GOLIATH S03

Treća sezona serije GOLIATH odlazi u čistiji psihodelični vajb, u odnosu na čisti quirk koji je krasio drugu sezonu. Štaviše, raznorazne šamanske indijanske lule ovde imaju značajnu ulogu u životu junaka, pre svega negativaca u slučaju Billyjevog pokušaja da donese odštetu kalifornijskim zemljoradnicima kojima je bogati rančer uzurpirao vodu iz državnih izvora.

Nasuprot Billy Bob Thorntona, Dennis Quaid i Amy Brenneman igraju uvrnuti par bogatih farmerskih naslednika spremnih na sve.

Sezona deluje da je malo stvarana na mah, pokrene se pa stane, pa opet krene, u njoj ima dosta proizvoljnosti, pa i lutanja, tako da definitivno jeste slabija i od prve i od druge sezone. Međutim, GOLIATH je tako koncipirana serija da u njoj uvek ima šta da se vidi, pa makar to bio samo Billy Bob Thornton. A ovde svakako ima trista čuda i mimo njega.

Na kraju uostalom, showrunneri uspeju da povežu redove i izvedu stvar do više nego zadovoljavajućeg ishoda. Ipak, sasvim sigurno da je neujednačena treća sezona doprinela tome da četvrta bude poslednja.

A MAN IN FULL

David E. Kelley je ozbiljno uneredio motku sa adaptacijom romana Toma Wolfea za Netflix. Uprkos podeli koju predvode Jeff Daniels i Diane Lane, ovde imamo posla sa jednim besmislenim pokušajem da se ekranizuje klasik a da pritom autori niti znaju šta bi tačno želeli da nam kažu, niti su našli adekvatnu priču unutar knjige za to, a ono što im je definitivno izmaklo je način.

Čini se da je ova serija čak nekako i dobro prošla u recepciji kao mlaka jer je realno mnogo užasnija od toga.

MACHINE S01

MACHINE je idejno čedo reditelja Freda Grivoisa koji je na početku karijere radio neke dizajnerske poslove na filmovima Jacquesa Audiarda i verovatno otud dolazi mogućnost da se sa njim na ovoj seriji kao kreator i scenarista potpiše čuveni maestrov saradnik Thomas Bidegain.

Jasno je da svaki film koji dolazi od čoveka Bidegainove reputacije zaslužuje pažnju, ali isto važi i za seriju, naročito kad je reč o jednoj referencijalnoj zamisli gde se namerno ukrštaju omaži KILL BILLu i vrlo ortodoksna sindikalna drama.

Serija je zanimljiva pre svega zbog toga što želi da smesti stilizovanu, "povišenu" akciju u milje radničke borbe, a ona je pak rađena realistički, u širem smislu. To dovodi do izvesnog disbalansa u stilskom pogledu i na gledaocu je da se sam odluči i proceni da li je to iracionalnost koju auteur može da dopusti sebi ili greška.

No, jasno je da disbalans postoji svesno i da su se tu autori kockali. U mom slučaju, ne mogu reći da su izgubili moju pažnju, pogledao sam sezonu do kraja, no čini mi se da ni tvorci ni gledaoci tim eksperimentom nisu mnogo dobili osim što su oba elementa koja kombinuju ostavili nedorečenim.

Ako bude druge sezone, pogledaću je. Serija se posle šest epizoda vrlo ambiciozno završava sugestijom da se priča "mora" nastaviti. Ipak, čini mi se da su autori u to ubeđeniji ne samo od mene, nego i od samih likova.

Jaka tarantinovska dimenzija i izrazita stripovska stilizacija iako po definiciji treba da pospešuju serijalnost, ovde nisu postigli taj efekat.

THE SYMPATHIZER

Chan Wook Park i Don McKellar su za televiziju kreirali ekranizaciju romana Viet Thanh Nguyena THE SYMPATHIZER. Iskreno, teško je objasniti šta su oni ovde hteli. Ovo je neka kao satirična slika vijetnamskog slučaja iz vizure vietkonškog obaveštajca koji se posle pada Sajgona ubacuje u dijasporu, sa idejom da dokrajči izbegli oficirski kor i njihove pokušaje da iznova preuzmu vlast.

Tako da tu priču malo pratimo ozbiljno, a malo kao i šaljivo, a malo tu sad ima i nekih digresija gde su neke ozbiljne a neke baš i nisu, međutim to što se dešava u ovoj seriji ipak vapi za nekom koncentracijom u praćenju i zahteva da gledalac kako-tako uspostavi neki odnos prema likovima i dešavanjima. A u tome ova serija ne uspeva.

Ako su pojedine epizode, kao recimo prva ili ona o snimanju filma čak i prilčno aktraktivne za gledanje, ako imamo u vidu da su seriju režirali Chan Wook Park, Fernando Meirelles i Marc Munden, ima ovde šta da se vidi. Ipak, sve to je začuđujuće mrtvo kada ne postoji mogućnost da se gledalac veže za bilo koji element, pa makar to bio samo stav prema događajima, ili barem prema formi.

Međutim, to ovde izostaje. Neobično je za HBO da sebi dozvoli da neko snimi besmislicu a ja se plašim da je THE SYMPATHIZER upravo to. Serija koja na kraju toliko biva opterećena raznim uglovima gledanja, raznim istorijskim i izmaštanim događajima da iz nje ne proishodi ništa drugo nego jedna hrpa manje ili više atraktivnih prizora i rešenja.

Robert Downey Junior koji igra sve američke korozivne likove u jednom NORBITovskom maniru je isto izvor ambivalentnog utiska. Nije problem što je on loš, mada ovo je vrlo tipičan nastup za trenutnu fazu karijere gde prešmirava i ubija u svakom kadru, nego što nema nekog preteranog smisla ni to rešenje sem eto da se on malo zabavi.

U suštini, ova serija je nešto što je verovatno interesantnije njenim autorima nego gledaocima. Ako volite da uživate u tuđem uživanju, gde povremeno ne znate da li je nešto PLATOON ili TROPIC THUNDER ili nekim čudom, oba, ovo je za vas.

ERIC

Jedna od Netflixovih prestige ponuda za ovaj "sporiji" deo sezone je mini serija ERIC po scenariju Abi Morgan u kojoj Njujork osamdesetih predstavlja opasno mesto za lutkara jimhensonovskog profila koji gubi razum i tone u adikciju kada mu mali sin nestane bez traga.

Započinje istraga, otkriva se njujorško podzemlje i naličje, dečakov nestanak rastura osinje gnezo porodičnih trauma ali i mračnih sfera tržišta seksa i društvene hipokrizije.

Serija bi se mogla definisati kao prestige rip-off serije HAPPY koju je po stripu Granta Morrisona napravio Brian Taylor, samo naravno nije toliko ekstravagantna i senzacionalna, odnosno nije remek-delo ukratko rečeno. Međutim, premisa po kojoj lutkaru u trenutku životne i sledstveno okinute psihotične krize pomaže izmišljeni lik iz dečje serije je nepogrešive HAPPY.

Da se razumemo, sva ova poređenja sa serijom HAPPY ne dajem u optužujućem tonu, ali ako se već ide u tom smeru da se pakuje "HAPPY za odrasle", onda stvar mora biti besprekorno izvedena, a nije.

Paradoksalno, serija padne u poslednjoj epizodi i to u režiji gde je namera očigledno bila da se parodira, i prenaglašeno evocira stilski žargon porodičnog filma epohe, ali u tome se preteralo, pa je ispalo dosta strejt i samim tim mimo onoga što je bio zahtev priče.

Pa ipak, ovo jeste jedna od onih serija koje su kritične kad govorimo o kapacitetu da se uprska na kraju ali to se ipak desilo samo u limitiranom obimu.

HIPPOCRATE S02

U drugoj sezoni HIPPOCRATE odlazi "u prizemlje" i ovog puta odeljenje interne medicine biva pretvoreno u hitnu pomoć a naši omiljeni stažisti imaju košmarno-intenzivnih nedelju dana.

Snimanje serije počelo je sa izbijanjem Covida, prekinuto je a kreator serije Thomas Lilti je otišao da radi u struci, kao lekar. I onda je potom nastavljeno, s tim što se ova sezona iz 2021. kad je emitovana, završava baš izbijanjem Covida.

Sezona ima visok nivo, nastavljen na prvu i ponovo je pravo uživanje videti vrhunsku bolničku seriju kako uspeva da se nametne kao održiv višesezonski koncept.

HIPPOCRATE S01

Manje poznat podatak iz mog života jeste da sam dosta dugo želeo da postanem lekar kad porastem, tako da sam kao klinac obožavao da gledam bolničke serije koje su bile brojne i raznovrsne, razvijajući se generalno u dva smara - one iz prizemlja, dakle iz hitne službe (iz detinjstva recimo pamtim TRAUMA CENTER kao seriju koja me je fascinirala, naravno najbitnija serija tog tipa je ER) i serije sa sprata, a to su serije koje se bave životom na odeljenju i tu je takođe bilo raznih (svakako kod nas najpopularnija u vreme mog detinjstva DIE SCHWARZWALDKLINIK).

Kasnije sam zadržao izvesno interesovanje za medicinu ali sam potpuno izgubio korak sa serijama, a i one se prilično degenerisale kada je praktično jedna detektivska serija počela da dominira žanrom - mislim na HOUSE M.D.

HIPPOCRATE je moj veliki povratak gledanju bolničkih serija, i u tom smislu moram da kažem da sam pogodio jedno izvanredno izdanje. Seriju je kreirao i režirao francuski lekar i reditelj Thomas Lilti koji se u principu prevashodno bavi filmom sada (premda je volontirao za vreme Covida)i reč je o seriji koja za sada ima dve sezone po osam epizoda.

Izvedena u stilu "povišenog realizma", serija je dinamična, na finoj granici između dinamike pa i melodramatičnosti network serije i nešto pretencioznijeg realizma Peak TVa. Iz networka ima sve ono što cenimo kada se dobro izvede, i samo tada, a ovde je dobro izvedeno - junak sa tajnom, will they or won't they, borbe između dva pogleda na svet među podjednako simpatičnim junacima.

Sve što znamo kao kliše, Lilti izvodi dobro, sa izvanrednom ekipom u kojoj okuplja glumce aktivne na filmu. I njegov pristup je filmski. Na neki način, serija je spin-off iz njegovog istoimenog filma, i uspeva da postigne vrlo energičan film look i što je još važnije iskoristi činjenicu da je snimana u napuštenoj bolnici a ne na studijskom setu.

Prva sezona se dešava na "spratu" ali u vanrednim okolnostima kada lekari završe u karantinu zbog tropske zaraze i brigu o pacijentima preuzimaju stažisti. Dakle, ovde kombinuje oba stila. Iako je "gornji sprat" u pitanju, u suštini imamo energičnost serije iz "prizemlja".

HIPPOCRATE je u prvoj sezoni izuzetna serija, faktički razumljiva svakom i svakako vredna gledanja. Za ljubitelje bolničkih serija, ona je nešto zaista obavezno.

Inače, u Francuskoj postoji ceo institut koji se bavi izučavanjem prikaza bolesti u umetnosti, pa je dostojno da takav teorijski temelj ima ovakav rezultat u praksi.

COLLATERAL

David Hare je za BBC i Netflix napisao seriju COLLATERAL. U četiri epizode, Hare kreće silovito u prve dve ali onda u druge dve se sve razvodni i razrešenje je ipak razočaravajuće.

Nije mi toliko smetao taj street level nivo razrešenja iako je inicijalna misterija više obećavala koliko način izvedbe koji je prosto mlak i izgleda kao da se pisac umorio.

No, SJ Clarkson sve režira vrlo ambiciozno, glumci su vrhunski i u imenima i u izvedbi, dakle ima šta da se vidi uprkos antiklimaktičnosti.