INFINITI

Ostajemo na evroazijskom vektoru sa franuskom serijom INFINITI koju su kreirali Stephane Pannetier i Julien Vanlerberghe.

Ova serija bi se najbolje mogla opisati kao whodunit sa atmosferom CAPRICORN ONEa, s tim što ovde imamo i dodatni element hard SFa, sa sunčanim olujama i svim onim tipičnim konsekvencama koje se javljaju u takvim narativima.

SF element je idejno temeljan ali narativno sporedan, i ovaj spoj istrage ubistava i CAPRICORN ONEa je ipak osnov, a tu zaista čovek nema šta da ne voli.

Priča je smeštena u Bajkonur odakle se lansiraju Sojuzi kojima se oprema ISS. Odatle se i rukovodi dešavanjima na ISSu. Kada jedna rutinska dostava putem automatski vođene letelice dovede do havarije na ISSu, uporedo kreću pokušaji da se dokuči šta se zbiva u kosmosu i koliko je nesreća bila fatalna, dok se uporedo u okolini Bajkonura pojavljuju leševi astronauta koji naprosto ne bi trebalo da budu tu.

Bajkonur je u kolapsu i likvidaciji, što otežava istragu ali ruske vlasti i dalje ne daju kazaškim policajcima da se slobodno kreću. Međutim, sudbina ubrzo stavlja francusku astronautkinju koja je ostala na Zemlji zbog psihičkih problema i kazaškog inspektora na isti zadatak, i ubrzo u sve se uključuje koloritna ekipa u rasponu od ruskog odreda smrti koji sklanja nezgodne dokaze, šamana u radioaktivnim pustarama Kazahstana, raznih rezigniranih ljudi iz raznih svemirskih programa.

Danijar Alšinov, kazaški superstar igra inspektora, inače po obrazovanju avioinženjer, donosi novu energiju i harizmu u ovu multilingualnu seriju u kojoj se koriste ravnopravno engleski, francuski i ruski. 

Kazaške lokacije su senzacionalne, i serija izgleda veoma egzotično, što u spoju sa nesvakidašnjim zapletom i interesantnim miljeom daje veoma dobre rezultate. Reditelj Thierry Poiraud čiji rad mi je bio poznat odranije, i bio je za izbegavanje, ovde ima blokbaster uslove kad je reč o izvedbi, i sve je pošteno izvedeno. Kad je svemir, onda nema space opere i veštačke gravitacije, kad se junaci pobiju na zemlji, onda su se pobili, greške nema, i u tom pogledu, zaslužuje sve pohvale, i ovo je svakako jedna od serija u kojima su reditelji bitno doprineli utisku.

Ja sam inače sucker za filmove i serije o astronautima i uvek ih gledam sa posebnim entuzijazmom, a ova serija mi je u tom pogledu bila naročito zanimljiva jer Bajkonur nije baš nepoznat ni filmu ni televiziji, ali ovakav kakav je ovde ipak nikad nije viđen. Ovo svakako nije poetični Bajkonur iz filma Veita Helmera već jedan težak postsovjetski erodirali kolos.

Ovo je serija u kojoj će ipak mnogo vrednih stvari naći i gledaoci koji se ne oduzmu od sreće kad vide da je nešto o astroautima, a naročito oni koji ne izbegavaju crossover tvrdog krimića i tvrdog SFa.

TOO MUCH S01

Kada je izašla nova serija Lene Dunham, uprkos tome što je ona posle serije GIRLS snimila neke vrlo zanimljive stvari i proširila područje svoje borbe, uključujući i pilot jednog istinskog mezimčeta sadašnjeg Peak TV crowda, a to je pilot serije INDUSTRY, postavilo se pitanje gde se ona nalazi u odnosu na njen prvi HBO uspeh.

Kratak odgovor na to je da u GIRLS Lena Dunham pokazuje da zna kako izgleda HBO serija, dok u TOO MUCH pokazuje da zna kako treba da izgleda Working Title produkcija, jer je svoju novu seriju snimila za ovu kuću, za koju je prethodno radila i film CATHERINE CALLED BIRDY.

Dok je CATHERINE CALLED BIRDY uprkos ukupno uzev pozitivnom utisku bio ipak manji domet od BLACKADDERa, u domenu komične dekonstrukcije Srednjeg veka, jednim delom jer se podvrgao jakom Wokeovanju, u TOO MUCH mi imamo jednu uspelu varijaciju na NOTTING HILL gde Lena Dunham svesno ide korak po korak stopama Richarda Curtisa.

U tom smislu, zanimljivo je da je TOO MOO MUCH do te mere zaokružena serija, za razliku od GIRLS, da je moguće ali je verovatno i besmisleno da dobija novu sezonu jer je prosto Curtis ispraćen do kraja. Pored filma, Curtis jeste velemajstor i britanske televizije, ne smemo to zaboraviti, ali nikako ovakvih formata kojih se laća Lena.

Ono gde Lena jedino ne dobacuje do ideala Working Titlea ispričanog njenim sredstvima, jeste to što njena serija suštinski ne definiše epohu na način na koji su to ranije radili Working Title i Merchant Ivory gde su jedni stvarali sliku britanske prošlosti a drugi svakodnevice. Ruku na srce, Lena Dunham jeste taj zadatak obavila u GIRLS, to joj nije nepoznato, ali njena Britanija ipak već jeste mešavina onoga što je moderan svet sa svojim vrednosnim idiosinkrazijama, i bavi se jazom između Working Title slike Britanije koju je za jednu mladu Amerikanku već doneo film i onoga što ona "zaista" jeste, iako ona na kraju - ipak ostaje konstrukt, unutar okvira Working Title estetike.

Na površini, sve ono što znamo kod Lene Dunham je i dalje tu. Ona nije više svoj alter ego plus sized devojke koja želi da nađe ljubav, seks, provod i pokušaj da se ostvari. Sada to igra HBO glumica Megan Stalter i ona je zaista u svakom smislu vrlo sugestivna kao alter ego Lene Dunham ali ne samo u onom lakom aspektu sličnosti - dakle kao plus sized komičarka - već zbog toga što postigne onaj efekat iz GIRLDa da deluje kao da je autorka serije. Naime, Lena Dunham je u GIRLS, jednim delom jer smo mi znali da je ona autorka serije (mada nije ni pisala ni režirala sve sama) uspela da postigne taj efekat da sve što kaže ili uradi deluje kao da ona to stvarno misli, kao da je ona za jedan stepen autentičnija od, inače odlične, glumačke ekipe.

Megan Stalter iako nije scenaristkinja, niti kreatorka, uspela da ponovi to isto. I ona uspeva da kao njen alter ego ima taj jedan stepen više ubedljivosti kao nosilac kreatorkinih ideja.

Seriju su kreirali i pisali Lena Dunham i njen partner Luis Felber koji je bio zadužen i za muziku koja igra značajnu ulogu u seriji jer je glavni junak pevač i autor jednog indie benda. I u promociji serije se insistiralo na tome kako je TOO MUCH u nekoj meri isto proživljena stvar kao što je to bio utisak kod GIRLS.

Sa tim stalnim prebacivanjem priče na autobiografsko polje, Lena Dunham se neprekidno, sad već decenijama igra sa nama. Međutim, to dovodi do jednog ozbiljnog problema. Naime, gubeći vreme na te suštinske nebitne stvari i baveći se njom, mi gubimo iz vida da je ona pre svega, da ne kažem, iznad svega jedna briljantna rediteljka.

Dakle, još od filma TINY FURNITURE pa i pre njega, jasno je da je Lena Dunham uz sve karakteristike njene ličnosti, njenog rukopisa, njene sposobnosti kao ono što stand uperi rade na sceni kanališe u dramski program, pre svega izuzetna rediteljka.

I TOO MUCH je zapravo mnogo slojevitije delo u odnosu na ono kako ga svi doživljavaju, i sigurno predstavlja korak napred u odnosu na GIRLS, na nivou te sofistikacije - iako je i ta serija bila izuzetno zrelo režirana zahvaljujući njoj.

Sve ove ravni značenja, ravni žanrovske konvencije, vizuelna artikulacija svega toga, meni su iskreno mnogo zanimljivije od polemika o ličnosti Lene Dunham i toga da li ona drži prst na pulsu savremene publike. Otud, koliko god da mi je drago što TOO MUCH postoji i što je ovako uspela serija, isto tako bih voleo da se nastavi taj niz njenih iskoraka izvan ovog kruga, baš na onaj način kakvi su bili INDUSTRY pa u izvesnom smislu i GENERA+ION.

U tom smislu, TOO MUCH je serija koja je dovoljno bliska GIRLSima da ispuni očekivanja publike koja identifikuje autorku sa time, ali je suštinski duboko različitia pre svega u samoj dramskoj postavci i konstituisanju celokupne dijegeze.

Činjenica da se Lena Dunham vraća na mesto prvog uspeha po izvesnim osobinama ove serije ne znači da i njome ne proširuje područje borbe ali i da ne rizikuje da će ova serija biti nešto što če deo njenih fanova voleti da mrzi.

TOO OLD TO DIE YOUNG

Kada je 2019. izašla serija TOO OLD TO DIE YOUNG koju su kreirali Nicolas Winding Refn i Ed Brubaker, pogledao sam prvu epizodu i odlučio da je ostavim za neke bolje dane ali da je nekada svakako pogledam.

Sada su ti dani došli, da li su bolji veliko je pitanje.

U svakom slučaju, TOO OLD TO DIE YOUNG je serija koju svako treba nekada u životu da pogleda, iako posle tog iskustva neće nužno biti bogatiji.

U osnovi, ovo je jedan relativno klasičan ali hibridizovan krimić, sa nekim lynchovskim arty ekscesima koji je izveden u veoma slow cinema maniru. Scenario za prvu epizodu ima 63 strane što je manje od sat vremena u američkom televizijskom vremenu (kod njih su scenariji duži od proporcije minut - strana) a traje sat i po vremena što znači da je sve upola sporije, jednim delom intervencijom u inscenaciji, tempu ali i opširnosti samih scena.

Bilo bi nepravedno reći da jedno ovako estetizovano delo nije montirano, i svakako ovo sve što se tu dešava nije slučajnost, ali postupak inscenacije je unekoliko bliži konvenciji od odnosa prema ritmu, tako da je rezultat galerijski krimić.

U ovih deset epizoda Refn i Brubaker lutaju, od nekog metaserijala, sa kontinuitetom na nivou sezone, pa i detalja, do case of the week dramaturgije, u svakoj epizodi gledaoce čeka nešto neočekivano, pa u izvesnoj meri možemo reći da se među neočekivane stvari ubrajaju i jako uspele epizode.

U ovoj seriji nema u suštini besprekorne epizode jer je prosto ta artificijelnost postupka duboko kontraindikovana, ali svakako prva, treća, četvrta, peta, sedma bi zaista mogle biti neka skraćena verzija kojoj bi se nestrpljiv gledalac mogao podvrgnuti.

Darius Khondji je slikao ovu seriju, mahom u svitanje neona, u noćima punim detektiva, tu je Miles Teller, Jena Malone, John Hawkes, meksički karteli, jamajkanski dileri, jakuze sklone fetišizmu, čitav asortiman izopačenih mentola koji svakako evociraju Brubakerove edgy stripove, dakle, ima tu šta da se vidi.

Otud, polarizacija između onih kojima je ovo nešto najveličanstvenije ikada snimljeno i onih kojima je ovo najveća nebuloza ikada zapravo nije realna. Ova serija je negde između ta dva ekstrema, iako ih verovatno dotiče - jedan u ambiciji, drugi u rezultatu.

U izvesnom smislu, ovde je Refn na teritoriji filma DRIVE, s tim što je tamo art house ipak samo bio sporedni začin. Ovde je temeljni zahvat, ali opet ne u meri da sve preraste u ONLY GOD FORGIVES. No, svakako Miles Teller i ostali glumci ovde vide priliku da se dokažu na art terenu u pauzi tumaranja kroz mejnstrim projekte.

Ima jedna scena u kojoj William Baldwin masturbira u bioskopskoj sali. To toliko traje da čovek krene da razmišlja da li je on dok je to snimao imao nadu da će ga to spasiti od daljeg grinda po pasivnim krajevima i možda vratiti u neku mejnstrim cirkulaciju?

Na kraju je sudba kleta ipak bila neumoljiva, završio je u JUŽNOM VETRU jer TOO OLD TOO DIE YOUNG nije imao tu trakciju da ga vrati na stabilniju holivudsku nadnicu.

U tom smislu, Refn nije doneo profit svojoj ekipi, ali nije im ni naškodio, ova serija je dovoljno upečatljiva da će sasvim sigurno i u decenijama koje dolaze imati svoje zagovornike.

E sad, serija koja je cela puštena istog dana proizvela je takav efekat da sam između prve i ostalih epizoda napravio pauzu od šest godina, to je isto vrlo indikativno, ali se takođe ne dešava često.

ЗАМЕРЗШИЕ

ЗАМЕРЗШИЕ је ruska kriminalisitčka serija koju je Adilkan Jeržanov samo režirao, što ne znači da nema njegovog autorskog pečata u njenom izgledu.

Maksim Ivanov, jedan od scenarista i kreatora je odranije poznat organima po seriji НУЛЕВОИ ПАЦИЕНТ gde je bio pacijent. No, Jeržanov je jedino ime iz ove ekipe koje sam zaista znao.

I u tom pogledu, ЗАМЕРСШИЕ je masterclass u odnosu ne televizijske projekte koje je recimo radio Jurij Bikov, sa kojim Jeržanov deli određene poetičke sličnosti ali i sa kojim ima dosta razlika.

Za razliku od Bikovljeve serije МЕТОД kojoj je najsličnija, ЗАМЕРЗШИЕ donosi visoku estetizaciju koja proističe iz materijala koja je kod Bikova, istini za volju, uvek delovala nakalemljeno i nevešto izvedena.

Jeržanov ovde pokazuje energiju ali i zanatsku veštinu koja ga smešta u sam vrh ne samo ruske već i evropske televizije. Ako imamo u vidu šta je Issa Lopez snimila pre NIGHT COUNTRYja a kako je on posle izgledao, nema nikakve sumnje, da je Jeržanovljeva serija bliže nivou četvrte sezone TRUE DETECTIVE nego onome što je recimo ona radila pre.

Naravno, ЗАМЕРЗШИЕ nije na nivou TRUE DETECTIVE međutim ova komparacija služi da pokaže koja je njegova startna pozicija u odnosu na ulazak u taj milje.

Ono što je kod Jeržanova osnovno jeste da prenosi entropičnost svog pogleda na svet u ovu misteriju o serijskom ubici smeštenu u zaleđenu rusku provinciju. I uprkos tome što u jednome trenutku scenario kreće uporedo da prati i detektiva i manijaka, a manijak je poslovično istovremeno lud i superiorno organizovan itd. Jeržanov uspeva da iz svega toga izvuče jasnu karakterizaciju, i da ovu konstrukciju suštinski uspešno privede kraju.

U uslovima zahtevanog mejnstrim televizijskog ugođaja, Jeržanov suvereno vlada stvarima, i tu nema grešaka, podela je izuzetna, glumačka igra je dobra, direktor fotografije Nikolaj Bogačjev koji je inače snimao i МЕТОД uspeva da odgovori svim zadacima na najvišem nivou.

Serija je tenzična, izvanredno izgleda i šteta je što zbog trenutne situacija verovatno mnogim gledaocima neće biti dostupna.

FOUNDATION S01

Verovatno bi trebalo da me je sramota, ali nisam čitao Isaaca Asimova, skoro nimalo, mada voleo sam da vidim njegove ekranizacije. I, ROBOT mi je bio kul u svoje vreme a КОНЕЦ ВЕЧНОСТИ je zanimljiv eksces. Gledao sam još neke kojih se manje sećam.

Otud, kad sam krenuo da gledam veoma luksuznu ekranizaciju njegovog FOUNDATIONa koju je snimio Apple, počev od spektakularne epizode koju je režirao Rupert Sanders, imao sam pomešan osećaj. S jedne strane, evidentan je natprosečan trud koji je uložen, Sanders je izuo prvu ali su svi ostali takođe jako ozbiljno snimili svoje epizode. Glumci su izuzetni, scenografija je prvoklasna, sve je to onako na najvišem mogućem nivou. Jedino što nisam uspeo da ukačim je - gde tačno sad ovo nadrasta neku tipičnu space operu i postaje klasik SFa.

Čini se da su David Goyer i Josh Friedman kao kreatori sve uradili dobro, izuzev što ja - koji nisam čitao roman - ne uspevam da ukačnim po čemu se ova serija, osim po izvedbi, razlikuje od ostalih space opera koje smo imali priliku da gledamo.

Zašto to pitam? Pitanje nije zlonamerno, ali sagledavam ga reputaciono u odnosu na Asimova, Da li njegovo delo gubi na toj ideativnosti kroz adaptaciju ili je zapravo i nema? Ne znam odgovor, ali moj utisak tokom gledanja prve sezone ove serije je bio pre svega da sam uživao u jednoj sjajno realizovanoj space operi, a nimalo da je to delo velikana SFa.

Možda je Asimov velikan u drugim delima, a ne u ovom, možda je ta veličina nestala u adaptaciji, ne znam, ali što se televizije tiče, Apple se ovde svakako nije ogrešio.

30 SECONDS

Tim Bullock, Justin Drape i Scott Nowell kreirali su izvanredan australijski sitkom 30 SECONDS smešten u svakodnevicu marketinške agencije. Ovo je tema koja je pomalo interna tema filmskih reditelja pre svega i oni su zbog svojih iskustava u tom svetu poprilično zainteresovani za nju. Međutim, to ne znači da ova tema ne rezultira i dobrim ostvarenjima, setimo se serije MAD MEN ili filma 99 FRANCS.

Osnov su naravno dobro postavljeni likovi čiji odnosi mogu da se odigravaju u formi sitkoma i inteligentan humor. Toga u ovoj seriji ima, tako da je maltene neprijatno koliko ona lako uspeva da ispuni sve svoje ciljeve i da na kraju postane nešto što maltene prihvatamo zdravo za gotovo.

Glumci su izvanredni, režija je efikasna ali i prilično nadahnuta za okvire formata i što je najvažnije, sve se kreće brzo, tako da se eventualni promašaji u humoru ni ne osete.