EL INOCENTE

Rukopis Harlana Cobena može se sagledavati kao svojevrsna parodija žanra u kojoj on bira junake iz građanskog miljea i ubacuje ih u veoma zamršene zaplete, u kojima oni naizgled ne mogu da se snađu i nikada ne bi ni trebalo da se zateknu sve dok ih nešto iz prošlosti ne demantuje, a okolnosti ih učine vrhunskim predatorima spremnim na sve.

Coben dovodi premisu o običnom čoveku umešanom u mrežu zločina mimo svoje volje do paroksizma, a njegovi radovi poslednjih godina slično stripovima Marka Millara deluju više kao pičevi za filmove i serije nego nešto što je prevashodno proza.

EL INOCENTE je španska serija snimljena za Netflix koji je postao dom kako Millarovih tako i Cobenovih ekranizacija, realizovan u režiji i po scenariju Oriola Paula.

Paulo doktor Oriol je opet pa zaseban brend savremenog krimića. Obim njegovog uspeha je toliki da su neki njegovi radovi čak i u Srbiji izborili visok bioskopski rezultat, a španski originali su imali globalni box office, pa i kineske i indijske rimejkove.

U tom smislu, Oriol Paulo spada među retke autore van angloameričkog područja koji su uspeli da izvezu svoj IP na treća tržišta, a da pritom nikada nije zapravo imao pravu holivudsku sudbinu.

Oriol Paulo i sam sklon baroknim triler-konstrukcijama, naprosto uživa u žanrovskom kiču koji je Coben osmislio i EL INOCENTE je poslastica visokog tempa u kojoj niko nije onaj kakvim se predstavlja, sem glavnog junaka koji je pravnik očvrsnuo na robiji zbog ubistva iz nehata.

Kod Cobena neuverljivo pa i nemoguće ne da nisu stvari koje se izbegavaju već bi se reklo da se aktivno traže, i poput striptiz kluba/ bordela sa striptiz igračicama/ prostitutkama prenaglašenog pornografskog dizajna, takvu atmosferu ima i cela serija. Svako koga sretnemo nas poziva na neki vid potencijalnog suspensea i prevrtljivosti.

Oriol Paulo ne samo da uživa u ovoj vrsti preterivanja već uspeva da stvori jedan svet u kome sve to deluje i sasvim logično. Za nešto što ozbiljno koketira sa estetikom treša, EL INOCENTE stoji kao zapravo delo veoma visokog integriteta, i veoma drži do sebe.

Mario Casas je headliner ali serija zapravo ima više protagonista i on ovde na kraju samo formalno ostaje cobenovski običan čovek kome se odjednom rasparalo tkanje realnosti. Paulo ga svesno žrtvuje jer prepoznaje da on nije dovoljno jaka kopča koja će spojiti gledaoca sa ovim pikantinim budalaštinama koje nam servira.

U tom pogledu, Casasvov lik prevashodno stoji kao posmatrač slično kao i mi, i služi da “prihvati” istine koje su gledaocima maltene podjednako neverovatne kao i njemu. I ako je on u stanju da se sa njima “pomiri” onda to možemo i mi.

EL INOCENTE svakako nije serija za ljude koji žele da pogledaju nešto što će ih približiti nekakvom ispitivanju morala koje nosi krimić. Ali, ljubitelji i poznavaoci će u ovome uživati.

Paulo je imao iskustva na televiziji, ali struktura EL INOCENTEa pokazuje da je jako dobro shvatio Netflix. Serija je pravljena da se konzumira u nizu, sa jakim cliffhangerima, ali i sa poštenom “kaloričnošću” svake pojedinačne epizode za one koji ne mogu da izdrže ritam.

Možda je civilizacijski poražavajuće uložiti ovoliku dozu umeća u nešto što je realno đubre, ali EL INOCENTE i služi za to da sebi ne postavljamo teška pitanja.