EL EMBARCADERO S01

EL EMBARCADERO su kreirali Alex Pina, doajen španske televizije o čijem bogatom opusu dovoljno govori činjenica da su mu čak dve serije rimejkovane kod nas, a CASA DE PAPEL je putem Netflixa imala globalni domašaj, i Esther Martinez Lobato, njegova redovna saradnica.

EL EMBARACADERO je serija koja je nastala uporedo sa CASA DE PAPEL i ako bismo je već poredili sa našim serijama jer Alex Pina kod nas ima više kreacija od mnogih lokalnih pisaca, najsličnija je DUGU MORU.

Dakle, reč je o melodrami koja u sebi nosi elemente trilera i krimića. Serija je veoma vešto realizovana, glumci su harizmatični i upečatljivi u skladu sa najvišim televizijskim standardima a glavnu ulogu tumači Alvaro Morte kog i znamo iz CASA DE PAPEL.

Ono što je međutim najznačajnije iz domena tehnike pisanja jeste stil kojim se služi Pinina ekipa. Ovde se ponovo služe tehnikom koju su usavršavali u serijama VIS-A-VIS a doveli do vrhunca u CASA DE PAPEL.

Reč je o spajanju scena koje se dešavaju u različitim vremenima ali je svaka koncipirana sa punim dramskim potencijalom, dakle, scene u prošlosti nisu postavljene kao flešbek i nekakva ilustracija prošlog događaja koji mora da nam se prikaže, i sve to je dopunjeno sa još dve tehnike a to je postavljanje scene u nekom neutralnom vremenu i prostoru koji identifikujemo tek kasnije, i građenje lažnog rakorda gde se suspense radi u paralelnoj radnji koja deluje kao da je povezana ali zapravo je čine razdvojeni procesi.

Ovu tehniku Pina koristi u svim domenima kreiranja drame, ne samo u scenarijima već i unutar scena u kojima na taj način iskazuje unutrašnji život junaka.

Prva sezona ove serije rešava osnovni odnos među karakterima ali ne i misteriju kojom se bavi istraga, tako da možemo reći da nije u potpunosti standalone, što joj u mom sagledavanju malo umanjuje domet. Pa ipak, za one koje zanima ova tema a naročito pisanje televizijskih scenarija, svakako spada u nešto što treba da pogledaju.

SECRETOS DE ESTADO

SECRETOS DE ESTADO Franka Arize španska je triler serija sa jakim uplivom melodrame smeštena u svet visoke državne politike. Kada premijeru pozli tokom intimnog susreta sa ljubavnicom, inače sekretarkom za štampu, kreće da se odmotava klupko raznih zavera koje se godinama kuvaju iz raznih ličnih i političkih interesa.

Serija prati nekoliko linija priče ali nijedna nije dominantna, izuzev para tajnih agenata španske službe koji pokušavaju da razmrse šta se zbiva. Iako u podeli ima ozbiljnih zvezda španske televizije kao što su Michelle Calvo ili Vicky Luengo, proizvod na kraju ipak nije na onom nivou koji bi se očekivao od ovakve produkcije.

Produkcija je elegantna, ali scenario i realizacija nikada ne uspevaju da od svega ovoga naprave nešto zaista živo i ubedljivo.

SWEET TOOTH

SWEET TOOTH je briljantan comeback Jima Micklea, baziran na stripu Jeffa Lemirea u kom DC overava Netflix na veoma uspešan način i sva je prilika pravi novu hit seriju koja će popuniti prostor koji su izgradili STRANGER THINGS s jedne strane i razne apokaliptične priče s druge.

Mickle sve režira veoma brižljivo, kao bajku, s tim što kad treba ne preza da zakorači u akciju, suspense i sve ono što treba. Za razliku od njegovih dosadašnjih uspeha, od kojih je krunski COLD IN JULY, SWEET TOOTH ima izraženu bajkovitost i u određenom smislu “uopštenost” pripovedanja, u smislu da stavlja fokus na likove i priču ispred žanra.

U tome uspeva da očuva i visoku estetizaciju stripa, njegovu stilizaciju i sugestivnost.

Glumačka podela je sjajna, održiva na duže staze, priča je na kraju prve sezone suštinski otvorena i samo u pogledu atmosfere zaključena. Nemam sumnju da će se ova serija nastaviti dalje.

SE QUIEN ERES

SE QUIEN ERES je serija koju je kreirao katalonski autor Pau Freixas. U određenom smislu, ona ima lokalni španski format, šesnaest epizoda po 70+ minuta, ali po nivou realizacije spremna je za “izvoz” i apsolutno se može prikazati na bilo kojoj televiziju u svetu.

Aitor Gabilondo je internacionalno priznatiji autor od Freixasa ali njegov LA VERDAD koji sam gledao na istoj mreži Pickbox kod nas kao i SE QUIEN ERES je zaista lokalna priredba u odnosu na Freixasovu seriju.

Između ovde dve serije ima dosta sličnosti. Obe imaju u suštini tu atmosferu građanskog krimića, gde su “obični ljudi” spremni da uzmu protagonizam koliki i policajci i osvedočeni kriminalci.

Obe serije se takođe bave pitanjima rekonstrukcije identiteta. U LA VERDAD glavna junakinja je devojka koja je posle dosta godina od nestanka pronađena i vraćena u svoju bogatašku porodicu. SE QUIEN ERES, to je advokat sa amnezijom umešan u nestanak ženine mlade rođake.

Osnovna razlika leži u nečemu što olako pripisujemo mentalitetskoj crti španskih autora a to je sklonost ka melodramskom ekscesu, kao onome što zbog telenovela paušalno nazivamo "španskim serijama", ali zapravo je reč o nečemu drugom. Slično radu možda trenutno i najznačajnijeg španskog televizijskog poslenika Alexa Pine, nesporno je da "sapunica" najjače penuša u španskim izdanjima. Pa ipak, šta je po sredi?

Reč je o dramskoj, pa samim tim i televizijskoj tradiciji narativa u kojima trenutni efekat ima veoma važnu ulogu. Uprkos tome što današnja televizija poznaje veoma duboke kontinuitete i metanarative u kojima likovi imaju "prošlost" koja se reflektuje u sadašnjosti, jedan veliki deo televizijske dramaturgije se bazira na efektima trenutka, snage i poteza, na cliffhanderima ili jumping the shark momentima.

Španska televizija je u tom pogledu veoma ekscesivna i njihove serije imaju veoma izražene takve zahteve. Za takve serije možemo reći da u njima postoji "samo sadašnjost" a da je refleksija prošlosti u toj sadašnjosti manje važna.

U telenovelama i sapunskim operama to isključivo postojanje sadašnjosti dovedeno je do paroksizma naravno i tu likovi zaista prođu neverovatne doživljaje i transformacije često i po nekoliko puta. Međutim, slično je i kod Alexa Pine, i njegovoj globalnoj Netflix senzaciji u kojoj pratimo jednu priču koja je isključivo bazirana na senzacijama, koja zapravo počinje i završava se u jednoj neizvesnosti i gde mi sve vreme pratimo nagle preokrete i tenzije u "sadašnjosti" a onda ih razrešavamo kroz "pripremu" toga u prošlosti.

Freixas je delimično primenio Pinin recept u svojoj seriji, s tim što se ograničio na uvodne scene u svakoj epizodi gde je odlazio u retrospekciju, proizvoljno daleko u prošlost i tu postavljao neke zanimljive okolnosti za dalji razvoj priče. Krimić u principu jeste baziran umnogome na eksploataciji prošlih događaja, otud ispitivanje, ali prezentiranje prošlih događaja kroz flešbek - dakle kroz intervenciju pripovedača a ne kroz otkriće detektiva daje tim elementima potpuno drugi predznak.

Enorman broj preokreta rezultira izvesnom devalvacijom u odnosima među likovima, odnosno likovi neumitno gube na potenciji ako toliko puta iznevere jedni druge. Pa ipak, Freixas gradi atmosferu cinizma u redovima pravnika, ljudi koji su navikli da se bave formalnom a ne suštinskom pravdom i uspeva koliko toliko da sačuva njihov integritet kombinujujući to sa fetišizacijom ljudske lukavosti i arhetipskih emocija.

S druge strane Gabilondo sa svojom ekipom pravi čitav niz sličnih pokušaja, drugim tehnikama, sa drugim greškama. On svoju seriju prevashodno bazira oko Tajne, u početku je ona Tajna i za junake i za publiku, a vremenom kako stvari odmiču prestaje da biva Tajna i za publiku i za jednog po jednog junaka. Kako je Tajna fundamentalna i od najvećeg značaja za likove u ovoj seriji, jedan od problema koji se javlja jeste pitanje kako se svi oni nisu odmah upustili u pitanje rešavanja "Tajne" koja je glavni problem i pokretač radnje. I tu Gabilondova ekipa primenjuje jednu inferiornu tehniku. Ona pravda na razne načine odbijanje junaka da se suoče sa istinom, odlaže ga a na kraju ga kod nekih likova antidatira. Kod Gabilonda na kraju ono što ostaje jeste samo situaciona senzacija, na nivou pojedinačnih scena u kojima ume da bude izvesne dramske ironije ali likovi i priča kako serija odmiče bivaju potpuno devalvirani.

Gabilondo se ne koristi dramaturgijom Tajne na način kao što recimo imamo u derivatima IZGUBLJENIH (Lost) gde postoji generalna kosmička misterija, pa čak ni UBICA MOG OCA gde je tajna egzistencijalističko pitanje koje muči glavnog junaka i provlači se kao misterija trećeg reda kroz seriju vremenom uplićući sve veći broj potencijalnih počinilaca, iz prostog razloga što je ta misterija osnov njegove priče i traži konkretno rešenje.

Idejno bi se njegov tretman Tajne koju u jednom trenutku znaju maltene svi junaci serije ali ne znaju svi među sobom da je znaju, može biti razmatran kao ironija, ali ideja da će svaki junak tu informaciju koristiti na drugi način nije do kraja izvedena pa samim tim ne postiže punu slojevitost.

U svakom slučaju, koga zanima malo ozbiljnije proučavanje tehnika drame u kriminalističkim serijama može da uporedi ove dve serije i vidi kako je u relativno sličnim pričama jedna tehnika bila uspešna a druga ne, i zašto.

EL INOCENTE

Rukopis Harlana Cobena može se sagledavati kao svojevrsna parodija žanra u kojoj on bira junake iz građanskog miljea i ubacuje ih u veoma zamršene zaplete, u kojima oni naizgled ne mogu da se snađu i nikada ne bi ni trebalo da se zateknu sve dok ih nešto iz prošlosti ne demantuje, a okolnosti ih učine vrhunskim predatorima spremnim na sve.

Coben dovodi premisu o običnom čoveku umešanom u mrežu zločina mimo svoje volje do paroksizma, a njegovi radovi poslednjih godina slično stripovima Marka Millara deluju više kao pičevi za filmove i serije nego nešto što je prevashodno proza.

EL INOCENTE je španska serija snimljena za Netflix koji je postao dom kako Millarovih tako i Cobenovih ekranizacija, realizovan u režiji i po scenariju Oriola Paula.

Paulo doktor Oriol je opet pa zaseban brend savremenog krimića. Obim njegovog uspeha je toliki da su neki njegovi radovi čak i u Srbiji izborili visok bioskopski rezultat, a španski originali su imali globalni box office, pa i kineske i indijske rimejkove.

U tom smislu, Oriol Paulo spada među retke autore van angloameričkog područja koji su uspeli da izvezu svoj IP na treća tržišta, a da pritom nikada nije zapravo imao pravu holivudsku sudbinu.

Oriol Paulo i sam sklon baroknim triler-konstrukcijama, naprosto uživa u žanrovskom kiču koji je Coben osmislio i EL INOCENTE je poslastica visokog tempa u kojoj niko nije onaj kakvim se predstavlja, sem glavnog junaka koji je pravnik očvrsnuo na robiji zbog ubistva iz nehata.

Kod Cobena neuverljivo pa i nemoguće ne da nisu stvari koje se izbegavaju već bi se reklo da se aktivno traže, i poput striptiz kluba/ bordela sa striptiz igračicama/ prostitutkama prenaglašenog pornografskog dizajna, takvu atmosferu ima i cela serija. Svako koga sretnemo nas poziva na neki vid potencijalnog suspensea i prevrtljivosti.

Oriol Paulo ne samo da uživa u ovoj vrsti preterivanja već uspeva da stvori jedan svet u kome sve to deluje i sasvim logično. Za nešto što ozbiljno koketira sa estetikom treša, EL INOCENTE stoji kao zapravo delo veoma visokog integriteta, i veoma drži do sebe.

Mario Casas je headliner ali serija zapravo ima više protagonista i on ovde na kraju samo formalno ostaje cobenovski običan čovek kome se odjednom rasparalo tkanje realnosti. Paulo ga svesno žrtvuje jer prepoznaje da on nije dovoljno jaka kopča koja će spojiti gledaoca sa ovim pikantinim budalaštinama koje nam servira.

U tom pogledu, Casasvov lik prevashodno stoji kao posmatrač slično kao i mi, i služi da “prihvati” istine koje su gledaocima maltene podjednako neverovatne kao i njemu. I ako je on u stanju da se sa njima “pomiri” onda to možemo i mi.

EL INOCENTE svakako nije serija za ljude koji žele da pogledaju nešto što će ih približiti nekakvom ispitivanju morala koje nosi krimić. Ali, ljubitelji i poznavaoci će u ovome uživati.

Paulo je imao iskustva na televiziji, ali struktura EL INOCENTEa pokazuje da je jako dobro shvatio Netflix. Serija je pravljena da se konzumira u nizu, sa jakim cliffhangerima, ali i sa poštenom “kaloričnošću” svake pojedinačne epizode za one koji ne mogu da izdrže ritam.

Možda je civilizacijski poražavajuće uložiti ovoliku dozu umeća u nešto što je realno đubre, ali EL INOCENTE i služi za to da sebi ne postavljamo teška pitanja.

EL VECINO S01

 EL VECINO je Netflixov sitkom baziran na stripu Santiaga Garcie i Pepa Pereza, u izdanju kuće Astiberii. Imali smo nedavno Calderinu ekranizaciju stripa SUPERLOPEZ koji je španska parodija na Supermana koja se poigrava idejom šta bi bilo da je Kal El pao u špansku provinciju i da je gajen u duhu provincijskog gotovana-mediokriteta. EL VECINO se pak bavi luzerom koji pronalazi vanzemaljski artefakt i na bazi njega postaje superheroj a uporedo ima on and off odnos sa devojkom novinarkom od koje krije svoj novi status iako ona baš istražuje tu temu.

Dakle, i EL VECINO istražuje tu dinamiku Clark Kent/ Supes - Lois Lane i referiše na Supermana kao temeljnog superheroja. Format je slackerska komedija o cimerima, komšiluku i njihovim sitnim pričama o životu data uz dodatak priče o identitetu i snalažanje jednog običnog čoveka sa supermoćima i njegovim sagledavanjem horizonta njihove potrebe.

Mark Millar je potpisao ugovor sa Netflixom, a njegov saradnik sa stripa i potencijalnog filma SUPERCROOKS Nacho Vigalondo je režirao prve epizode ove serije uvodeći svoju specifičnu estetiku odvijanja deonica u off-prostoru u rediteljski pristup.

Quim Gutierrez i Clara Lago, zvezde španske romantične komedije igraju glavne junake, slično kao što Clarin redovni partner Dani Rovira igra naslovnog junaka u SUPERLOPEZu.

EL VECINO ima skup soundtrack na kom se mogu čuti i takve himne kao što je Radioheadov KARMA POLICE ali je najveća vrednost sjajan španski indie koji je na njemu takođe zabeležen.

Izašla je i druga sezona ovih dana.