A VERY BRITISH COUP

Pogledao sam mini-seriju Channel Foura A VERY BRITISH COUP koju je režirao Mick Jackson, doajen britanske televizije čiji je TV film THREADS smatran klasikom, a ova serija je snimljena po romanu Chris Mullina, u adaptaciji Alana Platera.

Situacija u kojoj je se BBC i Channel Four takmiče u kvalitetu, po meni je oduvek bila beskrajno uzbudljiva i moram priznati da sam jako često bio na strani Channel Foura jer je naprosto morao da nadmaši BBC i kroz neku vrstu provokacije i pomeranja standarda. COUP je jedna od takvih serija.

COUP je, u izvesnoj meri, neka vrsta aletrnativne istorije. Naime, serija govori o dolasku laburističke partije na vlast i vladavini premijera koji dolazi iz tvrde struje unutar partije i glavni zaplet čine njegovi pokušaji da realizuje najradikalnije laburističke koncepcije, od potpunog nuklearnog razoružavanja Velike Britanije do odvajanja od pritiska MMFa i uklanjanja američkih baza. Paralelno s tim, prate se pokušaji Amerikanaca i vojnobezbednosnih struktura da ulone ovu pretnju.

Reč je o aletrnativnoj istoriji ne zbog toga što se ova priča nikada nije desila već zato što je te 1988. godine u laburističkoj partiji najtvrđa struja već bila uklonjena što je ubrzo dovelo do dolaska Tony Blaira, "torijevca među laburistima" na čelo.

Iako bi se zbog svoje teme i vrlo direktnog političkog komentara izraženog blagom stilizacijom A VERY BRITISH COUP mogao da se poredi sa briljantnom HOUSE OF CARDS, COUP ipak ne nudi tu vrstu perverznog uživanja u savršenoj manipulaciji tajnama i lažima u svetu politike već temu tretira vrlo ozbiljno i zabrinuto iako što se stila tiče nij reč o potpunom realizmu. Razlog za to je ideološkom opredeljenju, autora koji za razliku od HOUSE OF CARDS koji se fokusira na ličnost u COUP ipak pokušavaju da ponude priču o političkoj promeni i konkretna politička rešenja imaju primat.

Scenariji koji se primenjuju za svrgavanje glavnog junaka su dobro poznati, čak i nama u Srbiji a neka rešenja, kao što je recimo smrt naučnika čii je savet ključ za donošenje političke odluke, dočekaćemo tek kasnije, odnosno u Blairovoj eri.

Interesantno je da društvo koji može da proizvede ovakvu seriju 1988. godine, koja se bavi ne prednostima laburista već maltene nostalgijom za njihovim tvrdim krilom, praktično u isto vreme izglasa novu torijevsku vladu.

Na neki način, moglo bi se reći da se COUP iako mu je primarna meta bezbednosnovojnoindustrijski kompleks kojim manipuliše Amerika, u stvari snažna kritika tadašnjeg stanja u laburističkoj partiji. U tom smislu, možda je upravo malodušnost ovog tipa i pomagala torijevcima na izborima.

U svakom slučaju, A VERY BRITISH COUP je primer ozbiljne, relevantne i hrabre televizije kakva nastaje u okvirima razvijene kreativne konkurencije.