priča o futurističkom space policingu.

Dakle, STAR COPS nije došao niotkuda i samim tim ni sama Britanija kao zemlja iz koje je dospeo uopšte nije iznenađenje već potpuno očekivani izvor.

THE OTHER BLACK GIRL

THE OTHER BLACK GIRL je desetodelna adaptacija romana Zakiye Dalile Harris koju su spremili sama autorka i Rashida Jones, sa timom pisaca.

Serija me je privukla da pročitam roman, pre svega jednom zanimljivom mešavinom žanrova koja se kreće između satire, klasične komedije na radnom mestu i trilera sa elementima horora. Ako imamo u vidu da je osnovna tema koja se razrađuje identitet i to u ključu rasnih problema, jasno je da je Jordan Peele nekako prvo adresa na koju bismo se mogli obratiti.

Glavna junakinja serija je čak i svesna toga, u jednom napetom trenutku se i pozove na Jordana Peelea jer joj životne okolnosti zaliče na njegov film. U tom smislu, može se reći da serija nema tu sofistikaciju Peelea kad je reč o tretiranju strave, ali da se svakako nadovezuje na duh njegove komedije i "uozbiljuje" je u jednom dobrom smislu.

No, ton ove serije svakako da može biti neumitno povezivan sa Peeleovim najuspešnijim ali meni najmanje dragim filmom GET OUT.

Sinclair Daniel igra vrlo simpatičnu, dobrodušnu asistentkinju urednice u moćnom izdavačkom preduzeću koja je jedina crnkinja u kancelariji. Ipak, nad njom se nadvija senka njenog uzora - ćuvene urednice te kuće koja je učestvovala u nastanku romana zbog koga je ova i odlučila da se bavi književnošću. Međutim, sudbina te stare crne urednice je enigmatična, a život glavne junakinje od tipične svakodnevne nepravde i eksploatacije takođe tone u začudnost kada se u firmi zaposli i druga crnkinja, harizmatična i za razliku od ove naizgled savršeni prototip emancipovane moderne afroamerikanke.

Ubrzo stvari kreću da se pomeraju u smeru komičnog trilera, misterije, pomalo strave i rezultat je deset duhovitih i veoma bindžabilnih nastavaka koji nijednom ne postaju ubitačni, ne prelaze prag klasika, ali su sve vreme jako solidni i vispreni.

U tom smislu, THE OTHER BLACK GIRL nije serija koja može konkurisati najboljima, ali je veoma ujednačena, i rekao bih može biti potcenjena jer se ne kači sa ovim teškim kalibrom, koji je na televiziji počeo da nepravedno odvlači pažnju od interesantnih serija srednjeg dometa.

THE OTHER BLACK GIRL je visprena, lepo dizajnirana, vešto inscenirana i na kraju zadovoljavajuća adaptacija romana koja ne iscrpljuje literarni predložak već naprotiv poziva da ga pročitamo što ne samo da je retkost već je maltene dobra pedagoška mera ako imamo u vidu da se serija bavi satirom o izdavaštvu.

Jedan od razloga smanjene ubitačnosti serije jeste sigurno i sama postavka negativaca koji su istovremeno zlokobni ali sa agendom koja je promišljena i nije takva da joj se lako stavlja predznak. Tim pre je trijumf koliko su autori uspeli da ipak održe jasan moralni kompas serije i vežu ga za glavnu junakinju.

Isto tako u toj promišljenosti rasnog problema u kom nema jednostavnog odgovora, odnosno svuda ima malevolentnosti, dobijamo i balansiran idejni aspekt koji je je u GET OUT bio dosta jednostran.

Za gledaoce koje zanimaju višeslojni žanrovski hibridi koji pritom ne posežu u žanrovsku ortodoksiju, ovo je svakako obavezna lektira.

THE ASTRONAUT WIVES CLUB

THE ASTRONAUT WIVES CLUB kreirala je stalna saradnica Josha Schwartza - Stephanie Savage, po knjizi Lucy Koppel.

Ova serija među čijim rediteljima i producentima je Lone Scherfig bila mi je na nišanu od kada se pojavila ali je dugo čekala da stigne na red. I to je nepravda jer je reč o odličnoj seriji koja na pitak ali opet vrlo solidan način govori o fenomenu supruga astronauta, koje su pratile inicijalnih sedam članova ekipe Mercuryja, i kroz njih se sagledava ta tema sve do Apolla 11 i sletanja na Mesec.

Dakle, serija se fokusira na žene astronauta iz Mercuryja ali kroz njihove živote i komunikaciju sa okolinom obuhvata kanonsku fazu američkog ako ne svemirskog a ono astronautskog programa jer sve posle sletanja na Mesec nije više bilo toliko bitno na polju humane uključenosti u letove i nije davalo više takve podvige i samim tim heroje.

Filmografija o astronautima nije štedela na prikazima žena, u tom smislu one nisu zanemarene. Ipak, fokus samo na njih je svež ugao i u njemu je vrlo zanimljiva transžanrovska forma. Naime, ovo je u osnovi porodična drama o očuvanju domaćinstva, ali naravno ne može se pobeći atmosfera uzbudljive pustolovne priče koliko god da se ona nalazi u off prostoru.

Glumice okupljene oko projekta su izvanredne. Yvonne Strahovski je veteranka Schwartzovih projekata, znamo je iz CHUCKa, a Odette Annable je takođe donela nešto zanimljivo iako je vrlo pouzdana televizijska poslenica, no cela i muška i ženska podela je izvanredna.

Izvedba je vrlo elegantna. Ova serija je nenametljivo ambiciozna, i nudi jednu nostalgičnu estetizovanu rekonstrukciju epohe, vešto nas vraća na lepo snimljena mesta koja već jako dobro znamo.

Naravno, ovde ta melodrama iz porodičnog miljea funkcioniše u sinergiji sa temom. Ne znam da li bi mi ova serija bila toliko zanimljiva da nisam fan ovog miljea. Ali, to na kraju nije ni važno. Svakako sam izuzetno uživao u ovom nepretencioznom ali vrhunski oblikovanom produktu.

SUNNY

SUNNY je ekranizacija romana Colina O'Sullivana koja spada u red čudnjikavih, blackmirroričnih, projekata koje je promovisala Rashida Jones, i kao producentkinja i kao scenaristkinja i kao glumica.

Teško je definisati ovu seriju osim kao nekakav satirični SF krimić o Amerikanki udatoj za inženjera iz fabrike kućnih robota čiji muž i sin nestaju u avionskoj nesreći, da bi potom ona počela da naslućuje kako su stvari mnogo kompleksnije nego što ih vlasti predstavljaju.

Zaplet, sam po sebi, ima dosta elemenata koji su nam poznati, ali ko god očekuje triler o nekakvom korporatvinom cover upu neće to dobiti, ili možda pre, neće dobiti samo to.

Ovde imamo junake sa raznim idiosinkrazijama. Imamo sudar kultura gde se relativno straight Amerikanka suočava sa quirky formama japanskog života, unutar zavere u kojoj se javljaju raznorazni hakeri, jakuze i neke druge nekonvencionalne figure.

Slobodna forma zavere kojom se bavimo u kojoj se istina malo prikriva s jedne strane a malo nagoveštava s druge, dovodi i do slobodne forme serije gde iskreno govoreći postoji jako puno briljantnih sekvenci, ali isto tako nema pravog narativnog zamajca. Sve je prilično neobavezno, tonus serije opada, ali opada i intenzitet interesovanja likova za ispunjenje svojih ciljeva.

Otud, SUNNY ostaje pre svega snažan kao jedno zanimljivo gledalačko iskustvo iz kog će svako ko je radoznao uzeti ponešto, ali svakako da nema objedinjenog narativnog utiska koji bi se mogao očekivati kod svakog gledaoca.

Samim tim i reakcija na seriju može varirati od utiska da je reč o potpunoj indie nebulozi gde američka indie poetika susreće japansko blesavljenje do toga da je reč o veoma bogatom višeslojnom iskustvu. U tom smislu, moje iskustvo je negde obuhvatilo obe škole razmišljanja pa ovo mogu obazrivo preporučiti, bar da se uzme uzorak.

LAID S02

Drugu sezonu serije LAID režirao je Abe Forsythe i u principu očuvao je sve one elemente rediteljskog koncepta koji su funkcionisali u prvoj sezoni, sa tom razlikom što je ovde imao jedan dodatni zadatak a to je postavljanje antipoda glavne junakinje, neuglednog tipa koji ima sposobnost da isceljuje seksom, i njihovog laganog dvoboja koji je u temelju cele sezone.

Na taj novi zadatak, Abe je odgovorio dobro, i uprkos tome što druga sezona razrađuje izvanrednu premisu postavljenu u prvoj sezoni i nudi jednu od mogućih razvojnih postavki, efekat je i dalje opstao, zajedno sa svežinom. 

Druga sezona je i zaključila run australijske serije LAID i ono što je preostalo bio je rimejk koji je izašao u Americi više od deset godina kasnije.

UCHO NO SENSHI

UCHO NO SENSHI je japanska anime serija nastala po romanu Roberta Heinleina STARSHIP TROOPERS. Serija je izašla 1988. i na njoj je ispisana posveta Heinleinu koji je te godine preminuo. Ne znam da li je imao priliku da je vidi u toku rada, ali svakako da bi ovom serijom bio zadovoljniji od Verhoevenovog filma.

Naime, serija koju rediteljski potpisuje Tetsuro Amino je šestodelna ekranizacija romana u veoma čistom akciono-melodramskom ključu, sa visokom dozom "ozbiljnosti" koja u nekom smislu čak i prelazi tipičan ton anime tog vremena.

Ovde ima malo tog barracks movie humora, ali nema nikakve satire, humor je sveden na prikazivanje ljudskih osobina glavnih junaka kako bi se publika sa njima direktnije identifikovala.

U tom smislu, Heinleinova hipertrofirana vizija militarističke dužnosti ponegde probije više kao stripovski kvalitet junaka nego kao materijal koji se može kritikovati ili kao materijal koji išta kritikuje.

U tom pogledu, može se reći da je ova adaptacija izvedena ne samo sa punom ozbiljnošću već i sa visokom ambicijom da u nekim aspektima prevaziđe tipične pustolovne anime o galaktičnim ratovima, kao i sa željom da u skladu sa moćima estetizuje prikaze unutrašnjeg života junaka.

Rezultat je respektabilan iako ne u potpunosti uspešan jer šest epizoda od 25 minuta ipak nisu dovoljne da obuhvate sve ove pokušaje.

PULSE S01

Medicinski procedural koji je obeležio ovu televizijsku sezonu je naravno THE PITT u produkciji Johna Wellsa, ali PULSE sa Netflixa, uprkos tome što je dobio nezasluženo loše kritike, uspeo je da zauzme svoje mesto.

Naravno, ne mogu se porediti PITT i PULSE jer je Wells izveo i tehniku i ljudstvo, u pokušaju da napravi ER novog doba. Čak je dobio i tužbu Crichtonove udovice.

Ipak, što se mene tiče, ni Carlton Cuse, veteran televizijske produkcije svoje vrste, nije lenčario.

Okupio je izvrsnu glumačku ekipu koja je - što se mene tiče - sabrala protagoniste meni veoma dragih a potcenjenih serija, tu je Willa Fitzgerald iz DARE ME, zatim Colin Woodell iz CONTINENTALa i Jack Bannon iz PENNYWORTHa. Plus, tu je Jessica Rothe koju cenim sa filma. Znači, ekipa je po mom ukusu, i ima jedan kvalitet, nezavisno od igranja u meni dragim ali ne toliko uspešnim serijama - naprosto, nije raubovana.

Sve ovo su glumci sa iskustvom ali i sa itekako još svežine da budu neki novi ljudi u nekoj novoj seriji.

PULSE je išao tragom ranijih radova ovih glumaca i izašao je u senci globalne senzacije serije ADOLESCENCE. Za razliku od raznih izvedbenih kerefeka u ADOLESCENCE, PULSE je šljakerska serija u kojoj svaki dinar mora da se zaradi, sapunica se penuša, studijski set se nemilice raubuje i prosto ovo je network televizija u svom najboljem i srećom ne i najpohlepnijem izdanju.

Strimer je bio zadovoljan sa deset epizoda i serija je to uspela da izdrži. Carlton Cuse je padrino a Zoe Robyn je kreatorka i svi elementi su ti. Imamo melodramu među junacima, imamo glavnog lika sa tajnom, imamo sukob, imamo dileme od emotivnih do etičkih, imamo pacijente na kojima lekari dokažu stručnost ali imamo i ona s kojima steknu traumu za ceo život.

Naprosto, sve je tu.

Uveren sam da će se PULSE nadalje snimati, a prva sezona je pružila održiv koncept.