TOO OLD TO DIE YOUNG

Kada je 2019. izašla serija TOO OLD TO DIE YOUNG koju su kreirali Nicolas Winding Refn i Ed Brubaker, pogledao sam prvu epizodu i odlučio da je ostavim za neke bolje dane ali da je nekada svakako pogledam.

Sada su ti dani došli, da li su bolji veliko je pitanje.

U svakom slučaju, TOO OLD TO DIE YOUNG je serija koju svako treba nekada u životu da pogleda, iako posle tog iskustva neće nužno biti bogatiji.

U osnovi, ovo je jedan relativno klasičan ali hibridizovan krimić, sa nekim lynchovskim arty ekscesima koji je izveden u veoma slow cinema maniru. Scenario za prvu epizodu ima 63 strane što je manje od sat vremena u američkom televizijskom vremenu (kod njih su scenariji duži od proporcije minut - strana) a traje sat i po vremena što znači da je sve upola sporije, jednim delom intervencijom u inscenaciji, tempu ali i opširnosti samih scena.

Bilo bi nepravedno reći da jedno ovako estetizovano delo nije montirano, i svakako ovo sve što se tu dešava nije slučajnost, ali postupak inscenacije je unekoliko bliži konvenciji od odnosa prema ritmu, tako da je rezultat galerijski krimić.

U ovih deset epizoda Refn i Brubaker lutaju, od nekog metaserijala, sa kontinuitetom na nivou sezone, pa i detalja, do case of the week dramaturgije, u svakoj epizodi gledaoce čeka nešto neočekivano, pa u izvesnoj meri možemo reći da se među neočekivane stvari ubrajaju i jako uspele epizode.

U ovoj seriji nema u suštini besprekorne epizode jer je prosto ta artificijelnost postupka duboko kontraindikovana, ali svakako prva, treća, četvrta, peta, sedma bi zaista mogle biti neka skraćena verzija kojoj bi se nestrpljiv gledalac mogao podvrgnuti.

Darius Khondji je slikao ovu seriju, mahom u svitanje neona, u noćima punim detektiva, tu je Miles Teller, Jena Malone, John Hawkes, meksički karteli, jamajkanski dileri, jakuze sklone fetišizmu, čitav asortiman izopačenih mentola koji svakako evociraju Brubakerove edgy stripove, dakle, ima tu šta da se vidi.

Otud, polarizacija između onih kojima je ovo nešto najveličanstvenije ikada snimljeno i onih kojima je ovo najveća nebuloza ikada zapravo nije realna. Ova serija je negde između ta dva ekstrema, iako ih verovatno dotiče - jedan u ambiciji, drugi u rezultatu.

U izvesnom smislu, ovde je Refn na teritoriji filma DRIVE, s tim što je tamo art house ipak samo bio sporedni začin. Ovde je temeljni zahvat, ali opet ne u meri da sve preraste u ONLY GOD FORGIVES. No, svakako Miles Teller i ostali glumci ovde vide priliku da se dokažu na art terenu u pauzi tumaranja kroz mejnstrim projekte.

Ima jedna scena u kojoj William Baldwin masturbira u bioskopskoj sali. To toliko traje da čovek krene da razmišlja da li je on dok je to snimao imao nadu da će ga to spasiti od daljeg grinda po pasivnim krajevima i možda vratiti u neku mejnstrim cirkulaciju?

Na kraju je sudba kleta ipak bila neumoljiva, završio je u JUŽNOM VETRU jer TOO OLD TOO DIE YOUNG nije imao tu trakciju da ga vrati na stabilniju holivudsku nadnicu.

U tom smislu, Refn nije doneo profit svojoj ekipi, ali nije im ni naškodio, ova serija je dovoljno upečatljiva da će sasvim sigurno i u decenijama koje dolaze imati svoje zagovornike.

E sad, serija koja je cela puštena istog dana proizvela je takav efekat da sam između prve i ostalih epizoda napravio pauzu od šest godina, to je isto vrlo indikativno, ali se takođe ne dešava često.